Književne novine

· САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ У СВЕТУ — '

· ИНДИЈСКА КЊИЖЕВНОСТ НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИК

ЈОШ ЈЕДАН ТРОУГАО

А.

ЗАР ЗАИСТА ниси знала да сам те желео цело ово време2

Поносан на свој разум пре свега, требало је да се стидим баналне сентименталности тона и речи, а уместо тога сав сам треперио, онако као понекад у препуном аутобусу, кад бих некој жени додиривао стражњицу или јој притискао груди. Осећао сам се добро и снажно, тело ми је било све живље од спорог али ситурног узбуђења, мада је и страх још палацао у мени као пламен.

Била је жена мога пријатеља, отприлике онолико привлачна колико су то и иначе жене пријатеља. Већ годинама смо се састајали бар једном месечно, целе породице заједно с децом, али смо више пута били заједно и насамо. Никада раније нисам долазио у.искушење да јој изјавим овако нешто. Њој је мој напад могао изгледати припремљен, мада заиста није био. Што не значи да је нисам желео. Желео сам сваку пожељну жену. Желео сам чак и моју властиту жену, и то доста често, и после свих ових година срећног брака. Ништа посебно нисам имао да замерим мојој жени, није ме вукла ни жеља за осветом, ни потреба за променом. Просто "тако, рекао сам што сам рекао и био сам срећно свестан мог немира и мог страха.

Цело ово време2 — рекла је.

Па, последњих пет година, рекао сам, као да сам прецизно водио записе о сваком дану моје наклоности према њој.

Обично нисам био у стању да ОдГОВОрим ни на какво питање без једне приближне несигурности. Мора да се сад чудила мојој неуобичајеној прецизности.

Да нисам одговорио на њено питање, можда се ништа не би ни догодило. Да је она друкчије дочекала моје питање, можда не бих ништа покушао. Да је наишао њен муж или моја жена, окренуо бих чи таву ствар на блесаву шалу. Да је покушала да ме испита и рекла: каква бесмислица, вероватно бих слегао раменима и почео да говорим о нечем другом. Али не бих покушавао да се извучем говорећи: знаш, само сам те искушавао, или слично. На неки чудан начин био сам потпуно ис крен у ономе што сам рекао, пошто сам рекао. У том тренутку пожелео сам је заиста интензивније него икада раније, мада није била посебно пожељна, ни посебно дотерана и обучена, била је заузета припремањем вечере и изгледала готово као обична куварица. Што опет не значи да имам притајену склоност ка куварицама. Просто, нисам у стању да објасним моју изненадну успаљеност ни самом себи. |

Следеће чега се сећам јесте да сам ЈОЈ се приближио с пуним поверењем, остављајући јој могућност да ме одгурне или · Ба викне, лагано сам је загрлио и примаучгкаб моје усне њеним.

За тренутак сам видео у њеним очима

остатке сумње и неповерења и осетио жељу да их окончам једним бесним налетом. Али убрзо ме је напустио гнев, њене очи биле су затворене, њена уста отворена, а њена коса мирисала је на жито. Могао сам чути њене уздахе. Моја лаж и МОЈ страх били су мртви, наша тела гњечила су једно друго, ја сам могао бити било који човек, она било која жена. Наша тела била су се отргла од нас, могли смо бити било где место на хладном кухињском поду, било ко је могао да дође и да нас гледа.

Б.

Не знам шта је то: моје тело. Хоћу да кажем да то није било само моје тело. Знам само да се ништа не би догодило да га ја нисам подстакла да изговори ону лаж. Знала сам да је лаж, али ми се допало. Што не значи опет да је успео код мене већ самим својим ласкањем, то ипак код мене не успева. у

Није била ни жеља за физичким задовољством. У том погледу ја сам сасвим задовољна мојим мужем, али једва да ми то: нешто представља. Навикла сам се на то да будем физички задовољена.

Претварала сам се да сам прво изненађена а затим убеђена. Тако сам га навела да верује да сам била потпуно његова цело то време. Не да нисам у томе уживала; јесам. Али сам убеђена да он мисли да су његова смела лаж и његово искрено узаврело тело уклонили мој првобитни отпор. Б, па тога није било. Мислила сам на мога мужа и у последњем трчу, Није у питању то да сам замишљала како водим љубав са мојим мужем; за такву врсту имагинације немам смисла. Ни за тренутак нисам заборављала да је то пријатељ мога мужа, да ужива његово пуно поверење. Никад нисам ни помисли ла да бих могла с њим водити љубав на кухињском поду. Али кад ме је једном гурнуо доле, саучествовала сам и више него што је он очекивао, била сам чак

ж

КРИШНА БАЛДЕВ ВАИД један је од најзначајнијих и најкарактеристичнијих приповедача савремене хинди књижевности. М хинди књижевности, за разлику од осталих, није осетна превага поезије над прозом ни класичних тема над модерним и урбаним, можда зато јер је то релативно млад језик, не претерано оптерећен богатом и епском књижевном прошлошћу. Она је брзо усвојила модерни књижевни израз, мада можда још увек доста површно, без осећања за ову моћну поетску елипсу која је у основи модерне европске прозе. Рођен 1927, Балдев Ваид је написао исколико збирки приповедака често превођених и објављиваних и по америчким и европским часо. гисима. Студирао је на Џенџабском универзитету и на Харварду, а предавао на многим индијским универзитетима и на Њујоршком државном универзитету, На енглеском је написао обимну студију „Техника у приповеткама Хенри Џејмса". Ову приповетку доносимо према енглеском преводу самог гутора,

агресивна. А цело време сам се надала да ће мој муж наићи и ухватити нас. Уздисала сам у загрљају а чекала да он наиђе да бих одоздо могла да пратим на његовом лицу претварање запрепашћења у бес, и експлозију беса у неповезане речи. Ми слила сам о томе како би ме данима после тога испитивао, постављајући ми унакрсна питања, и како бих му ја давала контрадикторне одговоре. Сећала сам се једне анегдоте коју ми је мој муж испричао: неки његов познаник затекао је своју жену с другим човеком и после трену-ног запрепашћења бацио је на под једну газу и изашао из собе праћен њеним смехом, Мислећи о томе била сам бесна, моје тело дивљије но икада, била сам чак спремна да све поновим још једном. Хтела сам да чујем себе како се смејем моме мужу. И кад је он рекао да треба да 'устанемо да не бисмо били ухваћени смејала сам се дуго и гласно на његово тотално запрепашћење. Не знам да ли ће се нешто слично икада поновити. Али знам да ћу у будућности, сећајући се овог догађаја, имати на лицу осмех који ће бити само и

"потпуно мој. Због тога сам срећна.

В.

И ја сам срећан, на свом месту, на свој намин, не због одсуства љубоморе у мени ни због моје дискреције, ни зато што ме задовољава сазнање да не примењујем различита мерила на њу и на мене, него просто, можда због реакције која се ол: вијала у мени док сам их неопажен посматрао, због тога што ми је она давала право да мислим да сам различит ОД других, и због задовољства које ми је то мишљење пружало. Знам да је то једна врста еготизма, не поричем то. Или ја скривам своје озледе постављајући испред себе свој его као штитг Ако је тако, онда се доводи у сумњу та речена моја различитост од других, али ја могу да будем срећан упркос мојој несрећи или чак захваљујући њој, или зато што сам себи нешто доказао. А јесам лир ли сам можда задовољан зато што негде у себи видим погодан тренутак у коме ћу им рећи да сам их видео и да ми то не смета. Не, то нећу учинити, морам мислити о то-

ме шта би то значило за њих, не могу им ништа рећи. Онда сам задовољан зато

што сам их видео: зар сам воајерг Па шта ако јесам, ко нијег А ипак није у томе ствар, није само у томе, јер нисам уопште био стимулисан тиме што сам видео, нисам чак био ни запрепашћен. То опет није

КРИШНА БАЛДЕВ ВАИД

тачно, јер био сам запрепашћен, како не бих био2 Никад нисам могао ни помислити. А заправо јесам замишљао то много пута. Јесам ли онда само добио потврдуг У сваком случају они никада неће разумети моју реакцију, она неће никада разумети. Не желим да је натерам да лаже како је била привољена. Знам да није. Сва се била предала. Не желим да доведем У незгодну ситуацију њу и њега, и себе, да им кажем да сам видео и отишао, да сам вирио иза врата. Сад могу једино да ћутим. Значи ли то да жалим што онда НИсам ништа учинио2 Нисам осећао потребу да нешто учиним, а зашто нисам, то не знам. Можда је то тај мој его, нека буде то. И уосталом сасвим ми је свеједно док сам миран и док осећам то моје задовољство, или то нешто што осећам.

Кришна Балдев Ваид

МИТ И АРХЕТИП У ИНДИЈСКОЈ ПОЕЗИЈИ

НЕ ДРЖИМ никакав говор у корист Т. С. Елиота и Нортропа Фраја. Постоје, меЂутим, два посебна значајна разлога због којих употреба мита и архетипа у индијској. поезији. може бити релевантна. Први је специфична искомплексираност индијског социјалног миљеа. Опште је мишљење да је искомплексираност карактеристика. индустријског урбаног друштва, и да индијско друштво које је још увек агрикултурно и пасторално, не доживљава фрагментацију духа и отуђујуће карактеристике западног. Али ако на западу искомплексираност произлази из одговора индивидуал ног духа на изазове спољне реалности, У Индији она је присутна као тензија измеЂу метафизичких веровања и друштвене реалности а такође и као јукстапозиција неколико друштвених ситуација. Појединац у Ишдији сигурно се не осећа тако отуђен као на западу, сигурно нема тако много Мерсоа и Рокантена који се осећају као потпуни. ош ег5" и немају осећај припадања; али друштво са хиљадама тодина историје и често контрадикторним, метафизичким ји друштвено-религијским традицијама, може довести до једне врсте духовне искомплексираности која је на западу непозната. Ево чисто хипотетичног случаја. Бенгалски грађанин средње класе болестан од туберкулозе долази у храм Господа Џаганата. Он дубоко верује да ће упорним молитвама и преданошћу у храму стећи божју милост. Али ово осећање Ме остаје изоловано. Његов дух, суочен између осталог и са еротским сценама извајаним на зидовима храма, истовремено је забринут и због изгледа за жетву, његових домаћих проблема и инхибиција, због прождрљивости свештеничке касте која ће му за тај боравак у храму можда тражити више новаца него што он може да да.

Х Индији метафизика и друштвена реалност стално иду нераздвојне, продирући на све нивое живота, што може довести до истинске искомплексираности духа. Амбивалентан однос према животу, љубави и смрти допуњава ту искомплексираност. Без расплињавања, само кратка напомена о односу према смрти може можда да укаже на основну разлику између западних и индијских приступа, Близина смрти је за индијски дух вечито присутна „реалност. Индијски човек није одвојен Од болести, старости и смрти као западњак. Старци не живе у домовима и не бивају мирно однесени до гроба, Смрт и болест су јавне и отворене реалности свакодневног живота. Није то само питање страха. То је краљевство смрти које се види. Сеоска ломача је најчешће близу реке и врло често на њеним пешчаним плажама. Сав ритуал живљења преноси се из ин тимности дома на ово хладно, индиферентно, апсурдно место. смрти: кревет и постељина, покривачи, земљани врчеви. Зар не треба мртвац ускоро да путујег А река остаје она комплексна судбина што спаја живот и смрт, скоро једна црпка из сада и овде до у вечност. Воде река Дају жи. вот и крај њих се живот завршава. Али мртви само прелазе у претке, Они и даље живе с нама и невидљивом руком учес твућу у моделирању напих судбина.

Тако је и са приступом времену. Ин. дијски живот вечито оспилира између два аспекта времепа: времепа као ис торије, изломљених фрагмената догађаја;

и времена као Вечности. Време дру-

птвене реалности је време објеката, њихових · несрећа. _ субјективности и судбина; време Као Вечност је оно

"о коме Кришна каже у „Гити": „Ја сам време, долазим као разоритељ света". Сутра, рекао је један западни мислилац, то је адреса на коју се стално обраћамо. То је у савршеној сагласности са индијским схватањем. То сутра је коначна визија живота хиндуса. Време је небо, његово вечито незаинтересовано плаветнило. Време су и меки пловећи облаци гурани ветром. Ова два времена, небо и облаци, остају јукстапонирани, чак и у најинтимнијем односу одвојени једно од другог. Западно време није оптерећено толиким контрадикцијама, то је време тока, време сата.

Комплексност значења је природна у таквом контексту и да опише та сложена духовна стања поезија може слободно да користи несвесне силе, „примордијалне слике" што леже у подлози традиције и друштвеног миљеа. Митови и архетипови могу тако да обезбеде не само структуру него и садржину поезије, могу да делују и као принцип артистичке организације и "као извор материјала.

„Две устаљене замерке на употребу митова и архетипова у поезији јесу: прво, да се стављањем поетског доживљаја у ширу Људску перспективу губе његови основни квалитети као што су конкретност, појединачност, јединственост и интензивност, а добија се апстрактна, уопштена, универзална, експанзивна основа доживљаја; друго, да они отежавају трагање за новим језиком, новим тоном и новим гласом, дајући пролаз утврђеним лингвистичким и тоналним основама. Лако се може показати да се ове примедбе не тичу суштине поезије ни као облика стваралаштва па чак ни као облика друштвене активности. Поезија није само доживљај у његовом чистом непрерађеном стању. Већ и сама чињеница вербалне структуре у којој се тај доживљај оутеловљује може у одређеном смислу бити схваћена као елеменат дисторзије. А вербална структура може бити награђена квалитетима непосредности, интимности и снаге управо повезивањем доживљаја са њиховим основним коренима. Митска структура је тако у суштини протест против позитивистичке филозофије, трагање за тајном реалности која је испод феномена и која их објашњава,

_ „Модерна индијска поезија, уопште говорећи. била је моделиоана и на западним тензијама између субјекта и објекта. између стила и супстанције, краће речено У њој су се одразиле све инхерентне контрадикције и проблеми присутни у западној филозофији и литератури. У томе нема ничега срамног али истинска креација тражи своје корење у тамном, дубоком и топлом тлу онота што у недостатку боље речи ' можемо назвати „локалном културом" иу њеном погледу на свет. Није намера овог чланка да уверава да су литература и по езија друштвене функције и да разна друштва имају своје разне поетске начине. Али свакако покуптава да каже како свака поједина заједница на свој властити чулни начин покушава да изрази. свој најдубљи сензибилитет.

(Одломак) | Ситакант Махапатра

Ка Наа Субрамавијам

| - прија

Рекао је Кришна

(тамил) | же

Шри Кришна је рекао:

Ништа не очекуј;_

ничему се не надај;

онај ко нема жеља

неће бити изигран.

Циљ радње није значајан, сама радња може бити,

Кад делујеш ] на дођеш до безначајног циља

и спознаш његову тривијалност, искусиш неку врсту смрти смрти.

Било би најбоље

ако можеш да не мислиш.

Размишљај о узалудности мишљења. Али у томе ни ја увек не успевам мада сам у апстрактним стварима за све способан.

Кад ја, чак ни ја,

не знам даље куд ћу и како ћу, без оклевања

зовем пријатеља,

мота пријатеља Рудру

који зна шта треба радити

и зна то да уради.

Мислиш ли да је важан крај светаг

поштено гледано

то је само мала промена.

А као што кажу економисти, једини паметни људи овог века:

ни највећа количина малих промена не може донети велику промену.

Нирендранат Чакраворти

У Умбру звезда

(бентали)

Улазак у душу светла је лак.

За неке од нас. Овако се поступа.

Поједини просто уроне у блаженство

Никад неумањеног сјаја септембра.

Да су били седам митских синова Ганга

Задобили би поново рај;

Јер они су у стању да буду сунчане струје преко река

Обавезне крви, лажи, мисли

и мржње. Али ја им нисам једнак

Пошто нисам анђео, остајем у тами ::

Скамењен за дуже времена. Ја сам

Исто што и човек; обогаљене обезглављене

муве залећу се у моју ћутњу крваву.

Али бих заборавио све птице

Пријатеље им ивеће за болове

Остајања у тами, пуној случаја.

Дом Мораес

Џон Ноубоди

(Одломак) (енглески)

Залупим врата. Напољу дан

Влажан ненетован. Блатњаве ципеле траже оне драге

Што одоше.

Сад ме вређа, толико. много лажи тако тврдих Закључаних у стену, или измешаних са блатом као у бојама.

Сад ме врећа да туђе руке

Додирују тебе коју сам волео а тТедва икад срео. Одмори се уморни душе, немам захтева.

Саобраћај дечјих снова тутњи ми у глави. Жена игра на ветровитој обали,

Дижући беле руке, враћајући ме у кревет. Да ли то залупих врата сада или онда.

КА НАА СУБРАМАНИЈАМ. Романописац, приповедач и песник, најзначајнији представник старије геНАШИ модерних писаца тамилске књижевности, чија модерност у изразу није међутим увек довољно „изнутра" оправдана. Склон је социјалним темама.

НИРЕНДРАНАТ ЧАКРАВОРТИ, Бенгалски песник „прве екипе" који се, осим есеја, углавном није огледао у другим књижевним врстама. Представник Сре 5о тенерације и оног времена „чисте поезије" које је у Бенталу наступило почетком 50-тих година као реакција на наглашену поратну песничку антажованост, углавном левичарску,

ДОМ МОРАЕС. „Вундеркинд“ послератне индијске књижевности. Рођен 1940. као син главног урелника угледног бомбајскот листа »Типез ог Тпаја« добар део живота провео је у Енглеској гле је 1960, лобио »Назмгоглаеп Рпте« за своју другу књигу, „Пе-

„ сме". Врло запажен писац репортажа и путописа.

КРИЖЕВНЕНОВИНЕ 8