Književne novine
ИЗ АНЕВНИКА
ЛИСТАЈУЋИ КЊЕЕ.
И ОСТАЛО
О "ЧЕМУ СЛИКЕ БУТЕ
БОШКО ПЕТРОВИЋ („Дан међу сликама", Нолит, 1973) показао је Бројгелово видљиво „излажење из канонског схватања у слободу виЂења реалности", показујући и на карактеристичну низоземску наклоност ка пејзажу, чиме је иста као и како се доживљај полако премешта у значења и тежину ствари самих по себи. „Мако је тешко рећи шта значи то ствари саме по себи и какве су то оне, Јер, такве, оне не постоје, то јест без значења која у њима откривама", Указујући да постоје пи знапи нечега другога, као неки симболи, као антене које примају звуке неке друге музике, која се још није чула, Петровић је пошао корак даље у туманењу уметничког дела. Приказујући „стравичан точак на високоме стубу на слици Христа који носи крст: ковав и мастан, са комалом откинуте кошуље и злокобним гтавраном који чека" он утвођује да је то „ви
ћени детаљ света који изриче свет.
на нов начин".
Али, тек сада почиње проблем тводаштва, чини ми се, исто као и Петровићу, који поставља то питање: шта је Бројтел хтео, шта је доживљао тих тренутака док је ту слику стварао, док је тако видео светр Закључујући лепо да „слике казују нешто; о себи, све; о овоме, међутим, ћуте", Петровић мисли како ће то питање остати вазда отворено. Лепу је књиту о тој теми написао Бошко Петровић, али, мислим, требало је нешто рећи п о томе: о ономе осо битом, о чему то слике ћуте2 Бат покушати да их се „наговори", бар их провопирати, бар на тренутке, слутњом својом, колебањем својим, завитити у оне велике творачке тренутке, у онај доживљај уметников: када 12. док је, тралио дело. У склопу своје епохе, својих стваралачких млеја — колико је сликар ни како вилео Хоиста који поси кост, зашто је толико крст био крвав и мастан, и шта гавран чека, зар само почетак да кљује, можда у Прометеја а можла и у Луцифера. Колико је то пуније, мислим, када се у те усамљеничке лепоте творачке уђе, колико је то творачкије. Па, и кад се, можда, на погретан начин уђе. Иако, по-
»гмишљајући на Џојса, хоћу да ве~
рујем како теније не. пњави греп: ке, јер су његове трешке увек капије за нова открића, Дакле, ипак, ући, или бар покуптати. Ма» кар посрђћући!
ЛАЖНИ ЈТАРЕВИ из БУДВЕ
У току јануара 1973, У „Вечерњим новостима" објављиван је фељтон о боаћи Зановићима из Будве, који су, како се у наволницама, постолано, каже — стекли славу као авантуристи, уметници, философи, фалсификатори, љубавници и коцкари. Браћа Зановићи били су на многим европским дворовима, где су се поедстављали и као Лажни пар Шћепан Мали и као прини Кастриот или као Скендеђ-вег, па су тако били блиски са тадашњим европским моћнишима, љубили многе лепотипе онога времена, били домишљати, били на све спремни. Помитљам. док сам читао тај фељтон о пустоловинама њиховим, како је требало не само све сводити на то: да су били варалице по хохштапдери, него им подарити и једну другу компоненту. Наиме, признати им, како су били даровити, ка“ ко су били деца свога доба, како су умели да се снађу, и било је, поред осталога, У њиховим животописима и песничког и глумачког, јео су били налпасли средину из које су потекли, па У писмима што их шаљу на све стране европских моћника, не каже се уза АУд: како потичу из батбарских средина, где је срамота бити писмен човек, и како им је тетко због тога, па, ето, они хоће у свет и хоће свет, хоће витти степен нивилизатије, Тер осећају да УМ то припала. Била би то извосна дАђама, витпе нето ИЛМ, дтпама сте“ дине, спохе, надола и изабпаника, драма заосталости, ако би се браЗановићи им мало озбиљније третирали, ако ИМ се призна и оно из фељтона, како су, н један и други, велики мештар, што није било лако, ни онда ни сада, нарочито у европским оквирима.
Ба
ПРОТИВ ФОРМЕ и КАО ПРОТИВ ЗАОСТАЛОСТИ
Форма је, које било врсте,
знак заосталости, знак слободице и сигурности, знак кукавичлука и јазбинице. Посебно се У уметпости може казати, за оне који
су увек верни својој форми као својој застави, да су то нејаке личности, они који се не усуђују да. закораче даље, да искораче корак напред, да се издвоје. Опхрвани својом формом, а нарочито кад се прихвати, или је већ била прихваћена, па је наследно носе као болест, ти уметници, и кад стварају даровите светове из својих унутрашњих жила куцавица, из својих субјективних визија и пејзажа, само употпуњују општу слику и карактеристику времена, људи, митова, мотива и помажу да се устаљени поредак одожи на цени. Заточеници форме постану, у ствари, перјаници реакционајјнога у уметности, Никад реакција у“ уметности није долазила из разних авангардних праваџа, из побуна с леве и десне стране, већ из догме, из форме, Слао да је ле" ва или десна, а већ устаљена и већ призната као свет за себе, Покуша1 разарања фооме — то је највиши задатак песништва. то јест уметности, о чему је доста писао Ролан Барт у Француској — а у“ 'чеми се и ишло даље, баш “ Франпуској, иако је долазило до патђалокса, често, да се разарајући неку форму изграбивала нова, али коју је опет тоебало разорити. изобличити, негирати, мењати! Они који негују форму, заточнитпи њени, миљенити су по» ретка, што је н призолно., Иако се зна, да је уметност идеал а по релак стватоност. ми да између илеала ин стварности никол љубави нема.
ПРИЧЕ Из САДАШЊОСТИ
Има у књизи Густава Коклепа „Атвент клинти" Гоу палању „Аугуста Јесатета", 1973) и епиттама, и аћетизама џи басета, које се лако читају и заћотаваљеће, длмои очих, који се зрпамте, Коти су, ако се тако може пећи, РЧТУВАМИ. НаЗавНнО на свој начин, Или, ратазно, на, свет зачин. Ја их читах 13. јануата навече, кал пи неку домаћу тттамиу, мо часописе, У том дтутттиу, гампслих, могли су ла булу то сам Кокс лечеви аттвА И текстови. „Пад па дазнине":
Ти си пјесник, а и власт. Е, па власти твојој част. А пјесама што се тиче, та- су друге = приче, ~
па епиграм, то јест текст, „Доцкан стиже":
Само нам хисторију неки писци кваре, јер губећ меморију пишу ~ мемоаре.
У „Антисистему" Анрија Лефевра стоји: „Социолошки, оно што је важно јесте скок са „ја“ на „они", са „ја“ на „се“. То значи да у блиском поретку замена потпада под психологију а у далеком поретку под социологију. У блиском поретку довољно је можда раз мотрити ситуацију“. У том поводу, Крклец има „Узалудно питање": „Шта ће магарцу — пиџама2"
ДАРИНКА ИЗ РАЈКОВЦА КАО МЕРМЕР, АЛИ НЕ И ЗВУЦИ
Прва је моја помисао била = ту је дужност била јача него ср џе! То јест, ту је неки лажни мо» рал навладала љЉудскост, Реч је о познатом догађају из НОБ-а, а збио се у Шумадији, у селу Рајковцу, где је мајка Даринка жртвовала своје две ћерке, малу децу своју, девојчице, па су их заклали четници, а мајка је ИЗДРЖАЛА, није одала рањенога партизана; па су и њу убили. Пуно је воде протекло од тих дана, а од тога дотађаја праве се сценарији за филмове, драме, па ће бити и опера, балета, музике, и тако редом, а све у знаку већ традиционалне наше десетерачке славе и болести
"да се опет, још једна, мајка Јуто-
вића створи, нађе, овековечи, Као да их није било увек, У свим ратовима нашим, анонимних, али ипак у народу, у свом крају, незабопављених. А ова те, мајка из Рајковца, постала знак за све њих, обележје јунаштва, морала и честитости, Споменик који већ постоји и који се ууножава у менаџерским. више него ли даровитим покушајима разних стваралаца да се од тога „прави“ уметност!
Рекох п на почетку, 8 то ми је прва мисао била, када сам о томе саушао, читао, када сам неки спенарио 0 томе прелиставао, када су новине писале, дакле, онда, рекох: па, забога, ту је некаква дуж пост срце победила, ту је мајка себе и свој свет изневерила. Помислих на толике тренутке из ис торије и уметности, песништва нарочито, па и на онај филм совјетски „Четрдесет и први" колико е све то било управо обратно; уметност је почињала ОНИХ тре-
_______________________________________---- ис
нутака када се човек извлачио из
дужности, из морања, из задатака.
том ситугцијом наметнутих, том епохом запртаних том временском идеологијом неизбежних = Аакле, када. се оно људско = што се, како лепо рече Крлежа једном — од превише употребе офуцало, што се то ИЗВЛАЧИЛО у први план, што је то надјачавало дужност, задатак, па било ДОЖИВЉАЈ п тиме постајало уметнички чин,
Тако ми се то и сада чини, а помишљам, како и нисам усамљен у томе мишљењу, иако се већ широко пише, већ новине бележе, да. је ОНАКВА адаптација, стилизација, уметничко назови дело, већ свуда од срца прихваћено, а нарочито у Аранђеловцу, — како се то каже туристички — срцу Шумадије, родног краја дабоме, завичаја наравно, милога, где је и била премијера, па реприза, па тако редом, драме и трагедије С, Пешића, а у патетичној и без икакве мере режијски тонираној изведби Д. Михаиловића, која је „храбру мајку из Шумадије" уздизала до античких хероина, и јоџ даље, до симбола митскога, у који ја сумњам. У такав симбол, и такво митско, и у такву мајку, наравно. „Вечерње новости“, ево, у недељу 27. јануара. 1974. године, оба-
вије и Санџак, као и Румунија, моћи да осете сву величину и ди“ воту, сву застрашујућу лепоту => истинитог догађаја из Револуције, то јест трагичне погибије народ> ног хероја Даринке. Радовић и њених двеју кбери, а сада у драми Ст. Пешића, и у режији А. Михаиловића, којом је прошлога лета отворена смотра „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу. Рекох и у наслову: мермер да, али не и зву. ми, То јест оно уметничко, онај пламен или млаз људскога, што се обавија око дела уметничкога, што је то дело, а потекао из унутрашњих _ стварности јунака ми дотађаја, Ја, и у усамљеничком свом ставу, не могу да верујем — како су они величанствени треници лепоте п љубави за своју децу, за лепе своје девојчице, били тако грубо, тако драстично посе» чени, тако нижега нивоа и температуре, а за рачун онога другога, које је, исто тако било величанственога узнесења, да се не ода рањени борац, и да превлада ово друто, које је не љубав за човека него за човечанство, које је, измеВу ова два моџања у бирању, апстрактно и више дужност, вите учење морала, више задатак и обавеза традиционалнога, десетеоца, него ле оно-право; да-се тако ОСЕТИЛО, да је то из срца потекло. Ја не сумњам у херојство друтарице · Даринке _ Павловић, али учинити БЕЗ КОЛЕБАЊА да се изабере царство дуж= ности или нужности пре него оно — што је закон душе, жила кутавица крви и живота, део тела, љубав насушна, то не могу да поихватим, и у то нећу да веру“ јем.
Народни је певач, давно је већ томе, још цару Лазару на Косову утувио у главу — љубав апстрактму као оно више и лепше м јаче, него ли љубав свакодневну, живот свакидашњи, али ако је то било морање да се опстане под столетном окупацијом и да се народ не истреби, то се морање већ толико пута злоупотребљава, па као да маљем по глави бије толике несрећне догађаје српскога народа. Не ослушкујем Дисов стих: све поразе поетворисмо у победе! Али кажем, ипак, осаушкујући Сартра, да ако се једна победа опите до у танчине (или пораз) онда се она претвара у порал, н обратно, то јест пораз у победу! То у уметности може, Али они који се баве уметношћу, обично, упропасте све, Можда је могла и мајка Даринка да се уведе У свет уметнички, можда је било улаза и за њу, и излаза за њено дело, али их је мотао наћи само прави уметник, и само у колебању оном: када се мајка опредељује да жртвује своју децу, ка» ко, кад, којим својим чином, н шта је било пресудно, Када је могло да јој срце препукне од жадости, кад већ није онога часа ~ када су јој ћерке заклали2
Једну бих линију водиљу, ове подврсте, овога слоја уосталом == могао да прихватим; ако је мајка Даринка, наиме, била једним својим срцем, ф“баљу неком особи“ том, чистом, била наклоњена п рањенику, она је могла да се раз двоји — па да буде јачи онај део, који је љубав за рањеника, од енога другога, најјачега увек; љубав за своју децу, Колебајући се, можда, неки ИЗНЕНАДАН мин могао је да пресуди свему! Умет: ност то може: и уме ла оправда, исто као и живот; свако на' свој начин. Још увек, у свему што се учинило око тога догађаја, није се показало који је то био и какав изненадан тренутак па чи“, па пресудан,
У тај мит, тослодо илити дРру: гови, ја не могу да верујем.
Раде Војводић
вештавају нашу јавност, у наслову „Три смрти мајке Даринке", да ће и београдска публика, а. кас“
ГРАФИКА КЊИГЕ (17)
ЗА ПОВРАТАК
НАУСТРОВАНЕ КЊИГЕ
У СЛОЖЕНОЈ делатности под општим називом Графика књиге чије поједине задатке често решавају два пили више стваралаца у заједничком раду, илустрација је одувек била један од, најуочљиви“ јих и ликовно најатрактивнијих делова књиге. И увек када пред издавачем стоји рукопис који жеап објавити са нешто већим претензијама од пуког прештампавања текста, он се одлучује за потпунију _ графичку _ презентацију, што подразумева – илустровање. Овакав издавачки приступ у на» шим данашњим условима књИиж“ не продукције постепено престаје да буде правилом и, осим у при тодним издањима и монографија» ма, илустрација је врао ретки пратилац књижевног дела. Њено место је уступљено документарном материјалу, репродукцији уметничких дела (ако је реч о књитама о уметности) ми т. зв. умет« ничкој фотографији, који не могу задовољити све захтеве илустровања, нарочито када је реч о лепој књижевности, Књите за децу су изузетак о коме овом приликом нисам имао намеру да товорим, јер та врста илаустровања Чини тему која се може одвојено об радити, Желео бих да се задржим на илустрацији као делу сликара» „графичара, на запостављеној са» радњи уметника речи и слике ко“ ја је стпарала дела изванредне синтезе. Зашто лепу књижевност излајемо у најсиромашнијем 06лику досадних повезаних табака компресног слота.
ПАБЛО ПИКАСО: МАУСТРАЦИЈА
У да! | И! : а | => Е 2 <д | 7 М ЊЕ | 1 254
у У )
)
Знам одговоре; илустрација. по“ већава п тако високу пену књиге; читалац (м писац) не жели нлу> страцију уз текст и сматра да је сувишно несим л“отим изражај ним средствима понављати речима већ изражену мисао; илустрација. је застарела ликовна делатност наслеђена. из ХТХ века ит. д, Све то одвраћа и читаоце и издаваче од илустрованих књига, Мислим да су ови одговори добрим Делом резултат уских гледања на илустрацију који ову књижну дисциплину поистовећују са наративном сликом, унапред искључујући могућности правих ликовних са држаја. Савремени теоретичари уметности реч „илустративно" упо требљавају као атрибут негатив" ног, уметнички печастог, што ства ра нове неспоразуме и илустраши ји све више "мањује шансе за при суство У КЊИЗИ.
Било би ми драго да сам јел“ ног од „мојих писаца Џ. А. Се лмнџера уверио у своје ставове о илустровању када ми је пружена прилика да радим за његову књи> ту приповелака „За Есме" („јутос лавија“ 969), али, на жалост, он је уговором са издавачем забранио илустровање. Не знам да ли је имао прилику да види остала издања исте библиотеке, у којој су као илустратори сарађивали и неки наши познати сликари и трафичари, и видео какао су кКомпоноване илустрације у тим књигама, Свестан опасности да се узастопним смењивањем текста и илустрација може угрозити паж“ ња читаоца, у овој бибанотеци, као п у већини издања на којима сам радио, илустрације сам одвојио као засебну целину на почет ку књиге, На оват начин књига је добила ботат графички УВОА који је уочљив приликом првог прелиставања, илустратору су пру“ жене могућности за одликовање у континуитету од неколико стра“ на, а читаоцу су, након анковних, остављени ненарушени антемарни" садржаји Овај „лек“ не може м не треба ла буде примењен у свим млустрованим књигама, Илустрација може, ако је лобро сметтена, савртпено допуњавати текет; атмо сфером, патином. стилом, декора» џијом — као неопходна пауза нап
као паралелни израз = до те мере да чини нераздвојну пећину књи= ге, Сетите се Ладиних илустрација за Хашековог „Аоброг војника Швејка".
Ово своје излагање о илустра-
· цији илуструјем илустрацијом Па-
бла Пикаса, (види слику). То је је дан од шест бакрописа. за књигу Апјафојап: _ »Бузјагаја« _ (издавач: ртнед Ефшоп СЈјар, Ме Уотк, 1934), Када је 1966. године у Паризу отворена велика изложба Пикасових дела, њен графички део био је смештен у Националну биб алотеку (што само по себи тако" ђе нешто значи) а велики део из ложених листова сачињавале су илустрације. Каталошки подаци уз изаожбу, попут ових које наводим уз ово Пикасово дело, препуни су чињеница које говоре о раду великог уметника у области илустрације и сарадње са писцима. и издавачима. Илустрована изда“ ња дела Аристофана, Овидија, Пе трарке, Балзака, Макса Жакоба, Пола Валерија, Андре Бретона, Тристана Царе, Пола Елијара и многих друтих класика м савременика приказују Пикаса као великог заљубљеника књите и илус“ трације, Овом илустрацијом желео бих да прикажем не само јед= но његово карактеристично дело ове врсте, које поред своје илустраторске намене није изгубило ништа од ликовне и цртачке величине осталих њетових дела, нето и сву ону књижну функционал. ност коју ово дело садржи. На. сличан начин Пикасо је приступао и изради илустрација за друта де= ла каасичне књижевности: линеарни цртеж ослобођен јачих контраста савршено се везује са повешинама словних страна, стилске карактеристике пртежа асопирају ма ликовну обраду старих античких ваза што је непосредна веза са литедаоном темом, а правило је да свака илустрапија буде реаамзована као трафички лист => финални графички птоизвод у рукама свога творца, Ова последња
· карактеристика условила је да ве-
ћина његових илустрапија буле претходно штампана као библиофилско издање (као што је ова, штампана за Клуб излања ограниченог тиража У Њилотку) то ве одређује да ли су настале као поруџбине или као резултат лич+ них преокупација. Као илустратор, Пикасо се никада није придагоЂавао литератупи до те мере ла одступи од личног актуелног израза, тако да п ова илустралпија припада _ њетовим | „повременим враћањима неокласипизму“ (Хер берт Рид). Издавач је у сваком случају поступио на натилеалнити начин: упоребио је маустрапије мекменог, аутентичног ликовног налахнућа, а то је утоаво оно тто сматрам певим поедусловом добре ликовно-литерарне синтезе, добре илустрације.
Зато у примеру Пикаса и ње тових издавача проналазим могућ ности за повратак илустрованој књизи. Верујем ла се сарадњом, изменом информација о заједничким интересовањима сликара-тра“ фичара и писаца-издавача могу пронаћи многе скривене могућнос“ ти за унапређивање ликовних вре“ аности наше књиге.
Предложићу редакцији да у оквиру ове рубрике покренем неку врсту анкете међу сликарима м графичарима кроз коју би издавачи могли добити основне информације о њиховим жељама, интересовањима и спремности за плустровање одређених књижевних дела. Богдан Кршић.
пите +
Младен Милошевић
ЗАГРЉАЈ
Празан живог Стегао ме у загрљај. Губим се у зрну прашине.
Помешани с вихором, Облаци ме сишу. Цедим св кроз канџе неба,
Падам у загрљај Птице без крила, | А она давно небо прелетела,
|
КЊИЖЕВИР НОВИНЕ 11