Književne novine

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

Моји енглески песници

– Крнетофер Марло

МЕБУ ПЕСНИЦИМА тог времена, у кругу Релија (Кајегћ) највише ми се допао, Марло (Мапоме).

Био је син једног обунара.

Он је, некако, стигао да буде студент, у Кембриџу, где је, каже, римску поезију заволео. _ Овидијеве „Љубавне – песме" (»Атогез«). Као и Шекспир и он је био глумац, а писао је и за позориште. Највећи успех, у то време, на позорници, у Лондону, није имао Шекспир, нето Марло. У једној својој елегији, песник Драјтон (Огаутоп), тумачио је ту моћ Марлоа, тиме, да је у Марлоу било неке „транслунарне супстанције".

Сматрам да, песник, и почиње тек код те „транслунарне" супстанције. Марло је своју моћ приписивао читању Хомера.

Нисам се чудио, толико, "раскошним стиховима тог песника, нето инкарнацији његовој, у главним актерима његових драма. У Марлоовом Тамерлану (Татфитајте), — то јест трагедији о Тамерлану, — син обућара говори, као да је робен на песку азијских пустиња, у жару, као да је изишто из леда азијских планина, као да је у њему инкарнација све самовоље татар-

ских канова и воља да се завлада

светом.

Откуд то у сину једног обућара»

Откуд у њему знање, религијско, једног војводе од Гиса (Сшве), уочи вартоломејске ноћи>

Као да је, заиста, био рођен, да буде „бич божији“, као да је, збиља, инкарнација свих самовоља татарских канова и, да, заиста има вољу да завлада светом. Читалац се пита: откуд, У Марлоа, толико знање митологије, географије, толика моћ инкарнације, као код Фауста» Тако сјајан Фауст, пре но што га је написао Гете» Једна постумозна балада, о овом песнику, каже, да је, неко време, био глумац и да је скрхао ногу, У једној, скарадној, сцени. Ишао је неко време, одевен у свилу, а после морао да просјачи. У предграђу Лондона, у Дептфорду, у књизи сахрана, налази се само толико: Кристофер Мазло уби јен од Френсиса Арчера, 1. јуна 1593.

Марло је био атемст. После њетоће смрти, његов пријатељ Томас Кид (Куд), који је био у затвору, под сумњом да изазива побуну, ослобођен је, јер је, тобоже, доказао, да су папизи, који су нађени у његовом стану. својина Марлоа. Неки Ричара Ђејм (Вате), или Бејмс (Вате5), — који је обешен годину дана доцније, поичао је.“ свом исказу о Марлоу: да је Марло имао обичај да задожава пролазнике, на улици, и, да ословљава непознате, ла да шири атеизам. Да је рекао да су Еванђеља велика свињарија. Ла ће он, Мало, написати нова. Да он, Марло, има исто толико права да кује новац, У Ентлеској, као и краљица. Исто толико права,

Све то није сигурно, али је вероватно.

Енглеска, сада, у школама, учи, напа» мет, младићске, ведре, љубавне, песме Марлоа, али најлепши, и најчуднији, остају они, који декламују на позорници, Тамер-

лан, Едвард ШП, или Фауст,

На пример из трагедије о Дидони краљици Картагине, коју је Енеја напустио.

( » њене ће сребрне руке узети ме у загрљај, А сузе јој бисерне викати: не остављај ме,

не остављај,

У свакој њеној речи биће крунисан, као ; краљ. А сваком нашем разговору биће пољубац, рај.

Тако би те стихдве, У јамбу, преводио неки наш романтичар у доба Лазе Костића. У енглеском оригиналу, разуме се, то звучи лепше:

Нер зНуег аттз МЛИ сош те тоипа абош! Апа теат5 ој рвеат сту: зтау, Аепеах, зтау.

Еасћ, мога зће зауз ул1 ттеп соптат, а стоут,

Апа еуету зреесћ. ђе епаеа ушћ а Каз5.

Међутим, Марло, крај све лепоте својих, раскошних стихова, У трагедији о Дихони, или, у поеми „Херо и Леандер" (»Него апа Реапдет«), није највећи кад је реч о љубави, него кад је реч о насиљу, 0 сили, о освајању, о Тамерлану. /

У раној младости, Марло је почео љубавном поезијом, као што година почиње, пролећем. Први стих, једне, његове чувене, песме, који гласи: »Соте, ћпуе мић те апа ђе ту Тоуе«, сви, У Енглеској, знају, али та пасторална. нежна, љубавна, поезија, и по мом мишљењу, мако се завршава. сјајитм стиховима, последње, недовршене, поеме Марлоа »Него 1 Теапдет«, није, оно, што је оситурало песнику бесмртност, у енглеској литератури. То су њетове трагедије, боље рећи лирска места, у тим трагедијама, у којима млади пролетер товори, на уста Тамерлана, фауста, и краља Едварда П. У њима син обућара открива. свој сан, своју жЖУдЊУ за силом, терором, влашћу, над светом, над људима, и као Тамеплан, и као Фауст.

Ти су стихови увек фантастично пателиччи. Чивени глумац тог времена, БдвардА Блејн (АПеуп), као и Кин (Кеап), допније, товорећи те стихове. осигурали су,, тим драмама, У своје доба, већу популарност о што су је имале Шекспирове.

КРИЖЕРНЕНОВИНЕ 5

Г]

Као што је Марло син обућара, он је, и татарског кана, и људе око двора, у свом театру, начинио пролетерског порекла, али великим. Ево, на пример, како Тамерлан описује свој повратак, у своје родно место, Самарканд: .

„Ући ћу кроз улице са трупама побеђених краљева, у оклопу златном, који ће сјати као Сунце. Три ће се перјанице диБи из мог шлема, окићене дијамантима, и играће у ваздуху. Да ме сви виде као императора света. — Бићу сличан краљевском сину Сатурна, у његовим колима, која бљеште, позлаћена од пламенова. Кола ће ми вући принчеви, као орлови, путем поплаочаним кристалима и засутим звездама, тако, да ће сви богови стајати, задивљени, том помпом. Тако ћу проћи улицама Самарканда, све док моја душа, растављена од, овог тела, не оде на млечни пут небеса, да. се, тамо, сретнемо. — На Вавилон, 80]воде, напред, на Вавилов!"

Та. сам се често питао, у Лондову, како ам су се осећали читаоци тих драма, или гледаоци тих драма, У дворским кРрУговима, или на представи глумаца грофа Пембрука, — док је била реч о траге» дији Едварда П, — која је штампана тодину дана, после смрти, Марлоа. Марло, У тој својој тратедији показује један дВОР, у ком су дворјани гори, од његовог Аруштва, које га је убило у једној крчми. Авард П био је свргнут с престола, и, син обућара, изводи га на позорницу, не више као раскошног, ренесансног, блудника, и хомосексуалца, нето као несретног човека, који чека, у смрадном подруму једног дворца, на своју смрт, остављен од овакога и понижен до скота. На сцени, први тамничар чуди се да краљ, то, тако дуто, 93 држава.

Други тамничар је много модернији мајстор мучења, и предлаже да Едварда. ликвидирају, поихолошким, менталним, мухама. Предлаже да га доведу из тамнице, и дотуку, провокацијама.

Та сцена је, свакако, ванредни театар.

Ево како би та сцена на нашем језику тласила.

Први тамничар каже Аругом тамничару.

Гурнеј, чудим се да краљ не умире, а. налази се

у подруму и у води до жолена

У коју се сливају канали тврђаве

Откуда се стално диже испара

која би била довољна да отрује сваког

кин . дала човека;

а" још више једног краља, одгајеног тако нежно:

Други тамничар одтовара:

Чудим се и ја, Матревису: синоћ сам само одишсринуо врата да му бацим комад меса

а скоро се онесвестих од смрада. Први тамничар на то одговара:

Тај има тело које може да издржи, о више него што га ми мучимо: па зато хајд дај да нападнемо његов ум, сад, другаче ...

А други тамничар онда каже:

Нареди да га доведу, а ја ћу покушати да за разбесним,

Старе, једносложне, енглеске, речи, У употреби у доба Марлоа, а осим тога његова декламаторска, барокна дикција, губе се, дабогме, при сваком преводу, — у ори-

гиналу, то звучи, језиво.

Сбитеу, 1 уопде" те ке 4:25 пог, Вете 11 а уаии ир то те Кигез т малег.

· То мућећ Те сћаппе!5 ој #ће сазпе тип,

Руот. итепсе а датр сопипиану атзенћ, Траг уете епошећ 10 рогзоп апу тап, Мисћ тоте а Шпр, Ђтошећ! ир 50 1епдету.

Апа 50 до 1, Међе: уезтетиће Т орета Ђи! те доок то том) ет теал Апа 1 уаг штозг гпнеа у, Фе заудит

Не пат а Воду ађ!е 10 епдите Моге ап те сат, тпјист: апа гнетејоте поу/ Ђег из аззан ту типа апотет мтие.

Зепа јог јат аш! тћепсе апа 1 Ули аваен 5 Рат.

Сцена затим има свој врхунац, у појави, кад Едварда П доведу из подрума. Пред њима сад стоји некадањи лепотан који се, у Француској, прославио на витешким турнирима, а са чијих одрпаних крпа, сад, цури вода и смрад.

Ево како Едвард П прича о свом затвору и мучењу, којем је изложен:

А тамо, сам у блату и бари стајао, већ десет дана и да не бих заспао Неко лупа непрестано у бубањ

Да, дају ми хлеба и воде, јер сам краљ Тако да због недостатка сна и хране

"ум ми је помућен и тело ми се укочило

и да ли имам удове, или не, не знам више. О, кад би бар и крв моја исцурила из свих жила хао што се цеди вода, из ових мојих крпа. Реци Исабели, краљици, нисам био овакав Када сам, за њу, борио се, на турниру, У | | Француској

м збацио са коња војводу од Клермона.

Има више есејиста у Лондону, који, тргтедији Едварда П стављају изнад историјских тратедија Шекспирових. У сваком

случају, завршне сцене ове трагедије спа- |

"м један Други аристократ, његов

КРИСТОФЕР МАРАО

дају у најпотресније сцене енглеског, барокног, театра. Раније трагедије Марлоа, имају поетичније стихове, али ниједна не показује такву зрелост, толику хуманост, песника, као та Марлоова трагедија. Марло је био само два месеца старији од Шекспира. Умро је исувише рано, млад. Да ни је тако рано умро, убијен, — каже један његов биограф, — завршио би био свакако, на пању, или ломачи, Тај атеист, тај анархист, имао је успеха ме БбБу омладином.

Што се тиче текста његових позоришних дела, треба узети у обзир и то да ми, данас, не можемо знати, шта је све у њима туђе и шта је измењено. Какав је био театар у Шекспировом столећу, цитање је засебно им пуно нерешеног, – противречног. Има есејиста који сматрају да је Марло сарађивао на Шекспировим делима „Хен= рих МТ“ и „Титус Андроникус“. За време мог боравка у Лондону, било је предлатано, да компјутори раде на тексту Шекспира и Марлоа, не би ли се нашло одговора на питање: колико Шекспир _ дугује Марлоу Било је предложено и то да се отвори гроб Шекспира, не би ли се у ње» му нашли рукописи, или папири који би одговорили на многа несигурна питања о театру тог доба, и, о песницима у Лондону. Нећ ко зна који пут објављена су и факта о убиству Марлоа, Већ ко зна који

пут постављено је питање: има ди то убиство по политичку, тајну, позадину, Документа о томе заиста су чудна.

Као што је, уопште, много што-шта, чудно, у животу тога сина обућара.

Један француски есејист, недавно, прогласио је Марлоа за претечу марксизма, у Енглеској. Ја сматрам да би се могло рећи да је претеча енглеских револуција, Појмови, и називи, данашњег времена, не могу покривати тачно, људе и појмове, старе неколико столећа. Све што се може рећи: Марло је био син пролетера и цео је живот провео као последицу тога, Црква, кентерберијска, државна, послала та је у Кембриџ, очигледно, као даровитог дечка, али је Марло већ у Кембриџу откривен, и, открио себе, као атемсту.

Зна се за његове, без сумње врло интимне везе са оним кругом писаца, тадашњег Лондона, који су, као „антидржавни елемент“ седели, у тамницама, а неки завршили и на ломачи. Да је дуже живео, и да није убијен, у својој двадесет и деветој години, и Марло би свакако завршио на ломачи. Његова књига писана у Кембриџу, спаљена је после његове смрти по жељи англиканских бискупа. У беди у којој је живео; завршио је, већ тако млад, у најнижем свету лондонских гаумаца, жбира и државних шпијуна. Како, зашто, остала је тајна, иако се интерес, за узрок његовог убиства, по жељи, нарочито американских професора универзитета, јавља, понова, У литератури и новинама. био сведок кампање која је, у Лондону, вођена, да се утврде тачна факта суђења њетовим убицама. То је била, чак ни у наше доба, интересантна полемика. Акта о «ом убиству, и суђењу, заиста су чудна. Ја, лично, мислим, да је Марло, и те како, био трн у нози неких дворских силника им да му је највише шкодила веза, коју је, несумњиво, имао, са сер Валтером Релијем (Мане Кајејећ)

Иако се Спенсерова _ поема венчања „Епиталамиум“ („Тће Ерућајаптит“), сматра за врхунац, дворске, ренесансне, раскошне, поезије, а ни Марло, мени се, као странцу, чинила само као тријумф, филолошки, једног великог енглеског, стихотворца. На прсте би се могли избројати они странци који би могли бити занети лепотом језика, тих поема, под којима је, под дивним гирландама фиоритура, — праз нина. Као и код тријумфалних поема Петрарке, филолошка лепота Спенсера, крије

песника, коме је стало само до форме, до“

алегорија, и до круне „принца пбета“ ко-

је су давали краљице, или Папа.

„> Као што се то често дешава, — не само на дворовима, — поред Спенсера, пролази Г савременик, и пријатељ, који је много дубљи Платонист, ОД Спенсера, а као поет искре нији, мање дидактичан, мање егзибицио-

'нист, а под чијим гирландама ренесанс-

них стихова, није празнина, нето мисао и ложивљај, То је Филип Сидни (РАШРр З1дпеу).

Ја сам

ПИ

Бошко Богетић Дибљи избор

Још нисам био ни рођен,

А правио си облутке у јабучару.

Свирао си у гранама. Свирао си.

Још, нисам ни знао да извиреш из земље, А дозивао си ме из жене,

Дотицао пун снаге неба.

Дивљи изворе, кажем п. јутрос, Осећајући свежину негде иза ува, Брбори и враћај ме данима и кравими Што ричу у плавичастој ти здели. Ако уста принесем ти чаши, змија Вијуга у папрати и лежи

Уз само гротло,

У твојој постељи.

Сложен од истинске жеље

Да одлетиш преко свода

И паднеш пред мене, дивљи изворе, У јабучару и јутрос

Отичи из људског говора!

Где сред шумске хладноће лебдиш Зажелим да клекнем кад ово шапућем, Срце да спустим у пенушаву оданост.

Вратио бих се стењу

Из ког ти се руга душа.

И у слаповима пада по трави. Распламсаш се у празнини природе Па тек онда у нови свет улазит, Изворе бистар као од мисли.

Из литице разабрах истину Смртног доласка, противног жудору. Спавах док је свитало у хлебу. Спавах када је отац засекао

У материнске одаје. На месту

Где је семе освежило извор,

Земљо, твој јаросни мир је потекао!

Престаће вино да искушава лозу Зрелошћу што је претаме љубави У новом и вечном неприсуству Нећу те чути, дивљи изворе,

Јер над празном јамом човеку Румено круниште не отвара зори.

ХРАСТ

Колевко ветра ц Бога,

Суштину лазаних нам стопа пасу мрави. Ветром, безгласним у мокрој трави, Захуји само и умом затреси Ру]

Вечере постављене под земљом,

У тањире меке, нежне и празне.

Девојке се понекад скуне да певају у сенци; Друге ти уснама узимају балсам. УН По одговор треба ићи много дубље, Духови предака где кољу црну јагњаод И невином крвљу шкропе коло. Ватру Стварај у стаблу, гори на огњишту Што лети за нама похлепним крилом.

Птице су свиле тнезда негде у врху. Прелећу простор твојих мисли. Зашто Хитали смо на брег»

Само једној мисли у самоћи

Размах даде: Заувек остаћеш зелен Над нашим заспалим срцем!

Неће нам увек бити знана

Летња јутра, јека зрома. радост. Загробна тишина замениће ову.

Неће нам бити свеједно

Што део раја остаје овде, у храсту За којим корачасмо у повратку своду.

(О нашем одласку споразумеће се с орлом. Нису ли, можда сувише слични»

Сред илаветне зебње питам јасно.

Не слеће већ кружи орао у тајни

Дуж вечерњег неба, одговор иштућ; Завршава ли се свака путања у храсту Или се под сенком

Труд секире скрива2

Сидви је написао једну од најлепших песама, о Месецу. А, ваљда наслутивши своју судбину, једну песму растанка од овог света, коју почиње стихом, који каже: Теауе те, о Поме, мћећ теасћезе Би! +о дизЕ апа #ћоц ту папа арте 10 Мећег ћипез. „Остави ме, о Љубави, која пратиш само до праха, а ти, душо моја, треба да жудиш вишим стварима“.

Пао је, не као Марло у својој 32. тодини, 7 боју код Зутпена у Холандији, а за собом оставио само један портрет анонимног сликара који га, у оновременој, ишанској, ношњи, открива, очигледно, као интелектуалца и меланхолика какви су и Рели и Марло. Кад су га, тешко рањеног, пронели, пред првим редовима војске, затражио је воде, у својим мукама, јер је, као сви тешки рањеници, осетио, страховиту жеђ. Младом аристократи, донета је чутурица воде. У тренутку кад је овлажио усне, запазио је, крај себе, једног другог рањеника, — обичног војника, — који га је гледао исколаченим очима, од жеђи. Сидни је наредио да му се да његова чутурица воде, рекавши: очигледно је: да је, њетова жеђ, још већа. Млади Платонист завршио је живот, дакле, са поетичном мишљу, да је највише, што се у животу може учинити, сажалити се, и, помоћи Аругом, чија је патња, још већа. Био је поет и постао бесмртан у енглеској литератури тим својим гестом. Та жудња ка вишим стварима, коју Сидни помиње, као и код Марлоа, биће главна црта енглеских песника, који за њима долазе, а које данас називају „метафизичарима“ поезије,

Милош Црњански