Književne novine

· ПОДСЕЋАЊА

ПЕСНИК КАО ЛЕГЕНДА

· Поводом 30-те годишњице смрти Карела Дестовника Кајуха

КАД ЈЕ '22. ФЕБРУАРА 1944, тодине погинуо словеначки песник Карел Дестовник Кајух, имао је само двадесет и две тодине 'и био је борац прослављене Четрнаесте словеначке дивизије, А, уз то, био је песник чија је поезија у Словенији већ била постала синонимом наше револуџције, њена' покретачка снага, преображавалачка енергија. Тешко се може рећи да. је био у напону стваралачке снаге, јер је био врло млад и још није могао да докучи све сложене токове живота и није могао да акумулира за стваралаштво неопходна. знаља и искуства. Али, једно је сигурно; Кајух је био велики песнички таленат, поседовао изузетну стваралачку енергију, имао-врло јаку имагинацију. Тек зашто је ушао у живот он се сукобио са њим, уочио је многе његове противречности, драматику'и. разуђеност и са својим скромним зна њем и великим надахнућем ушао у борбу против свих сила и снага које су разарале људску хармонију и срећу.

Јо: као ученик темназије у Цељу, а затим у Марибору и Љубљани, Кају је'од тадашњег режима означен као опасна личмост, био под сталном присмотром и про“ гањан, а, У шестом разреду гимназије, искључен је из школе због комунистичке про паганде и почео да живи и делује као илегални револуционар. Већ тада. повезује се са револуционарним покретом, много чита,и учи и невероватно брзо сазрева. Литерарни узори су му наши и страни пролетерски писци, посебно Лењин, Горки, Цанкар, Мурн, Косовел, Селишкар, Крањец мо др. У њиховим делима открио је нове светове и с надахнутим песничким узнесењем доживеоје веома интензивно патње народа, неправде и насиља према њему м покушао је да његову судбину при ми као своју. И то је и учинио. Постао је страствени револуционар, који: је промишљено дефинисао свој циљ: живети само и искључиво за борбу против дехуманизованог света и за ослобођење човека. од сопијалног, политичког и моралног ропства, борити се за људску равноправност и афир мацију хуманистичких сната и опредељења. Понет таквим идејама и опредељењима,

Кајух је, миако веома млад, постао један од трибуна у словеначкој омладини “и рад; ничкој класи непосредно пре другог светског рата. Својом поезијом и својом живом политичком. активношћу _ распламса+ вао је скору ватру револуције. А, као сви напредни интелектуалци Словеније, на самом почетку револуције, врло страствено прихватио Жупанчичево гесло о дугу песника према народу, сав се предао рево-

„Алуцији и био њен војник све до трагичне.

смрти,

Кајух је дуго био у илегали, тамо тде је у рату најтеже и где се траже и кори сте пукотине непријатељских снага. На том послу био је истрајан и упоран, енергичан п чврст, проницљив и далековид. А кад је од стране непријатеља већ био довољно уочен и над њим се надвила опасност, отишао је у одред и постао борац револуције с пушком у руци. Тек тада је осетио и доживео величину борбе која му је постала суштином живота, и тек тада се у њему _ разгорела | револуционарна страст, шикнула из њега песничка ватра и почео је да се несебично бори кроз два своја суштинска животна тока: пушком и песмом. И један и други вид су били стра» ствени и надахнути.

Где год је долазио уносио: је ведрину, освежење, веру да нема и не сме. бити те шкоћа и страха за онога који се бори. Његове песме су постале саставни део пар. тизанског ратовања, истине и снови сваког борца, а добијале су посебну вредност кад их је он сам говорио борцима; тада је деловао као чаробњак, његове су речи допираћле н у најскривеније мисаоне им емотивне светове бораца и мобилисале сваки атом њихове снате, уносиле су У њих веру да живот и није живот ако се живи у ропству. У таквим тренуцима његове су песме деловале мобилизаторски; иако 'ни у једном тренутку нису биле утилитарне ви програмски прављене, већ су биле мисаона, емотивна. и, надасве, етичка кристализација песниковог односа, према борби коју води његов народ.

Кајухово песничко. дело није сбиншо, али је сажето и зрело, разноврсно, · више струко мотивисано, страсно ангажовано и

~ о, И Му КЕ

У

опредељено, У почетку потхрањивано мотивима литературе коју је читао, изражавало је социјалне проблеме времена. у пе ме „је; живео. Ослоњено на традицију, ·

оно, је апострофирало традиционалну Са блематику, али у дочаравању суштинских односа у историјском бићу свога, народа. Кајух је имао понешто другачији однос. Видео је .више узрока. који су угрожава ли човека и његова је песма наметала сериознији дијалектички однос према. постојећем стању, имала је дубље резове, веће · унутрашње дијапазоне, јачи критички Однос: и: већи регистар доживљаја. Била је то · поезија већег заноса него што су је писали његови савременици, шира. у надах пућу, комплетнија у унутрашњим размерама, сензибилнија, одлучнија. као социјадни и Као морални чин. У испољавању свих ових квалитета у Кајуховом песништву, било је и утицаја, евидентна је у њима лектира, ту су и Мурн, и Кете, и Цанкар, и Жупанчич, али само као далеки рефлекси у ритму стиха, слици, метафори, мелодији и синтакси, а ни кал у ономе што је суштинско: у надахну ћу, мисаоном и етичком опредељењу. Ту је он свој, изворан и историјски прецизно одређен. Његова песма никад није фикција, већ је утемељена у бићу његовог народа = и, оно што је посебно важно; она пије локализована, никад се не везује само за једну тачку, њени видици и циљеви су космополитски, било да говори · о социјалном или било ком другом проблему.

Кајух је схватио да песма мора да поседује универзални карактер ако има. амбецију да покреће људе и'народе. У тим настојањима и опредељењима. Кајухова поезија се највише и остварила, успела је ла на својим револуционарним поетским језгрима мобилише домовинска и социјална осећања која су, увек и свуда иста ако су хумано појмљена.

Као и многи други песници, Кајух је пасао и љубавну лирику, мада његова. љубавна поезија има. прешерновску ноту: има чиста љубавна упоришта, али није искључиво љубавна; увек је у њој, присутно и неко друто осећање које је врло често сложеније, ватреније, дубље уткано у егзистенцијалне односе. Као. код Прешерна, и код Кајуха у песмама с љубав ним мотивима доминирају. родољубива и социјална осећања, а то је свакако због тога што песник верује да великих и:'чистих љубави нема док човек није свестрано слободан. Такав однос произлази и из чињенице да овај песник не дели љубави; оне су увек целе, отварају душу до дна и запљускују целог човека.

Битно је и још једно одређење! Кајух воли човека, верује у њега и у својој пое- | зији развија осећање о људској доброти, о подруштвљавању те доброте, о њеном ширем хуманизирању. Кад Кајух говори о човеку, он то чини полетно, уносећи у песму читавог себе, сву историју, сав планетаријум. Он то чини због тога што осећа да његов.човек пати, да је угрожен и потребна му је снага да савлада зло — и он му даје своју поетску снагу, снагу националног историјског бића, снагу легенде како би превладао све постојеће тешкоће. У евоцирању свих тих снага све је усклађено и у сразмери, све има специфичне симболе и јаке мисаоне и емотивне набоје, који сугестивио пробијају у читаочеву свест и оплемењују његове тежње ин осећања.

Пуну своју лирску. снагу и зрелост Кајух је остварио као песник револуције, коју је он схватио као почетак преображаја. човекове судбине, као једину човекову могућност у којој може да се искаже и докаже, Револуција је за њега прекретница, етички императив, могућност да се сруши све што на било који начин угрожава човека ни тура та У отуђење. Она је покретачка снага у којој се расплићу социјалне, моралне и политичке противречности, У њој се кали људски дух, црпе енергија за даљи ход кроз време, припрема кристализација нових идеја и идеала. Али, исто тако, револуција је могућност да се људи огледају у њој и покажу своја светла или тамна дица, своје племените или зле стра• сти; у револуцији се исказује. човекова. слабост или издржљивост, кукавичлук или прометејство. Суочен са тешкоћама, па и са смрћу, човек дубље сагледава свој положај у животу, постаје зрелији и са више одговорности прима сваку појаву. У ње ној изузетној напрегнутости човек постаје

_ визионар доброте или пакда. У сваком слу

чају, човек се помера из Једне ситуације

У АРугу, постаје разноврснији. у осећањима, "сложенији у мислима, ботатији асоциЈенијима; слојевитији у језику.

Све те елементе налазимо п у Кајухо-

Е вој. поезији: и херојство, и страх, и стреп-

ње, и наде, и, клонућа, а изнад свега веру

у будућност. Кајухова вера је исказана и. ћ . + песмама. са

љубавним мотивима, и У оним песмама у којима товори о мајци. Те песме су врхунац његовога песништва и. сигурно. су најтоплије „написане песме

на тему мајке у револуцији. Извесно упо-.

ређење би се могло учинити са поемом „Стојанка мајка. Кнежопољка" "Скендера Куленовића, која има велику епску снагу

етичку тежину, психолошке проломе и тра:

тично узнесење, а, исто тако, уз тугу без мере и граница, позива на несаломљив отпор. Има тога и у Кајуховим песмама о

| мајци, само су оне изразито лирске, неж-

не, флуидне, меке. Мајка је у овим песмама утеха и заштита, мера љубави и достојанства, пријатељ коме се све поверава. Иако су ово песме чисте лирике, у њима

КАРЕЛ ДЕСТОВНИК - КАЈУХ

итекако има историјских и етичких ломова, у дубокој њиховој позадини _пулсира живот „свом. снагом, али ти ломови и то лулсирање нису толико снажни колико је снажна вера песникова у људску несаломљивост. Изнад свега, у овим песмама доминира присуство мајке, у свему. Она је.у сржи песникове револуције, свуда је тде и он, у- свему је ономе што он ради и живи. Поменимо само две песме „Кјеси, мати" и „Матери падлега партизана“. Не знам стихове о мајци веће туге и радости, веће радости од поверавања мајци. Уметничка. вредност ових песама је истински велика; све је у њима чисто и чврсто, сажето, сведено на есенцијално. Брује у њима. тамни тонови туте и болова, али у њиховим кључним мислима и осећањима букти ватра снаге и вера у победу. Никаква сила не може померити песника с његовог пута, истим би животом живео, исту би борбу водио и после више смрти. То мајка мора да зна, то мора да је радује, јер он је њен син, део њеног живота и њених уверења. Такве су и љубавне песме, мада је у "њима изражена и једна симболична филозофска идеја: љубав је кормило живота. И све се прелама кроз то схватање, у том одређењу се осмишљавају легенде, историја постаје апотеоза трајања, сви мостови воде ка том циљу, то постаје принципом трајања.

Тледано у целини, Кајухова поезија има веома развијену етичку компоненту. Она дабогме није у свему довршена, чак је, може се рећи, највећим делом у назнакама, али су те назнаке сигурно дефинисане и у њима бије снага снажног лирског талента. Несрећа је и Кајухова, а и наше поезије у целини, што није успео да шире развије свој талент. Његова се несрећа једино може упоредити с трагиком Горана Ковачића, мада је Кајухова несрећа. фаталнија: изгубио је живот кад је имао само двадесет и две године, на самом крају рата и то баш кад је пошао да види мајку, коју је толико волео ни која му је у свему била саборац, пријатељ и друг. Но, независно од тога што је Кајухово дело. остало торзо, оно, у оквирима југословенске партизанске лирике, заузима, са Горановом поезијом, најистакнутије место. Рекао бих да је то наша најчистија лирика о рату — млада по осећањима, јака по страстима, велика по надахнућу, непролазна по идејама.

Миливоје Марковић

· ГАЛЕРИЈИ „ЗОДИЈАК“ У ОСИЈЕКУ ОТВОРЕНА ТЕ под ПОКРОВИТЕЉСТВОМ ЗАГРЕБАЧКОГ ВЕЧЕРЊЕГ АИСТА ИЗЛОЖБА „КРЛЕЖА У АЈЕЛИМА ликовних УМЈЕТНИКА". НА СЛИЦИ: ИАУСТРА-

ЦИЈА МИЉЕНКА СТАНЧИЋА ЗА КРЛЕЖИН РОМАН.

„ПОВРАТАК. ФИЛИПА ЛАТИНОВИЋА"

Божидар Тимотијевић

Празник

побеђена моја љубави, сутра је дан славе у целом свету и у Раковици, у људској У долини, тамо "где сам те некада водио за руку плаву,

водио | изнад предграђа, изнад димњака, изнад иветова,

п показивао ти места и путеве

одакле сам се у небеске баште пео.

Побевена. љубави, сутра. је дан свечаности, дан. без бризла, дан у белом: у поворкама ће кренути

улицама, булеварима и путевима око градова деца с балонима, девојке с пеном пролећа у косама и жене са срчаним мужевима, раднице са радницима.

Певаће слобади препуштени умови, дисаће истог сунца дарове, исте зраке, ; исте ветрове, као — сећаш ли се пре хиљаду година што смо их дисали а - и ја:

Су а је најсвечанији, дан, пријатељице давнине,

сутра ћеш. видети шта је људски рај на земљи: на тој планети међу звездама људи су постали господари и свако од њих је по један законити мали принц у“ својој кнежевини, у. својој законитој кожи, и-нико не може рећи да му је кнежевину други ослободио. Лупаће добош, свираће сирене, звона и оргуље, комешање, испарења, преливање жамора, крај излога и дуж тротоара сребро 5 осмеха, саобраћаја нема, полиције нема: свако је себи полицајац

— свечани дан је, запамти, људски рај на земљи,

на планети међу звездама...

али тде си ти — ако смем. да питам,

пре хиљаду година познавао сам још твоју душу и тело,

сећаш. се — зар не2 — држао сам те за руку нестварну

и водио од света до Раковице џи из Раковице у свет,

ишли смо на то брдо, на то зелено и омамљено смо товорили како ће доћи

Али где си ти,

једном један рај

цм“ уселити се у људе и њихове домове, "кад: што смо се тада уселили једно у

друго ти и. ја, И још тада смо били предвидели овај дан

и описали за до танчина, док смо се враћали с излета.

док смо силазили оном путањом с малог белог облака

у предграће, у мој тадашњи дом; и нашавши се пред вратима теби познате собе

већ смо били окончали наше снове, наше дарове,

и пуни тог будућег. света,

пуни удаљене светлости што се приближавала,

полни смо се први пут,

први пут у име будућности и у име

љубави,

о љубави. А онда смо чисти и окупани од немирне садашњости

летгли у постељу, свако у своју главу, У своју непознату и заспали, заспали као кад у дечјој сликовници дође крај.

Нисмо веровали, нисмо се надали:

ево, дошао је тај дан,

дошао је изненада и неочекивано брзо,

запамћена остаће поколења што су заслужна,

историја ће сачувати амбисе и заставе у својој ризници,

а ја се опет усуђујем да ти кажем:

пре хиљаду година познавао сам те још!

Сутра те дан свечаности, о побеђена и у свом сну изгорела,

дан без брига, дан у белом: у поворкама

ће кренути

улицама, ·булеварима и путевима око градова деца, с балонима, девојке с пеном пролећа у косама

и "сене. са срчаним мужевима, раднице с радницима,

неваће У слободи ослобођени умови, дисаће истог сунца дарове, исте зраке, Ја : исте ветрове.

као — сећаш ли сед — пре хиљаду година ИТ | што смо их дисали ти и јаз...

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ | 5