Književne novine

ЛЕТОПИС

Рехабилитација | Алфреда Тениеона

Пишући недавно у „Њујорк тајмс бук ривјуу“ о књизи Кристофера Рикса „Тенисон“, о томе колико је аутор успео а колико није да њоме осветли личност и дело „највећег песника ХЛХ века“, Џон ДА. Розенберг, професор енглеског на Колумбија универзитету, чини заправо изванредан напор да овог снглеског песника, веома славног у викторијанској ери а доцније изванредно _ потцењиваног, отме забораву и постави на право ме. сто у историји енглеске књижеввости. За генерацију између два рата Тенисон је био песнички лауреат дутог сна Викторијиног краљевања. Џемс Џојс се шегачио с њетовим именом, а В. Х. Одн га је звао песником који је имао „ве роватно најфиније ухо међу свим енглеским песницима и који је несумњиво међу свима био најглупљи“. Такве оцене Розенберг данас сматра маркантним грешка. ма у историји критике, знацима неразумевања лесника и његовог времена: Тенисон, каже он, остаје што је и био — један од најве ћих песника енглеског језика, и не само то, Штавише, у њему се почиње откривати велики симболистички песник, претходник Јејтса и Елиота, песник који је у. својим песничким „бајкама“ о

раљу Артуру пророковао апока. липсу нашег столећа.

Ниједна _ песма – одговарајуће величине и значаја попут Тенисонове „Краљеве идиле“ никад није била толико погрешно про читана. Чак и најбољи Тенисоно. ви критичари, Т. С, Елиоти Ф, Р. Ливис, кардинално су грешили, Тумачили су је као викторијанско-готску бајку — и то колосал. но неразумевање пренеће се то. ком наредних педесет година на све викторијанске песнике, а на Тенисона посебно. Ливис и Елиот су створили митску литерарну земљу у којој читава викторијанска поезија фигурира као једна „пуста земља“, тако да читалац од Китса има да скаче до Јејтса и Елиота, не задржавајући се у међупростору и у међувремену нигде изузев код Џерарда Мејнли Хопкинса.· А како је он извесно фини песник извучен је из викто ријанске ере и угуран у ХХ век! Саво насиље говори заправо

·_ наглашава Розенберг — о потре: бп песништва прве половине на, шег столећа да се ослободи доми: ипрајућих гласова мајвећих песника прошлог. '

Чак и тако велики критичар какав је споменути Ф. Р. Ливис чини у својој модернистичкој ор тодоксности грешку и заборавља да је велики прелом у ентлеској поезији почео 1798. године „Лир ским баладама“ Виљема Ворд сворта и стиховима Колриџа, 2 не 1922. Елиотовом „Пустом зем љом“. А ако је већ о Елиоту реч — Розенберг тврди и то аргумен тује — у његовим је стиховима Тенисонов дух очевидан. Он зато није мањи песник, али то доста товори о Тенисоновој модер вости.

Први роман Ежена Јонеска

И раније је Ежен Јонеско објављивао прозу, о чему сведочи књига „Пуковникова _фотографија" (1962), у којој је, поред извесних сећања, било штампано и шест приповедака, које је он, У већини _ случајева, прерадио у спенска дела, понекад чак и са истим насловом („Ваздушни пе шак", „Жртва дужности", „Но сорог"). Па ппак, културна јавност је била изненађена кад се недавно, у издању „Француског Меркура", појавио први Јонесков роман; „Усамљеник"“. Главна ли. чност романа је, у ствари, антијунак, један мали чиновник, ко. ји, _ захваљујући — неочекиваном наследству, може себи да при ушти многа задовољства која ра: није није имао. Без материјалних проблема, живећи усамљен, уз помоћ. једне бединерке, и разговарајући, само телефоном, са својим пријатељем Андреом, он се пола. ко одаје пијанчењу, али му то не помаже да у себи угуши жев за апсолутним и бесмртношћу. Ту жеђ не може да ублажи ни веза са келнерицом _ Ањес, која долази да живи с њим уместо бединерке, која му је досадила јер је исувише причала, Напуштајући и њу, Јонесков _анти-јунак се ушанчује у своју кућу, јер је у међувремену избио трађански рат, у коме су обе стране реакциунарне, али једну су потплатили Лапонци, а. другу Турци, м због тога се обилно пролива крв и лешеви се све више умножавају. Пролазе многе генерације, а усамљени човек најзад _ доживљује питорескне и пријатне халуцина-

ЕЖЕН ЈОНЕСКО

ције, нешто што он сматра као „обећање".

У Јонесковом роману, у којем се запажа много већ познатих уреквизита", ситуација и симбола из његових комада, главни ју нак је, у ствари, смрт. Већ дуго времена она опседа Јонеска и фигурира као главни јунак у мнотим _ његовим антидрамама: У „Убици без награде", „Краљу ко. ји умире", „Макбету", „Играма покоља" итд. Ништа није помогло што је у међувремену _ постао „бесмртник"“ ушавши у Францу ску академију. Остајући веран ономе што је прошле године ре. као на отварању Салцбуршких свечаних игара: да су проблеми наше егзистенције у свемиру, не

сигурности наших друштвених околности и наше будућности споредни проблеми у односу на

проблем смрти, Јонеско је у свом првом роману варирао тему смрти на две стотине страна, а да го. тово ништа није додао ономе што је, чак и више пута, већ изразио, Ипак, неким критичарима се чи ни да се оним привиђењем-обећањем које се на крају романа објављује његовом јунаку, Јоне ско, можда, приближава Оботу. Један критичар се пита: да ли нам својим романом Јонеско даје своју верзију Сартровог „Гађења" или списује своје отискивање на пут за Дамаск» Јонескова духовна авантура се наставља и треба се стрпети да би се на ово питање добио јаснији одговор. "Сада је, међутим, јасно да је Јонеско формално _ проширио _ дијапазон свог изражавања, али је садржињ ски, углавном, остао на својим већ познатим идејама.

Нова грађа о надреализму

Развијајући ни проширујући теме скициране у књизи „Књижевни извори надреализма“, једној од првих студија овог правца на енглеском језику, Ана Балакијан нам у новом издању — („Надреглизам — пут за апсолут“) пружа уверљиву процену непосредних извора утицаја и теорија надреааистичке посзије. Прилика да се у новом издању исправе неки ранији пропусти је пропуштена али су то опростиви недостаци у јел ној од најауторитативнијих књига, на тему надреализма. И данас остају посебно занимљива поглавља о Лотреамону (мада наговештај о свентуалном Дарвиновом утицају на Малдорора ни овог пута .није разјашњен) и поглавље о запостављеном симболисти СентПол Руоу, чија кованица „идео реализам“ представља занимљиву антиципацију, а кога је због његове „калеидоскопске сликовности“ Бретон веома ценио. Нај бољи текст у књизи и даље је онај о Пијеру Ревердију, метафизичком ходочаснику, који је путем неетеричног „материо-мистицизма“ желео да крочи на „друм за апсолутно“. Нова грађа и“ овом поглављу јесу докази о Ревердијевом атеизму и опис чудесног манастирског градића Солемес, последњег – Ревердијевог уточишта. | ,

И поглавље о надреалистичком сликопису проширено је како би се учинила правда раније слабо представљеном песнику Бенџамину Переу. Претежно на Переовом примеру Ана Балакијан разматра песничке експерименте са „високим напоном речи“, како то она назива, затим општу функцију аналогије у надреалистичкој мн сли, као п склоп и дејство надреалистичке метафоре у целини.

Кратак приказ надреалистичког сликарства, илустрован репродукцијама невелике вредности, усред сређен је углавном на метафизичке пределе Тангија.

Недостаџи књиге најбоље се огледају у управо поменутој метафори: то је склоност да се: над реалистичка надања олако склапају са мистичним чежњама које

би правилније било асоцирати са симболизмом него са надреализмом. „Естетички континунтет“ у постнадреалистичкој поезији Елијара и Арагона служи Ани Балакијан као одбрана њихове поезије; промашај језика одговара промашају "визије. Бретоновој. . послератној поезији одата је пошта коју она свакако заслужује. Невелики утицај који надреализам има на новију америчку поезију (заборавља се на дело Кенета Пачена) повод је жаљењу Ане Балакијан, па је у том светлу место новог увода требало можда написати поговор јер је усред непреводљивости и непреенглеском говорном подручју.

Прослава осамдесетогодишњице Мајаковског

Осамдесетотодишњица Владимира Мајаковског прослављена. је у це. лом Совјетском Савезу врло свечано. Није било ниједног књижевног и културно-друштвеног листа и часописа а да се у њему нису појавили чланци о стваралаштву Мајаковског, посматраног из свих могућих углова, и изјаве бројних писаца о томе шта овај класични песник _ совјетске књижевности значи у савремености и, посебно, за њих лично.

Ментрална свечаност одржана је у Москви у Академском позоришту „Моссовјет“, на којој су се окупили истакнути совјетски писци, научни и културни рад: ници, радници из престоничких предузећа, представници друштвених организација и страни гости, Након уводне речи Николаја Тихонова, реферат о Мајаковском одржао је секретар управе Савеза књижевника СССР-а Сергеј Наровчатов. Тиханов је, између осталог, рекао: „Политика и поези. ја, народност и партијност били су у његовом стваралаштву главне покретачке снаге, неодвојиве једне од других“, истичући да је Мајаковски благотворно утицао на поезију и песнике свих народа Совјетског Савеза, док је Наровчатов тврдио да су стихови у ко јима је Мајаковски одбацио ин. дивидуализам у име колективиз. ма постали кодекс комунистичке моралности, да његов утицај на светску поезију, заједно са увећа њем међународног угледа СССР-а, чепрекидно све више расте, а да м руској поезији он стоји међу њеним највећим великанима, уз Пушкина, Љермонтова, Њекрасо. ва: -

И на многим другим местима одржане су свечаности у част Мајаковскот. У Централном дому писаца „Александар Фадјејев“ у Москви о њему су говорили Алек: сеј Сурков, Роберт Рождественски Алим Кешоков, Расул Гамзатов, Лев Ошанин. В. Перцов и гости из Чехословачке и Демократске Немачке Републике. На споменик Мајаковског положени су венци, а у седишту управе Савеза књижевника СССР-а поново је отворе на изложба коју је Мајаковски отворио 1. фебруара 1930. године под именом „Двадесет година ра“ да“. На отварању ове изложбе, коју је песник својевремено припремао неколико месеци и до које му је било много стало, товорио је Константин Симонов, а у јел ној од сала исте зграде, баш тамо где је сдм песник први пут ре питовао своју поему „На сав глас“, сада је ту исту поему рецитовала Вјачеслава Кузњецова.

· Осамдесетотодишњица Мајаковског прослављена је нарочито све“ чано у његовој родној Грузији. У Тбилисију, у присуству гости ју који су дошли из свих крајева Совјетског Савеза, откривен је споменик песнику. Свечана акаде. мија је одржана у тбилиском по

' сељака,

ВААДИМИР МАЈАКОВСКИ

зоришту „Руставели“, а на њој је, као председник републичког 02 бора за прославу јубилеја, говорио секретар ПК Комунистичке партије Грузије В. М. Сиралдзе, Поред њега, на академији су го. ворили и секретар управе Савеза писаца књижевника Грузије Г. Абашидзе, Константин. Симонов и низ грузијских песника. Истим поводом одржани су п митинзи поезије у Тбилисију и у родном месту Мајаковског Багдадију, на којима се такође говорило о поезији песника, а многи познати песници су рецитовали своје стихове. Михана Васиљевич Пеаковеки|

Након дуге болести, умро је ис такнути совјетски песник Михаил Васиљевич _ Исаковскиј. _ Рођен 1900. године у малом селу Тло. товка у Смоленској области, Иса ковскиј је, као син сиромашног прошао тежак животни пут до Октобарске револуције. Прве стихове објавио је већ у четрдесетој години, а 1927. у Мо. скви је штампана његова прва збирка песама „Жице у слами“, коју је и Максим Горки позитивно оценио. Као у првој књизи, тако је и у следећим делима: „Провинција“, „Мајстори земље“, „Песма о: Отаџбини“ и „Порука сину“, по. светио посебну пажњу историјским преображајима на селу и у граду, насталим под утицајем победе Октобарске револуције, и Љубави према домовини. Не од вајајући се никада од својих су“ народника радника и сељака, Иса ковскиј је изражавао мисли обичних совјетских људи који су ста. јали у првим редовима. изградње новог друштвеног поретка. Члан Комунистичке партије постао је 1918. године и увек се руководио основним _ захтевима партије у књижевном стваралаштву, 'успевајући да својим делима, на теме љу фолклора и са хумористичким акцентима, испише једну врсту летописа своје земље и, посебно, њене радничке класе. Велики до. принос Исаковскиј је дао и у об: ласти совјетске музичко-песничке културе. Написао је много песа. ма које су широке народне масе прихватиле као своје сопствене и певале их и у најтежим историјским тренуцима. Међу овим песмама свакако је најчувенија „Ка. ћуша“, с којом су совјетски вој. ници побеђивали фашистичког освајача. Преводио је са белоруског, украјинског и мађарског је. зика на руски. Због свог друштвеног и културног рада Исаков. скиј је добио звање Хероја соци; јалистичког рада и одликован је многим одликовањима, међу који ма и са четири ордена Лењина, а за свој књижевни рад два пута је добио Државну награду СССР-а.

„Литературна газета“ полемише сХајнрихом ђелом

М различитим _ приликама. не. мачки писац нобеловац Хајнрих Бел је у последње време више пута заступао тезу 0 утњетавању духа у Совјетском Савезу, о томе да се међународни контакти страних _ писаца са совјетским писцима „налазе у опасности и да се у овој земљи заоштрава културно-политичка ситуација, Тим поводом коментатор „Хитературне газете" у броју 94 8. авгу. ста, под насловом „Зашто „Велт хвали Хајнриха Бела>“, 'олговара на ова тврђења славног нема

чког писца.

на извесне против. речности У тврђењима _ славнот немачког писца, коментатор, који се потписује као „Литерата , У главном се служи пцифрама које речито указују на нетачност, пре свега, тврђења која се односе на слабљење међународних веза совјетских писаца. При том, 0оп указује на чињеницу да су ове го дине одржана два велика међу. народна сусрета писаца у Совје тском Савезу: сусрет писаца за децу и омладину из четрдесет зе. маља и „округли сто" међународног удружења књижевних кри. тичара из двадесет пет земаља. Само за пола године 630 совје теких _ писаца је посетило 41 страну земљу, а 726 писама из 55 страних земаља посетило је СССР. Поред тога, многи совјетски пи сци су током прошле године уче ствовали на бројним. међунаро дним културним манифестација ма, посебно са немачким писин. ма (сусрет с темом „Свет рада “ књижевности", сајмови књита у Минхену и Франкфурту на Мај ни, симпозијум о стваралаштву Хајнриха Хајнеа, лапи Совјетског Савеза у Дортмунду ИТА., што Хајнриху Белу мора да буде по знато.

Што се тиче превођења књи. наводе се речи признања ге нералног _ директора УНЕСКО-а Ренеа Мајоа Совјетском Савезу како због огромних тиража тако и због великог броја преведених књига. У Совјетском Савезу само прошле године објављено је 1963

Указујући

та,

преведених књига у тиражу Од 66,248.000 примерака. Будући да и сам Бел истиче

да извесни совјетски писци, за које се заузима буржоаска. процна. ганда, не могу да буду .прави представници совјетске литерату ре, Литерата се осврће и на слу. чај Владимира Максимова (чија је два романа: „Седам дана ствара ња" и „Карантин" објавила еми: грантска издавачка кућа „По сев"), указујући на његов реакин-. онарни став према. совјетском друштву. Максимов је искључен по прописима совјетске књиже вне организације, али искључивање из ове организације никако не повлачи необјављивање књи. жевних дела оних писаца који су искључени.

У међувремену, Бел је у „Шиз. тлу" изјавио да ће се вероватно у совјетској штампи појавити напади на њега, али да сматра да би похвале „Велта", „Бајернкурира" или „Рајнишер Меркура" било горе дискредитовање него похвале совјетске штампе. Деси: ло се, међутим, баш оно чега се Бел бојао: дошла је похвала из „Велта" и Литерата указује на апсурдност слагања у мишљењима између напредног писца Хајнриха Бела п реакционарног новинског магната Аксела Шпрингера.

КЕИЖТВНЕНОВИНЕ

Урећивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, ар Драгав М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чело мир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир _ Стојшин, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметинчка опрема: Драгомир Димитријевић,

Књижевни савет: др Димитрије Вуче о, пов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јаџа Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Паз Шафер, Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић.

Анет излази сваке лруге суботе. Цена 1,50 дин, Годишња претилата 30, полуго. аншња 135 динара, а за иностранство 450 суруко. Лист издаје Новинско-излалачко предузеће „Књижевне новине“ Београл, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакџи. ја) и 626-020 (комерцијално одељење нова мивистрација). Гекућн рачун: 60801 -001-2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „Гавс“, Београд, Влајковићева 8.