Književne novine

ПОРТРЕТ

АНАЛИЗЕ |

ДЕЗИНТЕГРИСАЊА ЧОВЕКА

Наставак са 7. стране

нутрашње лавине, проистекле из оног ге чног неспоразума и, истовремено, вечне привлачности, између супротних полова, У препознатљивом декору данашњег Београда и помало атрактивној али реалистичној и уверљивој атмосфери Скандинавије, одвијају се покушаји двоје људи да нађу пунији живот, што ће се на крају, макар за главног јунака, показати потпуно немогућним. Јунак романа се после разочарања због немогућности да оствари хармоничнији и смисленији живот враћа назад, завидећи чак и оној жени која је, у само нешто мањем степену, трезвеније, такође тешко поднела распадање илузија. И овај роман показује недвосмислену претензију ка општијим значењима, Ни: је нимало случајно што је његова фабула омеђена са два узајамно блиска исто. ријска тренутка, од којих је један улио оптимистичку наду човечанству, а други — позната кубанска криза — довео свег до ивице безумног уништења. После очптледно великих искустава у трагању за разлозима што одређују човекове постугке и за оним дубоким међузависностима које се ненадано уплићу у људски жи. вот, Чолановић је дошао до сазнања да је појединачна судбина, која би се моди. фикесвала слободно, искључиво _ снагом воље и жеље, немогућа. То сазнање; ко. лико трагично у смислу немогућности чо века да се отргне везаности за средину и за баналне ситуације, исто толико по. си и извесне компоненте утешности што се људски живот креће у одређеним кс. ординатама и што подлеже неком пл. рем ћудоређу и постојанијим законитостима. Дубока интроспекција јунака ове књиге — који је и у интелектуалном по. гледу сложенији од већине личности у осталим књигама — доводи га у једно пеобично стање измирења са животом, до сазнања да је и пустоловина, и физичка и духовна, део једне шире хармош је, да се и она уклапа у институционализовани савремени живот.

У „Пустоловини по мери“ удружиле су се, поред добрих особина ранијих књита, и неке нове, или јасније показане, особине модерне литературе. Ту је, пре свега, особина да се на доста приступачан и, условно бисмо рекли, јасан, и о бичном читаоцу присан, начин причају слојевите драме, које могу да и читао ца активирају, да му омогуће самостално одређивање и просуђивање појединих моралних дилема, поступака и преокупација јунака. Недогматичност, која је својствена _ зрелој фази Чолановићевог књижевног рада, оној фази у којој сеи појављују све његове књиге, показала се овде и у томе што писац не жели да ствара прозу која би била затворена у својој компактности и доречености, већ даје до знања да је животна стварност само један слој текста. а да је стилизација нешто што је накнадни уметнички поступак, и што може да подлегне многим условностима, па и модификацијама. Писац с времена на време релативизује несумњивост и апсолутност онога што наративни субјект прича, и директно позива читаоца да утиче на начин обли. ковања нарације из сировог животног ма теријала.

Трећи, и засад последњи роман, „Те лохранитељ“, објављен 1971, ' представља најдаљу фазу до које је писац, трагајући за дубином дезинтеграције дошао. И о вај се роман, као и већина досадашњих, оријентише на трагање за судбинским опредељењима и прекретницама које се дешавају у обичним животним ситуаци јама. Остајући доследан ставу да у чо вековом животу не постоји јасно разтраничење између бизарног и изузетног, и да изузетна психолошка и егзистенцијална стања увек долазе као резултанта мно штва конвенционалности, Чолановић је и у „Телохранитељу“ усредсредио своја интересовања на она деликатна, иако спо ља тешко уочљива, психолошка стања из којих постепено резултирају деструкције и, најчешће трагичне, побуне. Сама фабула је у најновијем роману омогућила и неке нове, досад неопробане, ства ралачке експерименте, па би ова књига — због тога, као и зато што нам се чини да заједно са „Аругом половином неба“ представља врхунац Чолановићевог ства. ралаштва — заслуживала обимнију анализу. Узимајући за протагонисту романа не више само отуђену, већ сасвим ишчашену, умоболну личност, писац је сво.

„је приповедање остваривао у два смера:

кроз анализе корена психичких траума које воде цепању личности, и кроз стварање занимљивих сцена, од чисто реалистичних и' животно уверљивих, па до гротескних, хуморних и фантасмагоричних. Усмереност према ова два плана у словила је и специфичну структуру романа, доста нову у књижевном опусу с вог писца. 3 „Телохранитељ“ се састоји од три по све пазличите целине, а писац је у њиховој различитости видео могућност оритиналног садржинског и значењског 0бо: таћивања. Прво поглавље („Хамлет у са мопослузн“), изразито је гротескног са-

· држаја. Избегавајући било какве вербал.

не анализе п дискурзивна објашњења, писац у овом делу књиге показује јунакињу, именовану као Луткица, поремећену особу која се удваја; кад се осећа женом, ова личност замишља да уз по моћ неког вештачки направљеног чудо вишта лети у свемир; а кад се осећа муш карцем, додељује себи улогу заштитника средовечних људи на београдским ули

цама. Оваква необична концепција главне личности, обдарене уз остало и зна. њем мудо-вештине, омогућила је маштовите сцене и интелигентну фантастику, ону фантастику могућног, ситунрану сличну као и у претходним књигама — У препознатљив београдски амбијент. Дру. га целина књите („Лешинари“), има функцију везивног ткива и неке врсте инди. ректне психолошке мотивације главне фабуларне нити. Сугестивно и вешто сти. лизовано, ово поглавље је, за разлику Од првог, дато у форми дијалога између је дне личности која у роману активно уче. ствује, и друге, чије се присуство само осећа. Овде је писац делимично поно вио поступак из „Друге половине неба“. И тамо се специфична драматика при поведања постизала и тиме што се то. ком целе приче осећало присуство једне друге личности, која не учествује у дијалогу већ само слуша. Детаљније опису. јемо разлике између појединих поглавља овог доста необичног романа јер су се знање и књижевно искуство Воје ла.

новића управо у овом, средњем поглавЉљу, најбоље показали: јелна сложена прича — роман за себе — са више акте.

ра, уз успешно разрешен проблем одно. са времена приповедања према времену догађања, остварена је кроз причање не уротизоване личности. У овој целини, за разлику од прве, и од оне која ће на крају уследити, гротеска и хумор нису у првом плану. Настојећи да укаже на ко рене душевних поремећаја јунакиње, тра жећи их у начину њеног живота и кроз комплексе и трауму, писац је — делимично поновивши психолошке анализе из претходних књига. — дубоко ушао у сложености међуљудских односа и у лави. ринте свести, сугерирајући притом ипо. једина универзалнија значења. Једно од ширих значења која се имплицирају било би, упрошћено речено, да ненормална стања почињу много пре но што се по важећим друштвеним нормама могу регистровати, или, тачније, да у оном што се, споља гледано, чини нормалним, има много разорног, морбидног и патолопј ког. Присуство аутентичних детаља, позна тих атмосфера и актуелних савремених проблема, учинило је причање у овом де ау књиге згуснутијим и снажнијим.

Маштовита хуморност, .наговештена у првој целини „Телохранитеља", у трећем се делу распламсала до некакве луцкасте духовите фантасмагорије, до пустоловине преко мере — да парафразирамо Чолановићеву метафору — какве готово

ПОЗОРИШТЕ

БОНДОВ „ЛИР — ПРАВИ СИМБОЛ

да нема у нашој литератури. Уживајући у настраним доживљајима јунакиње коју, уместо у санаторијуму, одједном затичемо као дечју васпитачицу у неком приморском _ летовалишту — готово да смо спремни да потпуно опростимо пис цу што је делимично разбио јединстве ност књижевног поступка и првобитну значењску усмереност, и што раније планирану симболику на крају књиге није учинио још више убедљивом и ефект ном. И издвојено посматране, неке сце не, као што су, рецимо, бријање јунакиње у берберници, или разговори са де цом, антологијске су вредности. Иако би се поједини елементи књижевног постул ка Воје Чолановића у овом роману мислимо пре свега на разбијање хармоничности и делимично враћање на ону мозаичност коју смо налазили у припо. веткама — могли подвести под оштрију критичку анализу, сви су они већ рани. је поменути приповедачки квалитети и у овој прози видљиви. Лепа способност да се у животној реалности и свакидаш њици нађу они садржаји од којих ће се уметничком стилизацијом градити ориги. нална визија и овде је удружена са бриљантним стилом и осећањем за језик. Чолановић спада у оне писце који и у нај обичнијем — и жаргонском језику, за какав се у једном делу „Телохранитеља“ определио — налазе мноштво скривених могућности за психолошка сенчења, ка. рактеризацију и хуморне ефекте. Он не зазире да у пробрани језик свога причања укључи, слично као у претходним књигама и познате досетке, и каламбур, и готове фразе, дајући им увек стилску живост и књижевну функционалност.

Многи разлози указују на потребу да се изврши ошширнија анализа књига Воје Чолановића, па чак и ревизија основних квалификација које су о њима досад изречене. Да поменемо проблематичност само једне врсте најопштијих квалификација. Иза досадашњих, углавном кратких и парцијалних анализа књижевних текстова Воје Чолановића, редов. но стоји уверење, иако ретко директно изречено, да код овог писца ерудиција, књижевно искуство и савладана техникг више долазе до изражаја него необуздани, такозвани спонтани приловедачки дар. Има у томе сигурно делић тачног, али нам се чини да тај податак треба гласније узимати као квалитет овог писца. У нашој литератури, где су се многи писци такозваног спонтаног дара брзо уморили, не могавши дуже да опстану у књижевном трагалаштву које захтева продирање у нове животе и приповедачке просторе, писци као што је Воја Чалановић дају много разлога да и надаље верујемо у њих. Поред приповедачког дара и искре“ не — нако тихе и ненаметљиве — оданости литератури, он поседује им, оно, код нас не тако често, велико познавање мно. гих области и знање добре литературе, без чега, најчешће, и нема правог стваралаштва. Чедомир Мирковић

МОДЕРНОГ ТЕАТРА

Наставак са 8. стране

даље од рецидива једног стила који смо на ранијим Битефима упознали у далеко свежијем и експресивнијем облику.

У представи „Три венецијанска близанца" не треба, такође, тражити неке посебне и нове вредности. Пре би се могло го: ворити о нијансама у односу на познати стил италијанског Пиколо театра. Оне се огледају у избегавању акробатике и арти: зма који је сам себи сврха и ослобађају радње од свега сувишног. Давид Есриг је у својој поставци инсистирао на пречиш“ ћеном стилу комедије дел арте и извесној карикатуралности емоција. Инспирисан старим карикатурама и самим глумцима довео је представу до завидне перфекције и издигао на ниво који може да импо нује.

Оживљавање традиције пучког театра довело је до шармантне представе „Фракас" у извођењу лионских уметника. Било је ту изванредно духовитих сцена, спон таних импровизација, галског духа који уме да се подсмехне и својој величини и нарави, уз асоцијације које су разумљиве чак и неупућеним у историју и традицију ове велике нације. Та представа нема авантардних амбиција, али има стила и вред“ ности које су за савремени театар веома драгоцене.

Због свега овог овогодишња битефовска информација може неком да се учини и помало конвенционална. О Бондовом „Лиру“ већ се и раније знало да представ" ља вредно дело које су преузеле многе класичне сцене (изузев наших), а други комади нису нас посебно заинтересовали. Отуд поред режијских имена Лицауа, Ес рига, Марешала, Барбе и других пажњу заслужују и глумци који су, ко зна по који пут, потврдили старо уверење да се до нових изражајних валера може доћи једино кроз изворишта њихове праве У метности. Битеф је неправедан према глум

КЊИЖЕВНРНОВИНЕ о 10

СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „ТРИ ВЕНЕЦИЈАНСКА БЛИЗАНЦА“

цима — а креације Марина Мораруа (За: нето из Венеције у „Венецијанским бли: занцима"), Ернста Шредера као Лира и Фрица Лихтенхалма у лику гробаревог сина у комаду „Лир"), Еве Матес (Бепи у „Сеоском дворишту"), Марешала Марсела (Професор у „Фракасу") достојна су посебних признања. Оне чине част и овом фестивалу.

Петар Волк

'" тора ретко ко

ТРИБИНА

ДРУГО ЗНАЧАЈНО КРЕТАЊЕ

Објашњење уз једно скраћење

ДА ЈЕ скраћивање текстова у новинама

неизбежно и неопходно зна свако ко је у новинама или за новине икада радио. Знам то, дакако, и ја будући да знатно дуже од једне деценије скраћујем тек стове других аутора и суочавам се са скраћивањем сопствених. Када На а му листа ручни слагач каже: » аци двадесет редова“ — ту, ефикасности по. сла ради, бољег решења нема. Дежурни уредник послушно скраћује и сутрадан од аутора жртвованих редова“ мора да слуша како му је избацио саму суштину текста и његов најважнији део, да је текст добио другу димензију, да Је џнакарађен, итд. Истини за вољу, и то се ле. шава. Скраћивањем се у једном тексту свашта може постићи, скраћивање — " то врло добро знамо — може бити пол: стакнуто сасвим различитим разлозима. Али, подједнако, није редак случај да је искусан уредник скраћивањем текст до терао, учинио га коидензованијим и удар“ нијим, једноставно | погоднијим за нови. не. У сваком случају, ко ради у новино. ма и за новине на скраћивање мора да огугла, тим пре што осим оштећеног аупримети да се са текстом нешто дешавало. АЛ ако се неко и књи жевношћу бави, или су му питања књи. жевности на души, тај мора знати да су ставови и теоријски концепти у књига ма, а не у новинама којс живе један дан, па и мање... |

Знајући то из' сопствене праксе и из сопственог искуства, нисам придавао особиту пажњу скраћивању интервјуа са мном (од три скраћења, два нису оставила ни

какве последице) који је, под насловом „Богатство У разноврсности“, _ публикован у „Политици“ од |. септембра т. т. Могла би то бити и нека

виша правда (ја скраћујем друге, други скраћују мене) мада сам, признати мо рам, као и сви аутори имао своје разло те да тврдим како је, ако ништа друго, мој текст скраћивањем добио дру гу димензију. На страну то што скраћивање није обављено парочито ве што, па је у другом делу одтовора на пр. во питање (о кретањима у нашој поезији протекле деценије) остала реченица „А нараштај који је данас, почетком седамдесетих година, у пуном стваралачком за. маху (... прошао је кроз процес трага. ња другог значајног кретања које сам навео“, а тог другог значајног кретања у тексту који претходи нема јер је, из једног од могућних разлога за скраћивање, елиминисано! Остао је, у од говору на треће питање (о односу крити» ке према поетском стваралаштву), само мој став према критици у времену тог другог значајног кретања који, у објављеној верзији текста, може деловати као мој став према самом том, елиминисаном, другом кретању.

Како је у протекле три недеље речени интервју коментарисан међу песницима, и не само међу њима, нешто драматичније но што је уобичајено (ми врло радо судимо а не волимо да нам се суди, радо изричемо моралне оцене, а не радо им се подвртавамо, а од свега рађе људима приступамо с лошим предубеђењима) њиховог смирења ради навешћу онај део мог одтовора иа прво питање који је скраћен и онај с којим заједно чини суштину тог одговора:

„= Почетак шездесетих година било је време последњих, већ сасвим неравно. мерних и замирућих откуцаја пулса на: шег модернизма или, ако хоћемо, после. ратног авангардизма, у сваком случају тежње за супротстављањем _ догматској естетици, за ослобођењем песничке има. гинације и језика, за ширењем спектра идеја и поступака. Било је то време у коме је једно врло значајно кретање у поезији, са пратећим појавама које су добиле размере опсесије, почело да – се смењује другим врло значајним кретањем, чије ће пратеће појаве имати исте такве размере. Модернизам је умирао, а рађао се традиционализам, тежња да. се стваралачки истражи и изрази фундамен тално национално искуство, сопствени духовни простор, да се успостави континуитет са духовним синтезама традиције, са онима које су. дисциплину мисли и форме и мисаони приступ животу претпостављале. нашем, кроз историју доми нирајућем тзв. непосредном и емоцио налном приступу, да се та традиција а не нека славом овенчана прошлост активно и стваралачки надгради и догради ка-

· ко би се нова, духовнија поезија почела

зидати на сопственим темељима, а не као досад на искуству које смо врло често стицали тзв. европејизацијом наше песничке праксе“,

Друго кретање о коме је реч је дсо историје наше послератне поезије, опо је имало своје мотиве, своје резултате и своје последице које нико не може негирати, а најмање бих то могао. учини. ти ја који сам се њиме на више начина бавио. О мом изненадном и хитном ме њању ставова нема, очевидно, ни споме. на: оно што о тим проблемима мислим покушао сам да саопштим концептом антологије „Поезија и традиција“ и трећом главом књиге „Поезија и критика“, памн интервјуом који је у питању. Ако се неком не чини да је тако — неспоразум међу нама није почео сад, већ знатно раније,

Богдан А. Поповић