Književne novine
на
· СТАВОВИ _
САВРЕМЕНОСТ КАО
~
КЊИЖЕВНА
ТЕМА
УПРАВО ЈЕ на страницама „Књижевних новина" недавно вођена. анкета (разговор, размјена мишљења). са темом о доласку једне тенерације писаца, углавном мла-
„их и најмлађих из београдског
књижевног круга, који се све отвореније стваралачки залажу да литература, да проза постане не само гост у овом нашем добу не-
"то и његов најдиректнији саучес-
ник, свједок и актер у анализовању најнепосредније захваћених тема свакодневног нашег живљења, овог тако напорног живљења. Дакле, не више литература као таква, умјетност ван дискусије, нето и свакодневица у средишту, у жижи тог што зовемо битно умјетничким, превасходно умјетничким. Једно другоме није супротстављено. Напротив!
Некима се ипак чини, и чинило, што је доказала и речена анкета, то сасвим сувишно, оријентација напразно, чек без покрића, драматизација без основа и разлога, оног нутарњег. По њима, литература је индивидуални чин и свако напућивање извана њој је страно, Увијек је и само у питању личност, дар, умјетност, начин на'који аутор говори о свеколиким људским проблемима, све друго је изаншно, споредно, случајно. Једно дјело може бити идеално У штици најактуелнијих збивања,
"па да ама баш ништа своје и ниш
та суштаствено пе саопшти о савремености у којој живимо и, супротно, из прошлости још се како може ангажовано говорити о савремености п свевремености, о чему иначе има икс примјера, те ту неких маркација, неких
„вјештачких дијељења и разаиоба
не треба ни чинити; Уосталом, веле ти противници непосредног захвата и контакта литературе и њене свакодневице, · литература, на жалост, ланас није тај медиј пре-
ко којег би се у друштвеном сми-
слу могло ангажовати, свеједно за или против. Она је у дубокој позадини, у сјенци далеко атрак"тивнијих мас-медија. И слично,
Апсолвирајући речене" разлике у приступу проблематици о колој,
"ево, по ко зна који пут, иде ријеч,
сажето их понављајући, ваља по-
| Ристо Трифковић
'ансати. Не можемо га пречути.
„и са читатељством,
ново подвући да постоји корјенита разлика између начелних м тесријфких · поставки и оних, или ових истих, гледаних из реалности, с подножја емпирије и прак се. Ако кренете у сусрет потавама, дјелима, ономе што се збива, или се збивало, и збиваће се ван наших вољних или било каквих процјена, ствари се мијењају 1ер се мијења угао сагледања, оптика и перспектива с које бацате поглед на проблеме о којима, ево, нешто говоримо. Установите да апстрактна и начелна поставка о инаиферентизму литературе спрам свот времена не стоји, чак и само узетог на разини- темата. Јер је немогуће темат изоловати и #+ двојити ван свега другога. Олсуство или пак присуство савоемене теме товођи о литератури а ио времену. Говори на свој начин. И тај притовор не можемо батате-
„Јесте. умјетнички чин индивидозани чин, али збир тих чинова образује појаву, контекстира сеу. појаву, изриче у општијој слици коју не можемо мимоићи тек тако. Јелно вријеме код нас је владад манир тзв. вјечних, митских тема путем којих је литература кореспонлипала са својим добом па се такоп фоомирао плећутни суд да 12 те матска приближеност литературе животу готово ирелевантна и за живот и за литературу, чак излитина, Мирније се живи а аакале коегзистира, с матне прселема, а с више узатамности, кад се и ако се Уувил У тематскУ непостелност аамтени неком неутралном и безбојном, ротијтичком _ флоскулом. Лакше се горчина пилуле прогута џ финој обланди. Лакше се неке истине прогурају као вјечне, као Ми везне за конкретно вријеме. ке ше се уотштавају, а мање нас тангирају. И, стварно, нојерира но узев, на нивоу појединачног дјела и случаја, то стоји. и БР јаће и даље. Но као појавност – не, Писцу је немогуће “ непотреоно натурати тему, то је органски ван његова домашаја. Сваки писац има своје опредјељење јаче од његових вољних одлука базирано на дару, афинитету и сличном. Али ако се збир тих случајева. рогласи за норму, а норма за
аставак на 2. страни
| БЕОГРАД, 1. ДЕЦЕМБАР !'
КЊИМ аи ;
'
њи ,50. ДИНАР
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
НОВА, МОДЕРНО ОПРЕМЉЕНА ЗГРАДА НАРОДНЕ БИБЛИОТ КОД ВАС АОБИЛО МОГУЋНОСТ ДА СЕ ПОДИГНЕ НА НИВО НАЈВИШИХ САВРЕМЕНИХ ДОСТИГНУЋА У ИАКО ЋЕ СВЕЧАНО БИТИ ОТВОРЕНА ТЕК 6. АПРИЛА ИДУЋЕ ГОДИНЕ, НА ДАН КАДА ЈЕ ПРЕ АВАДЕСЕТ ДВЕ НЕКАДАШЊА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА БИЛА УНИШТЕНА ПРИЛИКОМ ФАШИСТ ВЕЋ 27. НОВЕМБРА ПРИМИЛА ПРВЕ НОВЕ ЧИТАОЦЕ у А
ЕКЕ СР СРБИЈЕ ЈЕ ГОТОВО ДОВРШЕНА, ТИМЕ ЈЕ БИБАИОТЕКАРСТВО
ОВОЈ ОБЛАСТИ. ТОДИНЕ
ичког БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА, ОНА ЈЕ
ДРУГА ДЕЦЕПИЈА _ ' САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ДРАМЕ
САВРЕМЕНА СРПСКА ДРАМА ушла је у трећу деценију свог живљења. Ако садашњи тренутак 0с-
тавља утисак“ несигурности и колебања, онда то.ни у ком случају
не може бити дефинитиван судо'
њој. Тек у контексту целокупног пређеног пута, релативно кратког али са мноштвом кривина и раскрсница без путоказа, савремена српска драма открива своје праве вредности и значења. Додуше, у том контексту јасније се моту сагледати и њене. слабости: готово да није било периода У коме је била посве без мана, а посртања
"је било још дуго времена након
првих почетничких корака. Међу тим, упркос слабостима, савремена српска драма је из године у годину потврђивала да поседује довољно снаге и довољно отпорности да би сачувала своју виталност. Бројке говоре: за десет тодина, од 1962. до 1972, кандидатуру за назив драмског писца истакло је преко четрдесет нових аутора, који су се представили са близу број нису урачунате радио-драме, телевизијске драме и дечије драме). У истом временском интервалу, у периоду од 1952. до 1962. године јавило се око двадесет аутора, који су написали само нешто више од 40 драма. Иотгина, “мора се имати у виду правило да количина није увек'мерило вредности, међутим, сигурно је да се
' иза толих цифара крије жарка
жеља за трагалаштвом и страст за освајањем још неиспитаних региона духа и маште.
Читав _ калеидоскоп жанрова: трагедије, мелодраме, поетске драме, фарсе, ритуалне драме, криминалке, фолклорни комади, комедије, сатире, гротеске, кабаретске
· итре, пијесе, сотије, драме апсур-
да и коначно драме које се не мо-
гу подвести ни под који офици-
јелни жанр. Безброј тема, црпе-
них из митологије, библије, исто-. | рије, националног мелоса, из ствар ности и визионарске будућности,
Готово да нема стила у ком се савремена српска драма није огледала: _ романтизам, симболизам, експресионизам, илузионизам, надреализам, натурализам, реализам сваке врсте. Могло би се констатовати да та разноликост није ништа друго до олраз неситурности, необаветтености и потпуне дезоријентапије. а ла је обиље жанростилова пре доказ неозбиљ“
у
120. драмских дела (у тај.
ног сваштарства него свестраности, пре. склоност према импровизацији, него према естетским иновацијама. Међутим, са више разлота би се могло рећи да та раз. новрсност резултира из необузда. не маште и неисцрпне енергије, које потичу из богатог, а још готово некоришћенот врела. Иако диспаратна у жанровима и стиловима, савремена српска драма ипак се креће узлазном пу-
тањом, све захукталије и убрза-.:
није, И то не упркос тој диспарат ности, већ управо захваљујући њој. Тај парадокс почива на контроверзи — У _ разноликости и многостраности дејствовања огледа се јединство тежњи и усклађеност жеља. Разуме се, та противречност не мора да буде правило, али може да буде истина, поготово у околностима и условима у којој се нашла и још увек налази 'савремена српска драма. Без правог темеља, без могућности да се ослони на традиције и сопствене узоре, сппска драма тражи адекватан тодиз мтуепаф, покушава
да нађе себи својствен израз, ка-'
ко би што савршеније усагласила темперамент и дух националног бића са естетским опредељењем, а да при' томе остане аутохтона и независна. Стога се у диспаратно-
сти очитује отпор "поема страним
узорима, који се чешће оспоравају него што се прихваћају, лок се У многостраности огледа тводоглава и упорна борба за оригиналност-и самосталност.
Ако зрелост подразумева"јасноћу избора и доследност у опредељености онла није искључено да српска драматургија још нема зрелог и комплетног писца, Међу тим, та претпоставка постаје ирелевантна уколико се прихвати чи њеница да су примарна и битна дела, а не личности које их остварују. Чак ни најзагриженији скептици не могу оспорити да је. до сада написано неколико зрелихи комплетних драмских дела која су већ постала део југословенске литерарне баштине.
Немогуће је у једном летимичном преглелу, макар и овлаш, ана литички. и. критички _ атити сва драмска остварења српских аутора, која су написана за. пос-
| ледњих лесет тодинг. Драме
| углавном паилазиће у таласима, | са разупчитом фпектелитом и са ' честим-осцилацијама у квалитету,
/ ." :»х ВЕОГРАД у |" % Ра, У
„тонаклоних,
Та појава је сасвим природна, мада су доње амплитуде те осцилације често називане озбиљним кризама. Поједине драме изазвале су бурне реакције, неке протесте и негодовања, неке емфатичне из ливе одушевљења, неке опет и јећ но и друго, истовремено; преко многих драмских текстова прешло се готово ћутке, или уз неколико по дужности изречених _критичких фраза, понекад учтивих и блапонекад — ироничних и презривих. Не мали број драмских текстова олако је препуштен аматерима мли ад ћос трупама, у најбољем случају позориштима из унутрашњости, где је већина од њих неприметно отаљавала свој кратки сценски живот. Најгора судбина намењена је драмама које _ нису _ доживеле — сценско крштење већ су остале сахрањене међу корицама часописа,
Нови драмски аутори регрутовали су се ·углавном из редова већ: афирмисаних песника, прозних писаца и критичара: Иван В. Лалић („Мајсто ган Јеремић („Срећни цврчак"), Жика Лазић („Књажев секретар"), Филип Давид („Балада о добрим људима"), _ Миодраг Булатовић С КОАО је дошао"), Матија Бећковић и Душан Радовић (,„Че"), Зоран Глушчевић („Зелени се ливада под земљом"), Светозар Влајковић („Грејалица"), Мирко Мило радовић („Голи мачићи“), Данило Киш („Електра 69"), Драгослав
Стефановић — Мрас („Јеретик“), Мирко Ковач („Искушење“. „При-
ча Северног булевара", „Осипате се полако, ваша висости"), Радомир Смиљанић („Дона Клара", „Исидоре где си"),
Занимљиво. је да је већина од њих, бар до сада, написала само једну драму. Да ли ће ови драмски првенци остати јединци тешко је одгонетнути. Могуће је да су неки аутори једном једином драмом задовољили потребу да се огледају у књижевном роду који је заводљив и привлачан само до-
"тле док је далек и непознат. Није
искључено да су мноти устукнуди пред тешким искушењима која вребају драмског писца, не само у току рада, већ и на премијери,
-пре и после ње. То је врло веро- |
Наставак на 2. страни
Борђе Лебовић __
„Куленовић и Костић припадају, 1
| '"тетичних, гласних, искрено дОЖИВ-
Хануш"), Дра-
у овом БРОЈУ
Ар ан Недељковић: БЕ-
ЛИКЕ 0 „МРТВИМ ДУ: ШАМА“ НИКОЛАЈА ГО. ТОЉА
Ђорђе Лебовић: ДРУГА ДЕЦЕНИЈА САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ДРАМЕ
КАНАДСКА ПОЕЗИЈА ЈУЧЕ И ДАНАС — есеј дра Видосаве Јанковић и преводи дра Миленка Поповића
Ар Драган М. Јеремић; 0 ЈЕДНОЈ ПЕРИОДИЗАЦИЈИ. ИСТОРИЈЕ НОВИЈЕ с КЊИЖЕВНО.
ПОЕЗИЈА Милене Јовогић, Бранка Бањевића и Босиљке Пушић ,
· ПРОЗА Младена Маркова
Шимун Јуришић: МАТИЈА | ЉВЛАЧИЋ КАО УТЕМЕЉИ- | ВАЧ ХЕРМЕНЕУТИКЕ
Здравко Крстановић: СКИО КЊИЖЕВНИКУ пр ВИТУ ВУЛИЋЕВИ-
ИНТЕРВЈУ Иве Андрића бугарском _ часопису — „Септември“ .
0 НОВИМ КЊИГАМА Александра Тишме, Бошка Богетића и Стојана Вујичића пишу Чедомир Мирковић, Павле Зорић и Богдан А. Поповић
НАГРАДЕ
ПЕСНИЦИ |
ЈЕДНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Поводом додељивања АВНОЈ-еве награде Скендеру Куленовићу и Душану Костићу
ДОДЕЉИВАЊЕ награде АВНОЈ-а увојици истакнутих песника, Скен- | деру Куленовићу и Душану Костићу, представља значајно признање њиховом плодном књижев- | аом раду и делу које су остварили,
једној. широј хронологији, истој генерацији стваралаца чије је дело | непосредно везано за ложив ма! | НОБе и послератних година, њи: хов стваралачки пут ишао је, може се рећи, паралелним током, од па-
љених ратних и послератних стихова до лирике уздржаног, медита тивног тона, богате животним искуством и прожете једном зреом песничком филозофијом. Куменовић и Костић су, такође, песници типолошки сродни: обојица стварају изван бучне књижевне чаршије, спектакуларне арене н лалеко Од ефемерног, сензационалистичког помодарства. Окренути свету, верни свом песничком доживљају и доследни у чувању достојанства песничког позива, уз пуно поштовање читалачке публике, овогодишњи лауреати Награде АВНОЈ-а били су непрекидно присутни у тражењима и менама новије поезије, блиски изворима најтрајнијих и најснажнијих њених токова. Њихова лирика, мала на различите начине, представља својеврсну _ авангарду и трајну вредност новије српске поезије. И не само поезије: немогуће је заобићи њихов плодан допринос у друтим књижевним врстама (Ку-, леновићев у прози, драми, есеју, Костићев у репортажи, а нарочито у дечјој ккњижевности), чиме се допуњава слика два значајна профила, "незаобилазна при изучавању наше ратне и послератне књижевности.
Дело Скендера Куленовића познато је и најширој публици по једном тренутку изузетног песнич ког усијања, по бардском изједначавању поетске вокације с најширим тежњама и стремљењима на„рода, какав представља његова поема „Стојанка мајка Кнежопољ ка", Али Куленовићев допринос нашој новијој поезији тиме ни издалека није дефинитиван: ако је поемама „Стојанка мајка Кнежопољка" и, нешто касније, „Шева", песник остварио необично значајан домет у синтетисању идејне структуре с иновацијама у језич-
· ком изразу, његов опус у распону
од '„Оцвалих примула" (1927), потврде необичног талента и ране песничке зрелости, до „Сонета" (1961—1967) представља непрестано потврђивање стваралачких резултата и напор да се једна незаустављива песничка реч и мисао искажу и изнесу до краја, На почетку, као и на крају развојног лука његовог песништва стоји сонетна форма, суптилно лирско казивање. прожето необич ном мисаоношћу, али истовремено довољно отворено за комуни. кацију с читаоцима, као. највиша тачка тога лука. биле би поеме
Наставак на М. страни
Иван Шоп