Književne novine
култури, сведочи
духу. »Ч
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
ИНТЕРЕСИ
РАДНИЧКЕ КЛАСЕ
У КУЛТУРИ
"КУЛТУРА у самоуправном друш-
тву мора да се развија као чинилац свести м моћи радничке класе, као њена унутарња духовна сната, као ослобођење рада, хуманизација и лепота живљења, најзад као одбрана од малограђанског и вационалистичког изробавања уметности и људске мисали. Усуђујемо се да — овако дефинишемо суштину политике Савеза комуниста у области културе, онако како је исказана на недавном саветовању „Радничка класа и култура" у Зеници, ОдНО'сно како се више пута чуло у
"расправама о припремним доку-
ментима за партијске Србије и Југославије.
Развијајући ову основну мисао, долазимо до питања: шта је то што чини интересе радничке класе у уметности, образовању и науци, схваћеним у креативном и утилитарном смислу2 Да ли је тај интерес у упрошћавањима“и сво» Ђењима нараслих дУХОВНИХ: БОАУмена на елементе, или у заметању
конгресе
културне продукције трећег. реда, |
такозване масовне: или пролеткултуре — посебне културе за „широку потрошњу“ 2 Чини. се два оваква питања копне и нестају у садашњој друштвеној клими,м
„да свакоме постаје јасна основна
чињеница: да је подела културе ма „вишу“ ин „нижу“ еквивалент класне поделе људи, да је она историјска ·— последица. сукоба класа, да је њен прави корену
"подели рада. Ако поБбемо. од ове
ноторне истине, схватићемо да радничка класа, као универзална, претендује на универзалну, једну, јединствену културу, желећи да, је искористи као оружје у оства-
гривању своје пуне слободе. · Она
храни, подиже и усмерава, култуРу — то „препаметно дете: суптилмих осећаја" — да би је. — кад узрасте — водило и заменило. на овом свету.
Овладавајући, дакле, културним добрима, постајући · равно'правни 'н најзначајнији 'Кконзу-
мент сваког. стваралаштва, рад ник стиче и улогу управљача, творца културне политике. Отуда постају неодржива елитистичка и" конзервативна пренематања да „културу треба приближити рад: ницима“, а : |
култури", као“ 'буржујнокласно измецање од суштине проблема. Од уступања културе виновници“ ма свакојаких несопијалистичких
'ексцеса, ваљало би коначно пре:
ћи на самоуправну културну поли“ тику, на подстицање марксистич ких. критеријума и развијање облика масовног коришћења · света што је највредније и најпотребније у уметности, науци и филозофији. а Верујући да смо одговорили на ње о интересима раднич“ ке класе у култури, преостаје да нешто кажемо и о путевима до овог џиља. Да је отуђивање гена ка рада од произвођача, од ње ве воље и егзистенцијалних 4 треба у прошлости, довело о многих нежељених последица мо њена двостру кост, њено рачвање на КУАРИНУ за „зналце" и „љубитеље за. на. подијумима естр
некултуру у де, пуно; звездоманију, и разна. комерцијална. шарлатанства.,
шта се збило — Пред малурој ном, уморном публиком о де су се изношене 1030 МИН представе _ или „прномањ
филмови,
збуњивали нас самозва“ нп мазачи
„сдика" И ударачи У ма па с по чари)! На АРУ прва
1 кроз све пукотине ј каб мелоо џ стилу. „Ја Бам зоо прве класе", Нин, ДНтРРА УН ој.
ика" и »„ 138. Јао а одбрана од ових скстрем! Мила Би У васпитавању УУ пре. свега младих, Фавћа и на управној школи, коју аи сите и“ програмира наш раа! ће ан место бесконачних и Метан прича о Ханибаловим смемиуса, и размножавању парамети 3, школа би морала 48 ука. ке пбаз праве вредности, да негуј фл ема депом и истинитом, 282: вија човекољубље и
ве; 5 а бвесе о припадању кој класи и њеној “ло тресу човечанства.
Упоредо, будући да врема Еј кога не нека, радничка а 5 кроз интересне заједнице мека облике „непосредног договар а са културним установама = “М рааа · би да своја ·"материј ма улагања _ услови задовољавањ ЈЕ њених образовних и КУМА | потреба. А ствараоци и У ти = позоришта,“ музеји, „издавачи,
филмски продуценти, оркестри м
ансамбли, радио, телевизија и
Наставак на 2. страни
Миодраг Илић
„раднике привести.
__БЕОГРАД, 16. ДЕЦЕМБАР 1973, ГОДИНА ХХУ БРОЈ 453 ЦЕНА 1,50 ДИНАР |У О6ОМ
; Милош Ц ДЕ БИА" И КОМЕНТАРИ у : · ПУТСЛИСИ: др Војин Матић о Ирану, др Милош , ; : ; г Бандић о Швајјарској, Жарко Буровић о Црној | ' Гори и др Драган М. Је.
~ - злвамечатиааталилоаажнок дина нади лшинаааилодоавиниљажиниљааом амо жоала ава истинама заната пе. нас аката анонимни левак се земним и певале слив гасови удио арми емира збир гпиеранаи ево зикевнртнастонер стоти зен шоље е= агалсреасцмавешс ли памсзиавћечазе 5: =тсдугмаа мине > аи а зелена шникиина а тв мини авина сет -= падине лит патње иттви паана пваи пштепсље пина теистстмепмиттви га ит ав свак
БЕОГРАД ЈЕ ОДУВЕК БИО ШИРОМ ОТВОРЕНИ ГРАД ЗА КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА. ПОРЕД ИЗВЕСНИХ
а
4
Зе
| 5:
ТОСТОВАЊА НА ПОЗОРИШНИМ СЦЕНАМА И КОНЦЕРТНИМ ПОДИЈУМИМА, У ОВОМ ЧАСУ ПАЖЊУ КУАТУРНЕ ЈАВНОСТИ ПРИВЛАЧЕ ИЗЛОЖБЕ РУМУНСКЕ КЊИГЕ У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ У БЕОГРАДУ, УМЕТНОСТИ АНТИЧКОГ ТУНИСА У НАРОД: НОМ МУЗЕЈУ И САВРЕМЕНОГ ГРАБЕВИНАРСТВА У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ. — НА СЛИЦИ: ПОГЛЕД НА ЈЕДАН ДЕО ИЗЛОЖБЕ РУМУНСКЕ КЊИГЕ, КОЈА, ОТВОРЕНА 6. ДЕЦЕМБРА, ИМА ОКО СЕДАМ СТОТИНА ЕКСПОНАТА М ВРЛО ДОБРО РЕ• ПРЕЗЕНТУЈЕ ИЗДАВАЧКУ ДЕЛАТНОСТ НАШИХ СУСЕДА.
СТАВОВИ
ПРЕ ЈЕДНОГ ВЕКА, отприлике, код нас су — како то сведоче неколики наши писци = примитивии, паланачки гледаоци позо ришних представа тукли глумце који би се осмелилћли да у романтичним комадима наше намноналне прошлости „са певањем и пушњавом“ играју Турке и на отвореној сцени обрачунавали се са њима, сасвим на прилику 310срећног витеза од Манче, који је, узевши оно што се представљало за живу стварност, а фигуре сачињене од теста за праве, живе Мавре, поломио и исекао лутке у луткарском позоришту дон Педра. Сад то са глумцима више не чине, Научивши разлику између глуме и живота свет више не насрће на њих, Али зато ни дан данашњи, са истог меразумевања _ ни _ примитивног менталитета, још неспособног да разликује дословни текст од њетовог правог смисла и значења, ме, престаје да прети писцима и безразложно их напада, као што то показује и случај са једним на»
шим истакнутим другом, који је,
маписавши десетак књига изузетне, код нас већ класичне прозе (у којим је надахнуто описао ратну епопеју свога. краја) дочекао да недавно буде безобзирно нападан само зато што је у најмовијој својој књизи приступио критичком испитивању неких ми това и што су се његови земљаци у тој књизи „препознали", а његовом критиком осетили погођени. " Примитивно схватање књижевности и иначе је склоно да све персонализује, али, док опште похвале радо себи приписује, појединачне замерке и критике брзо је да уопштава у локални, племенски или чак и национални проблем, претећи писцу да Не се са њиме брутално обрачунати, отприлике на начин како се то пре стотину година чинило са глумцима, који су мграли цара Мурата, или чак ми онако како је витез ОА Манче поступио са дон Педровим Маврима.
његавим личностима. Али, док се писци у развијенијим срединама морају да муче само док их донесу на свет, код нас, због примитивног нашег менталитета н у ствари још рудиментарног пои-
"мања књижевности, за писце пра ви и најтежи проблеми настају
Ни једном писпу није лако с“
тек кад књиге објаве. Ником у.
Паризу неће пасти наум да проверава да ли на Монтмартру заиста постоји улица Морг, да ли је она тачно описана у Поовој при-
мовеци и да лије“ њој заиста.
живео Пијер Моро, трговац ду-
ваном, или бар неко ко је под тим именом описан, Формула, која је до пре извесног времена штампана на већини ·америчких жњига, у средини друштвено и културно знатно млађој п неразвијенијој — „Свака сличност лица из ове књиге са било ко јим живим личностима само је случајна" — "одавно је у Франпуској напуштена, а одскора и у Америци. Код нас, међутим, ни она није довољна да заштити писца, што потврђује и случај са књигом која је повод овој белешци, па није помогла ни ауторова уводна напомена да погледи изнети у књизи нису његови већ његовог јунака и као такви део његове, а не ауторове карактери стике.
И писаџ ових редова имао је својевремено сличних, мада мање озбиљних непријатности. Опи сујући извесне ратне догађаје у Новом Саду упутио је два своја лица да шетају Милетићевом улицом — под липама, У приказу, који је ускоро објављен, замерено му је што је ушао у тући забран и нељубазно. му примећено да у Милетићевој улици нема ни липа, нити икаквог другог дрвећа. Шта је могао невољни аутор, суочен са таквим хортикултурним аргументимар Покушао је да писцу белешке објасни да већина читалаца његову грешку неће ни приметити, пошто нису Новосађани, а да би новосалским читаоцима било боље кад би им улице украшавали довореди липа, „Зато, посадите липе!" поручио им је, али, пошто новосадска општина није имала слуха за такве литерарне аргументе, аутору ни-
је остало ништа друго до да са
жаљењем у наредном издању књиге посече дрворед, који му је толико за срце прирастао. Десило му сеускоро да је из мањег провинцијског места, поводом тек изишле књиге, примио љути-
та писмо њему савршено непоз-
натог човека у коме му овај пише да су му пријатељи скренули пажњу да је у тој књизи лоше описан, Набавио је и прочитао књигу им утврдио да наведени, несимпатични лик нема са њиме никакве сличности. Ипак, смат= ра да је ауторов поступак некоректан, дрзак и безобразан и зато он њему... итд, отприлике оно што наш свет у“ сличним при ликама. изговара. Писмо је било
"непристојно срочено и није за-
служивало да се на њ одговаћа, али те аутор, у тадањој својој наивности погретио и, желећи да умири човека, одАтоворио му да он није ни знад за његово постојање, па према томе није ни
ЗАОСТАЛО. СХВАТАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ
могао да њега описује. Литература има важнијих и пречих послова и. не бави; се локалним оговарањима. Уосталом, пошто и сам тврди да између описаног лица и њега, увређеног читаоца, нема никакве сличности, боље би било да је аутора оставио на миру, а наљутио се на те своје тобожње пријатеље који су га препознали управо у најнегативнијем лику књиге,
Узалудно. Несрећник се везао за „свој случај им тако рећи упропастио свој живот. И после две пт по деценије он још изиграва огорченог, увређеног човека ни у малом месту у коме живи представља бар локалну знаменитост, као лице које је неправично описано у књизи тог и тог писца. Самом аутору остала је поука да не треба кореспондирати с таквом врстом кве рулантски расположених читалаца. То је као кад на улици одговарате на добацивања силеција и тако бивате увучени у непријатан сукоб. Писма упућена Хицима таквог, заосталог схватања књижевности, представљају сламку за коју ће се они одмах ухватити не би ли се некако извукли из анонимности која их притиште, Даје им се тиме ушлагворт“, реч која глумце из мрачне позадине изводи на светХост позорнице и они се неће устручавати да то приватно п1смо објаве, умноже н колпортирају, не обзирући се на етичке, па и уставне одредбе о тајности писма, па ни на ауторска права писма, једино овлашћеног да Одо брава његово објављивање. Ту мудрост није знао ни писац који је повод овој белешши и сад му далу прилику да се због тога кате,
За то примитивно, 24 Шегат схватање књижевности добро су Знали сви народни приповедачи и, да би избегли сличне оптужбе својих примитивних савременика, приповетке су почињали општим, неодређеним начином; „У некаквом седу. поћу жене у планину („Међедовићу) или „У некаква човека био један чобан" („Немошти језик“). Јер, да су у причи поменули име села или чобана имали би посла са својим сељанима и племеном, попто за поимитивни менталитет им за пудиментарно понмање књи жевности све што је 'езано за конкретне одреднице има само непосрелно, дословно, а не и усЛовно, преносно значење,
Док се крећемо у области општтег све нам је допуштено. Зато Наставак на 2, страни |
Ерих Кош
ес, пе а ми
~.
БРОДУ кик
њански: _„СЕР-
ремић о Казахстану Ерих Кош: ЗАОСТАЛО СХВА ТАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРОЗА: Слободан Мушић
ПОЕЗИЈА: Марко Врањешевић, Ранко Рисојевић и Ратко Адамовић
Никола Трајковић 0 НЕ ким БОЕМСКИМ КРУГОВИМА У БЕОГРАДУ поводом дегедесет толича од рођења Тодора Манојаовића 6
"Др Миљан Мојашеаћ: ВУК КАРАЏИЋ И ЈЕНСКИ У. НИВЕРЗИТЕТ
Зоран Маркуш: ИНСТИГУТ УМЕТНИЧКЕ _ ИНТЕГРАНИЈЕ ИНТЕРВЈУ са Андрејом Пре тером К Мирко _ Кривокапић: ИжЕВНО ДЕЛО ИН. ТЕБОРГ БАХМАН да Кери: 1п тетогли – ЈОЖЕФ ДАРВАШ О НОВИМ КЊИГАМА Мнхаила Лалића, Радомира Смиљанића и дра Косте Милутиновића вишу Радојица Таутовић, Чедомир Мирковић и др Илија Ма. музић
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
КЊИГЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ НАЈНОЈ КУАТУРИ
Од Кохановског до данас
У. „СВОЈОЈ ВЕЛИКОЈ љубави према. творевинама пољског народа радо бих предложио читаву библиотеку књига без којих, мислим, не би могла да буде ни једна, а не само наша култура. Таквих књига, почевши од епохалног дела »Рре. теуојшисићиз« Никола Коперника, чија се пет. стотодишњица рођења слави баш ове године, па преко многих књига из области филозофије, социо логије, историје и других друштвених и природних наука нашло би се подоста.
Ипак ограничавам се на књижевност, која је код нас, и поред не малог броја превода, још увек недовољно. и не по својим најзначајнијим делима позната. Кажем то зато што преводи многих дела које смо на наш језик добили још пре неколико деценија данас већ не би могли издржати једну строжију критику, јер су, најкраће речено, застарели.
Мислим да нам је пре света неопходна једна обимна п добра, антологија пољске поезије од Ко хановског до данас.
У ХУГ и ХУП веку у словенским народима није било боље поезије од оне коју су нам оставили Јан Кохановски (1530—1584) п његови следбеници, како по 6 татству и савршенству песничког мзраза тако пи по дубини мисли и осећања.
Песници пољског барока Себастијан. Грабовјецки (1543—1607), Стањислав Гроховски (1542—1607), Миколај Семп Шажињски (1550 =. 158) и Каспер Твардовски (око. 1592—1641) захтевали“ су'од човека хероизам у борби за сопствено спасење. Нешто млађи од њих Хјероњим Морштин (око 1580—1623) и Шимон Зиморовиц (1608—1629). створили су једну нсву визију света пролазности, у коме човек, уз божју сагласност, засићује своју потребу за срећом, иначе немогућом на другом свету.
Ту величанствену плејаду песника — метафизичара замишљених над судбином света и човека у њему завршавају мајстори зре лог бео Данијел Наборовски (1573—1640), Јан Анджеј Морштаин (1620—1693) и Збигњев Морштин (1628—1689). (+
Помињући овде имена најве ћих, нисам помињао наслове из врсних песама мањих аутора, јер мислим да се на малом простору то не може
сјевич и“ Словацки нису имена непозната нашим пошто. ваоцима добре поезије, али њихову вел поезију код нас зна само онај ко их може читати у оригиналу јер је веома мали део преведен, Још горе је са Норвидом, Красињским, Малчевским, као и низом мањих песника пољ скот романтизма. најпунијег, најраскошнијег, великог и јединог аутентичног романтизма словен-
Наставак на 2. страни
Стојан Суботин