Književne novine
ПРИПРЕМЕ ЗА ЗАЈЕДНИЧКУ АКЦИЈУ.
Наставак са 1. стране |
Само се на први поглед ЧИНИ да је појам о материјалним могућностима _ за _ међурепубличку књижевну сарадњу еснафски проблем и да припада удружењима књижевника, То је, пре свега, политички проблем, а у овом часу, могућност је, захваљујући друпе твеном третману ове сарадње, сведенпа на оне минималне оквире који се не могу прихватити као довољни. Очигледно да би један добар део деловања будуће партијске организације писаца морао да се позабави комплетном протрамском оријентацијом међурепубличког деловања књижевника како преко удружења тако и вам његових садашњих контура.
Пред будућу организацију писаца комуниста Београда постављају се знатно бројнији проблеми од оних који су поменути у овом тексту, а њено деловање од: редиће писци комунисти на састанцима који ускоро предстоје.
Владимир Стојшип
НОВИНСКА КРИТИКА ДАНАС (11)
Новинска музичка критика _.
Наставак са 1. стране
ног светлоносног сазвежђа духа као ниједног извођаштва и ниједног стваралачког одслушавања извођеног и створеног. Уздигнута на степен људске исповести бола и озарења, свесна да је само смерна саучесница а не надмена супарница стваралаштву, обуздавајући свој ум — који пречесто изоштрено види оно што својом природом рашчлањивачком намеће да би заузврат изгубио сваки слух за нерашчлањено животворно у делу — радујући се делу песништва које не настаје из чистога ума него само другује нечисто са умом, критика једино тада може да нађе себе, себе у делу, дело У себи и да избори своје значајно и насушно место у запаженом ! углу новинског простора. Зато сам за новинску уметничку критику допесништва о спеваном и опеваном у славу у пораз у низ лаз у узлаз дела, творца дела, из вођача дела као одсјаја сјајућег или сенке тамнећег.
Вапај је ово за шири окрајак простора у новинској словно-стамбеној стешњености за питања уметности која је исто тако једна од створитељица света као и св остале њене супарнице. и
Енрико Јосиф
Први, једини и последњи пут
КАКО ЈЕ већ речено у анкети „Књижевних новина“, новинска критика је код нас пристала на два водећа и два изразито друштвена задатка: да буде критичко-информативна и теоријско-критичка. Спроводи ли та два 3задатка телевизијска критика2
Она их не спроводи.
Тачније: први задатак — донекле, други — готово никако.
Телевизијски критичари (можда је боље рећи: рецензенти, приказивачи) унеколико су у другачијем положају од својих колега који пишу о књизи, слици, позоришном комаду, музици, Књига вам је увек надомак руке, слика у галерији, позортшни комад уме да се одржи на репертоару и по неколико тодина... Сем веома ретких изузетака, једна телевизијска емисија се приказује највише три пута (ла употребимо тај већ овештали виц): први, једини и последњи пут. Позоришни критичари могу ла имају илузију утицања на релитеља и глумце: једна представа живи данима, месецима... Телевизијски критичар пише о нечем што је неповратно прошло, као дим, као магла, као мирис који пзветри, као ружан или леп одсањани сан.
је тако, има ли уопште
Ако у се телевизијском
сврхе. бавити критиком 2
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
“ОВОМ БРОЈУ ЦРТЕЖИ ИМ ВИЊЕТЕ ИЗ ГРАФИЧКОГ ЦИКЛУСА ,„КАЛИГРАФСКЕ
БЕЛЕШКЕ“ МАРИЈА МАСКАРЕЛИЈА
Сврхе има.
Она је садржана у првом задатку, критичко-информативном.
За кога се пише телевизијска критика2 Аесетотодишње бављење критичким праћењем ТВ програма казује ми да ТВ критика мање користи самим ТВ ствараоцима, иако су веома осетљиви на сваку реч која се о њима напише. Читаоци-гледаоци, пак, могу да своју оцену упореде са критичаревом, и да му при том повлађују, или се љуте...
Да ли је то све што ТВ критика може да постигне2
Могућност такозваног изграђи- |
вања гледаочевог укуса постоји, али у том смислу не треба претеривати и превише се заваравати, У сваком случају, гледаоцу ваља пружити критичку информацију, али ТВ критика, у својој суми, може далеко више да делује на репертоарску политику ТВ центара. У томе видим једну од најзначајнијих улога наше ТВ критике, у усмеравању програма ка битним захтевима и интересима нашег друштва. Компромиса у таквој активности ТВ критичара не сме да буде: ма колико у својим оценама и ставовима били субјективни, они, су истов и глас јавности, пропагатори (употребићу и ту реч) оних идеја за које 'се наше друштво у "целини бори.
Вратимо се сада тврђењу које смо изрекли да ТВ критика „ма ње користи самим ствараоцима“, у теоријском, естетском, стручном погледу. Зашто»
Веома је мали број писаца 0 телевизији, у дневним и недељним листовима, који су заиста проникли у тајне телевизијског стваралаштва, специфичне начине, средства изражавања, Већина је васпитана на традицијама позоришта, литературе или филма, па се са таквом основом и са таквог становишта приступа анализи ме-
дијума који има своју, самосвојну |
азбуку.
То непознавање суштинског у форми, закона телевизијског израза и несхватање _ телевизије, уопште, као моћног масовног медијума, може се наћи чак и у ретким покушајима свеобухватнијег, интегралнијег, _ теоријско-критичког размишљања о малом екрану “ неким недељним листовима. Такви покушаји се најчешће ослањају на ставове једног веома У моди западњачког теоретичара Маршала Маклуана. Маклуанове књиге о телевизији су веома занимљиве, али забрињава некритичко примање, усвајање неких проблематичних Маклуанових теза. Био би добар потез „Књижевних новина“ да у своју анкету укључи, позове на сарадњу Игора Леандрова (начелника Одељења за студиј програма ТВ Београл), врсног познаваоца проучавања телевизије као масмедија.
Критичко праћење ТВ програма без познавања суштине телевизије, њеног, рекосмо, специфичног начина изражавања и деловања, нема оправдања. Иначе би ТВ критичари били у бесмисленој ситуацији универзалних „генија“ који пишу о свему и свачему што се појави на малом екрану: о Мо цартовој музици, о. Шекспировом театру, о кибернетици, о преносима фудбалских утакмица..,
А споменимо још, на крају, огромну одговорност телевизијске критике: поред пријемника свакодневно се окупљају милиони тледалаца, а дневни и недељни листови у којима се та критика штампа, излазе у стотинама хиљада примерака, Ни први, ни једини, ни последњи пут...
Драган Орловић
ено,
"тата; што. она; бесомучн
Критика је чин а не еуд
ПИТАТЕ МЕ; Шта је то новин: ска критика данас, и овдег А ко би то знао, јадни не били!2 Знам само да је то читање, гледање, писање и сневање. А знам и то да је новинска критика — ако није храбра, независна, етична мч естетична — немоћ и критичара и културне средине из које се рађа. Није новинска критика (или критика уопште) само запис о једном уметничком чину (књига, позоришна представа, слика, музичко дело и сваки слични ритуал). То је и запис о ономе ко је пише, као и о времену и про стору у коме се она пише, А можда је она пена дана, или пена ноћи, Можда — знак. Уосталом, новинска критика — то је пи сање за новине о једном уметничком делу. Дакле, писање за читаче новина. Она, значи, обавештава и тумачи, Зато је новин ска критика и својеврстан не склад између онога што јесте и онога што би хтела да буде. Алп је, у сваком случају, делатност, чин а:"несуд резул-
песништво И'њЊЕГОВИ
Наставак са 1. стране
тама пролази. Поезија тражи неке нове просторе, или тачније, враћа се старим. Увек, када не можемо нешто да објаснимо, у-
век када нам недостају аргумен- ·
ти "садашњости, обраћамо се ис торији уверени да у њој можемо да нађемо одговоре на мно га питања. Поезија је настала, као и драма, првенствено као људски говор. Барди и рапсоди, трубадури и трувери, гуслари и акини говорили су или своје сти хове или стихове које су чули од других и на тај начин их преносили и ширили. Оно што је поезији дуго година недостајало то је био људски глас. Она се у књигама сводила на прост знак; често енигматичан знак који је будио радозналост релативно ма лог броја Људи. Изгледа да као
· што драма не постоји ван позор-
ниџе и позоришта тако и песнич ка реч на публику делује неуморедиво више када је она чује него када је прочита. Као што глумац даје живот драми, тако интерпретатор поезије даје жи вот песништву.
Наравно, то не значи да ће књига песама сасвим нестати или да треба да нестану. Напротив, баш тај начин казивања поезије може да створи код једног дела публике радозналост за песнике чије стихове интерпретатори говоре. Опи ће се заинтересовати за њихове књиге, као што ће они који за те књиге знају, али их нису читали, можда пожелети
да упореде дејство изговорене и
| | шава да. буде. Ту је нетде и њена заблуда: _ бити судија! Тако се новинска критика, махом, претвара у кохорту малих _— богова, светаца, господара, судија, фарпсеја, А највећа трагедија 'новинске критике јесте у томе што ретко успева да одбрани уметнич ко дело од себе саме. Она ретко чита (или гледа) оно што пише у делу: Она, на жалост, стално ' поучава дело, хтела би да га сведе на своју меру. А дело је немерљиво. Она би хтела да сагледа само дно дела, а право дело вема дна, Зато критика, губећи своју основну функцију разбијања уметничког дела да би га по ново саставила, прибегава „личом" слепилу, а не“субјективном гледању, које је једино гледање. (Под правом субјективношћу по лразумевам ону субјективност ко ја извире из објекта о коме се пише). Дешава се, због тог слепила, да критика жели да замени читаоца. А није свесна тога да је сваки читалац кад чита, како „каже Пруст, читалац сама себе. „Разумност“ новинске критике је својеврсна неразумност. Јер, чим 0 уметничким | делима хоће да суди „разум“. који тражи тимофејевску „поруку“ — не ма. више ничег чврстог и опигљљивог: тада се може доказати све што се хоће. И наша новинска критика, не тако ретко, до казује шта хоће: она често говори из својих сопствених заблуда, често губи етику, често по· стаје роб свог незнања, често постаје роб лажних вредности, роб пријатеља, роб примптивизма и уских ћепенака. Она тада не открива, већ прикрива. Ствара ла'жне вредности. Ако није истина
о делу — новинска критика је погубна. Наравно, она не може ништа једном уметничком делу,
али може да та „скрајне" и помери за извесно време, да га „елиминише" за кратко време. А дан не говорим о прескакању многих дела, зато што често жели да прескочи аутора. '
Мосталом, немогуће је у јед: ном оваквом муњевитом запису, одговорити на ваше питање, које је: комплексно и које тражи_ по. дужу расправу и анализу. Зато и не верујем да сам имало допринео вашој анкети. _ Навикли смо, изгледа, да постављамо векика питања из наших духовних простора, а још смо се боље навикли да дајемо на њих мале одговоре. Одговоре из својих ситих цехова, из својих. сиротих кланова, из својих слепих кожа, на које смо огуглали. Не ретко се навија за своје људе, Људи моји, а не за дела. На жалост.
Жарко Команин_
АЕ]
консументи
писане речи. Овај оптимизам у садашњој ситуацији када сви говоре да се књигама не пише ништа нарочито добро, јер је че талаца све мање и мање,може да изгледа претеран: Да ли је оп претеран или не, показаће вре. ме и неупутно је упуштати се у пророчанства било какве врсте. Ала, хоће ли тај оптимизам бити оправдан у приличној мери зависи од интерпретатора . пос зије.
· Оно што у овом тренутку 0охрабрује јесте чињеница да се већина интерпретатора опредељу је за добру поезију, Све мање је у тим интерпретацијама оног песништва које публику може да плени лаким ефектима и да је остави без доживљаја. Многи од тих _ интерпретатора _ подређују своју личност речи коју говоре и стављају се у службу песничке речи у оном лепом, и племе. нитом, значењу које је термину служба давала Исидора Секулић. Када наиђу кризе и отупи интересовање публике, чини ми с да би интерпретатори морали да остану на путу којим су пошам. Опип стварају један одређени књи жевни укус пи од њих добрим де. лом зависи како ће изгледати наш песнички укус за десет или петнаест година.
Ја не волим нарочито реч од товорност, али она пада на ум када се размишља о томе шта савремени пнтерпретатори поези је раде. Они тај посао раде са пуном. уметничком одговорношћу, свесни значења онога што чине и са извесном врстом ми сиопарског заноса који у овак. вим случајевима никада није на одмет. Истовремено опи су оба. везни да тај занос сачувају и он да, када им се у часовима клопулости и сумње, учини крајње бесмисленим. Друго што треба с правом очекивати од интерпретатора то је да подстичу интересо. вање за пашу поезију, да шире
круг наших песника, да доводе публику до свести о извесним песничким текстовима и да 1091
помогну да у њима открије 11 хове праве вредности. ;
_ Страх од почетка био је сла: бији од воље за почетком. Та во ћа може и ове резерве и стра ховања да учини · бесмисленим што би можда било од првора» редне важности за судбину пес пичке речи у нас.
Предраг Протић
ЛЕТОПИС
Први том флосерове преписке
Управо изишао први том Флоберове чувеној Галимаровој јада", обухватајући писма вели. ког француског писца од 1831. до 1851. године, Прво издање Флоберове кореспонденције било је 00јављено још 1926. године и Андре Жид је признао да му је та књига више од пет година на ноћном сточићу замењивала библију. Међутим, на наговор једног свог пријатеља _Фрањевца, Флоберова нећака, која је објавила ову. књигу, избацила је из преписке све што није одговарало добром укусу, па су тако изостали, на пример, разни описи женског теда, које је усамљепик из Кроасеа понекад · давао. Припређивач повог издања _Флоберове преписке је, међутим, бпо знатпо попустљивији и тако читаоцима омогућио да много боље упознају интимне стране писца.
"Писац који је чувен по великом труду с којим је тражио праву реч, у преписци је мање пробир. љив и, захваљујући мањој УзАРжаности, у њој можемо више от. крити његову праву личност. Чини се да је Флобер у својим пис. мима, чак и кад их пише својој
из штампе преписке у едицији „Пле
је
АМЈЗА КОЛЕ
сестри и мајци, много слободнији у изразу, снажнији у контрастима, више склон трубим сликама, При том, он је изврстан сликар средина које у својим брижљиво писаним делима није успео да опише. У његовим писмима налазимо пластичне описе бордела у Марсеју и пансиона у Паризу, живе слике са Блиског истока, као и изврсно дочаравање атмосфере На пуља и Рима,
Унутар првог тома Флоберове преписке налази се ни интимни роман о његовој љубави с песни“ кињом, Лујзом Коле, која је започела тиме што је Флобер своју љубавницу називао Мадоном, а завршило се тиме што је називао само драгом пријатељицом. Али Флобер је током живота, па и ове Љубави, чини се, опседнут идејом усамљености, горчине и смрти, та. ко да се не може уздржати а да у једном писму од 6. или 7. августа 1846. године својој Лујзи не призна да га. посматрање наге жене наводи па то да мисли на њен скелет. Стога је, да би се ушло у скривене кутове Флоберове душе, неопходно да се прочи та његова преписка, која открива п пеке стране
лосад његове
донекле скривене личности,
„Округли сто“ о Крлежи
Овога лета Југославенска акаде мија знаности и умјетности оргамизоваће у Дубровнику, у време Дубровачких летњих игара, међу. народни „округли сто" па тему „Крлежин театар". Према речима академика Маријана Матковића, овај „сто" није замишљен у Хаку симпозијума, већ то треба Да буде 'огворени тродневни разго Вор театролога, писаца и крите чара из земље и иностранства 90 књижевнику који је преко педесет година перманентно присутан. на театарским сценама.
Основна замисао дубровачког „округлог стола" је у томе да се целовитије сагледа и оцени КњЊЕ жевни опус писца чије се театар. ско „стваралаштво протеже кроз пола века и.које је увек имало авангардни карактер. Годишњица гођења Крлеже наишла је на ол: јек по у иностранству, Тако је на немачком говорном подручју ИУ ведепо или се припрема изведба више Крлежиних дела, а у Мађар ској се припрема телевизијска скранизапија · Крлежине најнови“ је драме „Аретеј“. (М. Бара ковић)