Književne novine

|| ТАЛЕНАТ ЈЕ НЕОПХОДАН

ИНТЕРВЈУ

|У СВАКОМ РАДУ

пимим писцима>

· жнијим проблемима живота, а не

блуде како би се понеко уверио

„на своје идеје пи кад год сам сео

| Ивановић.

„враћају

„Септември“ ·

БУГАРСКИ ЧАСОПИС за књижевност, теорију, критику, уметност и публицистику „Септември" објавио је у свом овогодишњем октобарском броју текст разговора, који је критичар Атанас Свиленов водио са Ивом Андрићем џ Херцег-Новом. Из овог интервјуа преносимо места најзанимљивија за наше читаоце.

— Какви су Ваши утисци о бугарској књижевности»

— Уздржаћу се од генералне оцене. Последњих деценија она се много развила, обогатила новим талентима. Моји утисци се тичу појединих представника бугарске књижевности, конкретно у области прозе. Већ сам нагласио да необично високо ценим стваралаштво Јордана Јовкова. С преводима његових прича и новела познао сам се тридесетих година.

дмах сам схватио да је у питању велики мајстор. Његова снага је у томе што нас спонтано, са усхићењем коме се не можемо отети, уводи у своје хумане позиције, у своју филозофију, У Јордану Јовкову откривам изражене врлине бугарског народа — ње гову доброту и човечност, саосећање, његов песнички дух, родољубље. Када је прочитао моју књигу „Проклета авлија", Константин Константинов ми је послао писмо у коме је истакао кодико се осећао поласканим тиме што сам, међу многим јунацима

— представницима разних нацио-

налности, са посебном симпатијом насликао Бугаре (двојицу браће затвореника). Одговорио сам му да је. ту умешао прсте Јордан Јовков. Његове књиге су оставиле на мене снажан утисак о моралним својствима Бугара, који се не заборавља...

— А шта мислите о другшм на-

— Сусрети с делима Константина Константиновз, Светослава Минкова, Антела Каралијчева и друтим вашим ауторима учврстиди су ме у уверењу да је бугарска књижевност богата даровитим ствараоцима. Допада ми сем њен реалистички дух, њена тежња. да с људима говори о најва-

да се бави другостепеним, неважним стварима.

_ == Није ли то и особеночт савремене југословенске – књижевности2 -— Данас реализам заиста преовлађује и у њој, али је било по требно да се преброде многе за-

да је то једини начин да се обе. лежи пут контакта с читаоцем. Данас су реалисти чак и они, који су пре десетак година били воЂе модернизма.

— На чему сада радитег

— Не волим да причам о својим плановима и намерама. Пишем зато што сам обавезан да пишем, зато што друкчије не бих могао да живим. За мене је важна сама чињеница да постоји одређено уметничко дело, а како је оно настало — то је искључиво пишчев посао. Читаоца не занимају такве појелиности. Сећам се, јел ном сам неком пријатељу испричао на чему ралим, п.то ми се осветило... Стално сам мислио

да пиштем, те илеје су ме ударале по глави као маљем, спречавајући ме да радим Када некоме саоп-

КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређиначки олбор: ар Петар Волк, Васко

Миодраг Илић. ар Драгав М. џтељмих)

јао | (тлавни и олговорни мр Љубиша (еремић, Вук Крњевић (заме. ник славна уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А Поповић Влалимир В. Предић (секретар редакинје), Владимир Стојшин

Гехничко-уметним.

Бранимир | Шћепановић ка. опрема: Храгомип лимита јетић

Књижеини савет ар Аимитрије вуче нов, Прелрш Делибашић Еивер Берћеку ар Мили Илић. Душав Матић. ар Војин

Матић. Момчило Миланков. др Драшко Рећеп _ ара Рибникар _ Душан Сковран, Алекса _ Челебоновић _ Зуко Џумхур. Пал

Шафер Илејно пешење . графичке опреме: ирикон Кршић

Анез излази сваке лрусе суботе. Цена 1,50 дин | Годишња претилата 20. полуго аишња 18 анмара, з за иностранство лво струко лист | излаје _ Ноквинско-издавачко предузеће _ „Кљижевпе новине“ | Београд Фораннуска 7. Диреклор Војислав Вујовић ћелефони: 627-286 (релакпија) и 626-07) (ко мерцијалпо одељење и администрација) Текући рачун: 6081 7061 Руксписп се не Штампа: „Глас“, Београл. Влај „жовићева 8. у = ;

„других, а не оно · других не разликује. Моска ми је

Интервју Иве Андрића бугарском часопису

ИВО АНДРИЋ

штите на чему радите, то је исто Као да сте му обећали да ћете то на чему радите завршити. А то се унапред никад не зна... Тајна је за мене елемент стваралачке атмосфере. Ако се тајна некоме саопшти — то је као да смо туђу мисао увели у своју, као да смо у целину дела пустили дежурни поглед. А човек никад не може унапред да зна којим путем се долази до целине дела. То“ би значило да смо још некога посветили у сопствено осећање неизвесности.

(.. У Па ипак, допустићу Вам да завирите у моју лабораторију. Рећи ћу Вам да тренутно радим на нечем што подсећа на кратку причу. То је веома тежак посао — да се напише одиста кратка прича! Не фрагмент романа, не есеј, већ прича ранга оних дела, које су стварали Хемингвеј, Саројан и, пре свега, Чехов. Кад сам већ почео да говорим о тој теми, треба да нагласим да је све почело од Чехова.

Веома волим сусрете с људима, разговоре с њима. Али не волим да дајем интервјуе. Видим да бележите моје мисли, али бих више. волео да прелггтавате странице мојих књига и отуд узимате оно што Вас занима, као овај или онај поглед на одређени проблем. И за интервју човек треба да поседује таленат, будући да је таленат неопходан у сваком раду. Ја избегавам да дајем интервјуе, избегавао сам их чак и приликом додељивања Нобелове _ награде, када ми је било веома тешко да измакнем пажњи новинара и критичара. То не значи да негирам интервју као форму. Има стваралаца, који су само када дају интервју у своме елементу, н тада су кадри да формулишу веома занимљиве идеје. Ја то пак не моту. Ја волим самоћу. Она ми помаже да се сналазим, да проникнем у себе и да тако успоставим однос са публиком .

— Може ли се претпоставити да не волите ни мемоаристику, епи“ столарну књижевност2

— Оне ме не привлаче; Оне откривају ствараоца у свакодневном животу, а то.никога У уметности је значајно оно чиме се један уметник разликује од чиме се он Од

тенденција да се и највећи умо-

"ви човечанства понижавају тиме

што се откривају свакодневне појединости њиховог живота, њихове слабости, мане и тако даље.

"Стваралаттвом треба да уздиже

мо људе, а не да им показујемо да могу грешити колико им је воља, будући да су и велики људи били као и они...

— Сматрате ли да је и у наше време књижевност исто -тако снажено средство утицаја на људе као што је некад била2

— Пошто верујем да је књижевност неопходна људима, њоме се и даље бавим. Ништа није у ста: њу да је уклони, да је замени, Филм и телевизија су, на пример, занимљиви и привлачни, али се људски ум у контакту с њима надази у стању лености. Човек перципира, оно што се догађа на филмском. и телевизијском екрану, али перципирано није кадар да осмисли тако активно и тако дубоко као кад чита једну књи-

не занима.,

| САВРШЕНСТВО У ПЕВАЊУ ·

гу. Књижевност је форма разго. |

вора са собом, а у самоћи, како када се рађа једно дело тако и када се контактира с њиме, човек долази до. открића. Откривати значи улагати напор, али то је

племенити напор. И све док човек

буде чинио открића, дотле ће сттемити напред, дотле ће бити човек!

НЕ постоји

Разговор са чувеним оперским певачем |

Николајем Бауровом

ТЕ НЕЗАБОРАВНЕ ВЕЧЕРИ про шлог уторка (24. октобра) изгледало је да је пред београдску

оперску позорницу сишао лик са,

неке средњовековне фреске. Толико је тумач улоге краља Фили-

_па шпанског, у Вердијевој опери

„Дон Карлос". деловао импресив-

"но, снажно, уверљиво. То је био.

славни Николај Бауров, по општој оцени већ више година најбољи бас света. Али креација Николаја Баурова остаће у сећању не само Због импозантне фигуре и племенитог геста великог бугарског уметника: вероватно никад

двораном Народног позоришта у.

Београду нису одјекивали тонови замашнијих димензија и волумена, стопљени таквом снагом и

ерупцијом звука. Вулкански бас

Баурова припада славној плејади великих бугарских уметника: Мазарова, Рајчева, Кристова, Узуно-

ва, Николова, створених негова-

њем традиција са „домовином певања": — Италијом. у те

Како се и где калио бас Николаја Баурова, ко је глачао његове племените тонове и какав је његов општи поглед на оперску уметност — то је тема краћег

разговора. са овим великим умет- |

ником који трећи пут У последњој деценији. одушевљава љубитеље музике нашег главног града.

— Шта је одлучило да се определите за оперско певање; .

— Музика. и драма је још у раном детињству била. моја омиљена забава. Свирао сам:на, многим инструментима, „диритовао хоровима ши тлумио. Једном -сам · као тринаестогодишњи дечак у мом родном Велинтраду певао „соло“ и мој тада „колоратурни сопран" допао се "малом аудиторијуму. Ето, тако је у ствари почела моја певачка каријера. Наравно, тлас је после мутирао у мали бас, а од седамнаесте године почео сам . озбиљно школовање гласа.

— Коме највише дугујете своју афирмацију2

— У вокално техничком потледу старом бугарском баритону. Брм“ бахову, који је девет година учио. певање у Италији. Посебну захзалност -дугујем Конзерваторијуму у Москви, где сам стекао општу музичку и сценску културу и, најзад,. најдрагоценија искуства сте као сам у центру оперског певања, У — Милану.

— Ваш уметнички кредог

— Дубоко понирање у ликове које оживљујем на оперској сце-

НИКОЛАЈ БАХРОВ

ни уз претходну анализу епохе, амбијента, личног живота, особеноста личности од рођења до смрти, са свим главним карактеристикама човека коме треба „повратити крвоток“ и оживети га после толико деценија у свој сво10] аутентичности. . :

— Шта је специфично за изражавање ликова на оперској бини2

— У великим оперским двора. нама, посебно у Скали, сузе у очима нико не види, Али суза У гла-

су лако допире у партер и до свих галерија. Хоћу да кажем да

се посредством звука психолош~,

ки најверније остварују велике креације на оперским даскама, усклађујући певање са глумачким изразом.

— Како критика утиче на фор. мирање оперских певачаг

" _ Критика може својим објективним, позитивним и нетативним оценама бескрајно много да унапреди оперску уметност. Посебно сам захвалан музичким арбитрима, чије су објективне анализе допирале до љубитеља, опере, а за мене представљале барометар и оријентацију у МОМ раз

„воју.

— Да ли се може говорити 9 савршеном оперском уметнику:

· — Сазршенство у певању, као и у другим гранама уметности не постоји, плафон је недостижан. Путеви усавршавања воде горе или: доле. Ко стоји у месту, пада — доле.

— Да ли постоје неке тајне у вокалном усавршавању»

— Оперско певање је бескрајна борба с морем нота и тонова. Неких егзактних мерила нема; оперског певача формирају искуства

великих мајстора и индивидуал-,

ни- квалитети. На путу усавршавања тласовне технике вероватно највећу препреку, представља као вечити проблем: такозвани »јато50 раззарто«, прелазни тонови из средњег У торњи регистар,

— Које су, по вашем мишљењу, најопасније. заблуде у оперском певању 2

— Самозадовољство да тонови који сјајно звуче у ушима сопственика: гласа у соби или на сцени исто тако сјајно звуче тамо где је управо најважније: у оперским или концертним салама. Тон је јединство звука и простора и

правилност његове емисије цени,

се искључиво по утиску у аудиторујуму. И зато помало трагична делују заблуде многих певача, која целог живота верују да перфектно певају, а нико нема храбрости да им каже праву истину.

Разговор водио Винко Шале

ЛЕТОПИС

ИЗЛОЖБА РЕНАТА ГУТУЗА У МОСКВИ

У Академији уметности СССР-а у Москви одржава се велика изложба слика познатог италијанског сликара и друштвеног радника Рената Гутуза. Ово је досад највећа изложба Гутузових слика ван Италије. На њој'су делимично изложене слике из ранијих времена, а делимично су изложе“ не нове слике, од којих сам сликар истиче циклус којим настоји да илуструје свој властити живо. Московски посетиоци изложбе имају прилике да први ви: де Гутузову велику композицију

„Тољатијева сахрана", на којој је италијански сликар-комунист представио низ личности блис

ких лидеру италијазске КП, као што су Антонио Грамши ни Геор. ти Димитров. Занимљиво је да је на тој слици Гугузо, желећи да симболично покаже колико су Лењин и његова мисао поисутни у италијанском друштвеном животу, пет пута приказао лик Ле њина. Е

У пнтервјуу Који је, поволом своје изложбе дао московском листу за културу „Литеоатуонаја газета", Гутузо је одговорио на низ занимљивих питања. На. питање какве тенленпије сала највише карактеришу италијанску и запалну уметност, рекао је да се ситуапија У њЊО! врло 6030, мења. Ло пре неколико толина преовлаЋивала те фозмалистичка тенленпи ја, а сала је, чини се, У товом плану тпеалистичка, антажована и чак политичка. уметност. То Гу тузо закмочије не само имајући о“ вилу. Италију мето и Зопалну Немачку, гле те бопазио 1948, то личе, трелазући на Акалемтји ли ксвних иметности у Хамбуоту Истом гптиликом Гутузо је иста као своје увепење ла илеју о са зиву оттттеевоуотскат саветовања о питажима безбелности и са ралње треба сзестолно положати н готазио мтттљење ла томе и уметници треба.да имају великог удела. ји

ВЕРА ИНБЕР

НЕДАВНО је из Совјетског Савеза стигла тужна вест: у осамдесет трећој години живота преминула је Вера Инбер, најстарија руска списатељица, аутор низа збирки песама и прича, повести и успо-

мена.

Вера Инбер је рођена 1890. го дине у Одеси, у грађанској породици. Литературом је почела да се бави још 1910. године; њене прве збиоке песама („Тужно вино", 1914; „Горка _ сласт", 1917; „Трошне речи", 1922) обележавају изванредно познавање песничке културе, комбинација тихе женствености и типичне одеске ироније, После октобарске револуције песникиња се придружује конструктивистичком покрету, који предводи критичар Корнелиј Зелински:; настављајући да се у ме-, Ђувђемену _ исказује песничком речју, Инберова је двадесетих година претежно приповедач и новинар, аутор књите репортажа „Тако почиње дан“. путних бележака „Америка у Паризу“ и низа прича написаних барокним, метафоричним, јужноруским _стилом, које потврђују њену пр“падност Ауху „олеске школе" Исака Бобеља, Јуриза Ољеше, Иље Иљфа и Јевгенија Петрова и других мајстопа новеле (.„Лелначина с језном непознатом", 1926; ка", „Ловац комета". „Тројка таз дичитих“, „Лук у кофепо", 1927; „Плодови и корење", 1928). Њено најпознатиле дело тога периода је аутобиотраћски роман „Место под сунцем" · (1928), посрећен животу интелитенције у доба грађанског рата и такозване „нове економске

политике".

ХМ потоњем периоду Инберова напушта лепршави и иронични проселе двадесетих година, изјашњавајући се за обрасце истраживања интимног света песника, „области срца" (на пример, у пе. сми „Сокак мога имена"); из тог времена датирају њене дуже песничке целине — погме „Дневник с путовања“ и „Овидије" (1939), у које постепено поодиое патетични дух витештва и херојства. Таквим манизоом песникиња је остварила. највећи успех код читалаћа; у годинама боравка у угроженом Лењинграду она пише чувени лењин градски лневник „Готово три године" (1946) и поему „Пулковски мерилијан" (1943), за које 1946, го диче добила Државну награлу СССР. Инберова се поезијом бави; до краја живота. обје“ љујући јелну за Атутом збирке „Пут воде!" (1946—1951), „Аторил. Песме. о Лезману" (1960). „Књига и' срце" (1961) и дроте. Њена нова интеђесовења упућена су деџи (аутобиографска гозест „Како сам била мала", 1954, низ песама и прича) и младим писпима-почетнишима, којима је ваљало лати поуте о поопесу дитергтчот ствађатка (На дахнуће и мајсторство", 1957): у послелњем периоду живота Инбевата је и аттор мемоата пр беоттих есеја о совлетској и светској лите татуђи (књига „За много голина", 1964). ал

Дела Ветге. Ипбеђ су наптитоко позната светској читалачкој јавности, тезоћена на мтате словенске им лђуте релике Светске 1езике. Наттој публици је 'ппелстављена низом песничких пђевола и поветтћу за децу „Како сам била мала". Њеном смрћу из совјетске хитературе је отишао њен доајен, врстан књижевни, културни и пе

' датошки посленик, чије дело при-

пада . најбогатијим странипама,у историји руске писане речи.

„Има изузета- ,