Književne novine
_
"читаво море речи,
"појединих заним
ДОГАБАЈИ
БЕЗ ДУБЉЕГ ОДНОСА ПРЕМА Животу
ХХТ фестивал југословенског документарног и краткометражног филма
ШЕСТ МОНОТОНИХ фестивалских вечери (од којих је свако личило на претходно), седамдесетак приказаних краткометражнпих, документарних пи анимираних“ филмова (од којих већину заборављамо још током пројекције), равнодушна публика, жири спреман за разноврсне компромисе (од састављања репертоара до поделе награда), уздржани коментари штам пе (као део ошштег сивила којим је била обавијена читава ова смотра) и, после свега — ником ништа! — сто, то би био најкраћи и пајпрецизнији резиме минулог 21. фестивала југословенског — документарног и краткометражног фил ма, који и у тренутном сећању присутних п у будућој хроници наше кинематографије оставља тако мало трага, да филмског критичара претвара у неамбициозног хроничара чија је једина дуж ност да направи пригодну белешку о свему томе, сломињући при том наслов понеког филма или име лекога од аутора, који су, упркос свему, бар покушали да нам се на: метну извесном спонтаношћу или нешто смелијом опсервацијом... Као и обично, приказан је највећи број документарних фил мова, који би се (гледано искључиво тематски, пошто о неким битнијим стилским разликама не може бити говора), мотли поделити у четири основне групе. Најбројнију од њих чинили су, ове године, филмови посвећени темама из живота наших радника („Громке радничке стопе", „Ватра", ,46. упоредник“, „Металци“, „Огњени људи“, „Страпад“, „Станарско право лагумаша Сафера“) и сељака („Лепо је жизети на селу“, „Баук“, „Ало, овде Шавник“, „Коло живота“, „Плетенице“, „Терет“) — прављени, углавном, тек на маргинама наших дневних проблема и расположења, као пригодне социјалне белешке, без дубљег поннрања у амбијент, психологију, ·проблематику; некад с тешким фразеолонким бременом („Громке радничке стопе“), некад с поетско-метафо– ричким претензијама („Баук“, ,46. упоредник“, „Плетенице“, „Коло живота“), некад на стилизован пронично-оперетски начин („Станарско право лагумаша Сафера“, „Лепо је живети на селу“), некад с простом жељом да нас анимирају голом фактографијом и чињеницама — („Странац“, „Металци“, „Терет“, „Огњени људи“, овде Шавник“), а најређе са спонтаним и рафинираним визуелноекспресивним односом према мате рији иза кога се крије и дубља емоција (па, у томе смислу, једино филм „Ватра“ С. Попова делује као изузетак, нудећи нам секвенцу судара људи и пламених искри као драму оплемењеног сми сла, коју ствара сам живот у некој топионици, а документариста јој, оком камере, даје одређени естетички профил) — а без таквог односа документаристе према материји, нарочито у тренуцима ошштег одустајања од неког провокативнијег социјално-критич ког третмана, оваква овлашна заинтересованост наших документариста за теме из живота „радних људи" већ прети да се претвори у нову помодност нашег документарног филма... ДРУГУ групу чине филмови који се, на прилично рутински начин, баве културно-историјским темама, чинећи то хладно, коректно и промишљено („Губециана, „Тратом Маркса“, „Крсто Хетедушић , „Гоце Делчев“, „Рацин, мн , „Прво светско наивно село“ »з1с (тан5и опа типа) _— тако да се, по начину мишљења, филм о Марксу уопште не разликује од филма о Народној библиотеци при чему се, обично, изговара које се само „покривају“ сликом или се монотоно низање слика „покрива слаповима пропратног текста!.. “6 ћу групу документарних ИЛИ чине питки фељтони — портрет љивих _ МАЧНОСТИ бе да пред камером
које се не ли ; 24) оворе би и својим погледима ел „Моја же-
. :'4
на живот (Рабија, 5 на“) изводећи при том зомену ал ракцију „ћебићевскот типа (» х не — Наполеон А
ртс зт. ију 6 М. Или спортску стзи ИЦЈИ] у и“ Парлов Југ", „Бурбица ПАСА ) . што је понекад публици им а понекад је и нервира (кад М тори пусте своје јунаке да Наставак на 2. страни
Слободан Новаковић
У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ
„ААО, ·
БЕОГРАД, 16. АПРИЛ 1974. ГОДИНА ХХМ1
АИ
: | Лист За КЊРИЖЕВНОС и кУЛАУРУ
НОМЕТОЛА 11000 ВЏ • ВЕ"
БРОЈ 461
2о=1 ЏУБА.
У БЕОГРАДУ АИКО ИНТЕРЕСОВАЊЕ Н. Е. НАБЕНЕ
СТАВОВИ
ОДРЖАВА СЕ
МЕ ОВЕ ЕЊЕ
ИСКОПИНА У НР КИНИ КОЈА ПОБУЂУЈЕ ВЕКАКО СТРУЧЊАКА ТАКО И ПУБЛИКЕ. НА СЛИЦИ: ОТИСАК СКУЛПТУРЕ ДВА ФЕНИКСА ИЗ ХИТ ВЕКА 1966. ГОД. У ОСТАЦИМА ПРЕСТОНИЦЕ ТАТУ ДИНАСТИЈЕ ЈУАН У ПЕКИНГУ — ДЕТАЉ
ИЗЛОЖБА АРХЕОЛОШКИХ
ГРАНИЦЕ НОВИНСКЕ КЊИЋЕВНЕ КРИТИКЕ
О неким погрешним схватањима новинске критике код нас
У РАЗГОВОРИМА о томе шта је, и каква нам је данас, новинска критика много се више пажње придаје другом делу значења у синтагми, оном који припада критицми, док се део значења што та садржи термин новинска често превиђа или поједностављује. Из таквог односа долази до погрешног или упрошћеног разумевања појединих проблема у вези са функцијом и квалитетом ове врсте критике. Наиме, у теоријским расправама, које покушавају да дефинишу разлику између новинске, или журналистичке, критике, на једној страни, и такозване _ аналитичке, часописне критике, на другој, обично се жанр новинске критике посматра „статично, кроз некакав идеални образац, или кроз традиционалистички облик, што доводи до занемаривања многих модификација, било да су оне такве да угрожавају новинску критику или, пак, да јој отварају нове могућности. Начелна ће тумачења показати да је разлика између аналитичке и новинске критике превасходно у томе што се прва обраћа књижевним зналцима, кроз специјализоване _ публикације, док друга рачуна са дејством на већи, и интелектуално разноврстан, круг читалаца. Новинска критика, дакле, мање претендује на дизалог са уметничким делом и њетовим аутором; она је више окренута публици, у чију заинтересованост никад није потпуно сигурна. Будући да је по природи медија у оквиру кога се оглашава просторно ограничена, и при том обавезна да дејствује непосредно, без довољно временске дистанце, она је принуђена да буде на известан начин аподиктична и да захтева да јој се верује и без оне аргументације и комплетне критичке апаратуре коју је у стању аналитичка критика да изложи. Зато је разумљиво да су аутори тативни новински критичари пре свега они посленици.који — било дужином, доследношћу и уверљивошћу свога рада; било тако што и другим облицима критичарске делатности поткрепљују оцеце, често врло сумарне, о новим књигама —_ добијају поверење културне јавности.
Пошто сам раније — у неколико наврата на истом овом месту, као и у неким другим пуоликацијама — настојао да укажем на специфичности природе новинске
критике, а и да набројим разлоге
и видове тренутне угрожености дејства критике у целини и новинске критике посебно, овом бих приликом само именовао неке нове форме злоупотребе деликатности овог књижевног жанра. При том је неопходно напоменути како је новинска критика и по самој суштини свога места и по особеним захтевима који се пред њу постављају непрекидно угрожена. Тако, на пример, њена жеља да заинтересује чак и ону публику која је само потенцијални читалац, или пак публику потпуно индолентну за било какве културне потребе, лако може да пређе у настојање да се по сваку цену заинтригира. Некад се та замена циљева чини у рекламске сврхе, у чијим су позадинама приватни
"афинитети, клановска котеријаш-
ка политика или комерцијални разлози. Срећа је, међутим, што се и сама литература, а и средства комуницирања која привремено прихватају услуге онога ко врши злоупотребу основних функција критике буне против страних тела, и што одбацују покушаје подизања критичарске немоћи или зле воље на трон критике.
Изгледа да највеће невоље новинске критике и највећа разочарања у њу долазе отуд што нисмо довољно опрезни према околности да. је по својој природи — а то се види и терминолошки — овај 06дик критике контрадикторан. У њој се налазе два хетерогена елемента, елемент новинског и елемент критичког, који се врло тешко, или тек у једној срећно нађеној, а ипак врло уској и деликатној, тачки симбиозе измирују. Средства масовног комуницирања, усмерена доношењу такозваних проверених података, превасходно теже информацији; то: од њих преузима и новинска критика, али при том настоји, у свом правом облику, да остане верна и критичности, којој су својствени скепса, неверица, доказивање. Новинска је критика принуђена да се непрестано бори против настојања, са различитих страна, да буде претворена у рекламу, а тај је притисак утолико лакше „оправдати“ у нашој средини где је увек присутна заблуда како је широком кругу оних који се за културу м за литературу не интересују боље и рекламерски препоручити неко дело, можда и независно од стварне вредности, него таквој публици,
кроз замршена критичка испитивања, потврбђивати уверење да је у праву што не прихвата нова уметничка дела. Но чини се да је ипак лакше разликовати образац новинске рекламе — која позива на безрезервно усвајање и критике — којој је свако априористичко прихватање страно — него одвајати критику од различитих врста новинских вести и репортажа.
Тешко је прецизно рећи зашто, али је приметно да новине и остала средства масовних комуникација у последње време све више показују тенденцију да уместо критичарских текстова о новим књигама радије објављују новинске репортаже, интервјуе са писцима, препричане садржаје. Шта више, ова се тенденција у својим крајностима показује и тако што поједине новине све чешће дају простор самим новинарима — дакле људима који нису књижевни критичари — да говоре, са критичарским амбицијама, о књигама. Другим речима, у овим је случајевима до крајности, скоро до карикатуре и апсурда, пореме-
ћен онај деликатни однос између ·
новинског и књижевно-критичког елемента у новинској критици, Ситурно је да читаоцима — или слушаоцима и гледаоцима, ако су у питању аудиовизуелна средства. — може де буде корисно мишљење самога писца о новом делу, као што може да буде интересантно и информисање о тематским опредељењима, о цени књиге и о другим спољашњим одликама, али је крајње опасно ако се занемари да комплетан суд о књизи није ствар добре намере и благонаклоности према културним вред ностима, већ да суђење о књигама захтева пре свега знање, укус и таленат. Ако се ово изгуби из вида онда поједине новине могу да чине лоше услуге култури и литератури, а своје уреднике и
„новинаре, и поред тога што су се
уживели у одговорне улоге, да доведу у смешне положаје.
Чак и она средства информисања која још нису дошла до уве-
рења да коментарисање нових
књига може да буде узгредни посао хроничара из културних рубрика или хоби слободних репортера све очигледније показују необавезан однос према својим рубрикама књижевне критике. Ове
Наставак на 10. страни
Чедомир Мирковић _,
ЦЕНА 3 ДИНАРА | у ОВОМ БРОЈУ:
НЕ |
Чедом! Мирковић: _ГРАНИЦЕ НОВИНСКЕ кЊиЖЕВНЕ КРИТИКЕ
Милутин Срећковић: ПЕСНИК Који ЈЕ СРПСКУ ЛИРИКУ ПОВЕО У ХХ ВЕК (уз 150-годишњицу ро Бења Бранка Радичевића)
|
Слободан Новаковић: БЕЗ ДУБЉЕГ ОДНОСА ПРЕМА ЖИВОТУ (уз ХХЕ југословенски фестивал документарног и краткометражног филма)
Душан Стојановић: ПРИРО: ДА ФИЛМСКОГ ИЛУЗИОНИЗМА Зоран Маркуш: КОРЕНИ, СТАБЛА, ПЛОДОВИ (о мо гућности, значају и супе тини марксистичке уметничке критике)
Срба Игњатовић: О ПОЕТскКОоМ _— СТВАРАЛАШТВУ СРБЕ МИТИЋА
~ ПАРОДИЈЕ Лава Захарова
ПОЕЗИЈА Жарка Ђуровића, Милана Милишића, Александра Пауновића, Драгана Жигића и Александра Попадића
ПРОЗА Благоја Којића две приповетке: „Банга" и „Сасвим обичан пас"
МАЛИ ЕСЕЈ
ЧОВЈЕК ЋАО КОСМИЧКО БИЋЕ
Једно размишљање о односу човјека према свијету САВРЕМЕНИ човјек све више постаје синоним тежње и храбрости да се упозна космос. А истовремено од прве Ватове машине (1769) до садашњих космичких летова, човјечанство живи перманентну трозницу самосазнавања сваким новим открићем. Пред
"У којој човјек израста као косми-
чко биће. Захваљујући свом ис. траживачком подвигу, човјек по. стаје родоначелник једног сасвим новог, космичког људског рода, товорећи у космосу у име Земље, мада на Земљи себи прети перманентном могућношћу атомске катаклизме. Тако долази до једног новог, сазнајног аспекта превазилажења човјекове земности и, истовремено, његовог смјелог потврђивања сваким новим открићем. пред резултатима _ читавих — генерација научника, сједињених У радне тимове, у истраживачке заводе и институте, бришу се границе држава оном брзином која је адекватна ширењу границе сазнања. Тај велики чин космологизације мишљења битно мијења суштину човјековог ега на релацији: човјек-космос. Пред свакодневним истраживањима, пред фантастичним реализацијама често недосањаног људ; ског сна претходне генерације, човјек је стварао и ствара себе као ново биће, без атрибута божанског, а ипак божанствен по својим подухватима и по смјелости да себе очовјечи и именује на нашој путањи кроз сунчев прстен, не само као мали свијет међу свјетовима, већ, прије свега, као логос међу звијездама. Истра. жујући космос, човјек истовреме. но сазнаје да је атрибут бога, да мора превазићи то над — Ја, ако жели да надживи себе не својим физикусом, већ својим дјелом. Захваљујући сталним напорима сазнавања и потврђивања, човјек је дошао до увјерености да своју слабост носи у себи и да је може превазићи само својим дјелом. Његов први ход по Мјесецу и није толико чин бјекства од завичајне планете, кслико поку: шај да се тајна зачећа дешифрује са граница где се, равнотежом космичке тајне додирују сан и јава. Излажући своје сумње космичким ватрама сазнања, преиспитујући свој ход кроз вријеме, човјек открива себе као атом ко. ји тражи одраз свог лика на бесконачном _ сазвежђу _ непознатог свијета у којем човјек чини само једно у низу могућих космогених бића. И тако сазнаје и бит свог сопственог бића.
Данашња космичка истраживања отварају нову епоху, када човјек, ослобођен своје земности, постаје космичко биће и када ствара међу звијездама нову Зе мљу као свој логос. Он својим истраживањима, истовремено, пре. узима нове обавезе према Сунцу.
Наставак на 2. страни
Момчило Јокић
+ 7