Književne novine
Изет Сарајлић ; , Мћ
Из књше писама
'
ГУСТАВУ КРКЛЕЦУ
Ништа што је вани друга месечина, не она из „Сребрне цесте", ' ти седиш за крчагом вина
као 1919.
И докле ћеш терати ту плаву фазу2 Не човек, ти си читава нација! Уосталом, старино, ти би на. Кавказу био тек средња генерација!
КАЈЕТАНУ КОВИЧУ
Младоме песнику јасно је да има.
сав живот пред собом — да слуша славује, зато он толико у својим стиховима
са својом сопственом смрћу кокетује.
А када песник четрдесету списка уместо у смрт он одлази на село. Смрт ће ионако доћи права, збиљска, а сада треба довршавати дело.
МАРГАРИТИ АЛИГЕР
Деца читају Муслиха Саадија, пењу се на Триглав и на Арарат, деца заборављају речи: пешадија, артиљеријска припрема, медсанбат;
деца навијају „Мондшајн сенату", путују бакама у Прилеп, у Житомир, а ми и даље пишемо о рату
са жељом да заувек остане мир.
ИДИ САРАЈЛИЋ
· Два писца у Теслићу преко мојих леђа удварају се лепојки до мене,
Мене то ништа не вреба.
Ја имам — успомене.
Мени се сваком не шапуће,
нити сам у Теслићу — због паљбе: Ја имам тамо код куће
своју војвоткињу од Албе.
АНДРЕЈУ ВОЗНЕСЕНСКОМ
Вознесенски, и за авеније,
када ви идете — то је празник. Говорим озбиљно. Ви сте геније. Ја — бицикл, ви — турбомлазни.
Али ја на малом језику пишем. · За вас могуће да сам ја — Еским. Па и овај ваздух којим дишем такав је. Сасвим мали, Срески!
БРАНИСЛАВУ ПЕТРОВИЋУ
Замшшљам, Маестро, какав ће у галаксији хаос да. завлада.
као вас небо, као реформатора васионе, за осмог Влашића прими.
Брајковић, аутор „Пролећа у Техерану“, ваш
лични Екерман, какве ли ће тек тада
о вама фантастичне приче моћи да прича зими,
Али, тбворимо озбиљно, манимо револверске У шале!
(Пред историјом ми смо на ви; друго је кад се,
као родитељи, нађемо пред неком продавницом
датула!)
Кад ви одете, биће ужасно ићи на песничке
фестивале.
Владаће таква досада као у Риму пре Катула.
ДАНУТИ ЋИРЛИЋ-СТРАШИЊСКОЈ Послушајте старомодног мене, мене из прошлог века, из Азије. Ускоро ће поново гимназије давати све саме Андерсене.
У противном и даље ће Висла и Дупав тећи у пролеће,
али живот више неће АЕ имати накаквог смисла. ~ у.
1 ПАИЛИРНОВИНЕ | Ф
'
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
_ ШТА КАЖЕ ОБЛИК
__МОЈЕ ШАКЕ
МИСЛИМ да се ова шака не разликује много од свог изгледа у 1943. Тада је, додуше, била нешто поснија — што није никакво чудо: имао сам испод шездесет килограма, а био сам висок скоро 180 сантиметара — и маље су покривале једва доњу трећину надланице; данас је развијенија, мада је још мршава, а длаке су освојиле не само доњу половину надланице него и чланке на прстима, и то... у правим малим чуперцима! Вене су изражене баш као и онда што су биле; па њих сам посебно горд, на њих и на Адамову јабучицу. И, наравно, тада није било ових златастих пега што стидљиво извирују кроз руно на надланици; то су већ пратиље трећег животног доба, и сасвим добро се уочавају кад на сунцу стегнем песницу. Појавиле су се, готово преконоћ, прошле године, и, потмуло узнемирен, петлшест месеци носао сам по џеповима некакав исечак из страних новина са рекламом једног крема који их зајамчено отклања, али сам исечак на крају загубио, што би, вероватно, ваљало протумачити иди као одустајање од борбе против ветрењаче, или као затварање очију пред неџмитним, Иначе, ова шака је, у међувремену, силно ојачала. Њеним бридом у стању сам да сломим циглу, што понекад и чиним; а једном сам, У мислима, на тај начин, за пет сати, разбио 3.801 опеку, чиме сам за једну опеку тукао светски рекорд неког уображенка у Канади. У ствари, већ онда кад сам ушао на мала врата у Агенцију која ће се звати „Стотину очију“, кад сам се тамо запослио са дипломом свршеног археолога, био сам кадар да бридом длана уништим уређаје за централно грејање свих римских купатила у Југославији.
у ; „тај дмиња ~ ~ ин ба авела. брака наш #77; 7" Д поаавиа фошеа Ре –лфасбћи. мићо рћоље |] Бом 6 паммаобен ; љесафи наишао О а харема Жао 4433,
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
Рекох да се ова шака није богзна колико изменила за последње три деценије. А заборавио сам да поменем боју коже, Њену каквоћу, такође. Чим мало јаче захладни, она постаје љубичаста. Попут мастила којим су, наводно, обичавале да пишу самоубице, Године 1943. то није био случај. Сем тога, кожа се донекле истањила и исушила, уштинем ли надланицу, јављају се мачји брци од безброј сићушних набора. '
Сад већ гунбате: овај никако да пређе на класификацију; све нешто трњезга. У праву сте, нећемо се лагати. Али, шта мислите, због чега толико отежем2 Тешка загонетка. Постоји бар шест врста шака, а ова, коју вам показујем, не да се подвести ни под једну од њих. Јер је, рекао бих, међутим. У исти мах, и купаста, и филозофска.
Дозволите да вас подсетим.
Купаста шака се блато сужава од чланка на руци према елиптичним врховима прстију, а такав покрет прати и сваки прст понаособ. Њен власник је створ од надахнућа, пламсав, пун одушевљења за уметност; он воли друпе тво, а своје идеје ставља у покрет тек на туђ подстицај. Филозофска шака је дуга м мршава; њени прсти могу има“ ти четвртасте или елиптичне врхове, то није ни важно, али њихови зглобови увек су чворновати. Она припада мисле. ћем чељадету, које ће сваку ствар подврћи пажљивом ис питивању, и које жуди за знањем.
Овај уд, лепо се види, по свему спада у купасте шаке. Но, пометњу стварају зглобови на прстима, који, због тих чворноватих изобличења, личе на бамбусову трску. Нека сте и последњи лаици, на основу ових података и сами ћете посумњати да је посреди међутип.
Око тумачења, Сар, не би требало да буде недоумице. Онај коме припада оваква шака, морао би да здружује у себи два на изглед неспојива дара — слабост према уметностима, и склоност ка умовању. Да сам тако нешто утврдио пре три деценије, ви бисте ме, без оклевања, отписали као неозбиљног човека. Данас, срећом, располажемо новим увидом. Узмите, на пример, симболику деснице и левице: руке која послује, и руке која снева. Спретна десница је ред, стега, законитост, [е атон. Њене лепоте су лепоте геометрије и строгог подразумевања. Посегните за знањем дес“ ном руком, и кренули сте ка науци, али... нисте тамо, и стигли, јер њена права! узбуђења, њене велике хипотезе леже у левици! Баш као што, посежући за знањем само левом руком, оном трапавом, што одаје чувство, разбарушеност и проницање-напрепад, нећете никад стићи до уметности јер 'непослушну уобразиљу од уметности ипак дели читав један мали кинески зид; па ће вам затребати и десница, посвећена у вештину и технику.
Вас, дакако, не занима хемијска анализа јабуке. Ви у њу желите да загризете.
Е, па, молим. Једне раносептембарске вечери 1943. године, Урош, мој интимус, и ја враћали смо се са вечери акробатија из некадашње кафане Корзика у Гробљанској улици. Приредба се била завршила сасвим неочекивано. У тренутку кад је Јаков Бингулац, артиста и атлета, изводио „стој“ на наслону столице накекерене на четири цњлиндра од петролејских лампи поврх пирамиде од три стола (при чему су два горња такође дубила на стакленим цилин-
!
сирене против-
е дрима), са крова Главне поште заурлал су ПилИНајИ су
ваздушне одбране; пирамида се заљуљала,
попуцали, а столови испод атлете подетели на све стране; |
Бинтулац се стрмекнуо наглавачке са висине од џет метара, а кад смо поново дошли К себи, он је већ био на ногама, осмехнут, здрав и читав, поред најдоњег стола, који беше провалио главом“ ~ | | На путу за кућу, схватили смо да је узбуна била лаж на. Свеједно, (ретка) возила су, према наређењу управника Града Београда, имала на фаровима непрозирне навлаке тако скројене да је светло из њих, као из бундева са с ћом, пролазило само кроз правоугаоне отворе дужине до 8, а ширине 1 до 2,5 сантиметра — већ према величини фарова, и човек, после оних сирена, % напасти тог поствареног опреза. Сећам се, врло добро, 0 чему смо Х хитњи причали; поред те незгоде У некадашњој кафани Корзика, и опасности од напада из ваздуха, помињали смо још: Арилда Хамсуна, сина славног опа Кнута, за кога (Арилда) управо беше стигла вест да се надахнуто 00ри као добровољац на источном фронту; деобу конца граБанству Кикинде према мерилу „Сваком домаћинству по један калем, по максимираној цени“; упад немачких трупа у“ Милано, Торино и Падову; и награду од хиљаду динара као "обећање извесног гостионичара из Краља Александра улице ономе ко му донесе леву жуту цокулу орој 43 изгубљену дан раније између Вуковог споменика и Старог ђерма. Оно на шта желим да скренем пажњу јесу осећања која су вршљала мноме за све то време, пркосећи с успехом чиниоцима ометања као што су разнородност аветин» ских тема нашег успутног ћаскања, наилазак понеке зелене униформе, заводљиви мирис печеног кукуруза, или бат фолкедрвењака. Било ме је срамота да то признам Урошу, али моја плућа дословно нису престајала да се шире ол уметничког доживљаја који сам понео са Бингулчеве несрећно завршене акробатске приредбе. Баш као кад бисте одслушали Малеров лед уоп дет Егае, прочитали први пут
у животу Обломова, или одтледали риболику људску главу.
од жутог пешчара са Лепенског Вира, Цептао сам у необјашњивој смеши блаженства и ганутости; био сам тајни сведок запањујућег преображаја... јер се, пред мојим духовним оком, лишће прометало у гусенице, трава у краве, млеко у одојчад, тела у црве, земља у цвеће, семење у птице, бескрајне количине енергије у лавиринте мозга што се преливају у свим дугиним бојама. Овај исказ, наравно, морате примити на голу реч. Нема начина да вам докажем да сам било шта доиста уметнички доживео, Себе, пак, не треба да убеђујем. Имам поуздан знак : шок препознавања. Под изненадним унутрашњим блеском, Бингулчево акробатско вече препознао сам као нешто што одлично испуњава извесне празнине у мом властитом искуству.
. Аподиктични закључак. Нисам умечник, далеко од тога, али сам свет опажао оком сликара, ухом композитора, срцем песника. И, не само тада, ујесен 1943.
У сваком случају, заборављајући постепено на ознојеног атлету““, ја сам то естетско усхићење носио као доње рубље све до тачке где се секу Хартвигова и Александрова улица, а где се и збило оно што доказује тачност мог раз роког тумачења облика купасто-филозофске шаке. Беше. наишла двојка; долазила је, празна, од Славије, и јездила сумануто према Трамвајским шупама. У таквим приликама, свеједно у које доба дана, Урош и ја бисмо, користећи затлушни пролазак гвожбурије, иза гласа викали „Доле Хитлер“ или „Серем се на владу народног спаса!“, што је већ зависило од трајања буке. Наравно, нисмо ни сами себе могли чути (мислим да се то назива Ломбардовим ефектом), али — што да не пристанемо чак и на такво крње растерећење2! Овог пута, Урош, судећи према мицању његових усана, беше викнуо „Доле Хитлер!“, а мени се, ни сам не знам како и зашто, отео громогласан повик „Ко сам ја>“ Збуњен и изненађен, пропустио сам, ипак, да обавестим интимуса о том ненамерном прекршењу нашег прећутног договора. |
Уосталом, тренутак касније, сирене су се поново огласиле (сад већ сасвим озбиљно, јер су на румунској страни рефлектори напипали на небу нешто што је противавионска одбрана сместа засула ватром), и ми смо се, са јот неколипином пролазника, сјурили у подрум прве веће згоаде у Хартвитовој улипи. Крај улаза је висила плоча са натписом КОРЕ ЗА ПИТУ. Не сећам се шта ми је све сврллало кроз главу док смо у помрчини чекали да прође узбуна, али знам шта сала мислим. Мислим да ће у следећем рату само ваздухопловство надживети жене и децу. |
Него, да се вратимо суштини, -
Дозвољавам да ливљи брак та два смисла, те две различите жице, уметничке и филозофске, посумњате као у плод мојих полсвесних прижељкивања. Изволите, слободно. Али, како, онда, да разумемо ово што ћете сада чути2
Имао сам једва шест година кад сам, живећи у гарнизонској тврђави са оцем, још увек удовцем, и његовом неудатом сестром, први пут испољио тај исти двогуби Аар. Испољио сам га баш на'пуковску славу, у стану Рате Кифле, сина генепада Малетића, куда сам буквално срљао да слушам грамофон са трубом. Дан је био крцат узбуђењима: у тврђави се бесплатно јело и пило, аероплан-двокрилац слетео је на пољану иза касарни, и изазвао праву сензациЈу, а војници су се у гаћама верали уз навоштени јарбол покушавајући, махом без успеха, да се домогну његовог врха, односно, боце са пићем, саламе, бомбоњере или коверта са решењем о седмодневном допусту — што је све висиЛо са венца од свежег аншћа украшеног лепршавим "тробојним тракама. Тим несвакидашњим узбуђењима претлостављао сам, ипак, уметнички доживљај грамофонске музике, а, нарочито, песме Колеписан, која ме је, колико год да сам је слушао, испуњавала сетом и самосажаљењем помало неприродним за мој предшколски узраст. | ђ Запитаћете се, по свој прилици, откуд знам да је то
пио уметнички доживљај. Не брините, нећу се угрувати ~ овом САН Бо пада ми на памет да се позивам на шок ПР ПОМАГАЊА. 13 залихе вадим једно друго помагало: чињеницу да је, под дејством мог слушалачког заноса, напречац оживео целокупан намештај, у стану Рате Кифле; столови су почели да столују, чивилуци да чивилуче, абажури да 8 ажурују, па чак 5 зидови да зидују; свет ствари лепо се претЕ ла збивања. Или, можда, требате неки јачи
У том и таквом душевном стању (док је Рата, на пола.
пАОче, у Мо оиНо и џимријски навијао направу марке 5 азјег5 Мојсе), спазио сам кроз прозор, у касарнском кругу, петашест официрских синова, нешто старијих од ка како се прикрадају регрутима, и како им, на брзину, та па Ан куваних јаја, цртају по леђима шаре. ~ ћ р да сам имао сасвим одрећено мишљење | понапату тих осионих дечака, али... што је истина Бана: уживао сам, тотово сладострасно,у волшебном рађаРВ ЛИх ел на сивомаслинастој подлози војничких + рана. Рекао бих чак да је тај призор, на неки начин, Још више потхранио чувства која су, на подстицај плоче са песмом Колеписан, у мени непрекидно бацала кључ.
. Сав устрептао, доштао сам тад на следећу мисао: „Због јета војник на чијим је леђима жуманцем нацртана шара тако неодољиво личи на војника на чијим је леђима жуманцем нацотана шара> Штавише, одмах сам је и саопшттио Рати Кифли, додуше, не баш тако срочену, али он ме је само погледао искоса — рачунајући, ваљда да је посреди каква нова дечја бројалица — и ћутке наставио да окреће ручицу грамофона са трубоћ. –
ди ај туре бе“ у УКИЖЕ ил
“Прошао, је без и најмање повреде или чворуте, У публици се налазио и један лекар, који је = као што се могло сутрадан сазнати из вовина — узео артисту за руку. повео га у своју ординацију, п, после детаљног прегледа, установио да глава Јакова Бингулца није као главе обичвих људи: на њеној лубањи, наиме, није било ни једног јединог шава!
"и : у
Који ће 04 своје бешавне лубање убрзо потом начинити бизнис;
јер ће главом разбијати столове пред мешовитим српсконемачким глелалиш“
тем, освајајући естраду. за естрадом, најпре, у предграђима, а онда, све банже центру престонице, ' 5
пне ,
б" „ =
није могао да одоли