Književne novine
сатима итњииии.
ЛЕТОПИСЛЕТОПИС. ЛЕТОНИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИСЛЕТОПИС,ЛЕТОПИСЛЕТОПИС- ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ' | |
Како предавати о Достојевском
СОВЈЕТСКИ академик Дмитриј Лихачјов, инострани члан Српске академије наука и уметности, и још четири истакнута проучаваоца руске класичне књижевности јавно су оценили један недавно објављени напис о стваралаштву Достојевског као потврду чињенице да аутор тог написа уско, површно, „ванисторијски“ приступа изузетно сложеној теми. Ово би свакако било мање занимљиво да није посреди питање: како треба предавати ученицима о Достојевском, шта се очекује од наставника суоченог са његовим опусом, генијалним продорима у дубине човекове свести, страственим унутарњим споровима»
ХМ писму које су уредништву московске „Литературне газете упутили Д. Лихачјов и доктори филолошких наука Лењинграђани Т. Фридлендер, Б. Јегоров, Ј, Билинкис и Г. Макогоненко реч је управо о чланку чији аутор, према њиховом закључку, може само да „дезоријентише наставника“ уместо да допринесе наставниковом сналажењу на подручју теме Достојевски. Писмо петорице лењинградских научника садржи веома неповољан осврт на текст А. Мазуркјевича „Питања методолошке припреме наставника за опште изучавање стваралаштва Ф. М. Достојевског“, штампан у јел. ном педагошком зборнику који је пре кратког времена изишао У Кијеву. Како се наглашава у пи сму, Мазуркјевич настоји да „разобличи“ Достојевског и да ис кључи његово дело „из духовног живота нашег друштва“.
Савремени научни прилази де лима Достојевског остају изван домена · Мазуркјевичеве пажње. Поред тога, у писму се каже да Мазуркјевич, својим тврбењима и нагађањима, изневерава и тему: однос Бјелинског према младом Достојевском и перспективама његова стваралаштва. Наиме, Ма“ зуркјевич тврди да би Блелински, чији се живот угасио 1848. године, донео строгу ппесулду каснијим делима Достојевског, али не засни. ва такав закључак ни на чему дубље сатлеланом и довољно проученом. Штавише, он потпуно за поставља конкретну анализу критичатевих сулова о раним проза» ма Достојевског. А таква анализа била би, по свој прилици, „не ма» ње поучна нето Мазуокјевичево нагађање о томе како би велики критичар опенио „Злочин и казну“ и „Браћу Карамазове" — речено је у писму.
Његови аутори долазе до за кључка да Мазуркјевича углавном не занимају друштвене атмосфере одређених епоха, што се запажа и у Мазуркјевичевом приступу теми Горки о Достојев
ском. Ту су недовољно уочена
или сасвим испуштена из вида друштвено-политичка обележја руске стварности у почетним годинама двадесетог века, а она су свакако деловала на изјашњења Горкога о генију руског и свет. ског романа.
Мопште, Мазуркјевич покушава да знатно умањи величину Достојевског, да га, тако рећи, деградира. Према писцу чланка у педатошком зборнику, Достојевски је низао славопојке мутној савести, одутпевљавао се ропском смерно. шћу, налазио уживање у садизму, подстипао цинике и тежио да прожме књижевност „зоолошким инстинктима“. Аутори писма са чу“ Ђењем констатују да су и таква тврђења ушла у један сасвим скорашњи текст упућен настави.
Рекло би се да у новој совјетској школској литератури 0 Достојевском глас Мазуркјевича не спала међу снажније и продор. није. На пример, у Лењинграду је изитла сасвим другачије замиш: љена књига „Фјодор Михајлович Достојевски“, из пера Евелине Румјанцеве. Та књига, намењена ученипима, штампана је у 100.000 примерака. Избегавајући сложене, развијене анализе и тежећи што већој приступачности, Румјанцева је успешно повезала биографију великог писпа са прегледом његових дела. Кроз целу књигу Румјанцеве он се види као стваралац загледан џ видике истине и добро. те, увек окренут ка вечним питањима човекова постојања, свесрдно привржен људима, опкољен мноштвом дилема. Многа потоња остварења руске књижевности посредио казују да је традиција Достојевског пуна животне снаге. Од хаквих књига Румјанцева помиње,
· пре свега, два дела Торкога пен
„Гралић Окуров“ и „Живот Клима Самгина“. УМ том знаку су је дан Феђинов роман (Браћа) и један Леоновљев („Лопов Иста тралттија огледа се на стрлницама постхумно објављених Булгаковљевиу леда „Мајстор и Марга» рита" и „Позоришни роман". (А 3)
'
ЕАМУНА ВИЛСОН
Бамунд Вилеон о револуцији и руској књижевности
ВЕЛИКИ АМЕРИЧКИ критичар Едмунд, Вилсон био је већ критичар значајне. репутације када се његов агилни дух окренуо двама правцима: ка. студијама руског језика и ка изучавању социјалистичке револуције. Реч је о па ралелним правцима јер су везе између литературе ин интелектуалних кретања, с једне и револуционарних и социјално-политичких акција, с друге стране, у Русији ХЕХ. века биле врло блиске. Мада паралелни, ти се правци сустичу (а један математичар је доказивао могућност конвергенције двеју паралелних линија) по свој прилици у Петрограду, данашњем _ Лењинграду) Наслови двеју. Вилсонових књига које су недавно, код Макмилана, публиковане у Енглеској, илуструју ТУ конвергенцију: наслов „Прозод ка Русији" подсећа на жељу ПеТра Великог да Петроград буде „прозор према западу", а наслов „Према станици Финска" подсећа на Лењинов повратак у Пе троград априла 1917. и на ње гово тадање пресудно деловање на ток револуције.
Друга од ових двеју књига је обновљено и, унеколико, измењено издање већ доста давно поз нате Вилсонове књиге, издање које је, како енглеска критика каже, посебно занимљиво због новог Вилсоновог предговора у коме аутор признаје неке од грешака на које му је својевремено критика _ указивала. _ Признаје, наиме, да је занемарио социјалистичку традицију у Француској. И, што је врло занимљиво, он сматра да су јудаизам и хришћанство играли изванредно значајну улогу у животима људи који су покушавали да им се отму: реч је о Марксовом, Енгелсовом, Ласаловом, па чак и Сен-Симоновом, Фуријеовом и Овеновом животу. Вилсон чак смешно закључује да је готово немогућно разумети многе теоријске радове из области научног социјализма ако се термини историја ни дијалектика историје не замене терминима провиђење и бот! Га
Ово су, сасвим. извесно (а то и сама енглеска критика наглашава) схватања једног запад ног · либерала, у питању је индивидуалан _ поглед на ис торију · марксизма _ који мо же да одговара само запад ном интелектуалцу који је, својевремено, био понесен револуционарном етиком и идеализмом, интелигенцијом и. оданошћу циљу
"које-су испољавали протагонисти
револуције.
„Прозор ка Русији" је књига која, у извесном смислу (судећи по томе што се поред осталог, бави Светланом Алилујевом и Солжењицином и њиховим наводним _ повратком. хришћанству) има неку везу са књигом „Према станици Финска". Она је, ме Бутим, значајнија по томе што један заиста. велики. критичар на свој особени. начин, изванредно вешто и са мноштвом паралелних осветљења, упознаје западног чи: таоца са великим руским писцима, са Пушкином, Гогољем, Толстојем, 'Тургењевом, Чеховом а другима. Посебна вредност тих текстова је што су илустровани изванредним _ преводима — самог Вилсона који — како то критичари кажу — боље но ико уме на тај начин да приближи велику руску литературу западном читаоцу.
| |
Волшеони мост
Сарадница московских „Известија“ Татјана Тес о свом сусрету са Ивом Андрићем
НОВИНЕ СУ ЈАВЉАЛЕ о путу Мве Андрића у родни Травник, а затим у Вишеград, где је провео детињство и где су данас сла. вили одједном два јубилеја: четири стотине година постојања моста на Дрини и осамдесет година од рођења аутора истоимене књиге. Новине су писале о томе како су га одушевљено и топло дочекали у завичају, како су та под капијом на средини моста сусрели представници града и вишеградски ђаци и како је после ишао у град по путу посутом цвећем. Прочитала сам саопштење о томе да је одликован орденом Хе роја социјалистичког рада, да му је уручена диплома почасног доктора Београдског универзитета. Новине су писале и о многобројним свечаним академијама и многољудним скуповима приређиваним у његову част, и мени је постајало све јасније да је моја жеља да се са њим сретнем у таквој ситуацији потпуно нереална. Али и поред свега, и не знам ни сама зашто, ниједног тренутка ме није напуштала нада да ћу га ипак видети.
. Поштено говорећи, за такву увереност нисам имала никаквог основа. Време је пролазило, до мог повратка остало је још свега неколико дана, а и пишчев повратак из Босне у Београд није уливао већу наду: могла сам замисдити колико је био уморан. И одједном, када сам већ скоро од бацила сваку помисао да бих га могла видети, зазвонио је телефон и глас у слушалици је рекао да ће ме следећег јутра Иво Андрић чекати у свом дому.
И ево ме у пространој, тихој соби, гле све изгледа меко и свет“ до: велике фотеље, свеже цвеће, ћилим на поду, јутаоње небо што се плави иза прозора... Чују се лаки кођаци и у собу улази домаћин куће, висок сувоњав човек дивне седе главе, паметних и уморних очију иза стакала наочара, усправног, као у горштака, стаса..
Његови су покрети брзи, солачан је и елегантан; тајна праве елетанције очигледно није у одећи, већ у стасу и манирима, у томе како се човек држи. Строге црте њетовог липа у матновењу тоеобрази осмех, дајући им неочекивану и неодољиву мекоћу. Док сам овамо долазила, размишљала сам на коме бисмо језику могли разговарати, закључила сам да ће то. по свему судећи бити енглески, и нисам се могла ослободити нелагодног сазнања да ће разговор који сам очекивала с тодиким нестрпљењем, протећи на језику који нам је обома туб.
Међутим, мој сабеседник је почео разговор на српкохрватском и ја сам одједном схватила да разумем сваку реч: тако су ми блиски били и језик и предмет разговора. А Иво Андрић је говорио о руској књижевности,
Први руски песник кога је У младости читао и заволео био је љЉеермонтов. Поема „Мцири" га је до те мере одушевила да је један фрагмент из ње научио напамет. на руском, и често га је рецитовао. У Београду је имао познани“ ка, Руса, па једном приликом поБе њему да се похвали познавањем Љермонтова у оригиналу. Док је млади гост рецитовао, пламте
КРИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор; др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни џредник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (замевик главног џредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшен, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Вуче, нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душав Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић.
Љист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство 480' струко. предузеће _ „Књижевне новине" – Београд, Француска 7. Апректор Војислав Вујовић. Гелефони: 627-286 (редакција) а 626-020 (ко. мерцијално _ олељење и администрација). Кекући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влај. ковићева 8,
Аист издаје Новинско-издавачко
1
ћи од узбуђења и трудећи се да што је могуће тачније и лепше изговори на руском сваку строфу, познаник га је пажљиво слушао и на крају га упита:
— Ви очигледно веома волите ћермонтова7 |
= О, да! — усхићено потврди рецитатор.
— Како је то лепо од вас! Кад бисте научили руски, тада бисте та могли рецитовати н у оригиналу... Испричавши ову анегдоту, Иво Андрић се насмеја и цело његово лице, очи, углови усана, буквално се заискрише од смеха. Али већ следећег тренутка његово лице поново постаде строго, и он рече:
— Руски језик има своју мелодију која није слична ниједној другој. . Мелодија нашег језика звучи сасвим друкчије. Треба се најпре научити да се осећа мелодија руске речи. Одатле, рекао бих, и почиње стварно познавање душе језика...
О 'Толстоју, Достојевском и Тургењеву говорио је с оном благородном · слободом коју даје само истинско познавање њиховог стваралаштва. Дела великих рус“ ких писаца читао је од најраније младости и руска литература заувек је ушла у његов живот. Сетио се како је пре много година У Београду гостовао Московски художествени театар, набрајао је комаде које је тада видео, па чак и имена неких глумаца којима се одушевио, и ја сам, дивећи се његовој изванредној меморији, с нежношћу слушала имена која многи од нас данас знају само по фотографијама из позоришних фоајеа. Што је наш разговор даље текао, све дубље сам осећала ону духовну везу која од давнина повезује наше наподе, и у светлој соби с плавим београдским небом иза прозора указале су ми се кон туре волшебног моста који спаја све најарагоценије што је створено на обалама наших земаља...
— Ја припадам старом, начитаном поколењу, — вели мој сабеседник и као да наставља неку давно започету расправу, мрштећи се, додаје: — Поколењу које врло много читало...
М том часу, страница за стра-, ницом, тајанствено су зашуштале вечне и вредне књите у којима је сав људски живот са свим својим страдањима и срећом, напорима и стремљењима. Иво Андрић говори о светској литератури, о књитама које воли, и ја видим деч»ка који се једном, врло давно, зауставио крај књижарског излога, свог првог и задуто јединог прозора у свет. Дечак је неколико пута одлазио и поново се враћао том излогу, знао га је тако добро да је у њему одмах запажао и нај мању промену, и радовао се тој промени као да се у његовом соПственом животу дотодило нетто лепо и необично. О овоме Иво Андрић прича у једној својој сјајној минијатури која се бат тако и зове: „Мој прозор у свет“.
Подсећам. та на то, а он се опет мршти и каже да то није дневник да он не воли тај жанр који је данас у моди. То је: само скица, један од оних знакова које човек, попут оног путника из старе бајке, оставља за собом да би се знало куда је прошао.
А њетов пут био је и дуг и тежак.
. У борби за ослобођење учествује од гимназијских дана, када постаје оснивач и председник тајне омладинске организације. његовом животу укрстиле су се целе епохе: био је члан оне исте „Младе Босне" која је дала и Таврила Принципа, сарајевског младића чије име везујемо за онај судбоносни хитац који је означио почетак првог светског рата. Мла-
ди Андрић био је узником многих.
аустро-угарских затвора и небо многих градова, па и свог Травника, често је гледао кроз затворске решетке. Завете своје неустрашиве младости, дубину и свежину осећања, пронео је кроз цео свој живот, давно одредивши себи циљ који сматра главним. Јер, по њему, „приповедач и његово дело не служе ничему ако на овај или онај начин не служе човеку и човечности". Ове речи Иво Андрић је изговорио у свечаној беседи када му је, као првом југословенском писцу, уручена Нобелова награда. Веома сам желела да, посетим његов завичај, места његове младости. Када сам му то рекла, преко лица му је опет прелетела сенка, и овога пута сам схватила разлог; он не воли никаква преувеличавања, истицање пишчеве личности — ни дневнике, ни „музејски" однос према стварима. По његовом мишљењу, само једна кућа, заслужује да буде музеј: то је кућа Лава Толстоја у Јасној По. љани. Јер, каже, тамо је Толстој живео, тамо. је био цео њего" свет. Шта значи кућа у којој, је п' сад проживео само неколико година2 М шта могу да кажу о писцу „ствари његовог времена“ ако он сам о том времену није ништа
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
рекао2 Погледавши у моје незадовољно лице, мој сабеседник блато додаје да би, наравно, било добро да кренем У његов завичај, јер би то била прилика да видим Босну, њену природу, да се надишем њеног ваздуха.
И ево ме у Травнику, планинском градићу, где се иза древне тврђаве на брежуљку и иза старих кућа од дивљег камена, назире у магли нови град са вишеспратницама, модерним хотелом, савременим младим девојкама које иду џ корак са модом, а упоредо са њима, истим широким улицама, старе жене у источњачким скуп. љеним у тлежњу свиленим шалварама... Признајем да сам ипак крену. ла и уском травничком МАИЧИЦОМ, стрмом стазом која мирише на камен и суву земљу, и да сам некодико тренутака постојала крај пизичеве „куће детињства“. _ Затим сам кренула на изложбу књига, где сам се поново срела са Ивом Андрићем, јер тамо је било много његових књига. Било је међу њима и књига на руском језику, али оне нису биле купљене у књижари; већ узете право из библиотеке, па ми се чинило као да на њима осећам топло дисање људи који су их читали...
Свега тога сећам се и овде, У Москви, док пишем ове редове. Преда мном, на столу, лежи вели ка књига о Словенији коју ми је на растанку поклонио Иво Ан-
дрић.
— Нисте били у Словенији и то је штета, — рекао је. — Када. се вратите кући, прелистајте ову књиту и она ће вам донекле заменити путовање по тој прекрасној земљи. Али ја сам, за почетак, крену. ла на сасвим други пут. Прошав“ ши водшебним мостом сећања, поново сам се обрела у свету великог и мудрог писца, у свету У који сам недавно имала срећу да завирим.
" (Превео МИЛАН НИКОЛИЋ)
Књига о петорији самоуоиства
НЕДАВНО је изашла из штампе књига о самоубиству из пера ен глеског књижевника. А. Алвареза, који је годинама – проучавао овај феномен, а једном приликом — и сам покушао да се убије. Њен наслов је „Дивљи бог", а мало времена пошто се појавила на енглеском, преведена је и на фран цуски језик. Иако је досад било више дела која су, углавном са социолошког гледишта, разматрала овај феномен (Масарик 1881, а Диркем 1897. године), ова је књита изазвала велику пажњу, јер тумачи самоубиство као неку вр. сту вокације, како је то говорила енглеска песникиња Силвија, Плат, која се 1963, године угушила гасом. Исту мисао заступао је и француски. писац Жак Риго, док је Ками рекао: „Самоубиство се припрема у тишини срца, као велико уметничко дело“.
У историји, самоубиство је било протоњено мп, у најбољу руку, подношено. У библији се помињу само четири самоубиства, а У Атини су секли руку ономе ко је извршио самоубиство и сахрањивали је одвојено од тела и далеко од града. У Француској је за време Револуције донет закон про“ тив самоубиства. Али, упркос томе, оно је одувек имало велике поборнике. Један од њих био је Монтењ, који је писао: „Доброво“ љна смрт је најлепша. Живот за» виси од воље других, смрт од на: те“. Нека дела, као Гетови „јади младога Ветреа“, изазвала су вал самоубиства. Понекад су самоубиства вршена чак и колективно, као знак пркоса и побуне против неподношљивих животних или поАитичких околности (Индијанци, Црнци, Јевреји). У антици се, чак практиковало _ самоубиство-спектакла, за чије се посматрање плаћала улазница наследницима самоубице. Око 1830. године мала Ам људи су вршили самоубиство као неку врсту херојског спорта, а надреалисти (међу којима је био и Риго) хтели су тим чином да покажу своју надмоћ над бур жоаским обичајима.
Све ове податке, и још многе Аруге, енглески ссејиста даје У својој књизи, уз анализу свог со пственог покушаја самоубиства, а његов је закључак да постоји ис торија самоубиства која се може анализирати паралелно са исто ријом осећајпости, јер се мења заједно с њом. Мако занимљива по многим чињеницама које изно см, ова књига се, као – бизарна апологија самоубистпа, мора сма грати промашеном. Ни најчувеше је самоубице не могу убедити уде који осећају ла имају заш“ го да живе да треба да пх следе на њиховом путу у смрт.
тидал ди аи аи