Književne novine
КРИТИКА. КОЈА
ИМА УТИЦАЈА И ОНА ДРУГА
1
ОБИЧНО СЕ УЗИМА да критика .
која се објављује у дневним и недељним листовима, на радију и телевизији, такозвана дневна или
текућа критика, јесте истовреме-.
но и критика која има највећи друштвени утицај. Критичар који пише у једном дневном листу великог тиража или преко радија обавештава публику о новим књижевним делима, а и са осталом уметничком критиком је исто тако, има пре свега: неупоредиво шири круг публике од критичара који тај свој посао обави на страницама неког књижевног часописа. О телевизији као милионском гледалишту толико је много говорено да нисам уверен да о томе има још нешто битно да се каже. Дневна критика, дакле, имала би
највећи друштвени утицај, па са-.
мим тим имала би и највеће друштвене одговорности. Њен утицај,
међутим, прилично је споран, што ,
ниуком случају не умањује њену друштвену одговорност. Постоји неколико видова критичке активности, које не захтевају толики јавни ангажман, а које много битније утичу на однос публике према литератури, но што то може да учини дневна критика.
Да не би било никаквих недоумица, одмах на почетку треба рећи то да и када је реч о дневној критици, као и о критици о чијем друштвеном дејству имам намеру да говорим, подразумевам неколико основних ствари. И они који се баве јавном критиком и они који се баве једном знатно утицајнијом, али у много мањој
мери јавном, критиком и онн ко- ·
ји на књижевне токове утичу посредно, раде свој посао на основу
својих најчистијих уверења, без
икажвих ванлитерарних, у нега-
тивном смислу те речи, утицаја |
и побуда, Ако постоје јавни рад- |
ници који свој посао раде друкчије, злоупотребљавају свој друштвени положај и интелектуално се проституншу, онда се свакако,
све ово што хоћу да кажем на |
њих и не односи. Крста Цицварић је, на пример, био један од писменијих, паметнијих и ученијих повинара свога времена, али није остао запамћен као такав, него као новинарски најамник, који је данас могао да пише једно а сутра друго, у зависности од поруџбине његовог финансијера. Такви људи мене у овом разговору, бар када говорим о ономе о чему ћу говорити, нимало не интересују. Претпоставља се да је један од доказа о великом утицају дневног критичара чињеница да се он јавности обраћа преко једног гласила које има велики тираж. То је несумњиво тачно, Али исто тако ван сваког спора је и то да многи читаоци дневних листова у новинама читају критику повремено или је уопште не читају. Она се чита после спољнополитичких вести и унутрашње хронике, после вести из привреде и информација о свакидашњем животу, обично је стављена испред спортске стране, али се чита после спортске стране и стрипова, тек онда када се прочитају огласи пи читуље.
Као схему повина ја сам у овом случају узео схему „Политике". „Политика“ је лист који се у свести нашег читаоца новина идентификовао са појмом новина. Очигледна је ствар да људи који праве „Политику“ спадају међу људе који умеју да уређују Лис“ тове, Место које они дају критици између осталог може да говори и о њиховој свести о томе од коликог је значаја уметничка критика за лектиру њихових читалаца. И остали листови који објавЉуују критику објављују Је више као неку врсту своје друштвене обавезе него као материјал који ће у њима бити читан.
И сам водим дневву критику у једном високотиражном листу и био бих необично задовољан, ако оно што пишем, преко милион читалаца „И лустре ване политике", прочита бар 30.00 | Искрен да будем, не верујем да их чита толико. Овим само хоћу да кажем да тираж листа не обезбеђује сваком прилогу који је у листу објављен подједнак цо лицитет. Зато, наравно, нису КРО: ви ни уредници листова, па МРоТо ни писци прилога, нето ЧрОбАВМУ о којима се они баве; ан који захтевају друштвени тр 7 ман, али који малим делом друш тво, у суштини, интересују.
Наставак на 9. страни
Предраг Протић
од нешто,
БЕОГРАД, 16. МАРТ 1974.
фу
Х
ТОДИНА ХХМ1
БРОЈ 459
Ош е у Џе |
З БР
ЦЕНА 3 ДИНАРА
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
У КУЛТУРНОМ
ЦЕНТРУ БЕОГРАДА ОТВОРЕНА ЈЕ ИЗЛОЖБА „ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ
У СРБИЈИ 1973". ОВА
ТРАДИЦИОНАЛНА ИЗЛОЖБА ОРГАНИЗОВАНА ЈЕ ОВЕ ГОДИНЕ ДВАНАЕСТИ ПУТ. НА ЊОЈ СУ ПРИКАЗАНИ НЕ САМО ОБИМ ИЗДАВАЧКЕ ПРОИЗВОДЊЕ, НЕГО И ЊЕНА СТРУКТУРА, УСМЕРЕНОСТ И ПРОПОРЦИЈЕ. ПОСЕБНО СЕ ЗАПАЖА КОЛИКО ЈЕ НАША ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ ШИРОКО ОТВОРЕНА ПРЕМА СВЕХУ М КОЛИКО ЈЕ БОГАТА НА ЈЕЗИЦИМА НАРОДНОСТИ. ПРИКАЗАНА СУ ИЗДАЊА ПРЕКО ПЕДЕСЕТ ИЗДАВАЧА, ПА И ЕВИДЕНТИРАНА ПРИВАТНА ИЗДАЊА. ИЗЛОЖБУ ЈЕ ОТВОРИО ГОЈКО МИЛЕТИЋ, РЕПУБАИЧКИ СЕКРЕТАР ЗА КУЛТУРУ,
ОВОТОДИШЊИ ИЗААВАЧЋИ ПААНОВИ
Тешко би било, тврдити да не постоје. покуша јиг обједињавања, жоординирања и идејног усмеравања палав
издавачке делатности. Све је, такође, мање стихијности у раду, стихијности која је била спомињана. кад год би се говорило о проблемима наших издавача. Међутим, на основу двочасовне дискусије о предлозима издавачких програма за 1974. годину — која је 13. марта одржана у просторијама Привредне коморе. Србије, а у организацији Културно-просветне заједнице Србије и Сталне конференције. издавача Србије — излази да није учињено све што је требало учи нити како би се у тој сфери постигли значајни резултати, значајнији од оних који ће бити видљиви ако се и остваре издавачки планови и програми са понуЂеним профилом. Примећено је да неке иницијаћиве друштвено-политичких организација нису довољно искоришћене. Да би се добила што потпунија пред става о природи и току ових разговора треба знати, пре свега, да готово половина издавачких кућа са подручја СР Србије није доставила скупу свој издавачки програм, да многи кореференти који су били пријављени нису били присутни, да нису дошли ни сви позвани представници појединих удружења. |
Уводну реч дао је проф. др Димитрије Вуче нов, док је у дискусији било више учесника. Говори-
ло се о многим издавачким проблемима, али. су, судећи по њиховој важности за овај културни тренутак, неки били посебно значајни. Речено је да се на основу понуђених програма може стећи погрешан утисак о литератури народности. Наиме, из тих програма произлази да се у летератури на језицима народно-
сти ништа. не дешава. Није речено зашто је тако али је спомињано да је, ради побољшања ситуације, по-
требна помоћ Удружења књижевника и Удружења књижевних преводилаца. Надовезујући се на ову мисао, представник Удружења књижевних преводилаца је, пак, изнео крајње неповољан третман књижевних
од
преводилаца. стране
издавачких
кућа. Слично је
интонирано и писмено
упозорење Удружења
композитора. Србије (речено је да. смо ми вероватно, једина европска земља. у чијим се књижарама не могу купити партитуре). Навоћени су и проблеми око издавања дечје и омладинске литературе, цене
књиге, њеног) изгледа. итд.
1 Вероватно је да ће о стању
у нашој издавач кој делаћности морати да се разговара још више пу-
та. На овакав закључак наводе мноте чињенице и,- посебно, неке недоречености.
КУЛТУРНА И ДРУШТВЕНА УЛОГА КЊИГЕ
ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ, а тиме пи политика издавања, део је.културе и друштвеног живота једне средине, па је зато разумљиво што заинтересованост за њу мора бити шира од оне која песумњиво постоји у свакој издавачкој организацији и њеним самоуправпим и друштвеним "органима, Та општија друштвена заинтересованост јесте, и мора бити, утолико већа — што издато дело, књига, има своје трајање које је знатно дуже него једна новинска вест, вест на радију или телевизији. Књига, једном објављена, бити присутна, могу је читати не колико генерација читалаца. Она може својом садржином утицати на формарање свести како поје линца тако и знатног дела АРуштва. С тим у вези било би можда — кад говоримо о издавачима корисно поставити питање о мо гтућностима интеграције или, ако хоћете, што потпувијег усклађивања њиховог рада. Није реч о интеграцији издавачких предузе ћа, него о некој врсти интеграције издавачких планова и програма, разуме се у оној мери У којој је то могућно и корисно, како би м ова врста рада досмла што организованији друштвени вид. Говорити о томе поводом из давачких планова за 1974. годину може _ изгледати. нереално, али можда ни то не би требало да
буде занемарено у овим размат-
може |
рањима. Ово там више и тим пре, што нам се чини да би поред једногодишњег издавачког плана требало да се почнемо навикавати на вишегодишње, перспективне издавачке планове. Мада они не би могли имати све онако конкретне елементе какве може, и мора, имата једногодишњи изда: вачки план, помоћу њих би се могла формирати издавачка политика која би ипак имала знатно мање стихијног у себи, а вероватно би могла конституисати и неке слементе који се измичу једного-
; дишњем издавачком плану.
односу између једногодишњег и вишегодишњег издавачког плана надовезује се и питање; треба ли у погледу из давачког плана остати у граница ма своје републике или тражити путеве, и налазити их, за међуре“ публичко договарање.
Износити овакве мисли овом примаком, значи и изложити се оправданој критици што се оне износе у тренутку када се планови окрећу ка својој реализацији, тј. када су они у појединим издавачким кућама не само уобличени него и у својим поједи-
На питање о
начкам _ припремама далеко одмакли. Наша револуција п љен преог
бражај друштва пису нешто што може, и сме, да стоји на мост, да стагкира, јер је то супротно љеној природи, двеној суштапи. Њен ток мож! ) све у живглу,
|
рог“
оувта 6
да има некад Оржи, а.некад спорији ритам. Ако се, сада, њен ритам убрзава свескам деловањем СК и напредних друштвених снага, онда треба да видимо да ли се то чини на свим правцима њеног развојног кретања. За наш данашњи задатак то значи да. извршимо анализу како је то остварено у предвиђеној издавачкој делатности за 1974. годину.
Нас мора, поред осталог, интересовати доносе ли ови издавачки планови довољно елемената за проширење круга читалаца.' Ово је свакако један од незаобилазних углова из којег се они морају посматрати. Ако сасвим брза апализа не вара — а она у свим појединостима и не мора бити тачна — издавачки планови последњих година у великој мери наме: њују књигу једној доста уској читалачкој публици, што има за последицу затварање њене наме'не у уске: границе читалаца који су као такеа већ формирани. Ми се морамо запитати колико су о вогодишњи _ издавачки планови рачунали на читаоце из фабрика и са села, и у којој се то мери види из њих. Вероватно ћемо се сви сложити с тим да им је до сада у издавачким плановима по-
свећивана мала пажња. Културна,
Ластавак па 9. страни
–
Димитрије Вученов _
те пп ме ит пити срнилииселивнис инат а пкавикљетолиег нити таласима те занат имининноинваћ. пива јез висине. пити тле ревнитељ икс стала маштања пзлинитиннининлшњие <= о- те побити тв ват пи лишити ттсванспл о и псавиве реп ливади тегле со талира ветатниљенини за ани лана знаш шлвист-лишилиита зенит.
У овом броју :————
АНКЕТА „КРИЖЕВНИХ НОВИНА": САВРЕМЕНИ КУЛТУРНИ _— ТРЕНУТАК КОСОВА одговарају Драган Дукић, Кољ Битер Широка, др Идриз Ајети, Шефки Стубла и Исманл Бајра
ПОРТРЕТ БОЖИДАРА ШУ. ЈИЦЕ — есеј Огњена Лакићевића н нове песме Божидара Шујице
Др Хуго Клајн; ТЈЕГРЕТОВ
АФЕРА
Разговор с композитором и
диригентом Предрагом Ми лошевићем
Радојица Таутовић: ЧОВЕК МОРА БИТИ ЧОВЕК (Ми: хашло Лалић добио НИН:.
~ ову награду)
ПОЕЗИЈА Гордане Р. Тодоровић, Србе Митића, Чеде Шуњевића и Борђа Мишковића Димитрије Вученов: КУЛТУРНА И ДРУШТВЕНА УЛОГА КЊИГЕ
Раде Војводић: ЛИСТАЈУса КЊИГЕ, И ОСТАЛО
ХУМОР И. САТИРА: Бора Ољачић, Војислав Станојчић и Илија Марковић
ПРОЗА Чеде Вулевића
0 НОВИМ КЊИГАМА Ненада Радановића, Мирка Вујачића, дра Марте Фрајнд и Владе Буњца пишу Ристо Трифковић, Никола Дреновац, Душан Михаиловић и Бранислав Петровић НАГРАДЕ
ЧОВЕК МОРА БИТИ ЧОВЕЋ
Поводом додељивања НИН-ове награде Михаилу Лалићу
ОБИЧНО СЕ МИСЛИ да награда потврђује и јемчи вредност једног књижевног дела. Такво мишљење било би сувише наивно, ако се вредност саме награде не би про: цењивала према награђеном делу (које може награду или компромитовати или оправдати). Чини се да тако треба процењивати и врелност. традиционалне НИН-ове награде. Као што смо већ обавештени, она је ове године додељена ДЛалићевој „Ратној срећи". У овом слу. чају, награђено дело је реафирмисало саму награду, која је раније побућивала разложне сумње и при говоре, пошто је годинама мимонлазила управо Лалићев опус (ДОК је у исто време овенчавала нека дела од много мањег значаја и ни, воа). Та реафирмација је утолико важнија, што се подудара са ју. билејом поменуте награде, наиме — са двадесетогодишњицом њеног трајања. И тако, у часу свог јубилеја, НИН-ова награда имала је срећу да припадне Лалићевој „Ратној срећи", то јест једном остварењу од неоспорне вредности коју сачињава, на првом месту, пишчева истрајна потрага за истином.
Ако Лалићев опус садржи истину о људској храбрости, његов аутор има храбрости да каже целу истину о човеку, не прећуткујући ни елементарни страх двоношца од самога себе, од „олижњих" и од света, Но, рем ове дубоке истине обнавља се у сваком Лалићевом новом делу, па иу „Ратној срећи". Она се подмлађује чак и у неким. ауторовим „старим“ делима, а то ње но подмлађивање објавило се бриљантном реконструкцијом „Лелејске торе" и „Раскида". На страницама „Ратне среће", овакво подмла Ђивање уметникове визије поентирано је визијом о човековом подмлађивању: у епилогу романа, Тадија Чемеркић појављује се као подмлађени Пејо |рујовић, као Пејово друго и ново „јЈа". Овај роман, међутим, може чинити утисак извесног парадокса: романсијер доживљава стваралачко под; млађивање баш у том делу које означава пишчев најдубљи продор у историјску и митску „старину".
ћЛинијом истог продора, Лалић је доспео не само до старијег датирања догађаја, већ и до једног другог значења повести. У његовим ранијим романима, историја је могла значити неку врсту „оптимистичке трагедије"; у „Ратној срећи", међутим, она се доживљава као објективна иронија у хегеАовском смислу: овде, под притиском објективних историјских закона, одређени људски циљеви изокрећу се у сопствену негацију и карикатуру.
~ Било да историју доживљавају као фарсу или као трагедију, Лалићеви јунаци оличавају два глав па социјална типа; осиромашеног сељака и „недоученог Бака". Са:
Наставак на 9. страни
Радојица Таутовић
.
од»