Književne novine
ПРЕТПОСТАВКЕ САОБОДЕ СТВАРАЛАШТВА
Наставак са 1. стране
мената који чине круг нашег духовног кретања, подвлачећи да је штета што није дошло до теоријског обрађивања овог проблема.
Одтоварајући на нека питања, Будислав ног бироа Председништва СК Јутославије, истакао је да постоји потреба да се неки ставови о слободи _ стваралаштва прецизирају и да је поре других претпоставки стваралаштву потребна и економска претпоставка ла би оно заиста било слободно. Није речено да смо постигли све на тдану слободе стваралаштва, али је натлашено да смо заиста постигли Доста висок пиво слободе ствара: лаштва, нарочито после раскида са стаљинизмом, односно, раскида са његовим идејним обликом догматизмом. Шошкић је такође подвукао да су се Савез комуниста и цело наше друштво одрекли потребе да се озваничи некаква школа или правац уметничког казивања, али су се једно! таквој демократској пракси наметнули као антиподи кланови, монополп, привализација итд. те је борба против оваквих девијација у култури и науци такође једна од претпоставки слободе стваралаштва. Нека гледања на релацији држава — култура требало би прецизирати, како је рекао друг Шошкић, ми нагласити да држава не иде за тим да има неку старатељску, туторску улогу у култури, што је, уосталом, био проблем етатистичко-бирократских односа, алм не треба сметнути са ума ни чињеницу да и у развијеном самојправном друштву улога државе у култури није престала, За превазнаажење таквог стања види се излаз у интересним заједницама кулгуре,
Разговори с култури и науци су корисни и могу да имају значајну улогу у припреми платформе за Десети конгрес, од којег са пуно права очекујемо најбоље олговоре на многа питања из ових области, како она која су озом приликом била дотицана, тако мн она која нису била споменута; Да
"би се до најбољих одговора дош-
до, биће потребно да се узме у обзир и мноштво чињеница, приступа, метода и, у основи, марксистички припчут, како је напоменуо проф. др Вуко Павићевић о специфичностима разних облика културног стваралаштва.
Аушан „Јагликин
КОЈА НО КАКВА МАРКСИСТИЧКА КРИТИКА _
Наставак са 1.
Критика јест стваралачка операција, она (понекад) јест и умјетност, али 51 вепегј5; оног тренутка кад се потпуно одвоји од свог предмета, она је ипак — хтјели ми то или не хтјели — нешто друго, није више (самојкритика, можда је есеј или штогод слично. Премда се критика разликује од књижевне теорије, сваки се прави критичар реферира, свјесно или несвјесно, на неке опћенитије теоретске или естетске засаде, на нешто што се може квалифицирати као скуп вриједности, ако не више као онај традиционални „систем вриједности": ту су изнимке, можда, једино најкомпромитиранија публицистичка или тзв. импресионистичка критика! У односу на марксизам схва“ ћен као „хумус" нашег мишљења илн „клима наших идеја" (Сартр), критика се, дакле, не би смјела оглушивати; међутим, ваља имати на уму да се ту не ради о односу система и дијела тог система, него о реферирању на фундаментални _ друштвени, кри. тички и револуционарни скуп датости (опет избјегавамо ријеч „систем"), на повијесни хоризонт одређеног времена и поглед на свијет који је у идејном тоталитету тог времена доминантан, Тек тако се остварују конвергенције дру, штвене и умјетничке критике, умјетности и револуције.
Да закључимо: далеко смо од помисли да заговарамо критику
стране
ЛП > УЉЕ)
У) АДАД [ИЛ м Пи
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ДУШАНА БОКИБА
ошкић, члан Изврш-
ПРЕДРАГ МАТВЕЈЕВИЋ
која би била схваћена као уско или: искључиво марксистичка; с друге пак стране, сматрамо да наша истинска критика данас не може не бити у одговарајућим приликама и марксистичка, ако жели адекватно вредновати комплек“ сност умјетничких појава! Нара вно, подразумијевамо да јој нитко не смије наметнути на који начин и када ће она користити одтоварајуће аквизиције марксизма, и каквог марксизма! Ту сваки критичар има право на своје изборе и диспозиције. Добро би било да има толико марксистичких критика колико и критичара што их примјењују. То у ствари није никакав парадокс.
Предраг Матвејевић
ОБОГАЋЕЊЕ ДЕЧЈЕ ДУШЕ
Наставак са 1. стране им само о нашој земљи и нашем поднебљу. Али у великој пловидби на коју водимо дечју душу морамо са више пажње и слуха окретати прамац те наше галије и не смемо дозволити да сама чињеница постојања трустова духа и матната' забаве намагнетише иглицу на нашем компасу таквом снагом да је она, примера ради, потпуно онеспособљена да укаже на потребу пловидбе и према, ето, Африци, том континенту који се буди а које дете доживљава, на жалост, још увек посредством јунака који су и нама „помагали“ да колонијално доживимо тај део света у својој младости. 5 "Однос који се у листовима и ча-
сописима за децу успоставља пре-,
ма историји, такође, није свугде исти. Када би наши најмлађи били осуђени да сазнања о историји добијају само из једног од листова и часописа, морали бисмо се, сасвим сигурно, запитати: зар међу њиховим прецима није било људи- који су стварали кс торијуг, јер у истоименој рубрици једног листа нису могли да нађу име ни једног нашег човека. Ако је судити по ономе што су пре појаве Писма објављивали неки забавни листови за децу, у другом светском рату у борби против фашизма учествовали су само западни савезници. Тек у последњих годину дана јављају се и написи о учешћу нашег човека у тој великој борби.
Вероватно да би успоставила
привидну равнотежу (пре свега у |
својој кући) између · стрипова о борбама вођеним на Дивљем запа ду, неки издавачи су се латили и стриповања тема из нашег ослободилачког рата. Ти су стрипови веома брзо постали популарни и радо читани.међу децом. На жалост, познати: су само чоказатељи о популарности јунака тих стринова, а још увек не знамо колико су мали читаоци схватили и прихватили тему. народноослободилачке борбе, да ди је све остало само у спољњем оквиру акције пили је схваћена и суштина.
А када је реч о стрипу, ваља.
рећи и ово: стрип можемо схватити и као забаву, али је он, сасвим сигурно, она врста забаве која се укључује у велику машинерију сер вирања сажвакане духовне хране. Без великих напора, пратећи пртеж и мало текста, читалац је ослобођен „обавезе“ да сам замишља јунаке повести коју чита и ситуација у којима се они налазе. Све је већ пред њим, све је у име његове маште, његовог духа вешто или мање вешто пружио аутор стрипа. . ; Дакле, забава је ту и не тражи готово никакво напрезање духа. Она чак погодује његовој лењости стварајући тако од малих ногу интелектуалне паразите и инвалиде духа који ће, однеговани на млеку стрипа, постати идеални чланови
потрошачког друштва; који ће тра.
жити већ зготовљену духовну храну; који ће целог живота хранећи се „сендвичима" бити рахитични и остати осиромашени за многе ве-
лике вредности домаће п светске,
литературе. | Ботђе Радишић.
Из уводне речи на саветовању о вас питним и естетским вредностима листова и часописа за децу
вадеиншташетеудтине шоља угине заилнслинвигитпашектагтсвенивише вене ивици ведра или анти дете пионира танина а ренесанса иатвиисачиши-.
ЛЕТОПИС _
'
Емил Хајек
· Пре неколико дана, 17. марта, у
Београду је преминуо Емил Хајек, један од наших најистакнустијих музичких уметника: био је пијанист, професор музике, публицист и друштвени радник на пољу музике, Оставио је за собом значајан прилог разућђен у многим смеровима једног богатог уметничког живота — обогатио је наш музички живот својом ра дином и хуманом личношћу, задужио је нашу историју музике васпитавањем целог низа наших клавирских уметника, оставио је дубоке трагове у раду Удружења музичких уметника Србије чи ји је председник био неколико пута, од, самог формирања Удружења. Рођен пре 88 година у Храдецу Краловом (Чехословачка), Емил Хајек се веома рано опредељује за музику и одлази на Конзерваторијум да би студирао код знаменитог чешког композитора Антоњина Дворжака а нешто касније и сам постао професор клавира. Првих тодина овога столећа оддази у Саратов (СССР) где је до 1921. био професор и ректор Конзерваторијума. Након по вратка у Чехословачку Емил Хајек наставља професорски рад, али та обогаћује и активном де“ латношћу пијанисте који дуги низ година сарађује са водећим чешким уметницима, вокалним или инструментадним, Посебно место у његовом раду тих тодина заузима сарадња са виолинистом Јаном Кубеликом и диритентом Вацлавом Талихом. У нај познатијим европским музичким центрима приређивао је концерте и врло брзо стекао високи углед способног, прецизног, преданог и продуховљеног пијанисте. Пре 45 година долази у Београду и ту, скоро пола столећа, развија, неуморно и искрено, своју активност, доприносећи у великој мери развоју једне средине која је у годинама његовог доласка у Бе оград почела живо да прати мо-
дерна европска музичка кретања а међу њима и нове тековине пи
Јјанистичке уметности. Емил Хајек је у нашем граду био: стални пратилац солиста на клавиру, извођач највреднијих дела светске литературе писане и за оргуље, музички критичар и естетичар у „Политици". „Музичком гла снику" и „Звуку“, професор музике у Музичкој школи „Станко-
„вић" и.на Музичкој академији, а
поред свега тога и борбени рад-
ник на формирању лика музич-,
ког уметника у нашим, савременим условима,
Уметник великог ауторитета и угледа, носилац многих признања и награда, Емил Хајек наставља да живи у многим савременим нашим музичким уметницима. које је васпитавао и изграђивао усађујући у њих оно најлепше и најтрајније што је и сам носио.
Владислав Димитријевић
Приказ нашег књижевног тренутка
Совјетски часопис „Питања књижевности“ доноси у свом најновијем броју опширан приказ са симпозијума посвећеног развоју и везама књижевности у европским социјалистичким земљама. Симпозијум је, иначе, одржан крајем прошле године у институту „Максим Горки“ у Москви, са темом „Опште и посебно у књи-
' жевности социј алистичких зема-
ља Европе“.
У центру интересовања, истакнуто је. на овом научном скупу, требало би да буде реално, живо кретање савремене књижевности и. опште законитости у развоју уметности у условима социјализма, са освртом на националне, историјске и естетичке особености сваке земље посебно. У сво
јим рефератима учесници симпо-:
зијума осврнули су се на савремени књижевни тренутак у Полљ ској, Чехословачкој, Румунији, Мађарској и Југославији.
О савременој књижевности У Јутославији детаљно су реферисале Т. Иљина и Н. Јаковљева. Часопис доноси кратак приказ њиховог излагања, у коме је констатовано да савремени књижевни тренутак у нашој земљи пред ставља сложен и противречан процес процењивања резултата какве је донео доскорашњи вулгарни провинцијски модернизам. Последица је и преиспитивање односа према реалистичкој уметности, према реализму као термину и уметничком поступку уопште, Ова излагања илустрована су, поред осталог, и цитатима из анкете „Књижевних новина“ на тему „Нова и стара проза“. По.
себна. пажња поклоњена је интер“ вјуу Михаила Лалића „Политици“, као и одломцима из критике Бранимира Доната о књизи
„Браћа и кумири“ Новака Си-' : мића,
Запажено је такође да је у по
следње време у Југославији на стао читав низ дела веома зна“ чајних по својој идејно-уметнич“ кој проблематици. То су дела обједињена кључним проблемима националне историје, а жанр Ро мана-епопеје (чија се традиција не гаси) обогаћен је остварењима као што су тетралогија „Робија, Оскара Давича, . „Време смрти Добрице Босића, неколико томова „Застава“ Мирослава Крлеже, као и нови циклус Лалићевих романа. | , Без обзира што је једностран и што не одражава у потпуности слику књижевних збивања. у нас, овај приказ, објављен на страницама реномираног часописа, заслужује пажњу због занимљивог приступа и неџобичајеног угла под којим је посматрана наша књижевност, (у Ш)
() чешкој и словачко науци о књижевности
Двомесечни чешки часопис за на: уку о књижевности Сезка ега» 'џга, који издаје Институт за че шку и светску књижевност Чехо. словачке академије наука у Пат у свом последњем броју (6, 1973) доноси, поред осталог занимљивог материјала, информације и напи. се са семинара комуниста-радни: ка у области науке о књижевно. сти и уметности, одржаног у Пра: ту 14. и 15, маја 1973,
У чланку „Задаци чешке и сло. вачке науке о уметности“ Штје. пан Влашин даје краћи преглед свих реферата и саопштења на семинару, што је уједно податак и документ о сложеној ситуацији у књижевности и науци после 1968. године, и о постепеном превладавању те ситуације, — док се на уводном месту у часопису на: лазе чланци познатог чешког мар. ксистичког теоретичара, књижевног критичара и публицисте Ла» дислава Штола (о неким питањима методологије књижевнонауч: ног истраживања) и Хане Хрзалове (о односу теорије и критике),
· Пошто је нагласио да све сложе“
нија и суптилнија проблематика модерне науке о књижевности све неодложније тражи колектив. ни научни приступ књижевним
"стварима који претпоставља 'орга: | „неку примену _ најразноврснијих тачки тледишта и специјалних ме.
тода који се узајамно прожимају, а што одговара многостраном са: држају испитиваног предмета н сложености књижевних. процеса, Л. Штол даље у свом чланку, између осталог, пише:
„У том научном колективисти. чком спознавању темељних пита: ња марксистичко-лењинистичке методологије видим једино могућ пут на коме треба превазићи ста: ње кризе у нашем књижевнонауч: ном раду и на коме треба ефикасном борбом оповргнути ненау. чне антимарксистичке тенденције.
Замислимо ли се дубље над. том ситуацијом, схватићемо да је ту у суштини реч о борби против ин: дивидуалистичке _ малограђанске концепције књижевнонаучног рада. Како би иначе било могуће 06: јаснити настојање за апсолутизацијом и монополисањем једног јединог тобоже научног истраживачког приступа књижевном уметничком делу, приступа који све остале тачке гледишта — социо. лошку, идеолошку, психолошку, биографску итд. протерује тамо негде на периферију књижевне науке. Разумљиво је да су заступници тог схватања књижевнонау
чног рада почели себе да сматра. |
ју, захваљујући свом симптоматич, ном малограђанском индивидуали: стичком менталитету, за изабране представнике своје струке, за ње ну елиту, док су представнике дру тих истраживачких метода през риво одбацивали као вулгаризато. ре и ненаучнике, При том нису видели истину да је вулгаризова: ти могуће у било којем од поменутих књижевнотеоријских аспе ката, подједнако у социолошком, идеолошком, биографском као и
формалном, структуралном или неком другом. Употребљавам појам „структу.
реални! а никако ,структуралисти: чки', јер тај аспект није плодна тачка гледишта, већ методолошко становиште које је неспојиво с марксистичким становиштем. Кад се овде залажем за колективистички принцип марксистичко-дењи. нистичке концепције књижевнона: чног истраживања, не сматрам да би ту безусловно била реч о ко. лективу специјалиста или специ: фикатора, о раздеоби посла међу аџторе појединачних специјалних монографија него о узајамном респектовању мишљења, било да га заступа уско оријентисани ис: траживач или (богата ерудитна личност многостраних интереса, каква је, на пример, била знаменита личност Здењка Неједлија
' угао посматрања и
"и одрицањима.
или неколико стручњака који Ра де на основама марксистичко. њинистичке методологије, свесни међузависности и допуњавања, тачки гледишта, схваћених било као ли као помоћ на научна дисциплина. (.. Видети, па чак и теоријски бранити у науци о књижевности са“ мо перспективу тзв, иманентног поретка чисте „дитерарности, перспективу која превиђа остале ас пекте, то је очигледно марксизму туђа идеолошка "позиција где се књижевно дело и наука о књи жевности истржу, одвајају од жи“ вота, позиција против које управо данас водимо принципијелну битку, са јасном свешћу о Не да нема теорије и __критике без историје, ни мсторије и критике
без теорије."
ВОЈИСЛАВ
ЖИВКОВИЋ У
Двадесета тодишњица „Браничева“
Мало је часописа код нас који успевају да се одрже дуже време. Један од малобројних часопи са у Србији, који је успео да се одржи, свакако је пожаревачки часопис „Браничево“, који је сво јом првом овогодишњом свеском ушао у 20. годину непрекидног излажења. Првих година је изла зио четири пута годишње, а затим шест пута, у свескама од;пет
· до шест штампаних. табака. До
данас је изашло 103 свезака са текстовима од великог броја сарадника, на првом месту из исто чне Србије, али и из других крајева и осталих наших република.
М току свога излажења „Браничево" је донело текстове мно гих познатих књижевника, науч ника и јавних радника широм Југославије: Вељка Џетровића, Си ме Пандуровића, ДАесанке Макси мовић, Владана Деснице, Милоша Бурића, Борђа Сп. Радојичића, Жи вана Милисавца. Божидара Кова чевића, Ивана Рибара, Родољуба Чолаковића. Милутина Гараттани на, Младена Ст. Буричића, Чедомира “Миндеровића, Мире Алечковић, Николе Дреновца, Јанка Боновића, Трише – Кацлеровића, Миодрага Коларића, Страхиње Костића. Јевте Миловића, Николе Иванишина, Марка Врањеше вића, и многих других,
Од своје прве свеске до данас „Браничево" је у пуном смислу овога појма „часопис за књижевност. културна и друштвена питања", али не само за упознавање прошлости и садашњости источне Србије, него истовремено и часопис у ширим југословенским релацијама, урећиван у духу брат ства и јединства наших народа, општечовечанске солидарности, социјалистичког хуманиз“ · и кул турног напретка. Тако, поједини тематски бројеви „Браничева" по свећени су 100-тодишњици Париске комуне, 50-тодишњици Октобарске социјалистичке револуције, 30-толишњици другог заседања АВНОЈ-а и другим значајним
истооијским датумима. Поред часописа „Браничево" треба споменути и библиотеку
„Браничево", у којој је до данас објављено 112 посебних књига. То су већином књиге писаца из источне Србије, међу којима има и неколико несумњивих талената, који су се већ афирмирали и ван свота ужег завичаја.
Највећа заслуга што се часопис не само одржао него и напредовао несумњиво припада уред нику „Браничева" Војиславу Жив ковићу. За ових 20 година редак“ циони одбори су се повремено мењали, али је он остајао уред ник, улажући много труда, напо ра и времена у овај тежак посао скопчан и са извесним жртвама (К. М)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 2
и,