Književne novine

при а ви атита а

Антицезик | пееничке слободе

Оскар Давичо: „ПРОЧИТАНИ ЈЕЗИК"; „Нолит", Београд, 1972.

ЦЕЛА ЈЕДНА стваралачка фаза Оскара Давича, без сумње врло широких потеза и размера, наилази на добро увежбане критичке потезе ћутње. Да ли је настало глуво доба критике, као што неки тврде, или је томе крива критичка игноранција, нека просуди будуће време. Од свих просуђивања о Давичу најнеправедније би, пак, било оно да у његовим новим делима пема пичег новог. Сума критички непрочитаних Давичових књига од „Трга Ем“ до данас увећала се за неколико наслова, „Завичаје“ су дочекали са две-три белешке из нонпарела, „Прочитани језик“ бележи се само у библиографијама или дочекује јетким нападом, а „Стрип-Стоп“ једва ла је бно изложен у некој од мањих књижара. Овој изманипулисаној књижевној клими треба додати и „оцену“ „Трга Ем“ с неким сумњивим импликацијама и тиме би круг „критичких судова“ о најновијим Давичовим делима био затворен.

За праве читаопе Давичових дела истина је, међутим, у томе да се у тим делима налази стил и садржај стваран у једном дугогодишњем _ литерарном процесу. Од „Трга Ем“ до „Стрип-Стопа“ (у заједници са П. Нешковићем) већи је преваљени пут него што је био развојни пут Дучића, Ракића или Крањчевића. У праву је био Раде Константиновић кала је написао ла основну менталну технику писања Оскара Давича види у његовом расипништву, додавши да се Давичо плаши сваке врсте поселништва.

„Трг Ем“ је на окосници свих догађаја и расплета везаних за наш друштвено-историјски трепутак шездесетих тодина и уз тако широко експониране грађе уздигла се права победна песма нашег времена. А у време кад се књига појавила тврдило се да је сваки вид ангажованог песништва, па и Давичово песништво, жлановизам, утолико пре што није могло бити естетски преоцењено и прокажено. Када пред собом имамо им друге две збирке Давичових песама настале после „Трга Ем“ онда је још више јасно п очигледно да се Давичова литерарна стремљења односе екстремно према језику. Показало се да језик са свим својим полугама има ограничавајуће могућности за све оне који желе да се њиме користе једино као средством споразумевања. Својом праксом Давичо се приближио песницима који желе да олбаце те границе делом рационалним, деЛом ирационалним и делом механичким напорима. На пример, бомбардовањем садржаја песничке фразе ликовним елементима, као што је то у „Стрип-Стопу“, или разграђивањем фразе и формирањем неопортуне блештеће фразеологије карактеристичне у језику великих урбаних средина. На првом месту одбацивање слатког и лепог стила је главни ударац традиционалној прозодији, ударац без сумње бескомпромисан и, што ће збунити Давичове естетске противнике који га сматрају непопуларним, веома јасан.

„Прочитани језик“ је збирка песама која је већ у том смислу рађена па одребеним искуствима, углавном Давичовим, али у њој централни мотив није лингвистички, стилски, структурални. Није он то никада за. Давича ни био. Давичо је језик схватио изван митских представа које су створене о њему. Језик је облик споразумевања, али је такав каквим га ми учинимо, Наше слободе у језику су неограничене. „Немузикална“ експлозија језика је наша ствар и зависи од пашег мишљења које се изражава сада и овде. Категоричком слободом употребе језика литература омогућује себи процват који је синхронизован с радикааним ослобађањем човека испод наслата измитологизоване свести.

М акционом погледу „Прочитани језик“ је нешто мирнија књига од „Трга Ем“, усредсређена па егзистирајући субјект, гле се на многим местима полази од „ја је сам“, за разлику од инвокација у „Хапи“, које скоро све одређују биће у простору тде оно није. Окулари Давичових песнич-

КЊИЖЕЕНЕНОВИНЕ 4

КРИТИКА

МИЛАН КОМНЕНИЋ

ОСКАР ДАВИЧО

ких дурбина у збирци о којој је реч, сасвим обратно, окренути су ка субјекту као саставном делу простора, ка извесној, како он каже, „малотелесности“ и „представи о себи на позорници речи“. Тако се у зрелој Давичовој стваралачкој фази јавља поново мотив човековог човека са још консеквентнијом антрополошком стратеги-

јом ОА4 оне с почетка педесетих година,

План негације се помера у језгро субјекта који треба очовечити:

Ја нисам човек. Ја бих хтео да се очовечујем само.

Изванредне су Давичове игре, параболе, шале, ироније, тегови који се односе на неочовеченог човека. Давичо га на, разним местима назива „изрупљени понор речне свести речи“, „рупник“ (онај који заузима рупу у простору), „механичар туге“, „лаф“, „погани лебићан“ који преврће „струну“ жену као „рукав шунке“. Па и називи циклуса целе збирке где се варирају и комбинују речи „самокритика“ и „критика“ у четири наизменична пара, требало би да буду схваћени као иронични ударац разним литерарним митоманијама, прегањањима и „тињањима“ који „спремно хватају бачене појасеве за неспасавање будућности“, Ако је ова Давичова књига јединствена у односу на његове раније збирке онда је она јединствена по томе што је цела истанчана, и што јој је њен најлирскији сегмент редовно драматично узбудљив. Да би, на пример, на једном месту дочарао слику буђења, он ствара цео један сегмент драме:

Каква рука! Каква врста! Којешта 360но2 Само је то капака што су се успорено отварали

шум био очних

— или праузрок рађања прелама у следећем стиху, у коме прву реч отима од посебно скованог глагола из претходног стиха (чиме се кованица појачава, а и одломљена реч од ње):

јединка, недељива као прст на своја три чланка

— или даје стихове у којима се отледа цео људски век, такође шекспировски дхраматичпе:; Где ли сам оставио кликере где многе неодбрањиве болове2

Реч „кликери“ упућује на детињство, а истовремено на заборавност у шатровачком жаргону, на опуштеност („не пале му кликери“) и, преко тог моста раног детињства у животу човека и времена кад му „не пале кликери“, пропушта се цео стих као дуг живот уцепљен у једну једину реч са два различита краја као што то код Давича готово увек бива.

Као што се види из ових примера, а могтли бисмо да их наведемо много више и вероватно карактеристичнијих за оно што смо тврдили, ова лирика је добила у унутрашњој драми којом се „изврће“ цео лексички систем и неоспорно доноси песнички савременије и хуманије виђење света. Стога ова Давичова збирка с бриљантном песмом „Претешко свиће откад су се опасности стале да упредају“ "представља, како би казао Д. Х. Лоренс, тежак ударац несрећи, Остоја Кисић ·

() актуелним питањима на сложен начин

Милан Комненић; „КАПИЈА О ИЗВОРУ"; „Просвета“, Београд, 1972.

СА ТРЕЋОМ, његовом несумњиво најзрелијом, тематски и методолошки врло амбициозно постављеном Комненићевом –збирком песама пред нама се отварају нека од најзначајнијих питања наше данашње, „текуће“, поезије. У овој прилици моћи ћемо, дабоме, да дотакнемо само нека.од њих.

У циклусу „Кућни духови“, у другој половини књиге, када се идеје већ уплићу у закључке, има једна за ову Комненићеву збирку сасвим нетипична песма са насловом „Нечиста посла“:

Склопиш очи испод грања Када сунце отпочине, Из вајата враг израња,

Носи лонац месечине. ,

Присети се тада брда. Где су вуци брашно јели: Јекну нојца а из крда Исука се — и васцели

Сат је рзо — један сури Вук за кућом. Ту су гости, Испод храшћа у клисури, Оставили земне кости.

Па и сада на твом столу Телефони кад зазвоне,

Обамреш ко зец у долу И помислиш: вуци гоне.

Шта је овом песмом, у којој сасвим и» весно ништа није случајно — од вука који нас и у времену високе цивилизације следи, до осмерачке метрике, интонације и лексичких примера који би нашој поезији с краја прошлог века могли припадати — Комненић хтео да изрази Мислим

да нећу погрешити ако кажем: реч је о пе-'

сми којом се покушава, на један посредан начин разуме се и после неколико циклуса у којима се знатно разуђеније и методолошки сложеније та тема разматрала, дефииисати суштина располућености нашег бића у данашњем тренутку, бића које припада овом времену али терета пређашњих времена не може да се ослободи. У питању је духовна и емопионална позиција данашњег човека и, рекло би се, данашњег писпа! Јер, песнички поступак у овим стиховима свакако значи и један однос према књижевном наслеђу. Као да песник у оба случаја каже: прошлости, ма колико то хтели, не можемо да се отмемо.

=== —————___________________ · – ан ——_—_———_—_—_—_—_—_—_———————————————————————

" траумама супротставља

· ни писац који ИЗВА

Тапија о извору“, дакле, Милан Комненић је, почевши Од прве песме („За неуку земљу“) којом је изложио те. му коју смо споменули (човек и писац нашег времена између прошлости и салаш њости, са сложеним наслеђем ју свори и с потребом да му се одупре, човек и писац модерне цивилизације који упада у архетипске ситуације, трауматизовани човек

Т соји се својим лне савремености ко; · мене Ја испољавајући ак:

тиван однос према животу и трауматизова-

ачи нешто песимистич. кије, судбинске закључке из њега) па све до њених последњих страница (циклус „Сећајући се Ивана Кондракина"), па којима тав., објективан приступ уступа место пре. испитивању сопствене свести и савести и потреби да се за себе самог пађу решења, одржао нашу пажњу папстом, суочавао нас је с проблемима који су наши свако невни, врло актуелни али и битни, суштински, ванвремени, општи;

Основна врлина Комненићевих стихова је што ни у једном тренутку не губимо из вида да их исписује песник крцат тзв. ак. туелним искуством, песник који говори о нашем времену: подједнако је то тако и кал се обраћа прошлости и традицији (циклус „Браћи у беспућу"), кала дефинише ту нашу позицију између јуче и данас, изме. ђу запада и истока, на ветрометини времена и историје, позицију која сени на нашу свест пројектује, кад се обраћа Његошу _ за савет и помоћ (песма „Ловћенски рукопис“) и онда када (у пи клусу „Призори града“ и у многим пе смама других циклуса) говори као урба. низовани песник друге половине ХХ века као песник који прима и саопштава симултане, сучељене и сукобљене утиске, кал, свакодневне епизоде, попекал и са со. пијалном импликацијом, уклапа у фрес. ку времена и простора:

Збирком ,„

Покаткад бродић писне низ Саву, Блуд се простире на жици у дворишту. Случајници се веселе с децом на пољани, Иза болничке отраде сашаптавају се И трава је угажена. Органи појединачно постају повод за ' бригу, Не баш лековиту, али олакшавајућу. У овим накислим кућердама.

дратанама весело услужии на часу смрти,

Умирућих, студенти су

Тела се третачу с кревета на носила, Лифтови се празне и пуне, А на улазу вршља април, месец труљења.

У записнику стоји:

Пролазници су нашли тело у јарку,

Женски прибор и ситнину. Ту стадоше мерила.

А она је певушила:

„Има један трад који је живео,

Јоште живи пи можда ће живети,

Јаре незналица, јаре штеточина!"

(11 песма циклуса „Призор на пружном насилпу“)

С једним морамо бити начисто: поези ја за какву се Комненић овом зонрком определио не припада нашем књижев ном наслеђу, или, прецизније, типу духовме. и смоционалне песничке конституци. је који се, као какво наслеђе, већ век и по у нашој поезији преноси из тенераци је у генерацију доказујући да собом тво ри једини прави, ненатегнути континунтет наше поезије који је и своја четири по слератна цветања поезије већ имао,а имаће их, сва је прилика, и више. Реч је, да како, о романтично-дешшератерском, ду совско-јесењинском типу песника, о изолованом и изопћеном, ка себи усмереном и на себе осуђеном песнику-певачу ко. ји је многе дивне песме наше поезије испевао, али који је исцрпљујући се У неприродној осећајности и – проблемима сопствене мале песничке личности тотово безнадежно, до наших дана, сузио про стор и дејство наше поезије. Савршено сам свестан да Комненић знатно више, површински гледајући, припала _ наслеђу европске модерне поезије, од антлосаксонске првих деценија овога века (суле ћи по објективном, широком, фреско-при ступу актуелној стварности, по духу и атмосфери неких песама које, готово, на имиџистичке полсећају, по ослањању на класичну традицију, по интерполирању различитих _ песничких — Фратметета П који то нису у сопствену песму, по симу Атаним, асоцијативним _ сликама у више токова стварности, итал. ло знатио молер мије француске (судећи по неким, лоста прилагођеним, структуралистичким ког пептима). Па ипак, ја не могу а ла не по титујем његов напор ла та искуства — ко ја су. при, свему, знатно витле искуства у начину гледања на свет него у ствари ма песничке вештине — примени у соп ственом песничком виђењу наших _ соп ствених псконских и актуелних проблема Тим пре што он односом према тралипт ти најшире схваћеној и према језику врло јасно исказује своју припалност.

. Комненићева је књига, ла поповимо једна лобра, инспиративна књига молетних (стихова који нас втиесттуко, па и емоционално, ангажују, то је (тајзал) песничка књига о наттем времену и из пл шег времена, то је лобро _ оргапизована. добро вођена и лобро _ извелена кита. Стога је порилвужтојема наполима које У мовије време чине пати млљгбће пестити Милутин Петровић, Мико Моглтатепић, Рата Ливада и Мирослав _ Максимовић, напорима да се наша поезија очити 7 мамичнитом. ла јој се поотипи равап. лејства. ла буле актуелна али не и партерпа, да буде савремена у најбољем смислу те

речи, напорима које свесрдно подржава мо. 3 Богдан А. Поповић |,