Književne novine
ТНАПУТАЊА ФЕСТА
филм, што је био покушај рушења конвенционалног начина мишљења, постало је данас пуни реалитет филма у свијету. Некадашња авангарда постаје данас конвен. ција. Али, по свему судећи, само је, бар засад, Бергману пошао за руком да унутар тог таласа насиља нађе право лежиште за импостирање својега унутарњег опредјељења и да досегне онај високи степен умјетничке зрелости која омогућује велико дјело, Мода ће доћи, и проћи, а дјело остаје. Можда се, баш поводом наведе вог, Бергмановог, примјера може товорити о томе колико је запра во Бергман био испред моде. Она та. је сустигла, али га није достилла. Онај дуготрајни низ година ћу тања великих фестивала око чу“ десног Бергмановог дјела у цијели ни, сва закашњела признања, ва љано говоре о томе.
Мода, је сустигла Бергмана, али та није достигла: отуда је много филмова у струји насиља али не“ ма великих дјела. Ауторима дјела у којима је насиље опсесија, још увијек као да је то могућ ност да шокирају а не да креира» ју. Дјело, међутим, не егзистира на шоку и тешко да се остварује шоком. у
Управо због тога је и било мо тућно тврдити, с великим повјерењем у ФЕСТ, да је он све бо. фи а филмови све слабији. Некада је ФЕСТ био мање организован али је имао више значајних дјела. Данас је он права слика свјетске продукције а у њој је, очигледно, мало великих дјела,
Међутим, не треба сумњати у сналажљивост продуцената ин ум: јешност великих фестивала, Сви ће они учинити све што је могувно да се дође до филмова који ће бити велики хитови, И комерцијални и политички,
У сваком случају овогодишњи ФЕСТ бно је у тој мјери у знаку насиља да су скоро незапажено прошли филмови другачије оријентације. Читава једна тенденци“ ја скоро документарисгичке реконструкције (као што је, примје» рице, Цинеманов филм „Операција Шакал“ или Висконтијев „Лудвиг") остала је без великог одјека. Чак и мајсторство режије јед: ног Алана Бриџеса („Заблуда") или Франсоа Трифоа („Америчка ноћ") Ајеловало је одвећ неатрактивно. Шта тек да се каже о филму уСтрашило" који је, и поред маестралне глуме Џина Хекмана, само подсјећао на филмове од при је неколико година. Мода је у филму навика која убрзо постаје на чин понашања, мишљења, осјећања. ФЕСТ је за такво стање ствари најмање крив,
Ла би се спасио од помодности п да би био не само смотра свјетске филмске моде, већ м културна акција, ФЕСТ мора тра тати за овим што долази, што ће постати мода. У том смислу он је, овај пут, својим ралним дијелом поститао почетне резултате, Али он, очигледно, мора постати стјепиште социолога, политиколота, естетичара, критичара, ствавалана =- свих оних који ће, уз публику која филмове прима са минимумом унапријед датих инфоомација, овој смотри филмова свијета давати једву мериторну и немиадспано дијагнозу,
ФЕСТ, дакле, треба да буде и радни скуп оних који ће филму дати ваљаност ошјењигача и ту мача свега онога што је у свјет„ском филму познато и што ће бити познато. Јер оно што је већ конвенција значатно је само онда ако је занста велика умјетност. А тата је, то је показао и овај ФРЕСТ, одвећ мало,
Што мање шапутања — што више крикова.
Вук Крњевић
АПЕЛ. ЗА ОДБРАНУ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
Наставак са 1. стране
ректно прављен али недовољно узбудљив Хјустонов, „Град Изо биља"). Овако презентиран амерички филм почео је, очигледно, робовати неким новим драматуршко-тематским шаблонима (у мо ду је, рецимо, ушло прављење филмова о паровима скитача који се потуцају по друмовима пи пругама Америке, обично у годинама депресије) или се, просто, на неке раније уметничке и ко мерцијалне успехе сада надовезују нека нова слична остварења (у томе смислу, „Плави анђели" делују као парафраза „Голих у седау“, „Сузана и Џерема“ као тинејџерска реплика на „Љубавну причу", а „Црна браћа џевају" као прначка варијанта „Вуд“ стока" па чак и, одлично, Шац бертово _ „Страшило“ представћа само ехо оне врсте фил-
о _________________________________ ===
|
мова · који на мозаичан на> чин товоре о доживљајима дво-
јице бескућника, везаних неким.
чудним _ пријатељством, _ какве
смо својевремено налазили У „По
ноћном каубоју“ или „Голима У
седлу"). Да парадокс буде већи, |
најснажнији амерички филм при
казан на овогодишњем ФЕСТ-у, |
„Ослобађање" Џона Бормена, деАло које онажним аргументима по ткрепљује своју тезу о насиљу суровости савременог света, слу“ чајно се провукло у званичну се лекцију са ексклузивног програма „Видици", захваљујући срећној околности да филм Максими= лијана Шела „Пешак" није на време стигао на ФЕСТ...
Оно што важи за амерички филм на ФЕСТ-у 74. то важи и за италијанска филм који је, већ по својој новијој тради“ цији, окренут подитичко-сатирич ним темама („Филм о љубави и анархији" Вертмилерове, „Хоћемо пуковнике". Моничелија) или делима са елементама опоре социјалне критике (Цампин „Скалпел, бела мафија") при чему се социјална драма често претвара у социјалну комедију (Латуадин „Убица столећа", Петријев „Приватна својина више није лоповлук") — али, оваква оријентација италијанских синеаста већ почање да делује као својеврстан манир, односно као слабији ехо онога што је италијански филм, сличним третманом, већ понудио ранијих година, рекло би се да леко успешније и у стилском и У тематском погледу – („Радничка класа иде у рај“, „Мими, металац коме је повређен понос"). · Што се Висконтајевог „Лудвига“ тиче о њему ваља посебно“ говорити, јер овај велики аутор, заокружујући сопствену трилогију о неким германским срединама и ли ковима који пропадају („Сумрак богова", „Смрт у Венецији", „ЛУД Биг"), увек пружа обиље материјала за размишљање о људској природи, као и о ауторском третману те природе у оквирима јединственог висконтијевског опу са.
Од преосталих великих европ ских кинематографија, које су на овај или онај начин биле представљене на ФЕСТ—у, не би се ништа особито могло рећи ни о енглеској (у чијој су се се“ лекцији нашла два заиста сјајно режирана филма, Лоузијева „Нора" и Пекинпоови „Пен од сламе", оба с тезама које нас не остављају равнодушним, али уз њих су дошле и неке мање-више успеле _ комерцијалне — причице, као „Заблуда", „Операција Шакал", „Њушкало" пили „Љубавник _ великог | стила", о којтма стварно не вреди трошити речи); ни о совјетској (која нам је уз једну занимљиву савремену тему, Авербахов „Монолог", пону дила и једну пралично развучену политичку „гаврасијаду“, Желакјавичусов филм „Та слатка реч — слобода", а и један песхватАмв промашај Андреја Тарков“ ског = „Соларис", дело које пока зује да се овај аутор лакше сналази у прошлости мего у будућ ности!); а што се француске селекције тиче, у њој је почасно место припало старом Трифоу, чија „Америчка ноћ", колико због своје непретенциозности толико м због своје спонтаности и шарма у третману једне специфичне „филмске теме" (реч је о филму који показује како се правм филм!), заслужује све симпатије = а уз Трифоа појавили су се, опет, спретни Лелуш и промућур“ ни Гаврас са својам новим причама на старе теме („Срећна нова" и „Опсадно стање"), као и аутори без чијих се филмова може замислити сваки фестивал (Кајат с делом „Нема дама без ватре" и Боасе с филмом „Стање редов“
но", оба прављена тако да <е одмах забораве). Од свега осталог, што је на
ФЕСТ-у виђено, заслужују да се помену још свега два-три _филма: пре свих, швајцарских филм „Позивница" у режији Клода Го рете (суптилна прича о „малим људима“, испричана подједнако и на „татијевски" и на „чешки“ начтн), затим чудни промашај Анлжеја Вајде — „Свадба“ (дело чију је метафоричност тешко проникнути), па једна нова штан ска варијација на старе буњуеловске теме (филм „Ана међу ву“ ковама" Карлоса Сауре, филм превише педантно прављен) пли дело ижидијског мајстора Сатјаџита Реја „Грмљавина у даљини" (филм режиран прилично старомодно и млако, али са пуно осе“ Нања за штамунге). Но, све су то били само различити облици шапутања путем филма, којима су поједини аутори само дис> кретно доказивали свој редитељ ски _ шарм. Једини — истински крик једног ствараоца, пун 60 ла, мудроста и гнева, дошао је тек са филмом Ингмара Бертмана. „Крици и шапутања"“ — то но во п грандиозно дело великог У" метника, у Коме тренутак непосредног додира са смрћу АОности ми тренутке истинске спознаје јун“ ама бергманов ки датим, _ раскошно _ј: снимљено, маестрално глумљено, испу. њено интензивним колором И драмском напетошћу, снажно је и дубоко. Нова Бергманов филм суочава нас на нов начин с оним
ФИЛМСКИ РЕЖИСЕР КОСТА ГАВРАС ЧИЈи ЈЕ НАЈНОВИЈИ ФИАМ „ОПСАДНО СТАЊЕ" ИЗАЗВАО ВЕЛИКУ ПАЖЊУ НА ОВОГТОДИШЊЕМ ФЕСТ-У
филозофским питањима карактеристичним за комплетан аутор“ ски опус овог ствараоца, за патања која се пре свега тичу мо" тућности комуницирања меЂу људима у савременом _ свету.
, ево новог парадокса, _фиАМ који поставља питање могућно“ сти комуницирања, сам је веома тешко комукацирао с тледалиштем — па, ипак, „Крзци и шапу“ тања“ били су на овогодишњем ФЕСТ-у једино дело које је ис“ тински узнемирило публику, мако је говорило само о човеку и његовим душевним стањима, нако се није користило средства“ ма „полатичког трилера", Сизарним хумором нити насиљем. Уме“ сто да нас, Као већина других филмова, суочава са различитим феноменима савременог света, Бергманов филм нас је, на максимално сугестиван и ефака“ сан начин, поново суочио са нашим властитим животом.
После свега, имајући на уму глобалне карактеристике минулог ФЕСТ-а, као и тенденције које су на њему дошле до изражаја, треба рећи и ово: напуштајући, с ретким изузецима, приказивање душевних стања савременог човека (на начин на који је то, рецимо, својевремено чинио Антониони), филм. се све више окреће приказивању и анализи друштвених стања, Дакде, уместо да посредством еазуел не метафоричности конструише психологију ин емоције појединца, трагајући за његовом судбином, савремени филм радије реконструише неке велике социјалне им политичке системе који нас све подједнако угрожавају, приказујући нам како ти добро организовани (системи систематски врше терор над уг" роженим им беспомоћним поједлинцем („Опсадно стање", „Та слатка реч — слобода", „Нема ди ма без ватре", „Скалпел, бела ма фија", „Монолог" или „Затворени ци"' само су различити примери ове тенденшаје, присутне у разли читим кинематографијама, од сов јетске до америчке!). Некадаш» ња интимистичка драма би ва замењена модерном друштвеном драмом. Одатле се ра“ ђа и једна нова, анти-метафорич“ ност савременог филма — јер. У" место да се кроз филмско дело, визуелним _ средствима, _ ствара одређени _ естетички мит, неким већ дати социјални МИТОВИ, који постоје изван филмова, само треба да буду реконструн“ сани и претворени у сликеу филмовима који се по њима буквално праве (тако, рецимо наста је филм „Операција Шакал" о покушају атентата на генерала Де Гола, или филм „Дани минхенске преваре“ у коме се при“ казује под којим је околностима дошло до пропасти Чехословачке пред први светски рат). Али, Са ло како било, утисак о неумитној поражености савременог чо“ века у савременом свету, остао је исти кад и у време прављења „антимистачких“ филмова: данас, притиснут _ разним агресивним системима (политичкам, социјалним, еснафским) савремени човек као да кроз овакве филмове узалудно шаље апеле за одбрану своје све угроженије – егзистенције! Слободан Новаковић
ЛЕТОПИС
„Змајева награда“ Десанки Максимовић
Жири у саставу _ Милош и. Ђандић, Иван В. Лалић, Бошко Новаковић, Павле Поповић и Јован Христић једногласно је донео одлуку да се „Змајева награда за 1973. годину додели песникињи Десанки Максимовић за збирку „Немам више времена“, објављену у издању београдске „Просвете", У образложењу жирија се истиче да је реч о новом стваралачком домету у значајном и из грађеном песничком опусу Де“ санке Максимовић.
#
Збирка „Немам више времена' је, у извесном смислу, заиста нови стваралачки домет. Али, она је и знатно више од тога, Кад, наиме, песник ранга _ Десанке Максимовић, највишег песничког ранга, пристане на ризик ч отвори нам двери у свет своје најинтимније, приватне осећајности чини то, без сумње, саврше но свесно: не тежећи да кратко. трајно дејство на читаоца пости не неприродним, лажним _интензитетом тих осећања и не страхујући да ће се та осећања. неког и тако дојмити. Збирку „Немам више времена“ могао је написати, и написао ју је, само песник великог животног иску. ства, кога волимо п уважавамо већ дуги низ година, који је 48" нас изван и изнад сваке потребе да се поезијом игра. Песник ко ме је поезија најприснији начин комуницирања с другим људима и који сводећи сопствени биланс може само мудрост да нам саопшти, Таквог песника треба слу. шати.
Ниједног трена наша песникиња није настојала да читаоца опсени трансценденталношћу те ме о којој је реч, није се трудила да му је наметне као какву уни“ верзалну истину, Збирка „Немам више времена" је, привидно, ви шеструки израз приватног иску“ ства и личних осећања. Реч је њој о смрти њених блиских, 0 торким и трагичним осећањима. која су те смрти изазвале, о ми слима с којима се човек и пе сник у таквим ситуацијама носи, о мртвима који у њему и са њим на свој начин продужавају да живе. Па ипак, и поред те, привидно омеђено доживљене, тратике о њеним размерама нема. двојења — у њој има места за сваког од нас, она и јесте проду“ жено, наше искуство.
Привилегију да излажући сво“ ју душу на увид не изложе и пе лог себе опасности од театралности имају само песници велике снаге, А снага оних песника који мисле и осећају привидно непретенциозно, говоре мирно н тихо, а ми њихове речи примамо као снажне п универзалне _ истине још је већа. Обележавајући овом збирком затварање једног свог песничког круга, склапање корица књиге коју је; ево, пола стодећа исписивала, Десанка Макси мовић је и сал показала да је та: кав песник. (Б).
%
Индија – највећи произвођач филмова
По броју снимљених филмова У
току једне године, на првом месту стоји Индија са 430, испред Јапана са четири стотине и САД са око 200 до 250 фчамова. Индијски филмови се мало извозе у земље Европе и у Сједињене Америчке Државе, али веома мно то у земље Африке, Азије и у Совјетски Савез, а ин у Индији посећивање биоскопа представља велико задовољство чак но најсиромашнијих људа. У тако великој продукцији јавља се, много више него у другим кинематогра
у овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ И ЦРТЕЖИ МИЛА ДИМИТРИЈЕВИЋА
____„________________________________________ о иии———————_—__
ер заостатак тема. „Да би Па коћа „избегла, поре филмова из индијске историје и митологије, снимају се „познати западни фалмови У индијском да кору и са нешто измењеним дијалогима. Тако су настале ИНАН]. ске верзије филмова. „Апартман“, „Слатка Ирма", „један ак и једна жена", „Цитадела“, „кум. ита. Индија те стране филмове не може да увози зато што велики део њеног становништва не разуме прилике у тућем друштву, а бројни неписмекмл не би могли да читају титлове, па се зато страни филмови екранизују
домаћој верзији.
“ Индији се често читаве фамилије, Од којих су „ЈН ВеЦИје Мукерџи и Капур, баве онима: њем филмова. Родитељи, браћа и сестре, рођаци, па чак м пријатељи учествују у снимању поједи“ них филмова као продуценти, ре жисери, композитори, глумци Н певачи (филмови СУ врло често проткани атрама и песмама). Фрилмска техника је обично врло једноставна и чак прамитивна, а. студији импровизовани, док је је дна од специјалности и то да многи познати Г. АУМЦИ, ако пуСлика жели да их често гледа, свимајо етше филмова истовремено. Нормално, филм се снима, око годину дана, али се дешава да се снимање м знатно продужи. Мулавном, широка пуолика жели да у биоскопу сања, радује се и пати у измишљеним ситуација“ ма, али има и реалистичкалх и социјално-критичких _ филмова, Х Калкути такве филмове стварају Мранал Сен и Сатјаџит Реј. Реј је добио више међународних на“ трада на европским фестивалима, а Сен је сада — како Волфрам Рункел саопштава у хамбуршком „Цајт магазину“ — управо сни> мио филм о друштвеним и личним конфликтима једног радикал нот политичара. Кад је одржана премијера овог филма у Калкути, публика је дуго остала пред биоскопом 1 дискутовала о филму и његовам идејама, а У дискусији је учествовао и сам режисер. За: хваљујући том „новом таласу, филм у Индији није више средство за успављивање и заборављање свакодневних невоља и тегоба, већ и начин за боље упознавање стварног света п стинање социјалне свеста.
Признање Марјану Липовтеку
Овогодишњу. _ Прешернову..: награду добио је истакнути Компо“ зитор, пијанист, музички, публипцист п педагошки радник Марјан Липовшек, чији је полувековни рад на многим равнима музичког живота обогатио нашу култу“ ру и уметност.
Рођен на самом почетку 1910. Липовшек је од најранијих дана свог уметничког развоја показао, поред необичног талента п жеље за усавршавањем, стваралачку озбиљност и зрелост тако да је већ тих година наговестио своју многоструку п неуморну актинност. Био је студент _ Славка Остерца, оснивача музичке Мо дерне у Словенији, и захваљујући његовом утицају као композитор се залагао за новије и савременије токове. Као пијанист изграђивао се код Јанка Равника, такође знаменитог словеначког ком позитора и мајстора клавира. Његов уметнички лик обогаћен је у време студија у Прагу у позна. тој школи Јозефа.
Мајсторској Сука, тог ненадмашног великана музичке педагогије чији су Ђаци били многи данашњи водећи на, ши композитори, од Предрага Милошевића до ' Миховила Ло тара. :
_ Као композитор Липовшек . је придонео развоју словеначке му заке једним импозантним прилотом у којем доминирају: „Домовина“, (симфонијска поема), Гудачки квартет, „Поема о. љубави и смрти К. М. Рилкеа", кантата »„Оглар", низ клавирских композиција, непреглелан број соло пе сама. доста дечје музике, а по себну пажњу посветио је сцен ској и филмској музици. : . Његовом композиторском и пи. јанистичком раду треба додати велику активност на пољу изда вачке делатности, као и непреста. ни _публаицистички рад (писао је велики број есеја, критичких осврта, коментара и са) Веома је заслужан за рад ни развој Словеначке филхармоније, чији се директор био дуто година, а по. следњих година посветио се Му. зичкој академији у Љубљани гле је прешао пут од лоцента. до ректора и однеговао велики: број младих словеначких — музичких уметника и тиме још више потврдио своје људско п стваралачко опрелељење.
Претернова награда је, стога, дошла у праве и заслужне руке.
Владислав Димитријевић
КЊИЖЕРПЕНОВИНЕ 2