Književne novine

аланина о

Трагање за оратом

Ристо Трифковић: „И ПРОБУДИ СЕ ЧОВЈЕК“, „Свјетлост“, Сарајево, 1972.

„СВЕ ПРИЧЕ соу испричане“, објављује Аутво Загајац, актер Трифковићеве романескне повести. У исти мах, романописац оповргава сопственог јунака. Он наставља своју „причу“ не хајући за Лутвину објаву коју наводи. Трифковић не само да продужује романескну нарацију, него настоји и да је развије. На путу његовог приповедања; нову развојну деоницу обележавала би приповедачева концепција човека. б

Скицирајући ову нову концепшију, Трифковић уједно наставља досадашњу минуциозну критику човековог ништења, и ништавила, У лику његових јунака који се јављају као мултипликација ранијих „посних душа“, ништавни човек почиње одавати неке особине механизовања, на пример „обичне покрете које понавља сваког дана“. Ту његову механизацију разголићује тривијална реченица: „Тачан, веле, наш Перушко ко швајцарски сатић“. У ствари, Перушко је мали и зарђали чиновнички, аутомат. .

Данас, међутим, наша проза је већ засићена критиком људског ништавила, па и осудом човековог механизовања, Засићеност прелази у некакву мучнину, будући да многи „критички“ пиштољи испаљују само реторичке ћорке. Најзад, уколико је оцртана критика осветлила пустињу око нас, писци и читаоци почињу чезнути за неком оазом људскости, мада се ова зелена тачка често показује као фатамортана. Према једној таквој тачки упутио се и Петар Мрчава, протагонист последњег Трифковићевог романа. Он је из властитог самоотуђења кренуо према изгубљеном братству. Из Мрчавине летаргије стао је да васкрсава човек. Ово васкрсавање није ништа друго до једно самосвесно и вољно прегнуће које се, с више или мање успеха, али без престанка, отима од Мрчавине пасивности, огуглалости и колебљивости. Трифковићев нехеројски јунак „зна да би нешто морао да учини, морао док није касно и заувијек, али шта» Само љутња! И малаксалост“. Ипак, пошто се пренуо и суко. био с отпорима, он се не предаје ни сво јој интимној апатији: „Али не, не сме одустати, иде до краја!“

Иде он до саме оазе људскости, премда у њој назире коров нечовештва, измеБу осталог — и наплаћивање историјских заслуга. Благодарећи таквом назирању, хуманизам се подвргава извесној аџутокритици која му не дозвољава да се обмањује романтичним или вербалистичким фатаморганама.

Петру Мрчави, човек се још није сасвим пробудио, него се тек буди. Још крмељив и бунован, он је „стално на путу“ између летаргичне успаваности и виталне будности, Налазећи се у таквом стању као „у провизоријуму“, овај путник се тетура и, не ретко, тапка у месту: „Путујеш, а као да непрестано стојиш“, ИМ, тек што је почео да се расањује, тај човек пада у коначну успаваност. Он гине као и јунак Трифковићевог претходног романа „Крик птичурине“. Као да се живот мора угасити у часу када људскост почиње да се распламсава. Ово противречје спада међу оне напете контрасте који карактеришу не само Трифжовићеву концепшију човека, него и целу архитектонику његовог романа. Такви кон. трасти наговештени су већ и првом реченицом у књизи: „Пошкасто, оклепано јутро“. На семантичком и психолошком

"плану, придеви „ћошкасто, склепано“ контрастирају именици „јутро“.

саставу читавог дела, међу његовим саставницама, утанчана опсервација контрастира врло слободној, понекад и грозничавој имагинацији. Веома тачно, тако рећи — сеизмографски, писац опсервира. визуелне и слуште појединости, па чак и мирисе: воњ трулежи и лоја, онда „кухињске дунстове“, „задах мокраће, усирене крви, измета“... и томе слично. С друге стране, ауторова уобразиља пење се до халуцананије, када Мрчава среће неког Незнанцг који оличава Вечност, У овом случају, вечност је равна незајажљивом ништавилу, то јест бићу Бавола, Као целина, композиција Трифковићевот романа контрастира својим компонентама које теже да се осамостале у посебне приповетке, Е Иста композиција, међутим, имала би да савлада једну животну грађу коју изнутра распињу друштвени и људски коне

КРИТИКА

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

РИСТО ТРИФКОВИЋ

трасти, а на првом месту — антагонизам између отуђења.и братства. Осећајући "своје отуђење, Мрчава препознаје и чује самота себе, када слуша Лутву који му жаже: „Овај мој живот као да није са. свим мој“. Узајамно отуђење дереализује људе као људска бића: „људи, као сјенке“. Да би таква „сенка“ повратила или задобила своју стварност, она се мора зближити са другим човеком. Стота је Мрчава напрасно побуђен да тражи брата који је, пре две и по деценије, без трага ишчезао у ратном врт. логу. Управо то тражење поклапа се са буђењем човека у Трифковићевом јунаку,

Али, тражећи брата, овај романескни јунак налази свакојака друга лица, тако да роман постаје „ревијална“ или „серијална“ панорама најразличитијих људских типова. Међу овима има и романописаца; отуда, у појединим својим поглав.. мама, Трифковићево дело представља известан есејистичко-критички „роман“ о роману. У епилогу дела влада трагична иронија: тражећи брата, Мрчава налази — његовог убицу.

Трифковићево казивање о набројаним. контрастима испољава извесне контрасте самога казивања, а пре свега — можда спрегт књижевног језика и колоквијалнот говора. Како се чини, писац је покушавао да фризирану литерарну фразу надвлада. спровом, умногоме „вултарном“, али крепком речју. Тај покушај имаће изгледа. на потпун стваралачки успех, уколико ову реч осмисли и окрилати једна доследнија. ортанизујућа мисао која се не би задовољавала „приобалном пловидбом“. Оважва мисао је скицирана у Трифковићевој новој концепцији човека. Стога се последњи роман нашег приповедача јавља као нова прича која може да се настави на вишем развојном нивоу. Изгледа, дакле,

да све Трифковићеве „приче“ још нису“

испричане. Радојица Таутовић —

Проза, поезија | и социологија _

Милован Данојлић: „О РАНОМ УСТАЈАЊУ“, „Матица српска“, Нови Сад, 1972.

У ВРЕМЕ кад нас бројни наши списатељи свакодневно засипају танушним збирчица ма. Поезије, у којима сваке две-три, често и недовољно писмене, песме чине засебне Циклусе што насловима обавезно призивају Мит; кад смо заморени од прелиставања беживотних књита Прозе, које „истражују“ Форму; и кад узалудно почињемо да читамо поклоњене нам зборнике Есеја, који уместо предмета истраживања глорификују Методу и свеспасавајућу Фусноту, — књита Милована Данојлића „О раном 'устајању долази некако дрско разбарушена и усамљена. Неконвенционална, жанровски неопредељена и нејединствена, она као да унапред захтева да мисанмо, — не поводом ње, него кроз њу, о њој и после ње. Састављена од текстова разноликих садржаја, дужина и повода, углавном раније објављених по листовима и часописима, ова књига спада у литературу која не мари одвише за некаквом спољашњом и тематском компнактношћу, . Данојлић је од оног невеликог броја писаца који, кроз напор и искуство књижевног стварања, постепено долазе до потребе разноврсног саопштавања свести о постојању = уметничком стварању, што би, можда, могла да буде нека врста укидања оног деликатног раскола између писца и књижевног дела. Та се потреба, обично, плодотворно показује онда кад писац одстрани психолошке и интелектуалне разлоге за романтичарским илузијама о савршенству дела, које је, тобож, до мистичних висина надрасло творца, кад више нема разлога за скривањем иза тзв. спонтаности и прерушавањем. Зато је књигу „О раном устајању“ скоро немогућ но у било каквом сажетом облику класификовати, а још ју је теже интерпретирати, јер би то захтевало не само помињање сваког текста понаособ (има их близу стотину) него и исписивање једне нове, пслемичке књиге. Има овде узгредних импресија и сложених методичких размишљања; песама и прозних записа; ауто биографских бележака и текстова есејистичког карактера; афоризама и дескриљ ција. Са подједнако јаком страшћу товори се о писцима и књигама; језику и на» викама; обичним свакодневним догађаји

· лога који

ситуацијама; 'успутним

ма и изузетним доживљајима и научним делима; граду И

селу; свечаностима и псовању; о познатим личностима и Исихологији масе; о 6 бичном пријатељском писму и атмосфери у аутобусу или чекаоници; о раном устајању и повратку у завичај; дакле, о свему ономе што 'долази у свест човека нашег времена и поднебља који уме неклишетизирано и у књижевном смислу оригинално да мисли. . |

Но ако нам садржинска разноврсност не дозвољава уопштавања и прецизирања, доследност Данојлићевог односа према појавама омогућује извлачење врло изграЂеног стваралачког концепта, мада при том прети опасност запостављања или занемаривања _ појединих _ текстова. Најприближније бисмо тај концепт одредили као враћање стварима и суштинама, без предрасуда. Тврдећи ово, ризикујемо да асоцирамо на оне неодређене и неоригиналне тезе, које су наши писци или директно истицали или су им критичари то приписивали, о повратку малим (2) стварима. Није код Данојлића о томе реч. По њему, не постоји проблем, било из интелектуалне сфере, или из домена бизарних догађања, који је коначно решен, разрешен и скинут с дневног реда. Треба се само пробити кроз оклопе конвенција, навика, импровизација, фраза, заблуда, равнодушности, конформизма и литературе о стварима и суштинама, па ће се доћи до оних исконских корена у којима је и мистерија живљења, и повод за праве песничке узлете, и могућност призивања сложених психолошких, социолошких, историографских и других тумачења.

Разумљиво, сам концепт, ма колико подстицајан био, није довољан уколико писац није наоружан даровитошћу, смислом за опсервацију и логичко закључивање и знањем. Данојлић све ово има, па зато и успева да, рецимо, погледом на обичну бачену конзерву пробуди механизам тумачења замршености неситурног трајања и људског неспокоја, или да обичним сусретом, запевком и вешћу отвори пукотину судбоносних преламања у контрадикторном менталитету нашег човека. Довољно је да читалац, који хоће да се о овоме осведочи, прочита мозаичну прозу „Ствари“ где се, — поводом сећања на

срушени авион који сељаци, док негде траје рат, комадају и разносе за своје насушне потребе, — одлази у скривене поноре психе. Чини нам се да поменути текст, а и неки други, заслужује пажњу и књижевних антологичара и сопиолога.

Непажљивом оку може да промакне права функционалност Данојлићевог осећања двострукости у знатном броју текстова, осећање интелектуалаца сељачког порекла или повременог сељака интелектуалне судбине. Не сећа се писац завичајне речице Качер у удаљеним граловима, нити размишља о великим ствараоцима док пролази Шумадијом да би потенцирао носталгичност и песнички евоцирао прошлост. Није то ни само због контраста, нако је контраст средство којим се овде стварају успеле слике и, такође, креће у мисаоне авантуре. Има ту, поред осталог, и дубљег методолошког лукавства. Наиме, понирући ка стварима и суштинама, нарочито онима које се тичу психологије, социологије и менталитета, писац је вешто обезбедио психолошку позицију из које ће ићи ка неким древним језгрима, а они су у животу села. Књига се завршава опширним и врло занимљизим приказом студије једног америчког научника о српском селу, што је нека врста заокруживања и директнијег истицања једног слоја претензија. Међу дока» зима врло јаког присуства модерне интеЛектуалности при таквим трагањима јесте и околност да Данојлић не идеализује село; не само да не види у њему изгубљени рај него и аргументовано полемише са ставовима произишлим из апологетског и некритичког тумачења села (текст о чи стоти језика, на пример),

Најновија Данојлићева књига не припада оној литератури која се да прочитати „по задатку“ или у једном даху; то је књига која се чита повремено, по два-три текста кад је човек оран за усредсређено размишљање. У свакој целини, — изузев песама или лирских минијатура, које потврђују Данојлићеве песничке особености, — налази се идеја, ретко само једна, и тезе према којима се треба одређивати. Има ту, наравно, и лепо казаних општеприх-

ених мисли и судова, има и тврдњи за које ћемо мислити да, су изречене у превеликој жељи за свежином, оригинал ношћу и неофицијелношћу, има и сличних асоцијација у различитим текстовима, али и тада можемо са писцем полемисати, имајући при том у виду да је реч о неконвенционалним књижевним формама. А већ и самим прихватањем интимног дија-

књига ненаметљиво нуди најбоље потврђујемо њено богатство и свежи. ну у овом књижевном тренутку,

Чедомир Мирковић

Песме о љусави и пролазности

Милош Николић: „КАТАБАСИС“, „Либертатеа“, Панчево, 1971.

КЊИГА ПЕСАМА Милоша Николића „Катабасис“ доноси један прилично целовит поглед на свет. Целовитост тога света је двострука. Најпре, то је свет саткан Од малих човекових интима које животу дају готово целокупан смисао. Ако у нашој галаксији постоји бесконачно много светова, онда ти светови имају неки смисао само ако се међусобно разликују. Наш свет је онај простор у бескрају на коме се налази сфера љубави. Највише Николићевих песама посвећено је чулном д0живљају љубави. Том чулном доживљају љубави Николић даје непролазну димензију. "Као што љубави на овоме свету долазе и пролазе, тако у трајању универзалног живота _ долазе и пролазе појединачни људски животи. Као што од љубави остају остаци остатака у нашем сећању, тако и од наших живота у сећањима оних који су нас познавали не остаје ништа друго сем неколико, често неважних сећања, сећања која опет ишчезавају, са одлаоком оних који нас се сећају, са овога света. .

Два су, дакле, елемента која Николићевом песничком свету дају целовитост. Једно је вера у љубав; друго је трагично осећање пролазности. Али постоји нешто што надживљује све наше љубави и надвладава време које поништава све наше узлете, све наше снове и сваки наш напор, па и жељу за остварењем љубави, чини, у основи, бесмисленом. То су песничка реч и поезија. Николић, истина, сумња у делотворност своје песничке речи и у смисао песничког писања, али та сумња иде У ред оних недоумица које невешто прикривају веру.

Николић се служи различитим облицима песничког казивања. Као што сматра да нека расположења може најбоље да изрази дистихом, било правилним или неправилним, тако се понекад Николић опредељује за римован или неримован слободан стих. Његов језик је углавном стандардни песнички језик без неких језичких иновација и изненађења. Оно што његовој књизи „Катабасис“ даје једну од дражи,

' јесте управо чињеница што Николић успе-

ва да 7 оквиру стандардног језика да несвакидашњи доживљај света и пружи једно, у многом погледу, нестандардно песништво. Владимир В. Предић

4

|

|