Književne novine
Зоран Миљаћ Ако је шо мој дом
Иза себе кад погледах
Не видех ли толико шуме
Да је изнад ње
Остало још сасвим мало неба
Не одјекну ли лавеж Далеко иза кућа
У којима се варио мед На покожици леда
Не видех ли звезде
У мочварама пред свануће И кошаву која дува
Пред залазак
Не зачух ли у самоћи Поново звук
Што се помера као сечиво И звук који му одговара
'И не бејах ли радостан Што је то и мој дом
Не изгледаше ли ми свет У тесан и мали
КАЗИВАЊА СТАРЦА
Улазио сам у ружу И цветове отварао Тражећи по календару Оно што ми припада
А они ми се лица Машаху и дотицаху
Бос сам бежао
Кроз ходник преко трња
Такву сам тугу видео Да најрадије не бих живео
ж
Изнели памучни чаршав
Крв прострли преко воде
На пропланку дозиваху гвожђе И гвожђе им се одазиваше
Постављаху сто
Сјајне чаше ређаху по столу Име "им своје слах
По изасланику преко воде
Цртах пошаст и кугу Описивах студ и сузу Рука моја писаше Самотним постељама
Јутро и ноћ
Порок и глад
Бејаху продужена рука Ноћи тајне
САНАТОРИЈУМ НА БРДУ
Данима и ноћима
Већ сањам једно дрво Црно напукло стабло
И небо изнад њега ирно
"А глас немогућ каже;
„Већ други пут у години дана Та госпођа белих руку
Унета је у собу
На западној страни
Другог спрата
Славног. санаторијума““
И то је на брду Те се не чује
А изговарају се Речи важне
ЧУДЕСНА РУКА
Нека чудесна рука Копала је по твојој утроби Све драге ствари
Слажући потирући
И сада је зима света Мир и беспут
Ти си студ њена. Преполовљена
Много је било Тог пламена те коже Лица и књига Заувек заборављених
(0 само мудраци са смешком Помињаху то што се збило Пуни тешке неке
Претешке кише
» Стихови Карла Сандберта цитирани из књиге „изабране песме", Ново поколе· ње, Беотрад, 1953.
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Лвојица кроз долину
_ Симон Дракул |
... И, НАЈЗАД, ево нас опет у овој нашој долини, оче. Ни- |
када нисмо разговарали, никада нисмо ни размишљали о томе да нам је потребно само једно преподневно путовање да бисмо стигли до ње. Знам, никада нисмо имали могућности за то, а ипак — толико је све једноставно. Одједном је толико просто да сам све то тако лако решио кад сам морао. А ти знаш да сам морао, па ти си то тражио од мене, оче. И зар сам могао да ти не учиним, када си затражио последњим својим речима, које си уопште могао да изговориш,. И ја сам их тако добро схватио. На крају свако пожели да се врати кући. Или, ако он не може да учини то сам, тражи од синова, од оних које је створио да би остали иза њега.
И сада, ево, ми улазимо у ову нашу долину, оче, а ја мислим о томе да једном, када буде требало да и ја одем, не би требало да тражим исто то од мојих, које ћу створити да би остали иза мене. Ако учиним нешто тако то ће значити да нигде на друтом месту нисам успео да нађем своју кућу. За мене би било проклетство оно што је за тебе било нешто што друкчије није ни могао да буде.
Било је толико једноставно, све ово. Нема ни лола часа како смо те спустили са крова таксија; чика Дилавер је био опет у својој кафаници на оној раскрсници доле и уопште се није двоумио да ми да свог коњића, свог Алатка, одмах када је сазнао да је за тебе. Чак је и капу скинуо и њоме је неколико пута обрисао росицу са подочњака, набораних и опаљених, као кожица дуго чуване јабуке, док ми је помагао да натоваримо твој ковчег попреко на самар. Он је искусан човек и, вероватно му није било први пут да ради овакав посао, могло је то да се види по томе што је знао како треба радити. Везао је на самар по један од оних излизаних, зелених камена које је про: нашао поред реке, а после ми је рекао да му помогнем, и тако смо те сместили горе, без опасности да те негде коњ преврне. Када сам отишао, он је остао на раскрсници и, усамљен, опет се брисао капом испод очију.
А ко је мислио, ко се надао да ће нам бити овакво путовање. Да ће нам за то бити потребан овај мали црвенкаст Дилаверов Алатко, па и тај ковчег, натоварен на њега и излепљен тамножутим златноувелим хартијама, које се одлепљују и кваре од конопаца, којима смо морали да га увезујемо на неколико места стари и ја, ма колико да смо обојица пазили да остану читаве...
Никад нисмо мислили да ће нам за то бити потребна.
ова стаза, по којој корачам иза коња у ово касно подне;,
па ми бисмо обојица као луди трчали испод и изнад пута, сакупљајући кукурек и бело цвеће, или са граном једино расцветалих дренова, жутих од безбројних ситних бобичавих цветића, као да су са њима на земљу крочили први сунчеви зраци лета, коме овде треба дуго, дуго времена да дође. Или бисмо сломили понеку лескову младицу, са оним њиховим брадитама на цветовима, толико пуних мириса зеленила. Или бисмо, пак, тихо корачали поред ре-
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
ке, заклоњени иза грмова, ка старим местима, по старим познатим вировима, да пронађемо оне твоје велике пастрмке, које си ти толико често спомињао прошле зиме. Само да их видимо како стоје иза неког камена у средини брзака и како напуштају своје прозирно лебдење само због неког муњевитог скока и док трепнеш враћају се опет тамо, са ловом у устима. Само да бисмо видели њих. То је нека врста среће, исто као када се тражи она детелина са четири листа... ;
А вероватно ни то не бисмо пропустили једног оваквог поподнева да нам је било ово једно од оних наших свакогодишњих, обичних путовања. Сада бисмо већ били испружени потрбушке на оној ситној, изниклој трави на ливадама и тражили их. И ти, не одморивши се, већ би држао међу прстима једну такву детелину. Стварно, био си веома срећан човек, оче. Бар по томе како си проналазио њу, детелину. Увек си био срећан човек и није ми преостајало ништа друго осим, да ти завидим, а и да ти се радујем у исто време. И да гутам сузе од задовољства. абог тога што имам тако срећног оца, чија је срећа била толико проста, толико обична, и састојала се у изналажењу тих четворолисних знамења у букетима тролисне траве. — ' а
А сада, ево, корачамо у једној прилици какву никада нисмо могли ни да замислимо, м ја не могу ни за корак да се одвојим од овог Дилаверовог коњића, јер ти и сам можеш да схватиш колико незгодан товар могу да буду овакви. сандуци. Могу само са неког дрена поред пута једном руком да ти одломим прут посут оним нашим живима, златно расцветалим, правим жутилом. Једино праВИМ, као и све друто што може да буде за нас једино у овој нашој долини, ;
Као и све друго, јер ми знамо да за човека увек нас тављају да постоје само један дом, само једна река, само једна долина, само једна шума. Само један камен и само један бол. Све друго што сусрећемо после упоређујемо са оним, јединим у нама. Све долине, и све болове. То је било и твоје, знам. Било је и у последњем тренутку када си тражио да те како знам и умем донесем овде, а било је и раније. Било је целог живота, знам.
А знам и по томе што увек када бисмо разговарали
о овом. времену и овој земљи, 0 опасности да овај свет
једном запламти у један нови рат, који може да све прет вори у пепео, увек када бисмо на то нанишли у новинама, мисли су нам саме бежале овамо. Просто те видим како дежиш на миндеру у оној нашој плеснивој собици на Бит-Пазару, пуној мириса зноја, прашине и умора, мири“ са старих патоса п приземља, са новинама у рукама и са мислима одлауталим — овамо. Почињали бисмо да се споримо тада, памтиш ди2 Знаш ли на шта мислим — питао
си ме. Да-— одговарао сам — знам. Без обзира. На А може да се догоди са овим светом, ако хоће. није, њега не остане ни камен на камену, шта хоће да зснађе, јер то би свакако било без нашег учешћа а оАВИН тајући нас, а нас, нека нас оставе обојицу У ла Ма поред ове реке, између ових дески, дренова, хра најпре будемо у њој и у најранијим јутрима да ловимо ЈЕР скакавце иза старог дрвећа, а после са њима да Ч обок оне твоје велике пастрмке. Сакривени у њој од и = што тутњи изнад читаве велике земље. М њој, јер 2 + 4 дино она могла да нас сакрије. Ниједна друга. Као А аде“ није део ове земље, део овог света, као да је нека | за: довска скривница, остављена по страни, заборављена, леко од свега. Никада нисмо ни помишљали на могу “ ност да се и овде догоди све оно што ои се дојарале У једно такво време свуда. А иако је постојала и а о. помисао, тада се лако прелазило и преко ње, само Е5 г колико речи, само са неким чУудНИМ бекством од свега њима: Бар ћемо бити тамо... . ; “ А ти Е свакако, и не видиш каква јег Ако је истине оно што кажу да си и ти негде унаоколо, да и ти путу“ јеш сада испред и иза мене, невидљив, или пак коразант погурен кришом иза нас, даље од нас, ти је можда МАКИ диш. За мене си само оно, затворено испод покрова, ба једном, одједном — само то, О, не, не. Ти си све унаоколо, све у мени, а ипак, Да ли би желео да ти причам, о. њој, оче2 О долини...
Знам, желиш. .
Иста је, оче. Она је потпуно иста онаква какву смо је замишљали, о каквој смо сањарили. Иста, каква може да буде у ово доба године, а ми смо увек мислили на њу у ово доба године, у развигорцу. Постоје места на КОЈА мислиш често, а после, када дођеш — није исто. Врло ретко се догађа да буде исто. Онако као што је сада. Знаш и сам, много пута у свом животу враћао си се из света у њу. Иста је као она која ти се јавља када се испружиш на леђа уморан, када се вратиш у нашу собицу, позеленелу Од стеница и старости. Иста, као када желиш да побегнеш од свега око себе и да почнеш да живиш. Ево је, гледај, удиши је, воли је, тони у њену чистоту и џ њен трпки мирис, горак и оштар, као што може да буде само њен...
Сунце греје изнад ње саме као да греје само за њу. просипа се изнад ње као да и оно жели да остане што може дуже у овим луговима, у овим честарима са обе њене стране, хеј, чак негде тамо горе, тле и не може да се види брдо. У челу гбре виде се и рудине; на њима се види и понека бела латица, сребрнаста, филигранска, као пафта са невестинског руха — снег. Одишу неком прозирношћу, хладноћом, излазом, небом. А на стенама са Брзовеца и Соколице, одозго, тде су оне црвене, и сунце постаје црвено. Изнад лугова настаје неко чудно преливање мрког, првеног, топлог. Једном си рекао да на тај начин шума избацује из себе све мразеве зиме. За дренове сам ти рекао. А и птичицу, чујеш ли је:
„Швета дрен — цвета дрен-"
Знам да желиш да ти причам и о младим храстовима. А чини ми се да смо данас успели да ухватимо онај трен који ми се до сада увек искрадао, невиђен. Они преко целе зиме задржавају своје лањско исушено лишће. И одједном, као преко ноћи, оно постаје зелено. А сада може веома добро да се види та промена у њима, сутра би било доп' кан, јуче — рано. Млади храстови! Знаш ли какви су сада млади храстови2 Сасвим голи. Они су као од меса, као прсти, ето, такви су. Младице су стресле са себе лањско лишће, а пупољци жаморе, као да мрдају. Просто се види како расту под сунцем, како пуцају и како помаљају навише оне своје дебеле, још не зелене, више Љљубичасте, мутне, неочврсле младице. То је развигорац у њима. Онај ветрић који је више неки топао додир него струјање, знаш. Као да ти шета по лицу, као да и по њему претражује и тражи нешто што би требало да разлиста. Шета и по буквама, а око њих, као неки ореол око њихових круна, има нечег мутнозеленог, што виси. Да је било мало другачије ово наше потовање, ја бих се попео на најразлистанију од њих и набрао бих мало од те младе шу. мице, са самог њеног врха. И ми бисмо је јели, као увек, када смо је налазили такву. А јавори... Колико бих волеб да додирнем онај. Треба сасвим мало да сачекам да бих дочекао онај његов жућкастобезбојни лист кад се буде појавио из белине љуске пупољка. Ораси имају брадице, то је њихов цвет, миришу на зелену кору...
Њих не можеш да заборави, иако их нема, ти ћеш их потражити, замислићеш их. Ту су, оче. Прате ово наше путовање, са обе стране пута, својим познатим шиуштањем. Гуштери, они риђе боје. Има их много, знаш. Изашли су на припек и већ нису троми. Весели су, клизају се као Ђаволи по типражју. Животињице, што би ти ре: као. Понегде бучно одскаче зелени гуштер. Змију још нисам видео. Знам, изашле су на сунце и оне, али нема их...
А сада, знаш ли где смо сада, оче2 Ово је оно место које смо зимус толико често спомињали, тако рећи сваког дана смо га спомињали. Код Јаорске воде смо; сада коњић гази преко њене браздице. Ено га изворчић горе. Колико је жив, колико је чист и брз. Вода му истиче у једном још јачем клокоту него што смо могли ја и ти било када и да замислимо: Увек, чим бисмо сели да ручамо, а веома често и за време вечере, говорили смо о њему. Увек када бисмо имали нешто добро за јело, нешто јако, од чега смо више остављали, сити, а ипак гладни. Увек када бисмо осетили глад, али када нам нешто у нама није давало да будемо алапљиви, лакоми. М увек онда када бисмо успевали да будемо такви. Ти би рекао: Једеш као да се налазиш код Јаорске воде... Или: — Ех, да си сада на оном дудом изворчићу, на Јаорској води, па да седнеш прекрштених ноту на ледини, нека коприва да те жари по нози, а ти да навалиш — једи, једи, а не... Сада смо овде, оче. А после да затњуриш липе у ту воду и да пијеш, више додиром нето гутљајима, па када се исправиш да осети поново да си сасвим, сасвим глалан. Сада стојим изнад њега, а Алатко пије и мљапка. Осети та, ако мо жет, био бих веома ралостан кала би могао да га осетиш и ти. Да нам је био ближе, можда се и ово са тобом не би догодило тако брзо. Догодило се. Није нам био близу. Мосталом, са свима се једном догађа:
Хајде, биро...
Дотодило се, да. Догодило се. Ох, зар се стварно дотодило» Не, ја нећу да плачем. Тада нећу моћи да ти причам. О, не, ја никако не желим да плачем. Не, оче, ја нећу да плачем. 1
Сада. Ситурно чујеш. Прелазимо преко моста. Онај мост. Онај испод села. Коњ. Топот. Једно дрвено проду“ жење... Да, једно дрвено продужење пута. Ух... Када смо се враћали. Када смо се враћали из лова. Са дивљих свиња, знаш. Зими. Убијали смо пастрмке пушком. Видели бисмо је, доле, у реци. Неко би пупао, Бела, као муња, да... Пастрмка, знаш. Извијала се. Неко би чекао доле. Извадио би је, заједно са својим наквашеним рукавом, Песак, у шкргама. Он их је убијао. Оптамути их, знаш. Ако их оставтш мало у води — оживе. М никада нисмо знали колика ће бити када у њу пуцашт Гледати — мала. Излази — велика, велика. Видттт — велика. Излази осредња, Дубина, од ње зависи. И од боје, знатл.
О, ја никако нисам хтео да плачем. Нисам хтео, а ево.
Опрости, оче.
ДХолину смо прошли. Сада смо испод села.
Знам, ти ћеш опростити што не могу више... Више да ти причам.
Никако нисам хтео, а ево...
(Превела Љубинка Цветковић)
» Из књиге „Реци камену, сине“, која ускоро излази у издању
„Народне књиге“ у Београду. .