Književne novine

из ДНЕВНИКА

Лиетајући књиге, и остало |

ХТимназијски тренутак, па сневачка магија -

БИЛИ СМО матуранти, и давно је већ томе, када се онога пролећа, можда негде у априлу, изненада — Гордана Тодоровић, била нешто изменила. Отишла је, напустила школу. Више се никад није вратила у љу, ни у Ниш. Већ је била песникиња, а о њој се причало много, и писало доста, са различитих страна и позиција, Пи сали су о њој књижевници, али и политичари, они који се бавише културом и уметношћу. Како се то у нас каже — била је засијала, била је звезда онда, тих година, 1954 — 1960. Када су њене књиге излазиле — увек су биле праћене од стране критике. А она је, још у нишкој гимназији, када смо ишли на књижевне вечери, певала „како се у росном собичку у песме уцветала“, у једној од мајбољих песама српске поезије тих тодина „Ако то кога занима". Па године иду тако, и у низу ну међувремену, а Гордана опет пише, као и увек — само је могла, и може у песму да се уцвета, и никуд даље од тога, и ништа вите од тога. Само, ево и нова је књига њена у знаку ранијих: „Поносно класје" (у „Нолиту", 1973), али се о њој ћути на све четири стране света књижевне критике, а главом се одмахује на све њене метафоре, чудне и готово у сам језик укљештене, језиком дисане, језику подате, језиком се исписале. Предлажем, ево, онима који пишу о поезији, да се мало овим трагом позабаве: како је та поезија била чиста, свежа, па и росна у својој даровитости, посве отворена, па се на сва чула прихватала, па се волела, као „љубавни позив непостојећем“, као значење које је водило на пут, а у садашњој етапи ове поезије, све више метафоричној, све више само у се задубљеној, која је „сневачка магија", у којој се чини да су речи, ипак, „јединице значења", има нешто што одбија јер је густо, јер је у сневачкој мелодији изаткано, па, дакле, је ди то пут навише, или се затворио круг Дуго година у усамљеничким својим тренуцима и у боловању, Гордана се Тодоровић приволела само царству песничкоме и сваки јој је глас — тамо одмицао, и тамо се смиривао. Чини ми се, да је поезија у тим тренуцима, који више нису гимназијски, била у предности, и да се то познаје по њеним знацима, који су језик ове поезије! Нема месечине ни у излогу

Крај новембра, и баш пред снег — беше сунца, док смо путовали у Врање; два дана књижеввих сусрета, у организацији КИЗ "Србије и културних организација Врања, а нека су средства била остала од дотација коју је дала Републичка заједница културе за „Борину недељу", па, ето, неко се сетио, да могу и тако да се утроше, а да се новац не врати. Дођосмо у Врање, а уз пут смо толико пута о Бори Станковићу говорили, о његовоме Врању, 0 Коштани и Миткеу, о белој месечини, о музици и нестајању. Па нас Врање дочека суморно, некако стешњено, и другови руководиоци културе, тога првога дана, бринуше се о нама, чак присуствоваше првим сусретима, где беше окупљено више деце, пуно деце, онако речено им је, то јест наставницима, да их са часова доведу, па их тако доведоше, да се то отаља, да се запише — како су гостовали писци из Београда, како се гласно казиваше — чланови Удружења књижевника Србије, па се и тај ритуал испуни. Писци као писци, романтичари помало и још увек, узбуђено су нешто казивали, објашњавали, па им драго беше кад их нека деца, неке девојчице запитиваху: како се пише песма, како се постаје писац, и тако редом, чињаше се, нако дан нестаје, иако је мркла ноћ — има светиљака, које изненада заблеште, има можда неке месечине, и биће боље, дух прогреса се шири. Сутрадан, помицаше се час заказан за сусрет, и први пут, и други пут, никако да се договоре школе, никако да покупе · Баке, да их књижевницима обаспу. Наравно, оних главних, који су све то, као своје културне посне, били организовали, више не беше, ни док се кафа пије. Када писци, не слутећи да чине какав било романтични испад запиташе, а зар нема вечери за грађанство, јер — у реду је то, деца, деца, лепо је то, али, има ли овде оних одраслијих — кога то занима» АКО ТО КОГА ЗАНИМА! О, не, забога, таман посла, граЂани немају времена и за то, Помишљах, касније, када се поздрависмо с љубазном управницом градске библиотеке, да видим у неком излогу,, можда месечину, јер тога часа сетих се Џанадоовота излога, с анђелима који се малоумно смеше у роману „По. гледај дом свој, анђеле“. У музејжући Боре Станковића било је лепо, а писац књиге „Повратак у Метохију“ рече „како смо и очекивали“. Ја помислих колико је

Бора био сам, био усамљеник, колико је и данас сам, па се том у музеју, и у Врању, на свакоме кораку, показује. а У

Монолог Хелоизе

УМ подруму Атељеа 212, глумица казалишта „Марин Држић" из Дубровника, Милка Подруг-Кокотовић, казивала је Монолог „Хелоиза Абеларду“, и у мирису тамјана, који је голицао ноздрве, моћ глуме се осећала као у таласима, као да израња из неких траума, што их је Хелоиза доживела, када је посегла за љубављу, када је била заведена., Чинило ми се, те вечери, како се осећа да јунакиња, то јест, глумица није слободна. Није се она из свога бола, из своје спознаје, из свога стања свести, била ишчупала. Можда је адаптација и режија Томислава Радића могла да пође корак даље од онога часа, када се трагично и тужно прекида та љубав, када Пјеру Абеларду чине „срамотну освету“ и одрежу му, наиме, онај део тела „којим је починио гријех Хелоизом", а она постала опатица заувек. Као да је монолог увек ишао до тога тренутка, уз бол и љубав, и уз

можда и обесна, и слободна. Слободна. — то јест понесена! То јест, што на ум то на друм. Може све што. хоће, а хоће пуно тога. Помислих, како је то исти ниво: импресиовност и раскарикирање, али како се ово прво више исплати, то јест, наплати! Али је слобода већа у раскарикирању. џ у 1

Кривоуман песник

Листајући неке старе књите, писма и записе о Лази Костићу, о његовим данима издвајања из средине, то јест оно: када није могао да се сналази, када није имао пријатеља, када је тешко долазио до службе, тај — онда „најобразованији српски књижевник", Године 1879. Лаза прелази у Београд, у српску службу, као поданик угарски, цитирам Милана Савића из 1929 „Тицало се у први мах катедре на Правном Факултету Велике Школе, затим позоришне управе. Оба се плана изјаловила". Па, и даље, стална неприхватања _ Костића, лутања по Србији и Црној Гори, његови заноси, а у писмима Сими Матавуљи и Тони, казује, како је .беспослен, како мора почети неку трагедију, али како је без библиотеке, а не може, нема средстава, да књите набави. Није се скрасио ни у Петрограду, ни у Београду, а на Цетиње је пошао, пише Савић, на позив кнеза Николе 1884. тодине, да би, исто тако, на „позив“ истога књаза напустио Црну Гору. Иначе, критика га је и тих тодина, непрекидно, узимала ма-

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЕ: РЕСНИК

удес, а позориште је могло, помишљам, да се мало ослободи тота и пође напред. Гледајући и слушајући, осећајући ту лепу глуму, тај изавнредан монолог, у подруму, те вечери, однекуд се јављаше и глас Иве Андрића, то јест Гоје, из „Разговора са Гојом", где се каже како је најбоље оно позориште које је блиско циркусу. Оно што помишљах, нема сумње, било је у вези са доживљајем.

Толико ме је то раскарикирало

Беше поподне и прошло шеснаест часова, када укључих радио, онако случајно, док ручах, кад ли зачух нешто као интервју, нешто о некој певачици, па јоји име чух: Гордана, а питали су је о њеним великим успесима У СССР-у, и она казиваше, одговараше на питања: шта, где, како и зашто2 Када чух неке њене речи и изјаве, ја погледах на апарат: Други програм Радио-Београда, 25. децембар 1973, око 16,40 часова, а емисија се зове „Из дана у дан". Та дама, то јест певачица, каза и ово — да је видела велики Црвени трг, да је посетила Јасну Пољану, где је живео велики Толстој, да је видела ве“ лики маузолеј у коме је велики Лењин, и тако редом, све је бидо, наравно, у знаку „велики". Боже мој, како је то она изговарала, како је то језиком својим, речима својим — неукусом својим — готово карикирала, а имала је жељу да то велича! Она рече да је „градиозношћу"“ (а не гтрандиозношћу) била одушевљена, она када је „импресиовношћу" (а: не импресивношћу) била задивљена, или обузета, или одузета, свеједно. Све то каза, па се радоваше што иде у Тбилиси, и они јој са радија пустише плочу пред путовање у Тбилиси, 0 дивној Грузији, „где успомене моје себи нађу мир", а ја се смејах весело, и попих мало вина, и по. цепах неку мапу — што беше на флаши, и почех и ја да уживам у импресиовности Грузије, која је већ започела. Сетих се, затим, да сам летос, у рану зору, у шинобусу који путује од Винковаца ка Београду, био чуо — како јел на сељанка казује репортеру Радио-Београда, да је његове емисије „толико раскарикирају“, напросто тако, па она целога дана, и у блатости својој и у тој раскарикираности — весела је а

ло као настраног, као залуталог, а што је најбоље неко: записао, како је песник, Костић и оштро уман али пи „кривоуман", Узалуд је поучна судбина тога великог српског песника, јер се одисеје песничке настављају. Поколења, чини се, памте савременике по кривоумности, а тек нова, далека, ту кривоумност прихватају као нешто изван серије, као изузетност! Пут у Ресник

Субота је, 5. јануар 1974. поподне, и-док гледам кошарку на ТВ: Локомотиву и Југопластику, Нели, која је у другом разреду, и имаће у фебруару осам година, покушавам да објасним слику

„Надежде Петровић „Шут у Рес-

ник". Помињем импресионизам и сликара, који има свој мотив, који се ослободио приче, који има пејзаж! Ево га, дакле, у Надеждиној слици: сплет боја, дивних, помешаних, јединствених, поистовећених, иако се жута, мало ње ипак, издваја и зачиње неки чудесни излазак. Као да облак зачиње, усред белота дана.

Онда дође полувреме кошаркашке утакмице, и јави се ТВ репортер, који каза Београдску хронику, па наједном: Ресник. Појавила се жутица у Реснику, а ипак из тога места има пуно света на београдским пијацама, где продају сир и кајмак. Сликаше неку жену, која каза, како јој нико није забранио, да пође на пијацу. Рекоше надлежни, како ће од сада уништавати све то што се протури из Ресника, и да ће се спречити евентуално зло. Не ла показује слику Надеждину. па каже: је ли то овај Ресник“ Не, рекох јој, то је други.. Ова! са слике, то је Надеждин, а она; са телевизије то је стварни. Иг. ко је Надежда волела тај Ресник, и овако га, лепог, видела. Па, ре че она, не разумем је. Видиш, по. кушах да јој објасним, овај са слике Ресник, Надеждин, то је уметник! А онај са телевизијс

„Ресник, са пијаце, и са сиром,

то је живот. стварност! Мени се свиђа овај Ресник са слике Но.

дежде Петровић, Па, поклонићу · ' ти та, рекох јој.

Утакмица је, затим, поново почела. Радослав- Војводић |

да ет цисте а 5 == тата и аи љиљан. ти за таи дни те типа с типа Поља али

а Н емир ин ен

_ дшњег развоја, различите

· струко.

ЛЕТОПИС

ЕНТАКСКА

КЊИЖЕВНОСТ – ЗА

АОБА КОНТЕЈНЕРА

Под овим се насловом, очевидно критичким јер осим модерности у третману предмета о ко јем је реч подразумева и извес но поједностављивање па и укалу“ пљивање, у једном од _ НОВИЈИХ

бројева _ „Тајмсовог литерарног додатка" појавио текст о књизи, „Оксфордска _ антологија ентлес-

ке књижевности" — том 1: сред: њи век до осамнаестог столећа,

· том П: од 1800. до данас (издавач

Оксфорд јуниверсити прес). Аутори, _ приређивачи и уредници овог дела су веома познати критичари и универзитетски професори, неки међу _ њима славна имена из чијих су пера изишли значајни _ ставови и теоријски концепти енглеске критичке м"сам нашег времена, толико славна да сам (анонимни, како 10 овај лист практикује) приказивач вели да светле као неонске рекламе. Главни су приређивачи и уредници професори Френк Кермод и Џон Холендер, а у Ра ду су учествовали Харолд Блум, Мартин Прајс, Џ. Б. Треп и Ла јонел Трилинт. Али критика на две стране овог листа је толико, у начелу и у деловима, негатив на и поразна као да је реч о по четницима.

Критичар појављивање овог дела сматра знаком да академ-

ске студије литературе улазе У.

једну нову, депресивну фазу, он каже да се у њему може наћи критика као лични поглед на откриће и ентузијазам, али знатно више као институционализовани покушај да се литература администрира, да се укалупи, да се многозначни живот уметничких форми поједностави, да се култура обори на земљу и уведе У административне картице. Литература, по њој судећи, није внше нешто што ми за себе откривамо, ми смо сада вођени, пасивизирани, _ усмерени ка ономе што о појединим стварима треба да мислимо. Литература није више отворена личном увиду, њу су професори узурпирали, поделили је међу собом, означили поља' њихове контроле и сад нам припремају добро _ упаковану, конзервирану храну са упутством како смемо да је трошимо.

М овом тексту се, дакако, врло исцрпно говори о сваком по тлављу овог дела, полемише се са схватањем сваког од његових аутора. Битан је, међутим, став да специјализоване антологије могу бити од користи, али да књиге ове врсте — које се и не могу сматрати књигама већ ,„контејнеризованом литературом“ своде енглеску књижевност на меколико терена, да је амалгамишу, да историју културе уводе у кабинете. Преокупирани канцеларијском евиденцијом Ђивачи губе из вида да онај ко ужива у читању не може пристати на „потпуни простор енглеске литературе од почетка до да нас“ у два тома. Песме, драме и романи имају право на индивидуалне, различите _ просторе, а овде. су сведени на униформност тако да пролазе пред нашим очи: ма као идентични објекти на контејнеру. А најбитније је, свакако, то да се и у овом (иако непотписаном _ очито врло струч ном) напису открива раскол унутар критике као такве, који се све више интензивира, између тзв. научне, кабинетске, дисциплинарне и какве све не критике с једне, стране и са друге критике која то није, која подраземевајући све фазе њеног досада“ могућности и методе приступа књижевном делу и све тековине модерне мисли и науке, ипак остаје у основи традиционална.

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни # одговорни уредник). мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо. мир Мирковић, Богдан А. Поповић (опе. ративни уредник), Владимир В. Предић "(секретар редакције), Владимир Стојшин др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. Књижевни савет: др Димнтрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку хр Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковрап, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић, +

Анст излази сваке друге суботе. Цена 30 див. Годишња претплата 60, полуго. дишња 30 динара, а за иностранство двОАнет издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне човине“ Београд Франпуска 7. Телефони: 627.286 (редакти. ју) нв 626-020 «комерцијално одељење па ад министрација). Текући рачун: 60801-601-2089 Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

прире. ,

„Увод У ЈУГОСЛОВЕНСКУ књижевност“ У САДЕ за аи

Близу је памети да бисмо књизи „Мвод у југословенску књижевност" („Антологија прозе и поезије“) — коју су у Њујорку,. КОД познатог издавача „Твејна, као први том планиране едиције ксја нашу књижевност _ треба да представи, „недавно објавили слависти и популаризатори наше писане речи професори Васа Д. Михаиловић, Бранко Микашиновић и Драган Миливојевић — известан број мање или више значајних примедаба могли да упутимо. Оне би се, по свој прилици, тицаде колико извесних мање важних непрецизности у формулацијама, толико и неких битнијих пропус та (у обухватању имена и токова), неких несразмера, па ми неких нејасности естетског концепта, Рецимо. укратко: то није књита о којој се критички не би мотло говорити, Али, рецимо пре света: то је пионирски посао, посао ко. ји су — према расположивим мо. гућностима (постојећим преводи“ ма), према ономе што може да уради човек који упркос олакша њима које данашње комуникације доносе живи и ради на другом континенту и не може да има потпун и ажуран увид у оно што се овде збива (не само на плану књижевности), — радили зналци, људи, којима је ствар наше књи. жевности на срцу. „Увод у југосдовенску књижевност" треба стога поздравити.

Ова је, дакле, „Антологија прозе и поезије" прва на енглеском језику која представља најзначај нија књижевна имена нашег ХТХ и ХХ века, при чему је избор аутора „базиран на њиховој ог шттеприхваћеној репутацији, а број који представља српску, хрватску, словеначку и македонску књижевност углавном је одређен према бројној пропорцији односних народа". Сваком избору претходи доста инструктивзн и са становишта књижевно-историјске периодизације која се код нас сматра мање-више важећом један врло коректан увод, а сваком делу или фрагменту из дела претходи кратка био-библиографска белешка о писцу који се њима представља. Приређивач српског одељка је Васа Д. Михаиловић, хрватског Бранко Микаштиновић, а словеначког и македонског Драган Миливојевић.

Треба свакако нагласити да је ово досад најопсежнија анто логија наших књижевности на енглеском језику, да се макелонска литература први пут појављује у књигама те врсте и да је та антологија, имајући у вилу нове преводе самих приређивача, ипак базирана на већем делу старих. И, што је врло важно, њену су потпуност (нарочито у погледу приказа данашње литературе) добрим делом одредиле могућности и немогућности да се испослују нека ауторска права, сагласности или несагласности наших писаца да се у таквој једној књизи појаве. Књига је, судећи по жељи самог издавача, намењена заинтересованом читаоцу уопште, сту дентима који студирају југосаовенске језике и књижевности ка. ко би могли упоређивати преводе с оригиналима, а и потомцима некадатњих имиграната из ових кратева. да би први пут могли ла читају _ литературу својих пре длака. (Б.)

БАЛЗАКОВА ЉУБАВ НА МАЛОМ ЕКРАНУ

Пољска и француска телевизија су заједничким снагама реализовале телевизијски серијски филм „Балзакова велика љубав". Писац сценарија је познати пољски писац Јержи Ставински, режисер је Војћех Сољаж, а носиоци главних улога — Балзака и Евелине Ханске — јесу француски глумац Пјер Менран и пољска глумица Беата Тишкевич. Писац сценарија је дуго времена изучавао документа у Балзаковом музеју у Паризу, а посебно је проучио преписку између великог писца и пољске племкиње, Најпре је, међутим, написао новелу о љубави између Балзака и госпође Ханске, коју је обја: вио 1966. године, а затим је написао н сценарио за филм. Глумица Гашкевичева је већ играла једну историјску значајну Пољакињу; Марију Валевску у филмској комедијо „Марнса н Маполеон“.