Književne novine

ЛЕТОПИС

Нова „Британска. енциклопедија“

„БРИТАНСКА енциклопедија" се први пут појавила 1771. године, а њен издавач је било једно друштво интелектуалаца из Шкотске. Од 1943. за њу се брине универзитет у Чикагу, а 1972. права на њено издавање откупила је америчка издавачка кућа Сирс и Ребак, та: ко да је она сада, упркос имену, постала својина Американаца. По свом садржају, она је, међутим, од 1929. године била мало мењана. Али за најновије, петнаесто издање, које је изашло из штампе 22, фебруара, извршене су многе из. мене. На његовој припреми ради ло је 4207 научних радника и 360 редактора и потрошено је 32 милиона долара. Ново издање је потпуно изнова написано, а међу ауторима се налазе и неки светски ауторитети, као Линус Пау линг и Арнолд Тојнби. Поред то. га, ново издање је обогаћено са 25.000 фотографија, цртежа и ка рата, а под руководством Мортимера Адлера, потпуно је ревиди. рана чак и архитектоника дела.

До сада је у енциклопедијама најчешће поштован азбучни ред, на основу кога је читалац добијао знања о појединим стварима и појавама, али му је остајала непозната целина. Стара „Британска енциклопедија“ више се прикла. њала излагању већих целина. Ново издање ове енциклопедије на: стоји, пак, да помири делимична са целовитијим излагањима на тај начин што је њених тридесет књига подељено у три дела. У првој књизи налази се нека вр. ста увода и регистра за десет књига („микропедија"), које садр. же кратка излагања о појединим стварима и појавама по азбучном реду, као и за деветнаест књига („макропедија"), које садрже ду жа и целовитија излагања, у облику мањих или већих студија, од којих је најдужа она о западним ликовним уметностима (има пре ко 242 стране). Дело ће бити сваке године обнављано, а ово најновије издање кошта 550 долара, само педесет долара више него претходно. Значајни научни зоорник

уштво за румунски језик САП Војводине, чије је седиште у Зрењанину, издало је крајем прошле године 3 — 4. свеску својих Аналда, посвећену десетогодишњици Друштва и његовом оснивачу и председнику у читавом овом року, дру Раду Флори, редовном професору румунског језика и књижевности на Филолошком факултету Београдског универзитета. Импозантна свеска (од преко 700 страна) обухвата, поред неколико пригодних чланака посвећених десетогодишњици Друштва и делатности професора Раду Флоре, прилоге седамдесетпеторице научних радника и истраживача на пољу романистике, балканистике и славистике из неколико земаља, а пре свега из наше земље и Румуније. Неправедно би можда било помињати само неке ауторе а не поменути друге, јер у једном оваквом зборнику разноврсност је природна врлина (а и мана), али пошто се писац ових редова првенствено бави италијанистиком, он ће свакако најпре да обрати пажњу на прилоге из те области као што су Деановићев „РОг! 1е551с0 1а Бтого 4! Еомепо", Јернејев „ Граматика италијанскаја' Викентија Љуштине", Муљачићев лексима ријечи „варница' у талијанским дијалектима", Пелегринијев „Оззегуалот зше сопсотдапте

(га готепо е „тајо-готапхо' пога- |

огјепфаје" итд. Тиме не желимо да умањимо значај прилога из других области као што су опет набрајамо према усмереностима истраживања не желећи да улазимо у вредновања што је у оваквим тејапге5 готово немогуће — прилог Љубомира Михаиловића „Интензивна и екстензивна лингвистика"“, Душана Јовића „Неки историјски проблеми морфонематике", затим прилози из балканистике као, нпр. онај недавно преминулог академика Миливоја Павловића „Семантички ,„фаш рго аџо' у балканистичкој миксоглотици", Асима Пеца „Из фонетске пр блематике ђердапске товорне зоне" и Момчила Д. Савића (који је као председник редакционог комитета уложио велики труд у припремању овог двоброја Анала) „Две заједничке црте у српским и влашким товорима источне Србије".

Двоброј Анала Друштва за румунски језик још једном указује на чињеницу да се у нашој земљи на језицима народности одвија значајна културна активност која може да окупи импозантан број домаћих и страних научника, Пратећи са јелне стпане актттиост значајног и ван натих граница познатог часописа италијанске на-

„О реф- '

ДВА НОБЕЛОВЦА: АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН У ПОСЕТИ ХАЈНРИХУ БЕЛУ

МА ЊЕГОВОМ ИМАЊУ У АЈФЕЛУ

родности у Истри и Словенском приморју „Га Ђабапа" (чији је уредник Ерос Секви овде заступљен прилогтом о Вердију), а са друге стране културну делатност румунске народности, можемо са задовољством да закључимо да су мостови који спајају наше народе и народности са суседима и на истоку и на западу чврсто грађени и да представљају значајну културну комуникацију и ван националних или билатералних оквира, уклапајући се у много шире оквире међународне културне сарадње. Срђан Мусић

Интервју Алекеандра (олжењицина

Александар Солжењицин је 18. феб руара дописнику новинске агенције „Асошијетед Прес" Френку Керпоу дао интервју који су објавили многи листови широм света. Одговарајући на чрво питање: како се осећа у изгнанству, Солжењи цин је рекао да се осећа необично, али не безнадежно, јер се чак и старо дрвеће привикне кад га пресаде. На питање како су га примили на Западу велики руски писац је одговорио да су га и граБани и власти примили врло. топ-

ло и пријатељски. У Немачкој су.

долазили ученици да'га поздраве, а у Цириху су га: поздрављали у мимоходу. Таквом пажњом се осећа ошамућен и непријатно му је што репортери прате сваки његов корак. Што се тиче питања када очекује долазак своје породице, Солжењицин сматра да то неће бити врло брзо, јер две жене и четворо деце не могу лако да ликвидирају многобројне везе са својом средином и могу да пођу на пут само кад сва деца буду здрава. О књижевном раду у овом часу писац „Једног дана Ивана Денисовича" вели да ће његов садашњи књижевни рад зависити од тога да ли ће му совјетска влада вратити његову архиву, на основу које сада пише историјски роман „Октобар шеснаесте". У архиви, коју је писац сакупљао од 1956. тодине и у чије је сакупљање уло жио велики труд, налазе се бројна документа, фотографије, илустрације и ретке књиге с његовим белешкама. Ако совјетске власти ту архиву конфискују, он ће морати

да одустане од своје главне књижевне намисли: да напише историјски роман из времена револуције, јер се таква архива више. не може поново створити. У том случају, уместо о историји, писаће о савременој совјетској стварности за коју му није потребна документација. Што се тиче намере где да се стално настани, Солжењицин се још није коначно одлучио. Има много позива са разних страна, на којима с благодарношћу захваљује. Одлука зависи од тога где ће за кратко време моћи да нађе тих кутак с комадом земље, где би могао да ради и да буде здрав. Желео би и да створи добре услове и за породични живот, који досад углавном није имао. На крају, на питање колико дуго мисли да ће живети ван отаџбине, Солжењицин је одговорио да је оптимиста и да има предосећање да његово изгнанство није коначно и да ће се кроз неколико година вратити у своју домовину.

Тејтум (Нил снимаће нови филм

Главна личност најновијег филма "америчког редитеља · југословенског порекла Питера Богдановића „Месец од хартије“ деветогодишња Тејтум О'Нил постала је преко ноћи филмска звезда. првог реда. 0 њој се пише као о чуду од детета, упоређују је са Ширли Темпл, истиче се да је са девет година своју филмску каријеру започела и Елизабет Тејлор и проричу јој велику славу. Тејтум је у филму „Месец од хартије" играла једну малу хохштаплерку, која заједно с једним од: раслим човеком на разне начине вара људе у доба велике економске кризе око 1930. године. Недавно је тим поводом у „Цајт магазину“ објављен интервју који је Сара Сахер водила с малом звездом. О снимању Тејтум каже да је Богдановића омрзла .због тога што је морала да устаје у пет сати и да је напорно радила у доста тешким условима. О својој улози у филму мисли да је за почетника добра. На питање о свом узору, навела је име Урсуле Андрес, коју сматра врло лепом. Говорећи о својим плановима, каже да ће Богдановић ускоро снимати један филм о коњима, у којима ће главну улогу, поред ње, играти Џон Вејн.

ха

Метју Арнолд као критичар

Колико је Метју Арнолда _ жив песник и критичар с разлогом сматран једним од најзначајнијих писаца англосаксонске _традиције који су собом на највишем нивоу уједињавали ове две књижевне активности показују недавно публикована три тома у којима је сабрано оно најбоље што је о Арнолду писано и оно што је сам Арнолд као критичар писао. Реч је о књигама професора Карла Досона (Раузоп) „Метју Арнолд: Поезија" (издавач Рутлиџ и Кеган Поа), Дејвида џ. · Делоре (Рејашга): „Метју Арнолд (издавач Прентис-Хол), и Р. Х. Сјупера (бирег) „Сабрана прозна дела Метју Арнолда" (издавач Мичигенски универзитет).

Књига професора Досона, 00јављена у едицији „Критичко наслеђе", почиње првим приказима првих Арнолдових песничких књига и показује развој ње товог угледа код критичара током низа година, све до 1900. Међу његовим приказивачима су многа славна критичарска, и не само критичарска, пера енглеске и америчке књижевности: Чарлс Кингсли, В. М. _Росети,

.· Патмор, Џорџ Елиот, Харијет Мартино, Лесли Стивен, Свинберн, Хенри Џејмс, Џорџ Сенсбери, Оскар Вајлд, Волт Витман и други, Ови критичари и приказивачи бавили су се утврђивањем која је његова песма „драмска, или „наративна", „лирска“ или „елегична" али су и на сложен начин говорили о томе у којој је он мери „песник наше модерности" или „говорник викторијанског подељеног ума". Иако се у тим текстовима Арнолд третира као „фини класичар"' или, пак, „модерни песник" они, у исти мах, откривају и данас значајне проблеме у вези с његовом поезијом. О другој књизи, која је објављена у едицији „Погледи двадесетог века", говори се да је знатно претенциознија од прве и да Арнолда настоји потчинити из весним теоријама, да уместо да испита његове ставове и веровања рефлектује његова интересовања као историчара идеја. Ову књигу чине веома познати, скраћени, текстови о Арнолду, текстови Кенета Елота, Двајта Кулера,

Џефрија 'Тилотсона, Џона Холо-

веја, два. есеја Т. С. Елиота и др:

Ови се есеји. вели критика, баве

уеНапзсћаципа-ом. Арноддовим и понекад отпутују тако далеко ОД песама и есеја,његових да се може помислити „реч је о другом писцу, Ти се текстови баве њиме као „Филистинием у филозофији и теологији", као енглеском верзијом неких јунака Достојевског, али су најзанимљивији они који бавећи се његовам ставом Поезија као Религија (из „Поезија и моралност“) долазе до из весних синтеза у којима се Арнолдове критичке и филозофске идеје доводе у везу с његовом

песничком праксом.

О трећој књизи, штампаној у едицији „О класичној традицији“, која доноси сабране прозне текстове Арнолдове, један критичар каже да је посао који не изазива богзнакаква узбуђења, али нас мдаљује од модерне интерпретативне критике обнављајући у нама осећање о ауторовом присуству и дозвољавајући нам да пратимо нека важна кретања његове мисли и његових осећања.

БЕХАР У ШАНТИЋЕВОМ МОСТАРУ

4 ЛИНА НА пио пталпп И ппппп >, пп ~ ппппп » пп ЕЛ лррпп .. 7 ћ па Ј попо и Де | АЕ пр апапар Поп пат пп пп по" 152 опрпптлп пп" пп пп. 4палпалпл0 ппп пппп С Пена Ју Поп не рат пппопапотапп АЕ п пр пп. . поппптпп пАпп пп ПЕК 1 и ПА" раме пио пол р пп -> не па папа пп 2 пп!

о —–— 75 [| | ти Ј]

КУЈУ

ПА]

Окултизам – узалудни револт

Познати есејиста, романописац и филозоф Колин Валсон (рођен 1931. године) у своје време прославио се у Енглеској као теоретичар „младих гневних људи. Преко интересовања за ирационалну мисао хипије и посихеделичких заједница, Вилсон је дошао и до истраживања окултазма. По њему, окултизам је данас врло много распрострањен у разним

ним срединама, тако да се може рећи да у западном свету доживљава ренесансу. М Калифорнији окултизам иде руку под руку са сексуалном револуцијом, а у Лондону У буржоаским квартовима може се наићи на обред црне магије, тде неки мајстор магије жртвује црног петла на грудима наге девице. Штаваше, данас има више вештица него у средњем веку. Неке од њих су врло цењене, а Мадлен Монталбан чак путем кореспонденције води курс врачања. По Колинсу, окултизам је данас једна врста револта: покушај да се од алијениране цивилизације побегне помоћу ослобођења ирационалних снага и полне моћи и на тај начин избегне друштвена принуда. .

По Колинсовом мишљењу, 06јављеном у његовој књази „Окулно", окултизам је једна релативно _ јединствена _ тенденција, која иде од Орфеја и Лао-цеа, преко кабалистичара, до госпође Блавацки и Гурџијева. У његовим бројним тенденцијама могу се, међутим, запазити три зајед-

колин Вилсон

ничке црте: елемент магичне компензације, религлозни елемент (у етимолошком смислу _ речи) и најзад, научни елемент. Колинс сматра да је неоправлано супротстављати магију и науку, јер су неки магови били и значајни научници, као Алберт Велики, Парацелзус, Аграпа и Месмер. У ХМГ веку је највише дошло до изражаја јединство магије, религије и науке, и то пре ко уверења да је микрокосмос у основи исти као макрокосмос. Тај принцип је најизразитије формулисао Хермес Тримегист, који је тврдио да је човек орган универзума. Магија се најдубље корени на уверењу да постоје непосредне везе између човека и универзума. Савремена магија настоји да васкрсне изгубљену моћ човека над природом коју су некада сугерисали разни патански култови. И уколико модерна цивилизација буде више потискавала човекове ирационалне снаге, утолико ће се он више 06раћати њима, а у окултизму ће видети једну врсту реванша оних својих моћи које су дубље од ин телекта. У трајању окултизма кроз историју Колинс, међутим, види и резултат постојања човековог шестог чула, које он зове „способност Х". Ту способност имају сви људи, али само сваки Авадесети може да буде телепат, спиритист или врачар. .

У Вилсону, који сматра да у окултизму треба видети могућ“ ност да се, преко негације рационализма, знања и науке, лође до измирења човека и природе, савремене вештаце и магови нашли су свога историчара и теоретичара, који очигледно на сасвим погрешном путу тражи излаз из противречности савремене грађанске цивилизације: уместо у научној анализи стварности и залагању да се створи ново друштво, он излаз вади у апологији окултазма као револту про-

„тив цивилизације, која га, у ства

ри, рађа и полстиче,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9