Književne novine
СТАВОВИ
ПАРЦЕЛИСАЊЕ КЊИЉЕВНОСТи
У СВИМ су областима књи.жевности и књижевног живота могућне, и неопходне, поделе и разврставања _ по — различитим
а. Без мноштва таквих могућности тешко је, уосталом н замислити било каква озбилљнија књижевно-историјска истраживања, теоријска 'уопштавања или критичка процењивања. Но занимљиво је да се код нас проналазе увек нове могућности разврставања и парцелисања,ин тоне само кад је у питању припремање различитих зборника и хрестоматија по регионалним и наменским критеријумима, него њ кад је реч о, самим писцима. Последњих се година све чешће н писци деле, — чак и кроз разне студије, антологије и панораме што претендују на озбиљније књижевно и културолошко значење, на сељаке и несељаке, на радни ке и не-раднике, на жене и мушткарце, на младе и старе, на
· аматерен професионалце, на ства-
раоце из метрополе и оне из унутрашњости, на писце за младе и писце за одрасле и на ко зна какве још категорије, Погрешно би било тврдити да су овакве поделе немогућне, због саме чињенице да се оне са каквим-таквим аргументима, разлозима и успехом врше. Не треба ни априористички заузимати нетрпељив и подозрив став према оваквим разврставањима писаца; пригодни“ чарски разлози то понекад захтевају. Али проблеми и недоумице почињу. онда кад оваква дељења писаца по ванкњижевним критеријумима почну, понекад и ненамерно, да попримају неку вр: сту“ олакшавајућих _ околности или, пак, важење вредносних судова. '
Сувишно је доказивати колико су оваква дељења. писаца најблаже речено некорисна. Основна знања и искуства казују да је компактност културе у целини, па и књижевног стваралаштва као једног њеног битног деда, нешто што је неопходност и у лов културног напретка. Чак би се, можда, могло устврдити да поменуте дистинкције имају м један вид штетних ефеката јер су прављене упрошћавајуће, на основу некаквих. биолошких, сталешких, социољошких и АРругих неу бичајених“ критеријума,“ што се вршењем поделе редовно на само два антиподна псјавна облика подстиче и нека врста“ непомирљивог _ односа између, њих, обично некаква угроженост и ускраћеност једне антиподне врсте писаца од друге. Тиме се, поред осталог, непотребно раси. пају стваралачке снаге, замућују критеријуми и стварају услови за жучљивост и дестимулативност. Најзанимљивија је, у читавој овој појмовној збрци, методологија којом се парцелисање писаца и књижевности врши. Обично се полази од крајње хипотетичне претпоставке да је једна врста стваралаца занемарена на рачун других, да је једној области књижевности учињена намерна не правда, да нешто од некога треба бранити.
Тако се, рецимо, једној врсти писаца придодаје одредница се-
љака-писаца, искључиво због то га што живе на селу или су та-
мо становали у време Кад су почели да пишу. При томе се за борављају неке околности: да је и велики део осталих писаца сеоског порекла, да је данас смањена разлика У могућности 1 Љу ди у селу и у граду буду | штени о свему што се догађа и да се образују, да У, високора» вијеним земљама и највећи писци прихватају боравак малим ме стима, да су н У прошлости поје“ дини наши писци стварали на селу а нису добили статус сељака писаца, итд. Оваквом, поједностављено исказаном, ставу могла би се супротставити опаска да 12 формирање група писаца са села, дакле стварање неке врсте ке. (о је, допринело да се ве и број људи подстакне на писање. Таква би опаска само, ЏсловНо могла да се прихвати, јер прави таленти увек налазе ЦИА и подстицаја да се искажу. Уз то, лично сам увек имао више сим; патија за напор да се- У нашој средини | ЉУАМ нагоне да читају него да се нагоне да пишу.
Слично је мо са осталим кате торијама писаца из подела НОР смо поменули. Скоро сваки Р = говор о дечјим писцима, на“ при. мер, започиње примедбом да ЈЕ дечја литература_тек почела, ал
повољнији
А а добија . тешко, А је стално била у
Гуз вида могућност можда, несмо
сенци би се, међутим и да У прошлости,
аставак на 2. страни
Чедомир Мирковић |...
МАКО ЈЕ ПО МИШЉЕЊУ МНОГИ
ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДОКУМЕНТАРНОГ И КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИ
Х ФНАМСКИХ КРИТИЧАРА И РАДНИКА ОВОГОДИШЊИ, ЈУБУ АМА БИО ЈЕДНА ОД СЛАБИЈИХ СМОТРИ ОВЕ ВРСТЕ ФИЛМСКОГ
ЈЛАРНИ, ДВАДЕСЕТИ ФЕСТИВАЛ
СТВАРАЛАШТВА, НЕКИ. ФИЛМОВИ СУ ОПРАВДАЛИ ОЧЕКИВАЊА И. ДОНЕЛИ НОВУ АФИРМАЦИЈУ СВОЈИМ СТВАРАОЦИМА СЦЕНА ИЗ" ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА „ЉУБАВ“ ВЛАТКА ТИЛИБА, КОЈИ ЈЕ, ОЦЕЊЕН КАО НАЈБОЉИ ФИЛМ ФЕСТИВАЛА, ДОБИО
ВЕЛИКУ. ЗААТНУ МЕДАЉУ
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ _
__ ПОСЛЕ МАРТОВСКОГ ФЕСТИВАЛА
МАРТОВСКИ ФЕСТИВАЛИ, посвећени · домаћим краткометражним филмовима, били су увек поуздани показатељи тренутног стања У југословенској кинематографији и добар наговештај будућих битних кретања на њеноме тлу. Ако су, некада, Чукулић, Шканата или
Штрбац, својим документарним делима створеним У надахнутом широко от-
контакту са животом, варали нове путеве ка савременој тематици; ако су, потом, Мимица, Вукотић и Криста, под окриљем тек рођене „загребачке школе, својим · анимираним филмовима развијали, богатили и' чинили све суптилнијим наш филмски говор, уздижући се изнад буквалности и баналности; ако су, Не Ја а но е десетак тодина.), па Мававејев; Борђевић или Бабаја, снимајући краткометражне, филмове неконвенционалних структурално-метафоричких вредности, подједнако наговештавали будуће садржинске и стилске продоре на» шег „новог филма и своје сопствене ауторске профиле; и ако су се, коначно, један за другим, баш марта сзрра сали многи У пи (55 Недељка Драгића пи Желимира" Жилника, па до Влатка Гилића и Карпа јући такве документарне, кратке игране и анимиране филмове који су, сензибилитетом и луцидношћу, снажно и бескомпромисно, усталасали воде како наше краткометражне тако и наше дутометражне продукције — онда је очигледно да су мартовски фес тивали, увек, били поуздан барометар свих оних креативних врења из којих је домаћа кинематографија упорно црпла нове стваралачке подстицаје. Утолико пре, ови се фестивали очекују с надом п са стрепњама ...
Што се овогодишњег мартовског фестивала. тиче, он је веома Добар индикатор једног веома лошег стања у коме се већ дуже времена налази југословенски филм после овогодишње смотре, нема се рећи много шта охрабрујуће, ни у односу на тренутне домете најновије краткометражне продукције (који већ стоје иза нас, препуштени забораву дистрибутера и бризи састављача поподневних телевизијских програма), ни у ОАносу на оно што у скорој перспективи од домаћег филма можемо очекивати (не само на плану краткометражног, већ и на плану играног филма). После света што смо током шест фестивалских дана видели, присуствујући јубиларном мартовском фестивалу,
Аћимовића), ствара- '
|
"које и најпрегледниј "веома мршав. У области
не треба трошити много речи бавећи се анализом онога што је на тој смотри приказано — јер, био је то не само, веома слаб фестивал у просеку, већ (што је место горе!) и фестивал без икакве од: ређене стваралачке физиономије. Могао се, додуше, ту и тамо видети по који занимљив филм (као „Преображај“ Дивне Јовановић, „Туш-туп" Недељка Дратића, „Заставе“ Зорана Јовановића, „Љубав" Влатка Гилића, „Цукрарна" Јожета Погачника, „Пекмез од шљива" Јована Аћина, „Друге“ 30рана Тадића, „Сова" Александра Илића 'или „Чинча“ Ненада. Нуховског), али током читавог фестивала није. се ама баш ништа ис-, тински догодило, по . чему бисмоову маратонску смотру мо. гли нешто дуже запамтити. Па, ако су мартовски фестивали, некада, наговештавали будуће узбудљиве догађаје, потврђивали нове
„стваралачке идеје и служили као
УВОД У смеле ауторске потхвате,
онда овогодишња мартовска смо-. тра, својим глобалним током и
мртвилом које се преселило У фестивалску дворану, само потврђује једно озбиљно кризно стање ове кинематографије, стање које је превасходно стваралачке природе... 4
Гледано по жанровима, ка-
је, биланс је кратког играног „филма, већ по традицији, најмање тога се и догодДИћо: свега тричетири филма из
„ове категорије, и то више из о6-
зира према ранијим потхватима њихових аутора, вредна су помена („Јозеф Шулц" Предрага Голубовића, „Причам ти причу“ Рајка Грлића, „Викенд" Анте Заниновића,. „Време“ Јожета Бевца), али и то су дела чији аутори тапкају у месту, понављајући оно што су некада много боље урадили (као Голубовић, Грлић и Бевц) или понављајући оно: што су други, пре њих, такође боље' направили (као Заниновић) — а оно што се под“ једнако односи на сва поменута лела и на њихове. творце, јесте елементарна критичка опаска да су сви ови филмови прављени с минимумом, идеја, а са максималном реторичношћу (тако да про лазе десетине испразних минута, протраћених у дескрипцијама, да би се, тек на крају, испричала не. ка ратна анегдота или мирнодопска шала!).
'У областианимираног фил ма, опет, све је евидентнија и болнија креативна криза славне „загребачке школе" (чији аутори,
(све чешће и све јаловије, између монотоних вицкастих прича о про| фесору Балтазару, праве и фил-
мове веома апстрактних и неко-
стављају гледалиште сасвим равнодушним или га остављају у недоумици (као „Скок" Давора Рибаровића или „Астралис" Рудолфа Борошека), док се из других ментара аутори још увек јављају прилично нередовно (па ипак, ове године, Зоран Јовановић је направио ведар и актуелан филм „заставе", у коме је редукованом анимацијом и обиљем гегова разгалио публику, а Дивна Јовановић јепонудила публици још један О својих оригиналних и самосвесних аниматорских експеримената, у. филму „Преображај“ који плени смелошћу и лепотом, својеврсним „пољартизмом"). У време док Вукотић и Боурек мирују (2), док Златко Гргић прича приче о професору Балтазару, ДОК Мимица припрема играни филм о Матији Гупшу, а Анте Заниновић прави кратке игране филмове, и док се читава група талентованих загребачких анималора (Томичић, Гвоздановић, Павлинић, "Тргић) занима једноминутним цртаним шала. ма (које, истини за вољу, врстом свога хумора и спретношћу анимације, сведоче да у њиховим ауторима има и знања и'духа!), примат „загребачке школе" чува Не. дељко Драгић са својим најновијим делом „Туп-туп", које је ове године кандидовано и'за „Оскара“ (иако је овај Драгићев филм неупоредиво мање успео од његовог ранијег ремек-дела „МАУ дани", најпре због апстрактности садржаја и драматуршке фрагментарности која на гледаоце делује прилично енигматично), а вредни су пажње и анимирани филмови „Кишобран" _ Зденка _ Гашпаровића (кроки о слободи до које човек "долази кроз игру) и„Ждери" Звонимира _ Лончарића – (маштовито поитравање линијама и бојом). Па, кад се све сабере, можемо закључити да, све то скупа, није ни мно. го ни мало, али је испод некадашњих домета и амбиција нашег цр| таног филма (који нас је, можда, мало и размазио својим досадашњим дометима) ...
да љиљан
4
Коначно, ако је реч о жанру документарног филма, који је квантитативно био и најзаступљенији, што“ је и нормално, могло би се набројати бар двадесетак филмова који заслужују известан
Паставак · на: 2. страни
| | Слободан Новаковић
муникативних садржаја, који ос- |
7 7“ Пи" |
У Овом БРОЈУ ————
Милош Црњански: МОЈИ ЕНГЛЕСКИ ПЕСНИЦИ (4)
— ЏОН ДАН Благоје Јастребић: ВИНА. ВЕРОВО ВИБЕЊЕ ЛАЗЕ КОСТИЋА
Василије Крестић: НЕКи: НОВИЈИ НАУЧНИ РЕЗУЛТАТИ 0 ХРВАТ.
СКО-СЛОВЕНАЧКОЈ СЕ ЉАЧКОЈ БУНИ 1573. ТО. ДИНЕ
ПОЕЗИЈА Ристе Тошовића и Ласла Гала
ПРОЗА Марије Чудине
ПОРТРЕТ НИКОЛЕ ДРЕНОВЦА — нови стихови песника и есеј Радојице Таутовића
ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА ВИК- |
ТОРА ШКЛОВСКОГ Љу
ХУМОР И САТИРА — тек- | стови Жарка Буровића, Алека Марјана, Миленка Матицког и Томе Славко. вића и карикатуре Зуке Џумхура и Бранка Цонића
Тарас Кермаунер: О ПОЕЗИЈИ ИВА СВЕТИНЕ
0 НОВИМ КЊИГАМА дра Војина Матића н Шандо-
ра Богданфија пишу др Бошко Поповић и др И
ван Шоп_
Татјана Тес: ВОЛШЕБНИ мост. (О сусрету са Ивом Андрићем)
ПРОБЛЕМИ
ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ И ЛРУШТВО
ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ у нас је, без сумње, својим разноврсним манифестацијама и остварењима појединих аутора, већ одавно изборила себи одговарајуће место у нашој култури. Данас се више. не поставља толико питање њене. друштвене афирмације колико пиштање савременијег и реалнијег . усмеравања _ове виш»струке, . ликовне _ области _ ка изналажењу заједничких <тваралачких _ медија, с једне, и интересовања шире заједнице за
„ову културну делатност, друге.
стране. Нарочито у садашњем тренутку стабилизације привреде и социјализације културе захтева се ефикаснија интеграција већег броја академски школованих стручњака ·(из десетак дисцИплИна) у производњи и друштвеном животу. Кад се има у виду да ови. културни“ посленици својим деловањем васпитавају и подижу укус најширих слојева народа (а често репрезентују своју земљу и ван њених граница), онда се јасно може уочити колика је њихова одговорност и допринос на унапређењу наше културе уопште. У настојању да прошире дејство својих идеја, многи уметници се, међутим, сусрећу са 06јективним . и субјективним тешкоћама _ (економско-социолошке, психолошко-естетске, технолошке тешкоће око реализације дела), од којих каткада умногоме зависи 'успех њихових пројеката, а смета им и средина у којој живе и раде (често без атељеа), као ч негативно наслеђена и преживела схватања појединаца, од чи јег разумевања и воље у више случајева зависи ангажовање одговарајућег уметника. А да не говоримо 0 спором остваривању аџторских хонорара, што их де стимулише у стваралачком раду, џ који морају перманентно да улажу и знатна финансијска средства.
И уместо да се праве креативне снаге боре за нове и омелије продоре у борби за виши естетски домет, остаје им још увек као кочница — борба с примити визмом и често „мирење" са ме диокритетством. То је неминовно рађало извесне деформације на релацији примењена уметност друштво и обратно, односно на ручилац — аутор, а каткада чак и посредник.— клан! Најчешће, у области графичких дизајна, 06ликовања ентеријера, опреме књите и разних публикација, а напосе код плаката, без нужног визу елног симбола У његовој функци ји, од најтривијалнијих до нај монументалнијих решења из 06ласти примењених уметности, а на штету квалификованих ликовних уметника који су се већ ос ведоченим резултатима афирмисали у нашој јавности. ·
Па ипак, разне ликовне мани фестације на овом подручју: Ог> тобарски салон, Мајски салон с темом „Експеримент“, Златно пе
Џаставак на 2. страни
Љубомир Дамјановић __
'
|