Književne novine

| | | |

Акциона културна политика

Боко Стојичић, „ВРЕМЕ КУЛТУРЕ“, КПЗ Србије, Београд, 1972.

У КЊИЗИ Боке Стојичића „Време кКултуре" сабрани су текстови које је аутор писао и објављивао по новинама и часописима у последњих неколико година. Најбројнији су текстови писани 1971, мада има и оних који су писани још 1964. Књига садржи 35 текстова сврстаних У четири одељка: Развојни путеви културе “ Србији, Теме времена садашњег, Акци“ она културна политика и Присутности културе. Књита је тематска разнолика, али се, и поред тога, могу уочити неке основне идеје које прожимају већину 06јављених текстова. Може се рећи да основне идеје ове књите веома често имају карактер премиса на основу којих аутор извлачи закључак о неопходности КуАтурне акционе политике.

За Стојичића, социјализам постаје цело вит систем тек културом, те је сваки неуспех културе тамна мрља на хоризонтима социјализма као система. А социјалистичка култура није посебна култура, већ посебан однос према култури: то је припадање културе свима и доступност Културе свуда. Отуда је неопходна акциона културна политика. Није довољно изјашњавати се за крупне принципе, већ се треба прихватати неког посла у култури. А уколико се „савремена културна ПолИтика не схвати као акција, она, онда, прераста у политикантство и културни бирократизам". Прошао је период вербалних изјашњавања за културу м међусобних уверавања о њеној неопходности; време је за акције у култури, ј

Инсистирање аутора на акцији у култури није испразно и уопштено, већ конкретно и документовано. Мако образложења, понекад, нису потпуна, она су убедљива. Мако, каткад, нису набројани сви услови за акцију, неки од њих су детаљно разрађени. Мако аутор превише инсистира - на акцији, као на златном кључу који откључава сва врата, он ипак на известан начин проширује појам акције, тако да му се не може ставити притовор: како организовати акцију када за акцију нису обезбећени сви потребни услови, јер је његов одговор: онда треба. водити акцију за обез тих ус лова. -

Стојичић се не задржава само на Од: товорима на питање: шта радити»

· Његови текстови често садрже и ОАГОВО-

ре на питања: ко треба да ради п како је остварљиво то што треба радити. Управо ова карактеристика ауторових анализа нас уверава у делотворну функцију ових текстова, у њихову моћ да наведу на акцију и да укажу на смер акције и средства која се могу користити.

Поред својих основних идеја: значајно је указивање аутора на неке области деЛовања у култури на Које се често не усмеравамо и које често заборављамо, значајно је указивање аутора на неке заблуде и лоша тумачења културних. фе« номена, значајно је његово расветљавање појединих односа према култури и, ОдНОса у култури којима се обично прилази са устручавањем. Тако зутор наглашава значајну улогу аматеризма, културе, на селу, на потребу праве валоризације појединих културних манифестација, као што су свечаности, сабори, скупови, „недеље, и др. Аутор ове манифестације посматра

као широке културне потребе који „зас-

лужују свестрану пажњу и помоћ", како би „постали општедруштвена културни покрет, облик преображаја средине и друштва, као и начин култивизације им богаћења јавног живота грађана“.

Аутор говори и о ономе о чему се иначе ретко говори: о томе, на пример, зашто нам смета политички хумор и сатира шали о томе како говоримо „као ла нам је поремећен центар за говор, као да АУжином говора одлажемо извршење смртне пресуде". А говорећи о критеријима за додељивање одређених награда, истиче три елемента Који се могу вредновати приликом доделе награде: естетска вредност дела; филозофија идеја и порука дела и друштвени профил и подобност аџтора у односу на постојећи друштвени систем и морал; „шта ће се од ових елас»

пвитевштоине 4

4"

воко

вито СТОЈИЧИЋ

МАРКОВИЋ

мената ценити а шта неће зависи од тога чему се и (за шта се) награда даје". УЗ то, он пише и о масовној култури, сред“ ствима информисања, књизи, односу привреде и културе, односу друштвено-поантичких организација према култури итд, наглашавајући да је „свако одсусТво комуниста у стварању концепција ботаћења и развоја наше културе савремено дезгртерство".

„Дневно бележење" о свему па ин о култури се, утлавном, исцрпљује у „аневним · функцијама“, а оно што остаје, што је трајније, што има већу важност, то су мишљења и ставови који произлазе аз теоријског концепта или убећења аутора. Поједини текстови ове врсте, делимично или у потпуности, бивају превазиђени и постају застарели, било због де“ лАимичне нам. потпуне реализације идеја на којима се инонстира, било збот тога што је дошло до промена у самој куд» турној политици, односно до промена у условима и смеру акција у области Ку» туре. Накнадно објављивање „аневних запажања" не може да буде ни довољно систематично, што смањује задовољство читаоца, а, према томе, и аснот де» Ловања на њега. Оно, даље, скоро подра+ зумева: често понављање података и ставова, које је својевремено било нужно, али сада књигу чини итекако незанимЉивомМ. У књизи Боке Стојичића су донекле присутни наведени недостаци: неки пода пи и ставови нису у овом друштвеном тренутку довољно актуелни а неки су, можда, и превазиђени. У књизи има понављања и она је несистематична. Аутор је у њој говорио, како сам каже, „начи. ном времена и прилака у оквиру којих су и теме настајале и долазиле у центар

"преокупације друштва". — Али, и поред

тога, књиту чине и сада прихватљивом, основне идеје на којима се инсистира, а, у првом реду, идеја о неопходности акција у култури п ка култури. Уколико КЊИта допре до свих оних који се том акци јом баве или, пак, треба да се баве, онда књига вјиши своју мисију и то у далеко већој мерл од књига из области културе које претендују на већу научну заснова+ ност.

Срећко Михаиловић

Јаук пројектован

у пркое

Вито Марковић: „УДЕС“, „Просвета“, Београд, 1973.

ПОЕЗИЈА ВИТЕ МАРКОВИЋА има, поред

· осталих квалитета, и једно посебно свој-

ство — које је чини особеном и препознатљивом међу стваралаштвом наших са» времених писаца — да се поводом сваке нове збирке може разговарати и као да се овај песник први пут појављује, А то значи да се и песмама у новој књизи, ма. да су оне врло погодне за различите врсте анализа и интерпретација, може приступити тако што ће се пратити укупни континунтети, и метаморфозе у тим континуитетима, али и тако што ће се ова збирка посматрати као аутохтоно и потпуно засебно дело.

У књизи „Удес" ~ која је пета Маре ковићева збирка, после „Панике тела", „Опосности главе“, „Пакла“ мн „Пустоши и смрти" — аутор. наставља, паралелно са креирањем сопственог света, да одређује најкрупније релације у којима се песма остварује, да дефинише, посредно, и предмет певања, и песнички субјект, и живот, и песму саму, Он то не чини на вербал. ном и дискурзивном плану, иако се на први поглед може учинити, због јасне усмерености значења и због подигнутих тонова, како се песник у директном виду експонира. Марковићева привидна исповедност салржи једну прорачунату намеру и део је једног концепта којим се сугерира прецизно дефинисана филозофија живота, али ве само филозофију у значењу оног што обично називамо сагледавањем сопственог, песниковог положаја У свету, него пре свега филозофију људске ситуације у најширим размерама. ·

Ако би се поједностављено схватило Марковићево певање о инфериорном по. ложају песничког субјекта, ако би се, лак“ де, пошло за првим 'асопијапијама оног много помињаног контраста измећу у= дићј, на јелној страни, и људине, па лоу= тој, могли би се донети и неки непрецизни

ћ

судови о, наводно, романтичарском песи“ мизму и бунту, Значења песништва Вите Марковића, међутим, далеко су модернија, универзалнија и сложенија, и у њих треба, првенствено улазити кроз оно песниково настојање да се, тематским одређењима, уништи грађанска илузија о некаквом средњем или нормалном људском стању, у настојању, значи, да се живот помери “ поједине граничне ситуације, како. би угроженост човековог положаја била што ефектније и разноврсније сутерирана. Доведени у такве оквире, и песников цини» зам, претворен местимично у систем ној» ми, ни нека врста садомазохизма, добијају дубље и мотивисаније значење, транспонују се у борбеност, пркос, непристајање на дехуманизацију. ЕМ

Остајући доследна мн расположењу, и значењима, и самоиронији, и песничком језику из ранијих књига, збирка „удес“ доноси и уочљиво нове компоненте, Још

тачније, ова је књига тематска целина,

анализа једног новог вида човекове утро жености, тумачење удеса изнутра, опомињање на опасност постваривања и на по губност губљења људског идентитета. Варијанта метафоричног људића из ове књите суочена је са новом опасношћу, с претњом да — иако и лаље траје по исконском ритму живота (Палим се тасим се...) буде обездушена, да постане техничка справа у којој су витални. органи направе и прибор, како песник каже. У тако детрадираној личности чак ни удвајање и осипање немају романтични ореол људске патња, већ постају део бесмисленог меха+ ничког кретања, излажење из — послужи“ мо се песниковим метафорама — пећине телесне. и телесне. зиоље,.

И језик нове збирке => језик у ужем смислу — функционално усмерава асоцијације основним жељеним значењима. Он се ослања на ограничен број елемената и појмова, чиме се успешно ствара погодан ин адекватан декор, опустошен и зшугав амбијент, са' којим се усаглашава раслоложење песничког субјекта и појачава утисак о специфичној претњи бесмислом и ништавилом, о космичкој угроженасти. Марковић са успехом одабира поједине језичке елементе, речи и спрегове, ни у духу народне традиције и према најбољем ис куству српског песништва. Но, било да долази до ненатегнутих кованица (ослаби ма, потрка, бесебица, понир, озвер, сне= умир и др. или да омогућује нови живот већ готовим спреговима у добро нађеном

контексту, овај песник остаје самосвојан, |

уз остало и због тога што нема оног комплекса, код наших писаца тако честог, да сваки стих треба да казује нека „тешка. и сулбинска значења. Вито Марковић ви ше верује у стилизацију текста као цели не, и у укупност значења целе књиге, верује дакле у такво песништво које поседује функционални међуоднос пелине и делова. '

Ритам и мелодије Марковићевих песама, заслуживали би обимније и аргументова» није тумачење, нето што омогућује овакав осврт, утолико више што су се Поводом претходних књига давале и неке сумарне квалификације, не толико погрешне КОАШ“ ко непрепизне; двозначне и поједностављу“ јуће. Јер, ова поезија после првог прочи“ тавања може да створи утисак углабености, у смислу умирености ујелначеним стиховима и скоро класичним римама. У њој је, међутим, присутан двоструки ритам: упркос привилној смирености она је сва узаврела, сва је у грчу од довођења у узајамни однос различитих елемената и звуковно-ритамске и садрожинске природе, чиме се остварује стално напоредно поие суство значења и расположења текста у целости, и сваког стиха и слике понаособ,

Има књига савнемених песника које показију домете што их је писац досегао, а при том назначују могућности да се иза: Азаним путем, или манипом, даље иде. Ко Вите Мапковића није такав случај. Он је, на искуству витпе песничких стпута и жанрова, и према своме књижевном лаву, пос= тепено изгоаћивао интелектуални Однос према пестатитву,' језико и животу, а то му омогућује да, засал без бојазни ОА дОГматичног плм стутаватоћег наслањања на већ тотов тпеснугакт матетијал. срна све таодотвотније песничке поолопе. Зато позодом'збипке „Улес“" можла по вуле потпеКац изетиит олтовор па оно полтазумеветће тотае о зрачењу тете тета 7 тттачом песуттеовом сптосу, Раневића мета тада ставља гоботаћењље тота стса, пат на начин који — обухвптањем нових тема и Алватем позих песцтуких формулацуја показује да писан следи плолоџоспу жицу, све дубљу и зато све иџспиративнију.

1 Чедомир Мирковић.

Весна Парун

| ПРОЛОГ

књизи „БАСНЕ ЗА БУДАЛЕ“ |

И паткад тако усред, бијела дана док на крилима црних снова једрим, упитам себе као замарана: | — Што ради Езоп, Лафонтем и Шмедрин> = Ништа) = јекне кроз повијесни мук глас баснословног Хекатиног пијетла. Езоп у Хаду мребит глади кук, Лафонтен у избици без свјетла тражи у лексикону вука и јање јер су са земље ишчезли одавно. А Шнедрин> Њега -бог У биће мање од зрма, проса претвори, да славно с рибицом својом плашљивом у рупи. дочека дам ког навијешта Сибила. И тко је луд да сухо лшшће купи у прољеће, и. згоду што се збила јуче = да данас памти још, и тражи нстини пут, кад порок је на стражи! | Баскала биједна, мудри баснонисим. због мањих зала дизали сте грају; 2 сада ваши таврани и. лисци « на истој грани сједе сви, у рају. Сивите мало из свог рајског мира о, сретни четвероношци, и дајте још једну шансу овом свијету лијепом да буде макар смијешан.

у Ал не хајте за доушнике. Махните им репом!

БОЖАНСТВО ЛЕДА

зиме, о Новој години, док дубоким Њен спаваху сном изненада. лав рикну,

створења 'лумска — : 4 загрмје гром,

«

сва брлоге гласник стиже; — На ноге, Мао поданици! Крмељиве капке протрљајте! Цар ваш је у

неприлици!

гба да преда Божанству Аеда до сутра ш Е докторску радњу мод масловом; „Како утјече зима ма лов и %, бродоградњу“.

Јазавац опсова. четири пута стрину Божанству Леда. Пљуну у брлог: — Јариа му шугавог, 741 нам ни спавати не да!

Ако већ хоће да завитлава, али зашто баш нас“...

На десни бок се преврне и настави хокохи у сав тлас.

За јазавцем ц други спавачи се огласе, п.

збор

животиња уснулих, с којима је размао маестро твор,

отијева химну зиме, нечујан текст без иједне ријечи. То успава и најдаље брегова, а гласника ! царева спријечи

да из корице извади мач окован старим,

. сребром, На двор се није ни вратио више. Кажу да . му под ребром

,

мавеше взјеверичин арах — тек мало, : филован оловом. То с бродоградњом нема везе, А, дакако, ни с ловом!

Новине пшау да је Божанство Леда Е расписало нови кемкурс за доктерате, на тему: „Шкоде ли зимски снови

животињском организму, и како устсладити њихов ритам

|. с ритмом иовећања производње»“ (Бела то

н ја вас питам!) |

МХОЛАЖА

Матима која слушају устима кеја товоре и очима које виде

Авшци основаше клуб против лажи. На лаж су ставили вето; и, ето, свом предсједнику ухолажи најпрво зурнуше лаж у ухо!

УХОЛАЖА: Ја у ухо лазим, лазим свугдје лажи на — лазим. : Кад из уха из — лазим на истину на == зазим!

ЛАШПИ: Спавај, ухо, · не слушај лажи Не вјеруј, не вјеруј ухолажи!

УХОЛАЖА: Гдје лаж хоће, ту уљезе, са истином нема везе, Тко још жели покушата за истину зивот датиг.

ДАШЦИ; Ми! Ми!

УХОЛАЖА: Кад се лаж и истина здруже на земљи ће цвасти руже. Истинџц бит ћу будна стража премда зовем се: ухолажа!

СВИ: Ухолагжа,

Ухолажа!

Од истине

смрт нам дража!... ИСТИНА: Убите ме. Упомоћ;

ААЖ: Аолазим!

и па пење анти птавмитививанитиааиеаталиамиивии ар љета газа