Književne novine
КУЛТУРНИ ЖИВОТ НЕРАЗВИЈЕНИХ ПОДРУЧЈА
Наставак са 1. стране
између становника у развијеним и становника у неразвијеним срединама. Јер, нема сумње, немогућност коришћења културних вредности представља, особито у времену све веће експанзије средстава масовне комуникације, изражени вид социјалних неједнакости, који се одражава у стварном ангажовању на послу у самоуправним активностима, у друштвеном раду, али н у васпитању младих генерација и у животу уопште.
Развијена солидарност не значн, сасвим је извесно, мање ангажовање неразвијених, Напротив, она обавезује на сопствено залагање и подстиче на максимална ангажовања, која чак и превазилазе објективне економске могућ-
ности. Уосталом, примера има доста, _ културна _ неразвијеност није само везана за економску неразвијеност. Она је често последица одсуства кадрова, затим јасне програмске опредељености,
али и затворености постојећих институција у уобичајене кругове корисника културе.
У ствари, културни развој неразвијених подручја може да се укључи у настојања да се радничка класа и остали делови становништва све брже, све више пи све свестраније културно унапређују: То је, такође, претпоставка за свестрани _ самоуправни _ развој друштва, за социјалистички укулни садржај живота. Отуда, сви видови парадних и других манифестација солидарности могу само да имају мален звук и непотпуне последице. Баш зато, треба се залагати за систематски и свестрани, а нарочито сараднички однос развијених и неразвијених подручја, који може да значи и повратно деловање неразвијених подручја на развијене крајеве. Ту димензију укупног културног утицања не би требало занемарити,
У данашњој стварности, кад су се границе културе помериле и кад обухватају и писменост, и културу рада, поред свих других уобичајених садржина културних делатности, културни развој не развијених представља — и трајну амбицију, али и одговоран за-
датак, задатак свих среди на, задатак који значи и већа
сопствена анкажовања, али и све
развијенију солидарност.
Сасвим је извесно “да ће 06лици солидарности богатити културу и развијаће се и — зависно од свести развијених, али и 04 спремности неразвијених да буду и сами отворени за нове културне иницијативе.
Милош Јевтић
КРИТИКА С РАЗЛОГОМ БЕЗ УТИЦАЈА
Наставак са 1. стране
на, новинска критика, пише се, ко лико нам је познато, у францу. ским и енглеским, у италијанским и америчким новинама, А пише се, то смем да тврдим, и у неким нашим, Такви су (кад пи. шу за новине) критичари Предраг Протић, Павле Зорић, Душан Пувачић и други, свом послу пре“ дани, интелигентни и образовани, у оцени поуздани.
Друго и, рекао бих, много важније питање је: зашто ми немамо готово ниједног новинског критичара који би се могао по дичити дужином стажа колики је, рецимо, Прескотов. Одговоре ма то питање дали су, посредно или непосредно, неколики учесници овог разговора у два претходна броја нашег листа. Ти одговори у нама обнављају свест 0 неким нашим доста тврдокорним системима лицемерног мишљења и говорења, о нашем обичају да ствари не зовемо правим именом или да их, што је још горе, име нујемо квалификацијама које су саме по себи сотгафено 1 адјесјо. Уредници културних рубрика. су, тако, говорили о манама и недостацима новинске критике, а нису говорили о неугодним и неприличним ситуацијама с којима су се наши новински крити. чари суочавали, или се с њима још суочавају. Нису говорили, на пример, о опасности да новински критичар изгуби запослење после оштре критике уперене „против“ књиге „моћног“ писца (а та је опасност за једног критичара, пре више година, кад се осмелио да напише негативну критику поводом књиге једног ауторитативног писца, постала сурова реалност); нису товорили о
!
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
о
· тивне школе освајају
готово воашебним изменама у штампаној критици, о читавим туђим реченицама које новински критичар налази у свом тексту, и то нису реченице које интервенишу у стилу, већ оне које мењају суд; нису говорили о изне њу критичара који је у једном броју новина објавио неповољну критику поводом „књиге младог, битиимајућег писца у моди, а у наредНОМ нашао повољну критику поводом исте те књиге само, ра: зуме се, из пера. другог, благо. наклонијег критичара (а тај је случај из наше нешто ближе прошлости); итд.
Овим се свакако не жели рећи да није проблем у критици већ у уредницима културних рубрика дневних _ листова. · Проблем — је, како рекосмо, знатно сложени. ји,.. А могао би, чини ми се, бити и неупоредиво нији или, у најмању руку, једноставнији но што из наших „забринутих“ и високоумних раз говора излази, Потребно је, ми“ слим, само да јасно и недвосмислено (а нама је управо то изгле да најтеже) кажемо шта желимо. Ако желимо добру и праву но винску критику — неопходно је, да јој обезбедлимо услове да та. ква и буде. То је тако и никако друкчије, Ако, пак, желимо не што друго, потребно је отворено рећи шта је то друго и какво треба да буде. Увек ће се наћи њеко ко ће хтети да уђе у итру. Тад ћемо бар имати јасну, чисту м, што је најважније, ситуацију која неће бити лажна,
Јер, половична решења ни У чему, па ни у новинској критици, нису добра решења...
Богдан А. Поповић
једностав-
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС летопис летопис ЛЕТ
Футуризам – поново у жижи интересовања
Да би лондонска читалачка публика 1973. била боље обавештена од оне из 1912. недавно су у енглеском преводу објављени „Манифести футуриста“ у редакцији професора Умбра Аполонија. То је досад најобимнија и најстудиознија збирка футуристичких ма» нифеста која се јавља у Енглеској. Футуризам који је, по про фесору Аполонију, био сложена и слојевита појава данас стиче
"нов значај. И доиста — прониц-
љиви Аполонио успева да без икакве натегнутости види У футуризму претечу данашњих кибернетичких и семиотичких прилаза уметности. (Ово повлачење паралела много је више оправдано када су у питању познији и сложенији манифести него они ранији, који товоре пре пророчким него логичким гласом. И сам увод, који пружа хронолошки увид у историју манифеста ставља нагласак на оне који су више утицали на раз вој најновијих струјања у уметности. Сто четрдесет шест слика којима је антологија доиста презасићена наговештавају у чему ће
"бити њен промашај: док су тео-
ретски ставови о сликарству, вајарству, позоришту и филму пропраћени одтоварајућим _ илустрацијама, рагоје !п Шешта, које сачињавају значајан део: теоретске
ФРАНЦЕ МИХЕЛИЧ:
„ЛЕТОПИСАЦ 1'
Награда најбољој музичкој
Најпознатија београдска музичка школа „Славенски“ употпунила је свој јубилеј, тридесет пету годишњицу свога рада, изузетним признањем, наградом „25 мај“ коју је добила од Републичке заједнице културе и образовања као највише признање за значајне резултате на пољу музичког образовања и уздизања музичких уметника. Ова знаменита педагошко-уметничка институција _ формирана је школске 1937/38. године истовремено када и Музичка академија у Београду, најпре као Средња музичка школа при самој Академији да би касније, кроз дугогодишњи предани, систематски и истраживачки рад прерасла у самосталну школу са одређеном педатошком и креативном физиономијом.
Кроз Музичку школу „Славенски“ прошли су наши најпознатији музички уметници и у њој стекли ону неопходну васпитну, знанствену и стваралачку основу. Међу њима су многи водећи наши уметници, од солисткиња Рад миле Бакочевић и Бисерке Цвејић до виолинисте Бранка Пајевића и младог Јована Колунџије, и од диригента Буре Јакшића до композитора ранга Душана Радића и Зорана Христића. Данас ученици те угледне и репрезентанајвише награде на такмичењима младих музичких уметника У земљи или иностранству, потврђујући тако оправданост и студиозност система наставе и усавршавања младих у овој школи.
Три стотине ученика, кроз не колико. класа, будући носиоци оперских, симфонијских ми концертних _ програма, _ развијајући се у школи „Славенски“ уз пуну
најмлађих _
школи
подршку групе од педесет квалификованих, одговорних и преданих учитеља музике међу којима има“ и оних који су и сами стекли лепу репутацију, попут пијанисте Жике Јовановића, диригента Буре Јакшића (директора ове школе), флаутисте Тахира Куленовића, композитора Срђана Хофмана
и његове колегинице Мирјане Живковић.
Награда „25 мај“ дошла је правој школи у правом тренутку, С разлогом и оправдано.
Владислав Димитријевић
Марко Ристић
"“" лдооно Горанову награду Овогодишња · Горанова _ награда додељена је београдском писцу
Марку Ристићу за књигу „Турпи- _
туда“ коју је прошле године објавила загребачка издавачка кућа „Либер“. Ову је књигу Марко Ристић, заједно са Крстом Хегедушићем, који је илустровао текст, први пут објавио 1938. године, али је она одмах након изласка из штампарије заплењена и забрањена.
Снажан утисак свим критичарима направили су сигурност ре жисерских сугестија,' стваралачка могућност глумаца и „њихова способност да играју тачно, та. лентовано и сјајно у оквирима чврсто спојеног ансамбла“.
грађе, нису документоване на исти начин. Када се пређе на саме теоретске написе сразмера се наравно мења у.корист оних литерарних, Два књижевна манифеста, оба. од самог Маринетија („Разарање синтаксе — уобразиља без веза — слободне речи“ и „Геометријска и механичка лепота и нумерички сензибилитет“) не само да представљају исправку догматичног и ексцесног тона „Техничког манифеста футуристичке књижевности“ већ показују да је Маринети заснивао своје идеје слобод них речи на добро разрађеној теорији информација. Мада ови манифести пружају далеко практичније сугестије за песничко експериментисање него релативно иконокластички „Технички мани: фест“, његово изостављање је ипак необјашњиво. Најзад, „Технички манифест“ и његов додатак представљају кључни докуменат не само по свом значају за историју поезије двадесетог столећа већ и по утицају на многе новије књижевнике. Међутим, у уводу, Аполонио је јасно наговестио како постоје раз лози да се футуризам данас, из извесне _ временске перспективе, сагледа као покрет увелико заснован на научним начелима. У паставку текста он тежи да под вуче оне црте футуризма које подржавају ову тезу (,Тежине, мере и цене уметничког генија" Корадина и Сетемелија) тако да У њима налазимо готово невероватиу _ претходницу _ сцијентистичке естетике засноване на математичким једначинама. Исто тако, утицај теорије фотографске уметности, тако значајне за средишњу концепцију покрета — динамизам — свакако је једна од највећих занимљивости модернизма на коју се усредсређује Аполонио како би савременом читаоцу показао трајну вредност теорије футури ма. „У њима (Манифестима)“, каже аутор, „налазимо различита плодна и жива наслућивања у погледу блиске будућности и, у исто време, вредно оживљавање тема које су већ минуле; оригинална формална решења пропраћена деривисаним и артифицијелним маниризмима, импулсе који стреме слободном и прогресивиом АРузитву, упоредо са дрско империјалистичким, аутократским погледом на свет“. (М. М)
Југословенско драмско 1030риште у (Софији
Тостовање Југословенског драмског позоришта крајем маја У Софији било је културни догађај од прворазредног значаја за бутарску престоницу, Улазнице су биле распродате неколико дана пре прве представе и немогуће их је било набавити чак и преко веза. Још прве вечери испред позоришта „Суза и смех“ било је тешко проћи од гомиле људи ко ји су чекали и надали се да ће ипак некако доћи до улазница. Неки су мислили да је то К Нушића који ужива изванредну нопуларност у Бугарској, али та. ко је било и следеће две вечери кал су на програму били Горки („Варвари“) и Пол Зиндел („Дејство гама-зрака на сабласне не. вене“).
Ово, друго пе реду гостовање Југословенског драмског позоришта у Софији (прво је било 1961. тодине) наишло је на веома ши. рок одјек у централној бугарској штампи, Већина бугарских дневних листова донела је посебне приказе о појединим комадима. Први од њих је био „Отечествен фронт“, док најугледнији културпи недељни листови „Литературен фронт“, орган Савеза књижевни. ка, и „Народна култура“, орган Комитета за уметност и КУлТУРУ, објавили су опширне рецензије у којима је било изражено мишљење критичара о општим квалитетима глуме, режије, спенографије итд; Заједнички став свих био је да је Југословенско драмско по. зориште · показало уметност на веома високом нивоу и, освојило бугарског гледаоца „својом хума“ ношћу, узнемиреношћу за судонну човека“.
Веома високе оцене добила је комедија _ Бранислава Нушића „Мистер Долар“. По речима ауто“ ра из „Отечественог фронта то је био „несумњиво добар почетак гостовања које је имало своју најјачу страну у глумачком ан. самблу, у прецизној, рељефној опртаности ликова који носе толико непоновљивости и свежи. не“. 'Ова представа Нушићеве драме, према истом аутору, „ства“ ра мното више асоцијација, нето што се на први поглед може 9чекивати“, Ипак рецензент из „Ли“ тературног фронта“ Невена Инџева сматра „да је У трећем чину ре:сисер могао постићи још већу густину интонације, да буде ка теторичнији“. Њој се не допала весела нроничност, док Ана Ива
култури“ ВИДИ
„Народној нова у „Народној (о да режисер
баш као квалитет Беловић „тражи естрадну директ-
ност општења, не боји се елемената атракционизма при експониусмерава спектакл
рању ликова, | према _ наглашеном "позоришном
призору". . Највећу _ похвалу добили _су
Варвари“ Максима Горког. Ин.
1 а је прилаз режисера
џцева пише да је прилаз |
Стеве Жигона књижевној матери.
је стваралачки и да су се баш на
тај начин изразито „оцртале мо тућности глумаца Југословенског драмског позоришта. Они · посе-
дују оштар сценски рефлекс, опртавање је динамично и згуснуто како. у стварању спољашње ка рактеристике, тако и У разоткривању унутрашњих покрета лико. ва, понашање је слободно, скспресивно и органско. Они су изразили своју снагу како у 3з0нзеном _ изграђивању _ монолитног ансамбла, тако и у изражајности индивидуалне присутности . Импресионирана овом драмом, аутор ка даје и посеосну карактеристику сваког глумца. После опширног приказивања „Варвара“, Ана Иванова синтетизира квалитете представе следећим речима: „О Варварима се не може говорити само као о спектаклу, створеном на основу високог професионализма, већ као о једном снажном, интелектуално ангажованом делу позоришне уметности.
Што се тиче драме Пола Зиндела, сви критичари закључују да је њена социјална садржина приказана _ изванредно, да она „осваја снагом уметничке вешти не“, да радња води мисао гле даоца „према сферама метафо, ричних ставова, према филозоф. ским уопштавањима“.
Покушај да нађе један зајед. нички закључак о квалитетима Ју. гословенског драмског позоришта направила је Ана Иванова у свом опширном чланку „Гостовање Ју. гословенског _ драмског _ позори. шта“ на страницама „Народне културе“. „Мако нам је показало три _ различита _ комада, пише ауторка, избор нам у ствари по казује да је репертоар „дубоко једнородан, јер је у целини под: ређен једној основној теми, То је тема малограђанштине током њене најбитније историјске мо дификације у буржоаском АРУ' штву: од имитаторских искривљавања претенциозне буржоаске просечности и фетишизације 40лара, од моралне пропасти коју носе, мизерни у свом самоосећању, представници буржоаске пи вилизације, до. тупот отпора про. тив сваког покушаја остварења духовног развитка, којим малограђански морал У савременом буржоаском друштву уништава најузвишеније и племените појаве људског духа“.
Снажан утисак свим критичарима направили су сигурност ре жисерских сугестија, стваралачка могућност глумаца и „њихова способност да играју тачно, та: дентовано ми сјајно у оквирима чврсто спојеног ансамбла".
Танчо Савов
Докторека дисертација Хероерта Маркузеа
Недавно је на француском Је зику објављена докторска дисер. тација Херберта Маркузеа „Хегте лова онтологија и теорија исто ричности“. Иако је познати фи лозоф ову дисертацију одбранио 1932, године, када још није про“ нашао основну нит своје фило. зофске оријентације, она — како се данас види — представља ва. жну етапу у проналажењу, те оријентације. Пре него што је написао своју дисертацију, Маркузе је објављивао само чланке У часописима у којима је већ показивао тежњу ка критици дотада шње немачке метафизике и коњ кретном приступању филозофској проблематици у вези са друштве ном стварношћу, У њима се, ме Ђутим, запажају контроверзни У тицаји, како Кјеркегора, Хусерла и Хајдегера, тако и Хегела, Маркса и Лукача, У дисертацији, коју је Маркузе радио под руковом“ ством Мартина Хајдегера, он је добрим делом под утицајем свога ментора, а посебно: његовог дела „Биће и време“, што му је своје времено Лукач у књизи „Разарање ума“ и замерио, Међутим, већ у њој он је показао како се Хеге лова филозофија опире тоталитаризму и објаснио зашто је у Не мачкој дошло до замирања хете лијанизма. Ова студија представља један од најбољих коментара Хе. телове филозофије у четвртој де ценији нашег века и раскрсницу
која је ол немачког _ идеализма водила _ новијим _ филозофским струјама, а посебно марксизму.
Због тога је објављивање књите на француском језику изазвало велику пажњу у _ филозофским круговима овог језичког подручја.