Književne novine

СУСРЕТИ,

КЊИЋЕВНОСТ

СЛУЖИ ПОЛИТИЦИ

Разговор са кинеским писцима у Тијенцину

ВЕЋ ВИШЕ ОД МЕСЕЦ дана лутујем по големој земљи Кини. Досад сам посетио све највеће градове и упознао готово све видове кинеског живота, од народних комуна и чајних плантажа, фабрика и великих – индустријских предузећа, основних и средњих школа, до високих научних установа као што су многобројни и разноврсни институти и са своје богате традиције чувени у целом свету стари кинески универзитети. у

Но, једна ми жеља засад остаде неиспуњена: да се сретнем мн

азговарам с кинеским писцима.

а у којем граду да сам боравио, био то Пекинг или Кантон, врели Чанша или лепи Ханџо, шумовити Нанкинг или многољудни Шантај, свуда сам на то подсећао другарицу Ван Цин Це, своју сталну пратиљу и преводиоца на тим путовањима. |

Прилика за то указала ми се тек при крају путовања, у великом индустријском граду Тијенцину, са преко четири милиона становмика и око две хиљаде малих и великих фабрика, завода ин пре дузећа, педесет километара удаљеном од мора Хо пеј.

У Тијенцину нас на станици дочека службеница Градског туристичког предузећа другарица Ли, веома млада и ониска раста, која рече да не зна руски, те сам се с њом морао споразумевати преко другарице Ван Цин Це, која овим језиком добро влада,

Сутрадан пре подне посетисмо луку „Син га“ („Нова лука“) на мору Хо пеј, у којој се беше усидрио и наш брод „Вирпазар.“ Бар; од посаде дознадох да за Кину превози аутомобиле и камионе купљене у Италији и Белгији.

М хотел се вратисмо касно по подне. Опет подсетих своју сталну пратиљу да бих желео да разговарам с неким од локалних писаца. Она упозна с тим другарицу Ли. Рекоше да ће се постарати да мо. јој жељи удовоље. Врло је вероватно да ћу још вечерас имати ту прилику.

Оставише ме да се одморим, а оне одоше, Доћи ће тек увече.

Али дођоше пре уговореног времена. Радосна вест: два писца ће ме примити на разговор. Не вече рас, већ одмах, јер ће увече бити заузети, Да се, дакле, спремим; већ ме чекају у истом хотелу, само спрат изнад моје собе.

Одавно сам прижељкивао један такав састанак. И држао сам до њега. Зато сам унапред био спремио двадесет питања. Требало је да то буде као интервју. Своја пи: тања, на руском, предао сам дру: тарици Ван Џин Це још док смо били у Шангају. И замолио је да писцима каже моју жељу. Ако немају времена да напишу одговоре, да се, бар, упознају с питањима и спреме за усмени разговор.

Кад у уговорено време одосмо на састанак и моје ме пријатељи це представише писцима, они се извинише што нису имали време. на да напишу одтоворе. Одговара ће усмено.

Њихове личне карте: Лу Си, 43 године, драматург у локалном позоришту, бави се и новинарством. Завршио први разред средње школе, образовање стекао самоучки. Досад није објавио ниједно дело. Жан Хцеј Џо, 34 године, слободан писац. Завршио Институт кинеског језика у Тијенцину. Објавио две збирке приповедака: „Прекрасни облаци“ и „Село“, Ради на роману „Градитељи“, досад написао 240.000 хијероглифа. Уређује књижевни часопис „Нова лука“.

Почесмо од првог питања:

1. Под чијим утицајем сте по: чели да пишете»

Жан Хцеј Џо:

— Потичем из породице сиромашних сељака. Било је природно да се окренем селу. Године 1950. покушао сам да описујем живот сељака. Дакле, живот сељака дао ми је први подстицај. Читао сам приповетке Лу Сина, утицале су на мене. Затим сам читао и друге приповетке и романе о револуцији. Пре почетка Велике пролетерске културне револуције објавио сам више приповедака и краћих чланака у шапгајским и пекиншким часописима. Главни утицај: познавање маса. У Кини јеу то време био веома популаран роман „Сан у црвевом вајату“; аутор је Цао Сјуе Цињ. И он је утицао на мене.

2. Да ли су на Вас утицали не ки европски писци> |

— Нису.

3. Које европске писце знате и која сте њихова дела читалиг

— Горки: „Мати“, Гогољ: „МР: тве душе“ и „Тарас Буљба“, Тур;

"та, служили издајницима,

тењев: „Очеви и деца“ и „Племићко гнездо“, Пушкин: „Капетанова кћи“, Фадјејев: „Млада гарда“, Островски; „Како се калио челик“.

4. Којег од светских — писаца сматрате најбољим»

— Горког и Лу Сина, Лу Син је кинески Горки.

; , 5. Које дело светске књижевно. сти сматрате најбољим»

— Приповетке Лу Сина и роман Торкога „Мати“. Добар је Толстојев роман „Ана Карењина“, и Пушкинов „Евгеније Оњегин“,

6, Да ли су кинески писци У прошлости имали узоре у вели: ким светским писцима, који су то писци и која су њихова дела на њих утицала2

На то питање одгтоварам — као под 5. а

7. Књижевни метод ш теме У кинеској књижевности пре Велике пролетерске културне револуцијег

— Владала је „црна линија“ Лиу Шао Чија. Писци нису одлазили међу масе, нису описивали живот широких народних слојева. Одбацивали су линију председника Мао Це Тунта.

8. Најпознатији писци и најбоље дело пре културне револуције“

— Не могу да наведем нијед нога.

— Колективно.

— Како: колективног је немогућног

— Могућно је.

— Каког

— Одлазим у масе, Посматрам људе на лицу места, На раду. И сам физички радим. Заједно са њима. Помаже ми то да боље разу мем живот радног човека, његове патње, трпљења, жеље, стремљења. А онда то описујем. Чим једну главу довршим, поново одлазим у масе, Организујемо састанке, читам им оно што сам написао. Слушају. Дају своје мишљење. Ово треба овако, ово онако, Ово је списано верио, ово није, Сва мишљења записујем. И према њима се управљам. Прерађујем, допуњавам, проширујем. Па опет у масе, па наново читање. Сваку тла: ву колективно претресемо. Наш велики вођа и учитељ Мао Це Тунг тако нас учи: слушати мишљења радника, сељака, армије; приближити књижевно дело масама; испитивати на лицу места.

11. Савремена кинеска књижев. ност уопште» На каквом је ступ. њу развоја у садашњем тренуткуг Метод, теме, садржина, улога, књижевни родовирг Е

— Одговорио сам под 10. Могу да допуним: много тема, млади нисци. Најчешће теме: антијапански рат, служба народу, оданост Партији, љубав према председнику Мао Це Тунгу, обуздавање реке Хај хо („Жута река“), сликање живота омладине која одлази у село на рад, живот учитеља и наставника, особито сеоских. Стварање колективно: договор с руководећим кадровима, с масама, са армијом, са другим писцима. Књижевно дело има важну улогу, зато мора бити одговорно,

12. Најпознатији савремени ки-

нески писци и најбоља. њихова дела2

То

НА СЛИЦИ: АУТОР ПУТОПИСА СА СВОЈИМ КИНЕСКИМ ПРЕВОДИОЦИМА У НАНКИНГУ НА НОВОМ МОСТУ ПРЕКО РЕКЕ ЈАНГЦЕ

9, Књижевност у току култур не револуције2 Је ли имала ути: цаја на њен ток»

— За време културне револуције уметност није стварана, па ни књижевност. За стварање је, као што знате, потребно време, један дужи временски период. У току културне револуције за то није било времена. Имали смо преча посла. У почетку културне револуције Јао Вен Јуан објавио је драму под насловом „Немири“. Служећи се методом древних кинеских писаца, скривено је критиковао Комунистичку партију Кине. Било је и других писаца који су описивали кинеску прошлост да би критиковали савременост, ко“ мунизам. И Венова драма и де ла других писаца његовога кова имали су веома негативан утицај на ток културне револуције. Ови су писци у први план истицали чиновнике, господу, буржује. Имали су буржоаски поглед, није им било стало до класне револуције, били ву под отровним утицајем „пр: не линије“ Лиу Шао Чија. Такви писци су називани „отровна трава", Такви су били, на пример, Тијен Хан, Сјао Јан и Џо Јан, Писали су против. диктатуре пролетаријаТипи- чан пример такве, негативне књижевности је драма „Судбина три жене" Сјао Јана. Главне личности ове драме су три уличарке.

— Тако је било и у оперској уметности — допуни Лу Си. — И уопште, у свима позоришним врс тама, И писџи и уметници одбијали су да у своја дела уводе народне хероје, раднике, сељаке, вој нике.

10. Књижевност после Велике пролетерске културне револуције: метод, теме, утицај, улога>

Жан Хицеј Џо:

— Нема је. Тек ће се родити. Сасвим је извесно да ће се разви: јати у духу учења председника Мао Це Тунга. Писци одлазе У масе, раде физички, преваспитавају свест и поглед. Јунаци књижевних дела морају бити: народни хероји, херојски обрасци, људт из широких народних слојева и из армије.

— А како Ви пишете свој ро-

"ман — прекидох та.

— Не бих могао да истакнем ниједнога писца, нити било које дело.

Лу си;

— Културна револуција извршила је велике промене. Води се оштра идеолошка борба. Дуга. Осам образаца Пекиншке опере под директним руководством супруте Мао Це Тунга. Много су постигле Шангајска и Пекиншка драма. Тамо се такође ради колективно. Оформљене су специјалне групе уметника, које су створиле значајна дела. Нарочито је значајан успех постигнут у стварању савремених кинеских опера. И у балету је видан успех. Могу да истакнем балет „Догађај у Шангају“, оперу „Луи Цјан Сун“. Романа ми приповедака нема.

13. Шта најрадије читају Кинези, нарочито омладина2

— Дела председника Мао Це Тунга и новинске чланке.

Лу Си:

— Слушају савремене опере и гледају балете са савременим темама. 14. Најчитаније дело савремене кинеске књижевности2

— Не бих могао да кажем.

15. Шта мислите о савременој совјетској књижевности2

— Књижевност мора да служи подитици. Савремена совјетска књижевност упрегла се у служоу совјетском ревизионизму. Зато је на ниском уметничком нивоу.

— Пример2

— Не бих могао да га наведем.

— А Шолоховг — упитах.

— Шолохов је главни представник совјетског ревизионизма. , својим делима клевета револуцију и велича издајнике. Служи контрареволуцији. — Читали Дон“2

— Нисам. )

— Да ли Вам је познато да је за тај роман добио Нобелову награду 2 |

Жан Хцеј Џо погледа у другарицу Ван Цин Це. Она у мене Једва се објаснисмо шта је то Нобелова награда. Нико од мојих саговорника за њу није чуо.

16. Да ли сте чули за Солжењицина2 — Контрареволупионар. Читао сам „Један дан из живота Мвана

сте његов „Тихи

Денисовича“. Није ми схватљиво да један такав љути непријатељ социјализма може да живи и пише усред Москве!

17. Познајете ли југословенску књижевност» . — Пре више година дошла ми је до руку збирка савремених ју“ тословенских приповедака, у Кинеском преводу. Сећам се неких наслова: „Слута Јернеј и његово право“, „Облаци над Таром“, и још неких. Али сам заборавио имена аутора.

Рекох да је прва од словеначког писца Ивана Цанкара, а друга

од српског књижевника Чедомира .

Миндеровића. ИМ, не одолевши професорској навици, испричах им понешто о овим нашим писцима — да колико-толико обогатим њихово знање о југословенској књижевности, 18. Да ли вам је познато да је најбоље песничко дело југосло“ венске књижевности преведено на кинески Које је то дело и да ли сте га, можда, читали>

— Не.

— „Горски вијенац“ — рекох. — Да ди сте чули за то наше дело2

— Не.

19. Да ли сте чули за нашег 10беловца Иву Андрића2

— Не.

— А за Крлежуг — допуних питање.

— Не.

Пошто сам, малочас, објаснио шта је то Нобелова награда, од лучих се да на крају поставим и двадесето, последње питање, мада сам се, уколико се одговора тиче, већ унапред био помирио с тим да та неће ни бити.

20. Шта мислите о Нобеловој награди и да ли бисте и ви желели да је једнога дана добијете“

Уместо одтовора, Жан Хцеј Џо се насмеја.

· Насмеја се и његов колега Ху Си. у

Насмејаше се и моје две пратиље. Па — и ја.

Рекоше ми, на крају разговора, да се инострана књижевност у кинеским школама не учи. Ваљда је то требало да послужи као оправдање што књижевности западноевропских земаља уопште не познају.

Упитах, још, које би дело кинеске књижевности могли да препоруче за превод на српскохрватски језик. Нису о томе размишљали, те не би могли да се Од луче.

Први пут на овом састанку чух да у Кини постоји институција „слободни писац“. Зажелех да 0 томе. нешто више сазнам, ади више није било времена за разговор. Журили су они, журили и ми.

Завршисмо разговор и опростисмо се од писаца.

Милојко Чоловић

„Размењене главе“ као филм-мјузика

Индијска легенда о трговцу и ковачу који су, заљубивши се у ис ту девојку, разменили главе, а то је довело до низа неспоразума и грешака, у своје време је веома много заинтересовала Томаса Мана, који је под насловом „Размењене главе" објавио новелу 1940. тодине. Исти мотив сада је заинтересовао енглеског писца Антонија Барџеса и младог композитора. Стивна Шварца, који су написали сценарио и музику за филм-мјуЗиКА. КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: ар Петар Џодк, Васко Ивановић, Миодра: Шлић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни џредник). мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедо. мир Мирковић, Богдан А. Поповић (опс. ративни уредник), Владимир 8. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић. Тех, ничко-уметничка опрема: Драгомир Ди. митрпјевић,

Књижевни савет: др Димитрије Вуче. нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душав Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић,

Аист излази сваке друге суботе. Цена 30 дин. Кодишња претплата 60, полутодишња 30 динара, а за иностранство двоструко. Аист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“ Београд. Француска 7. Телефони: 627.286 (редакци. лају ш 626-020 (комерцијално одељење п ад министрација). Гекући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се не праћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

титана

ТМ МЕМОЕЛАМ

ПЕТАР ЛУБАРДА

Ммро је Петар лубарда.

Остао је празан његов атеље, са оним дивним нередом, претрпан сликама, четкама и јаким мирисом боја, У Иличићевој 1. Остали су пројекти; скице и недовршене слике као неми сведоци гигантске борбе човека-ствараоца са сила ма света, мрачним и недокучивим, које су тако често куцале на врата његове свести. Силе које су тако често угрожавале ово наше време и време историје, и време будуће. Лубарда је са својим делом управо и живео и борио се на оној суровој граници између мрака прошлости п неизвесности будућности. Његова биографија није спектакуларна: родио се пре шездесетседам година, 1907. у Љљуботињу у Црној Гори. Школовао се у Сплиту и Сињу, а 1925. долази у Београд, уписујући се на Уметничку школу на којој суму професори Љуба Ивановић, Бета Вукановић и Илија Шобајић. Али немир у њему не задржава га дуже на Академији и он већ наредне тодине, 1926, одлази у Париз. Покушава да студира на званичној Академији мн излаже у Салону независних. Међутим, више га привлачи Лувр, дела старих мајстора, уметност древних времена, стари Египат. И сам је касније писао; „Мени су Египћани изгледали као да су из мог родног места Љуботиња. Видео сам да су се чешљали дрвеним чешљевима какве је употребљавала и моја баба... Морао сам се некако ослонити на доживљај и психу тих несразмерности у поимању времена: архаичних и супермодерних. Ту сам потражио неку снагу п храну". Око 1932. поново јеу Београду, године рата проводи у заробљеништву, после ослобођења једно време (1946 — 50) живи на Цетињу, да би се потом дефинитивно вратио у Београд.

Ако би се могло, трубо узевши, говорити о једној доратној фази _Лубардиног стваралаштва (1927 —40), онда би се могло указати и на неке формално-стилске оквире условљене далеким утицајима Ел Грека, Гогена п Матиса. Јер њега се, де факто, модерни европски покрети, фовизам, кубизам, па ни експресионизам, нису озбиљно дотакли. Али у једном ригорознијем рашчлањивању лако би се уочила и она компонента распона из међу архајског и супермодерног, старог Египта и ХХ века. М томе је ваљда и извор оне супериорне драматике најбољих Аубардиних слика, оне непоновљиве синтезе опорог духа спознаје и интуитивмих продора у суштину феномена. Јер, већ у неким пределима из 1934. (Љуботин, Доње Поље) пулсира онај исконски немир од којега крш пуца и камен се попут немани пропиње у небо. А да и не говоримо о оним најбољим дедима (не само. у Лубардином опусу) из педесетих година (Камена пучина, скица за Битку на Вучјем Долу, Квргава стена) у којима је Лубарда већ нашао и оформио пуноћу стила на ивици експресије и апстракције, задржавајући асоцијацију као једва видљиву али неопходну везу са суштином сликарске поруке. ИМ када јесликар ПеЂа Милосављевић, поводом оне историјске изложбе у УЛУС-овој галерији, 1951, писао да је то „доба ковања нових облика", онда је он управо уочио пи саму суштину Кубардиног значаја. Не само да је он „први у нашем сликарству У сликани предмет унео ванвременску димензију" и „слике претворио у модерне метафизичке иконе" (ЛА, Трифуновић), већ је он у њима сажео истину времена у експанзивну лепоту знака, дајући му значај симбола неких универзалних стања духа п свести о времену.

У језгру живота време је немерљиво, говорио је Лубарда, а његово дело управо је п рођено у језгру живота.

Мало је дела која су добила тако адекватну опену још за ауто. рова живота и тако високо дам оправдано признање. (С. Б) –