Književne novine
| | | |
"Ру нове аутентичне
'Сстралије), ипак може-
' ИНТЕРВ; '
и неке – заједничке
(Т . не одлике и опсесије
; . “транс тремене светске продукције. ре свега, на естетичком плану, дошло је до враћања драматуршки целовитој и мотивисаној „филмској причи“ (па, отуда, не без разлога, дошло је и до читавог низа целовитих и упечатљи вих глумачких остварења — а Марлон Брандо, Ал Паћино, Џорџ Скот, Лиза Минели, Џејн Фонда, Бан-Марија Волонте и други тлум ци, негирајући у потпуности не“ кадашњи систем старова, по коме различите улоге увек увиру у једну константну и митологизирану глумачку личност, подигли су на пиједестал. поново са“ мог глумца, из чије аутентичне личности непрестано извикреације!), без некадашњих ритмичкоекспре сивних и монтажних егзибиција (мада су њујоршки „андерграунд“ и европски „нови филм", У томе смислу, знатно утицали на стил и флексибилност америчког „новог. реализма“). У погледу те матске оријентације, опет, очигледно је да највећи број нових филмова има, као праву опсесију, тему насиља било да се за мотивима насиља трата у далекој прошлости, као у совјетском „Рубљову“ или у бутарском „Козјем рогу“; било да. се мотиви насиља развијају на подлози „сајенсфикшна", _ кроз неку врсту филма МАЧ ности, као што то чини Кјубрик у _ „Пакленој поморанџи"; било да се поједини аутори баве насиљем на најразличитије начине, у читавоме низу филмова са савременим темама) насиље, према томе, подједнако врше и тангстери („Кум“), и полицајци („Одсуство т. Ди Нои'),
и родитељи – („Породични живот')... Некадашњи „сексуални — та
лас“, дакле, сасвим се повукао пред „таласом насиља" — оно што је остало од некадашњих сексуал. них тема сасвим се претворило У пародију секса (решимо, _тотово митска тема љубави у троје, која је још пре десетак година била један од најозбиљнијих, најпоетичнијих и филозофски најпрово“ кативнијих садржаја, као У Трифоовом „Жилу и Џиму“ или У „Срећа“ Ањес Варде, претворила се данас у сопствну паре дију, као у филмовима „Цезар и Розалија“" или „Сексуално васпитање“, док сум Кјубриковом пророчком филму сцене „секса У троје“ чак снимљене убрзано, као да је реч о некој немој комедији, па је и секс у тој секвенци сведен на гротескно-механички чин!) ... Али, ако се секс већ претворио у пародију, ни насиље, по свему судећи, неће моћи да избег не сличну судбину: ма колико тема насиља бринула и ангажовала савремене филмске у метнике, од Кјубрика до Тарковскот, изгледа да ни она неће успети да умакне својој паре диачној трансформацији! (Клод Лелуш, који зима слуха за разне „актуелности“, први је направио „комедију о насиљу , под насловом „Авантура је авантура“, која је пуна тротескних отмица и политичких убистава, описаних је зиком филмске пародије: у Ле
"ауповој комедији доминира сек-
венца са отмицом римског папе, док су елементи сатиричне коме дије већ веома присутни ну о ним италијанским филмовима који се, на веома ангажован начин, баве облицима политичког насиља, тако да су „Мими, металац коме је увређен понос“ или „Рад ничка класа иде у рај“ не само изразито политични већ и изразито пародични филмови!). Кона“ чно, није ли и то својеврстан доказ човекове виталности, у времену које нас непрестано угрожава новим бруталностима:, пародија и смех свакако су добар начин одбране од очигледног терора свакодневице!
Ако филмови испуњени сек сом припадају прошлости (па их је светска кинематографија, у извесном смислу, зећ и превазиша), а ако филмови испуњени насиљем припадају садашњости (коју, као своју основну тему, светски филм тек почиње да. превазилази), онда се на тре ћем ФЕСТ-у већ почела оцртавати и једна сасвим нова колективна тематска опсесија која, изгледа, припада будућности (такође трауматичној на свој начин): то је тема ау ди ла а које, полако али сигурно, обузима савремени свет и које као ла спонтано из раста из насиља н неуроза свако. дневице. Заиста, приличан је број _ филмова, _ виђених — на ФЕСТ-/,, у којима се налазе читаве секвенце снимљене баш у лудницама („Хамерсмит је побетао", „Признање политичког комесара", „Радничка класа иде у рај“. „Породични живот) или су 10 филмови посвећени психички лабилним личностима („Каут“, „Фре незија", „Кланица 5", „Болница“, „Магбет“, „Привиђења“).. Судећи по овим филмовима, људи данас А У А е на различите начине: у
политичкој борби („Радничка кла. | са иде у рај"), У кругу породице („Породични живот) у затвору (Б ја"), а АО психичких. поремећаја долази, подједнако, и | у рату и у миру, јер притисак | свакодневице на свест | единца. | трајан је („КА а 5"). Чак је и Полански чио Шекспиро-
; причу о човеку који постепено АМУ АДИ, притиснут теретом сопствених злочина: Магбету се, баш као и психички лабилној али савреме“ ној јунакињи Алтмановог, филма, „Привиђења“, непрестано приви(„Одсуство т. Ди Нои") или у бол ћају покојници и духови (с којима води дијалоге) и чудне транс формације пејзажа (с којим је, такође, у сукобу, као што је Маг бет у сукобу с читавом једном анумом · која је кренула против њега) — границе између „ствар. ног“ и „иреалног“, при том сасвим се губе, јер се само лудило све више материјализује и уобли-
чава као једна „нова стварност"
(па су привиђења Алтманове јунакиње сасвим могућна, јер су дата у једном логичном просто“ ру, као што је у једном логичном простору дат и Матбетов сусрет с вештицама!).
Пот којим иде светски ФИЛМ, онако како га пратимо од првог до трећег ФЕСТ-а, несумњиво је пут једне деструкције. Таквим путем је, доскора, на један свој начин, ишао и савремени југословенски филм — најизра. зитије кроз дело свог најистакнутијег аутора Александра Пе тровића, (у чијем се целовитом опусу, од Филма „Двоје“ до филма. „Маестро и Маргарета), развио тематско-метафорички лук ОД „ин“ тимистичке драме" до „апсолутног лудила“, у коме узимају учезића, поред социолошки и политички препознатљивих чинилаца, и „зли дуси“ и „нечисте силе“ које походе савремени свет!). Ако то није пут наде и охрабрења, онда је то бар пут отвореног суо" чавања савременог човека са са» мим собом и са својим незавидним местом у кошмару савреме» ног света. А бављење филмском уметношћу, са оваквим демонским опсесијама, није само узбудљив креативни већ и узбудљив етички чин. Зато, модернии филмски ствараоци, У својим делима постављају _ све чешће питање: какав је положај и каква је одговорност уметника, у једном тако нехуманом свету, као што је свет савременог фил ма, тј. свет у коме живимо»
Феидмови као „Рубљов“ Андреја Тарковског, „Гоја“ Конрада Волфа или „Дивљи месија" Кена. Расела, које смо видећи на ФЕСТ-у, товорећи о судбини тројице ликовних уметника који су живећи у различитим историјским епохама, покрећу на веома. директан начин питање Одо ворности уметника пред собом, својим делом и историјом: „ЗАТО ШТО СТЕ ТАЛЕНТОВАНИти од ОСТАЛИХ, ВИ СТЕ И О ПАСНИЈИ ОД ОСТАЛИХ!" — кажу једноме од њих, у једном Од поменутих филмова. Не односи ли се то, данас, и на филмске уметнике, као што су: Тарковски, Ра: сел, Кјубрик> Јер, ако је њихов таленат мера њихове одговорно сти пред епохом, онда је трећи ФЕСТ био смотра и веома талентованих н веома „опасних“ а то р а, који су нас на веома недвосмислен начин суочили с временом у коме живимо, као с временом пробубених демона, насиља, лудила...
Талентованији од осталих морају и да виде више од осталих, па макар их због тога прогласили за једну нову опасност у читаво. ме низу опасности које утрожава: ју савремени свет!
Слободан Новаковић
»
АЛ пачЧИНО ЈЕ У ФИЛМУ „КУМ“ ФРЕНФИСА ФОРДА КОПОЛЕ ЗАБЛИСТАФО КАО ЈЕДНА ОД НОВИХ ЗВЕЗДА ХОЛИВУДА
Е
. Е
М : Е У СМЕНА. ИЗ ФИЛМА „СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ“ АУКИНА "ВИСКОНТИЈА (ПРОТАТО. НИСТИ ФИЛМА: СИЛВАНА МАНГАНО, БЈЕРН АНДЕРСЕН И АБРК БОГАРА)
ћ. '
(
,
ФИЛМ ПРОТИВ НАСИЉА
„Наставак са 1. стране
ви Лој приказао у „Одсуству тосподина Ди Нона“ или борба Енрика Матеија да Италију ослободи економске потчињености великим страним петролејским компнанијама и на тај начин омогући својој земљи мнезависнију спољну политику у филму „Случај Матен“ Франческа Розија. А да и само насиље и исихолошко-медицинска рехабилитација, ранијих криминалаца могу имати и једну подитичку димензију приказује нам на духовит начин, али не без извесне џ „Пакленој поморанџи“. ски ствараоци постају све свеснији да је политички сваки потез који тежи било мењању било задржава њу постојећих односа између људи и институција али између самих људи. Није нова чињеница да се уметници мешају у зажна питања друштвене управе, јер је = Тургењев утицао на ослобођење кметова, а Дикенс на измену сисчема кажњавања у својој земљи, али је ново да људи који стварају филмове све више постају ангажовани у решавању многих друштвених питања више нето било
који други уметници, |
Досадашње политичке теме су продубљене настојањем да се потраже узроци извесним појавама, аспита њихов уобичајени механизам, открију закулисне махинације. Отуда настојање да се извесза политика доведе у везу с криминалом, било да је реч о историјском аспекту ствари, као У Фосовом „Кабареу“, где је реч о напистичком насиљу, било да је реч о савремености, као у Дамианијевом „Признању полицијског комесара“. Ту и тамо показано је како у позадини неких политичких снага стоји мафија, мада тек у виду сумње као у „Случају Матен“, уотитено као у Кополином „Куму“ или нешто одређеније као у „Мимију, металцу коме је повређен понос“ Лине Вертмилер. А У филму „Авантура је авантура“ КЛОД Лелули, досад заинтересован утлавном за односе између мушкарца пи жене, одједном је направио филм у стилу једне врсте Жан-Лика Годара, идентификујући политику са зћом-Бизтеззот, У којем криминал и криминалци увек моту послужити једној од многобројних страна које се, под разним заставама и паролама, боре за победу својих идеологија и њихових верника. Али је, такође, с великим симпатијама приказана борба радника за већа људска права. Један, рекло би се, спонтани (мада не само' спонтани) социјализам
чадахњује велики број савремених .
филмских стваралаца и не чини се саучајним што се у наслову два филма на овогодишњем Фесту надази социолошка орредба две непријатељске класе савременог Друштва: у Буњуеловом буржоазија а у Петријевом филму радничка класа.
Насупрот социјалистичкој идеологији, судећи по филмовима које смо видели на овом Фесту, чичи се да у срцима младих људи знатно место заузима хипијевска „идеолотија“ хуманистичког нихианмзма, Мако синтагма „хуманистачки нихилизам“ представља сопигафисПо 1п афјеско, њоме се, изгледа ипак најбоље могу означити противзечна схватања младих људи који не верују ни у шта, али оу извесним ситуацијама хумано
· поступају. Из једне од тих ситуа"ција произишао је концерт који с омноги чувени поп-музичари 1971. толмане приредили у Медисон Сквер Гардену у корист избегли-
да из Бантлалеша и који је сним- |
љен као документарни филм и такође ттиказан на овогтолитињем сесту. Карактевистични су за тај безидејни и безосећајни хумани-
торчине . Стенли _Кубрик
зам стихони из песме „Бангладеш“ коју је Морџ Харисон певао на крају те приредбе, а који отприлике гласе:
Пријатељ ми је рекао: „Мој 4 народ умире“,
Нисам могао осетити бол, али хтео сам да помогнем.
Исто такво схватање и осећање показује У филму Џона Макензија. „Девојка с дететом“ поп-певач Мајк Престон, у чијој фил ји има много више привлачности За младе људе него у религији, која се, отеловљена у пастору Дајсону, осећа слабом и неџбедљивом пред примамљивом добротом човека који не жели другима да 'нанесе бол и не заварава их никаквим илузијама иако не верује да ће стога бити награђен у загробном животу. Религија је на филму, чини се, изгубила тотово сва упоришта и привилегије. У Буњуеловом „Дискретном шарму буржоазије“ симболична је ситуација бискупа који се прима да буде хонорарни баштован и 'да чегује цвеће за украшавање вртоза. добростојећих грађана-лицемера и превараната, а У Лелулшовом филму „Авантура је авантура“ 01ворено се подсмева чак и самом папи, ·
Фест је изванредна прилика наква се нигде у свету.не, пружа ни гледаоцима-ни, што је још важ није, људима који се. баве филмом, теоријом филма или теоријом уметности уопште: за врло кратко време они могу на једном месту да виде оно што је најбоље ~ најновијој филмској продукцији го да донесу суд о садашњим кретањима не само на филму, нето а у друштву и осталим духовним активностима, будући да је филм уметност која најбрже реагује на све што се у свету збива. Али он, силом околности, не може да буде бољи нето што му то дозвољавају тренутна најбоља филмска остварења, а нека од њих (чак и она која су на Фест дошла с највеБом репутацијом) разочарала су.
Појединачно, најбољи су филмови „Андреј Рубљов“ Андреја Тарковског, „демони“ и ,„ месија“ Кена Расела, , мана Поланског, а уз њих и готово сви“италијански филмови, који су на овогодишњем Фесту представљали најбољу националну селекцију. Без иједног слабог филма, италијанска селекција је показала ангажованост низа својих редитеља, који су, често и уз призвуке комичног, умели да товоре 0 торућим темама и проблемима свог, и не само свог друштва. Рози, Петри, Лој, Бевилаква, Дамиани и Лина Вертмилер показали су да су не само мајстори свог заната нето и антажовани ствараоци, који теже да из основа измене садашње стање ствари у многим областима живота.
Х филмове који су, углавном, оправдали гласове који су им прет ходили у страној и нашој штампи, спадају _ „Паклена поморанџа“, „Кум“ (мада је то филм без уметничких вредности, али врло вешто драматуршки, режијски и таумачки остварен), „Кланица 5“ Џорџа Роја Хила (снажан филм у приказивању сцена из заробљеништва америчких војника у Немачкој за време другог светског рата, зли, бесмислен у. дочаравању збивања на имагинарној планети Тралфамадор) и необичан „вестерн“ „Џеремаја Џонсон“ Сиднија Полака.
Разочарали су филмови „Француска веза“ Виљема Фридкина који, иако је награђен с пет „Оскара“, представља осредњи криминалистички филм; „Хамерсмит је побегао“ Питера Јустинова, прављен на стару тему да силу треба држати добро затворену и јасно обележену као лудило, али готово поттуно лишен духа, за којим је очевидно тежио и у чему би била његова новина; „Болница“ Артура Хилера, у којој ни велики таумап као Џорџ Скот није мотао да стасе неуверљив спенарио Та кила Чајевског; „Превиђења“ _ Роберта
ЉИ “ Ро-
· некле присуство два
Алтмана, режисера. који се, после изванредне антиратне и питам ли“ таристичке сатире » А5ЗН/“, у овом, иако режијски занимљивом
филму, срозао на тему о брачном неверству и освети за њета.
Можда је највише разочарао Висконтијев филм „Смрт У Венецији“, добитник „златне палме“ у Кану 1971. године, који је још једном показао како је велико књижевно дело готово немогуће претопити у добар филм. Иако је Вис конти успешно дочарао многе моменте из истоимене новеле Томаса Мана, он је непотребно претварајући главну. личност писца Гу"става фон Ашенбаха У музичара и додајући сећања и дијалоге из неких других Манових дела, изневерио основну тежњу књижевног дела, утолико пре што је сликама, чини се, било немогуће тач"но представити оно што је велики немачки писац желео да изрази. "Уместо да у свом филму прикаже — како Ман у својој новели изричито каже — „очинску милошту, тануту наклоност онога који у духу ствара. лепоту жртвујући себе, према ономе који сам има лепоту“, Висконти је, нехотице, направио аподогију једне платонске хомосексуалне љубави.
У одсуству домаће кинематографије на два главна програма овогодишњег Феста, У Дому синдиката и у биоскопу „Козара“, једину утеху представљало је Ао-
филма Питера Богдановича, младог америчког ежисера југословенског порекла. ако несумњивог дара и с великим познавањем најбољих америчких филмова, Ботданович је, на жалост, својим филмовима прилично одударао од већине савремених филмских стваралаца. У свом много бољем филму, у „Последњој биоскопској представи“, он — је, компонујући реквијем биоскопу У доба наглог успона телевизије, У ствари одао почаст филму из тих година (с почетка шесте деценије), направивши врло добар филм управо по нормама по којима се он у то време правио. Роман Ларија Мак Мартрија, по којем су његов писац и сам Богданович написали сценарио, нема драмску снагу и силовитост филмова-драма из тих година, као што су „Смрт трговачког путника“ (1951) Ласла Бенедека, „Трамвај звани чежња“ (1951) Елије Казана или „Врати се, мала Шибо“ (1952) Данијела Мана, али у истом духу говори о судбинама и људима на периферији живота, заувек огрездим у чамотињу и изгубљеним У аичним промашеностима, а његов „херој“ Сони Крофорд је типичан за доба кад-се још није појавио Џемс Дин као „побуњеник без разабга“ у истопменом филму Николаса Реја (1955).
Публика и новинари су своју наклоност на овогодишњем фестивалу, међутим, највише показали према филмовима који су имали највећу рекламу. Изузетак су учинили једино према „Алексеју Рубљову“ који спада у велике епске филмове ми, као достојан наставак високих стваралачких домета Еј»„зенштајна и Довженка, свакако представља највећи догађај овогодишњег Феста. Са осталим 40брим филмовима, а пре свега са остварењима раскошне имагинације Расела и Поланског и са низом нталијанских друштвено ангажованих филмова, ова културна манифестација је још једном оправдала своје постојање, презентирајући филмску уметност 0вог тренутка више него што иједан други фестивал данас то може учинити било тде у свету.
Драган М. Јеремић
Часопие „Дубровник“ у новом руху
Требало је да пробе годину да на па да се поново појави часопис „Аубровник“. Вишемесечпа настојања коначно су уродила плодом. Најновији број часописа „Жубровник“ доноси знатан број радова истакнутих стручњака, написа, осврта и критика на разне аспекте културног, економског # просветног живота у Дубровнику А нову редакцију часописа чине: Мато Јеринић (главни и одтоворни уредник), Петар Кушељ, Милан Милишић, Нико Огреса, Лукша Пеко и Ивица Сршен. (М. Б.)
| КЊИЖЕВНРНОВИНЕ 2
ИЦ о расе тхе