Književne novine

Наставак са 6. стране

манастира и у " пева. Ра мнспиративно указао и коме

„Анђеле мој рашки, то твоја ми зора Удара У очи ко ватра у теме!

О, обмано чула, о сласти опора,

Ја бејах у храму небеске Поеме,"

(„Рашка елегија")

трећи пут се већ биће множи и мулти-

плимпира па постаје гомила која обожава тек откривенот бога. У том фантазијском мноштву двојника и сенки тешко се распознаје право лице песниково, тешко разлучује докле сеже збиља а одакле почиње фикција.

Све у Ракитићевој песми подлеже заносу. И бића ми ствари.и биљке откривају своју душу транса. Он не пева већ прориче, преобраћа се у својеврсног надахнутог шамана који саошштава чудне слике што му се указују иза видног поља. Ту је све испретурано, ту су елементи измењали својства, ваздух се претворио у цветне латице, вода се смрзла у диск луне на изворовом дну, крв постала ветар „што хуји у тамним боровима". Митски контекст стиха буди паганске сцене изузетних контраста. У декору циклона песник види „како низ спиралу вихора са небеса силази „Снежни младић" са девицом у наручју, опкољен колом вила нагоркиња („Зимска песма"). У следећој слици је

то дечак „уда пламеног“ који надлеће „девичанске _ложнице“ што се пред њим "саме отварају (У сенци га

ћлеба"). Најзад слика постаје скаредна али веома сутестивна: орао пара ведрину неба, негде пева дрозд, а „бледи, кошчати старци" милују девичански пол „уснулих девојчица"“ („Отворили су се у мени и земља и небо"). Дубину јаза између прозрачне невиности и аморалног чина, који се дешава, срећно премошћује само пуна тво рачка имагинација.

Тешко је рећи да ли је рефлексивни манир Ракитићевог стиха ближи епском или лирском изразу. У ирационалним просторима, који су за њега сами по себи "лирика, песник пројектује рационалне сце не чисто епског карактера, при чему се границе елемената често померају. ХМ фризовима слика, којима се радо служи, чини се да је понајвише на епском терену. Слику прави тако што обележи основну мисао па је онда допуњује дигресивним метафорама. Међутим, нови појмови уносе нова значења што битно угрожава основну тезу. Такав поступак је најближи фреско сликарству, јер се у њему битни садржаји и не експонирају у првом плану већ негде у дубини, негде на задњем хоризонту перспективе где главе не џоквирују 60жанске дијадеме, где се појављују профани ликови гласника, слугу и чобана.

„М дозирању светлости, која има сасвим „одређену улогу, песник је доста шкрт. њЊетов стих се не купа у светлосном спектру, њега настањује полутама. Она светлост, која је ту, дифузна је и долази из теменот угда. Њена дифузност треба да напомене да је сцена подземна и адска, а њен темени ракурс да није реч о пуној светлости већ о њеној еманацији, о одсјају, можда, са оних „сунчаних кочија" („Земља на језику“) што силазе у подземље,

Ракитићеву раслојену строфу плоде симболи прикривеног значења. Тек према њиховом правом смислу може се мерити дубина његове песме. У“ вишеструкости појмова, који се испреплићу око основне мисли, симболи држе неопходну равнотежу. Ако се препустимо итри одтонетања симбола неџмитно ћемо се вратити на сам почетак где песник тумачи свет „великим сном Амебе". Какву тајну крије тај бесловесни трун-амеба у коме се живот тек замеће2 Је ам то опсесија или амеба заиста. сања свој источни, футоролошки сан, сан „колективне подсвести" (који, по Новалису, припада миту) или сан маште о неком времену изгубљеног значења (по Гастону Башлару тај је свет на самој граници између мита и поезије) када је свет био леп2 У сваком случају, реч је о сну без варке, јер живот У свом првом

трептају нуди будућу слику света. =

Током поетског зрења „сан Амебе" је, нижући бројне непознанице, употпуњавао песникову тајну, тајну да је „Поезија једначина Универзума

Остоја Бурић

уау 170е. беј , 71 7

„ВАЗА СА ЦВЕЋЕМ"

Никола Шоп

СА МНТЕРНЕ ИЗЛОЖБЕ ПЕТРА ЛУБАРДЕ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ. НА слици:

Осба јање коцке

1 ПО СТВАРИМА

Како је то ужасна истина сваки предмет настаје згуснућем простора у и што је простор гушћи то је предмет

јаснији и одређенији.

Био сам најприје ужаснут пролазећи крај тога окомитог простора коцке.

И као да сам се једва придржавао Тако нешто осјећа пењач.

Тако сам и ја осјећао ону исту вртоглавицу

премда пода мном није било никакве дубине а још мање какве бездани.

Још увијек сам се вукао по тврдом поду уз окомитост коцке

која је, сад сам то осјетио,

настала на варави начин.

Одузимањем бескрајности одламањем простора и све више и више

Док не почне одједном постанак коцке, та мисао ме највише нагнала на

Е 3 храброст да наставим обилажењем око ње.

П ИДУЋИ ДАЉЕ

Сматрао сам да ће моје највеће достизање |

бити стизање до њезинога руба ако постоји.

.

Јер нисам знао да ли је скраћена бескрајност

за. постанак њезине друге стране.

Ш ВИДИК

Уосталом, у бивствовање им постанак свију ствари

настао је од скраћивања сваке кретње

Само је точка

скраћење само у себи

и истом кад ње нестане настаје потпуно простор

· Слободно у бескрај.

7 ПРЕДАХ

Вукући се овако

наслоњен на тај коцкин руб застао сам да се одморим јер сам у тренутку помислио да ли ћу икада стићи.

дДо руба коцке.

Ако је трака у бескрај премала од сјећања за тај предмет

Ипак одморивши се мало пошао сам даље.

У УСПОНИ

Све ме је то ужасно иотресло и био сам одједном збуњен ужаснут

Да, био сам поврх свега тога неописиво изненавен,

Али ипак пошао сам

на те страховите успоне уз коцку

која ми је, ~

ко украсни неки предмет, мировала под руком

И то, на жалост или на радост, пошао сам оном истом страном

Каквом страном.

УГ У СЕБИ

Је ли та страна била простор је ли о њој нешто овисило.

Је ли било важно

да ли ће она бити

некакав темељ или нешто бочно свеједно ишао сам дубоко наслоњен и већ осјећао њезину храпавост од мојих додира

Даље, даље, само да стигнем напокон до руба.

УП

БЛАГО ПРИВУЧЕН | ЗА ДЕСНО РАМЕ

И кад ме већ почео непојамно замарати ход

уз ову окомиту једнострану плоху (та докле ће још: трајати)

Одједном ме пробио брид. Тако сам се укочио и застао.

Дакле, ту је крај ту је онај коначно жељени руб.

УП НЕПОЗНАНИЦЕ

Да сам пошао даље истим правцем пао бих у празнину у којој бих се можда потпуно изгубио.

Овако, само сам се мало окренуо благо повучен за десно раме

и напокон сам пошао

жељеном другом страном

Језиво заваран. да ћу на другој страни точке видјети нешто ново

Овако, да ме није пренуо брид непрестано бих ишао оном првом страном.

1Х ПРЕСКОК

Дакле, тако, нема друге него ходати наслоњен на окомиту плоху као и прије.

Сад много мирније идем,

нисам се сјетио да и коцка настаје понављањем '

и да је увијек иста ј

њена дуљина, ширина и висина.

Поставши предмет њу сад лако присиљавам на мировање, однос њезиних страна

Лако ми је било рећи да је од простора одломљена.

Али што је у њој то нисам никада помислио и то нитко не зна.

Ваљда само онај тко је видио коцку како лебдећи усправно косо

стоји на своме бриду.

(Одломак)

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

(рпеке иконе из Мађарске | у Београду

ПА ИКОНУ се одавно више не гледа ис' кључиво кроз њен религиозни карактер и намену. Сликани ликови светитеља и библијске композиције, начин како су они представљени, порекло иконе саме и мај стора-сликара, наручиоци и друштвена средина, тек су део множине оних слојева који испуњавају њихов уметнички и културно-историјски »хинтергруна. Иконе из Мађарске, сакупљене у српским црквама Будимске епархије, које су настале у временском распону од средине ХМ до почетка Х1Х века, а сада су изложене У Народном музеју у Београду, нису само споменици прквене уметности, већ и индикатори сложених прилика _ кроз које је пролазио сеобама и бежанијама растурани српски живаљ. У оквирима столећа и по збиле су се многе промене које су преко своје политичке компоненте и друштвеног развоја раслојаваћле и српско становништво, што је имало укупан утицај и на поларизовање уметничких програма. Они су се на територији јужне Мтарске, односво Карловачке митрополије, сасвим јасно издвајали у упоришта традиционалног им измењен„т, новог, европског. барокнот.

Додуше, тлавне промене У српској уметности догађале су се у Војној граници, чији је социјални састав и економски просперитет окупљао најистакнутије иконописце епохе, док је трговачко-занатлијски сталеж централног региона показивао већу приврженост традицији, па п ангажовању одговарајућих мајстора. Мећутим, ма колико да се потврђује основаност трагања, за токовима модернизације српске уметпости чије се особине узимају као норме позитивних вредности, управо језгро конзервативне зографије открива богатство своје колористичке свежине и спонтаносте настајања. На терену Мађарске, па и на овој изложби, осећа се издвајање оних ученијих: Остојића, Тенецког, Бурковића, Теодоровића; али, превагу имају дела традиционалних карактеристика, због чега сликарство ових области представља ненсцрпну ризнину особина чијим се тумачењем разјашњавају сложени процеси европеизације српског сликарства У ХУМ веку.

Присуство зографа са југа Балкана и дела мајстора из Русије и Украјине није било другде тако бројно и тако артикулисано као око Сентандреје, Будима, '"Мохача, Сегедина и Стоног Београда. Њихова заступљеност на изложби у Народном музеју прерасла је у необичну и јединствену збирку сликаних икона, заогрнутих дуборезом позлаћених рамова. Упркос настојањима и непрекидном сакупљању, наше га. лерије нису у могућности да имају као сталну поставку овако репрезентативну и раскошну колекцију икона, на којој би се тако упечатљиво увиђала драгоцена самосвојственост српског сликарства ХУП1 века, на граници колебања између традиције и Европе. Велики део изложених икона је скинут са олтарских преграда, што сведочи о корисном међудржавном разумевању и предусретљивости мађарских друштвено-политичких и верских власти. Истовремено, тако разнородан материјал по квалитету и степену очуваности, стављао је на пробу конзерваторско-рестаураторске стручњаке, који су — У Галерији Матице српске, у Покрајинском заводу за заштиту споменика и у Народном музеју у Београду — потврдили стручност и спо. собност да обаве најтеже задатке.

У читавом том тимском и сарадничком залагању многих, није нимало неумесно издвојити улогу кустоса Галерије Матице српске дра Динка Давидова, који је у целом подухвату био главни покретач и творац. Имао је истрајности не само да орга. низује изложбу, већ и да је пропрати каталотом који је то само по функцији, јер, има све одлике обимне научне студије. Изложба ће се заборавити, уметничка дела на њој изложена поново ће бити у својим удаљеним уточиштима, али ће ова књита остати трајни документ о племенитим на. уоно-истраживачким напорима једне гене. рације, И изложбом и књигом Линка Да. видова, низ резилтата је закључен, још ви: ше проблема је отворено, наставак ана. диза, проучавања и рестаураторских интервенпија наламо се тек ппелстоји — на сликарству за које нам није била намера да та неопоавлано птехвалимо, већ да ис такнемо његов интегрални културно-исто. ријски значај и уметничку врелност.

Миодраг Јовановић А ПЕРА АН је лидавав“ Мплаћујући 60 динара (то дишња претплата), или 30 (полугодишња) на текући ра чун 60801—601—2089 обезбеђујете редован пријем

„Књижевних новина“

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7