Književne novine

'из ДНЕВНИКА (1)

Листајући књиге, и остало

ХИМНА БОЈАМА КАО УНУТРАШЊА МЕЛОДИЈ,.

У „ОДЈЕКУ" (април 1974, број 7) објављено је пет песама Радована Џавловског, у препгву Цвете Ко. тевске, од којих су три — „Химна бојама", „Житно поље са гавраннима" и „Бура над пољем" — нешто посебно што се може издвојити у поезији која се објављује, ове г'дине, не само у Македонији. У најбољега македонског песника да: нас, као и јуче, стихови су, један за другим, звездани таласи плани: не што се котрљају, и њихов бол јечи у грмљавини духа, па су то химне, па су:то мостови, а изнад тога и у њему — траје огањ, који је доживљај, и који води у бес крај, што је прекривен бојама. Боје су овде као језик, а знакови су им речи. Представу сада организују знакови, а у неколиким нијанса ма, као слој над слојем, подиже се талас унутрашње мелодије, који је боја, који је језик, па запљускује доживљај, вуче га увис, а предста. ва се чини необичнијом још, па њен језик постаје језик ритма, језик унутрашње мелодије, језик музике, која чини дело и која се уздиже, повлачећи дело за собом, и у амбис, и у апсолутну лепоту, која може да буде ин пут у безум-

ље, али исто тако и дом за изгне- _

ника, који је код себе али није код своје куће, који је у својој уобразиљи али није сигуран да је то циљ.

Из светлости, затим неприметно излеће јато гавранова, који тракћу и у вихору круже над жи“ним. пољем. Они хоће да узму душу песникову, док их он „бојом која се ненадано роди", тамном наравно, набацује на платно. То је већ стваралачки акт, и та боја која би хтела да узме под своје гавранове, и тај ритам који изне нада рађа боју, односно та промена, која ствараоца поставља да је у надмоћној позицији и на, сигурном та, па му је сад то и могућ ност да се препусти ћутању, и да ослушкује како се опет изненада рађа ХИМНА у његовим. · бојама, његовим језиком бола, у његовим знацима, а који су пронашли мело. дију, и сада траје само та химна, која је мелодија, која је лепота, што је замена за стварност. Причиња се песнику, како је на прагу победе, мако слути, да могу те бо. је и да РИКНУ у подне и да се издвоје.

Ја ту Буру осамљено, давно Наслућујем већ за дугих ноћи И као странац прикривеном сузом Влажим осушене боје и сликам

Слику оне Буре пре но што се јави.

Тако је Химна бојама, које су унутрашња мелодија, успоставила нови поредак у друштву и природи, па се уметнику чини како је његов ритам „изнад мере иди ра зумевања", по једном Одновом сти ху. Више од тога нема.

ТРЕБА НЕШТО МЕЊАТИ

Ако издвојим једну ноћ, то јест ВЕЧЕ у Дому синдиката, где се одвија Фестивал документарног и краткометражног југословенског филма, могао бих, ослушкујући мисао и ритам и гледајући како се одвија филмска трака — да ИСПИШЕМ неке варијације о теми: филм, збиља, страх, смех а без духа промене. Али и нешто што по казује наш КЉУЧ у свему, али ни наше јединство, као и разноли кост, као и лепоту заједништва нашега. На пример, шестога априла, џ двадесет часова, ја сам пратио целу ту филмску смотру, па, премишљајући о свему томе — помислих, како то ВЕЧЕ, ипак, исказује и наш југословенски стандард и степен цивилизације на овим те=ренима. Ево, како то тецијаше, Филм о Народној библиотеци, Србије наравно, то јест документ о страда. њу и рађању опет, о нестајању ста рих рукописа, о књигама у пламену, али и о томе — како се судбина књиге наставља, како живи и како је неуништива. Мисао која се, као противречје суровостима живота, епохе и мрачњаштва, увек високо подизала, па у књигу ушла као у дом свој, и частавила да во. ди напред, корак по корак, па сте даље. Словеначки филм Јоже Бе ца „Лепо је живети на селу", који уз дискретан шарм мч иронију, и уз љубав, показује пут ка заједништву, а који ГРАДЕ момци из словеначкога села (из кога су девојке отишле у градове) и девојке из Далмације (одакле су момци оти: шли у свет). Има ту пустоши, бола и самозатаје, има одушака, игре, суморних боја и зелених ливада, има веселости и туге, као и плави ла лепога, што је неосетљиво. Чи сто је то урађено, па те, и уз неко лепо ругање, запамтљиво и умет ност. У макелонском филму о пес

нику Рацину (Т. Попов), борцу и

заточенику белих праскозорја, исказује се и богатство нашега једин ства и на тај начин — док камера показује СВУДА ћирилична слова а стихови се говоре г у ијекавској варијанти, показује се и тегоба народнота живота, кога са сваке стра не ЗАУСТАВЉАЈУ војнички бајо: нети, и у татковини, и у печалби наравно, а и тамо, у Београду, где се зидају те огромне сграде за гуликоже и властодршце, па имам слика, памтљива: између гомиле других, како војник старе Југосла вије, то јест српски, можда од о них баш неко што пробише Солун. ски фронт, насмејан је, широко, слободно, а у следећем слајду: народ се злоставља, пати, прогони, и тако редом, док стихови нису НАЈЗАД повели некуд даље, чистијс, и у пространство, које камера, МОНТАЖА и режија нису могле да спутају, већ је то било поезија и борба, што је н Рацинов живот.

У филму „Баук" (Ж. Николи!) показа се живот сиротињски, мученички, а из Црне Горе, и ја помишљах на статисте, који ту ТУМАЧЕ примитивизам, враџбину и

СА ХХГ ФЕСТИВАЛА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ФИЛМА, НА СЛИЦИ; КАДАР ИЗ ФИЛМА

проклетство, како их муче и ломатају филмски камермани, да би показали (а ШТА) беду, мрачњаштво, како се врши побачај примитигним начином, па се показује крвави шиљати колац, вретенаст, па кр ваве руке бабе-врачаре, док вода «> тиче, отиче, а малочас је жрвањ воденички млео кукуруз, оштрим кло котањем, очајничким готово шкри пањем, што је била једина музика, која је уз отицање могла да означава и уметништво. Па, ипак, можда филм и може да ШОКИРА инострано тржиште, јер поред срп ског назива он се показује и на неколико страних. А управо се о: вих дана често помиње „Петиција против забране" — јавни протест лекара у Немачкој због закона о забрани побачаја. (Може борба за легализовање права на абортус, коју воде угледни лекари у Западној Немачкој, да ИЗАЗОВЕ интересовање за један овакав филм со чињен на Балкану, и то баш иу Оберхаузену, тде су толики наши синеасти већ подобијали грдне награде баш оваквим и сличним „уметничким: поступком"). Па бар и тако...

У филмовима из БиХ-а има дгнашњег живота, пуноће и свакида шњега живота, било је дивних тренутака, хуморних зареза и решења („Станарско право лагумаша Сафера") П. Љубојева, док је у филму „Мећава" В. Хаџисмаиловића — у часу када започиње борба за живот, за пркос и за трајање — онда када отац и син почињу да певају и да „ремете ред", био је пун стваралачки погодак, и било је то блиско усхићењу, које је н слој уметнички. Могао је филм да буде краћи, чистији, и патња би људска била племепитија, као кад падне изненада покошен цвет. Зашто се толико мучити2 Било је го изненада необично лепо: Вукотићев филм „Топлана Загреб", на ви: шем нивоу од свих других, исто као што се издвајала лепа жена у туристичком проспекту из Слове. није у филму „Словеначка ривијера". Док је „Сан" Зафрановићев пун и литерарних опијума, а и траума које су блиске Буњуелу, док су пси у филму тенденциозно нал: јачавали и музику и стварност и сан.

· У филму о сликаркама из Уздина, а што се већ широко просла:љају у свету, било је ликова, игре и боја које су и у ритамском скла ду и у помпезној кричњави, а неке је перспективе — од блата уличнс-

'та, преко гробља и до шароликости

виђења у уобразиљама жена сликара — углавном вешто показало

' песничко перо Славка Алмажана и

камера Николе Мајдака.

Било је то једно вече, ни по че. му особито, ни по чему издвојено, а карактеристично за дух наше уметности, који је дух мирења и спокоја, дух стагнације више, а

· МЕ

без икаквих шанси, помишљам, да се, Хекоро, преметне у ДУХ ПРО.

_ ЛПоменуо бих, намерно на крају, филм Неоплантин _ „Трагом Маркса", не као нешто што се по-

. себно истиче, већ по оним речени-

цама Марксовим, помињаним опет, а тако нам потребних, тако насуш. них, које казују, које буде, помало и узалуд наше синеасте, а и друге: Свет не треба само тумачити. Треба та и мењати!

Заиста је, као већ и толико пу та раније, опет тај час куцнуо. ТРЕБА НЕШТО МЕЊАТИ.

СА: ПЕСМАМА СЕ МОЖЕ САЧЕКАТИ

Објављено је и то: од Београда до Солуна — а Дунавом, Моравом и Вардаром. Републички секретари јат за саобраћај Србије потврдио је „да је сасвим извесно да ће се водена „аутострада' ипак направити". Наиме, на једно посланичко питање, у Републичком већу скупштине Србије ових дана, дакле, дат је посве јасан одговор. Реалпзација идејног пројекта за изгра;њу воденог пута између Северног и Егејског мора а преко Рајне, Мај не, Дунава, Мораве и Вардара бити ће, ипак, довршена. Што ће, ова вест, многе обрадовати, а нарочито родољупце разне, који само че:

ДОКУМЕНТАРНОГ МИ КРАТКОМЕТРАЖНОГ „БАУК" ЖИВКА НИКОЛИЋА

кају час, па да запоју, да се одушеве, а и да зараде. Мислим да не треба претеривати у писању пе сама. Нека за то буде опомена и пруга од Београда до Бара, која ће, најзад бити завршена, али било је у међувремену много пе. сама, различитих, највише компонованих, које се брзо заборавише, које тутњаше, које се веселише, па и превеселише, па се смиришсе, џа се изгубише. Неке се више и не помињу, што је боље, кажу. То јесг боље, за оне који их не помињу!

У варијанти од Београда до Со луна има пуно могућности за разна римовања, а још Вардар кад се помене — то су већ пуна уста за песму. (Ово није у вези са стихом из Библије „пуна уста земље", кога се сетих). Дакле, до Солуна, па се ту римује буна, па луна, чуна, Хуна, ' мајмуна, вуна, и тако даље. Песма, понекад дође, као кад те нешто засврби. Боље је на дру: ги начин се ослободити тога свраба. Можда прошетати негде. Можда извикивати Тина Ујевића: Нас је обузела торостасна шума!

Са песмом се увек може причекати. Раде Војводић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Мнодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, ЧедоПоповић (опеПредић мир Мирковић, Богдан А. ративни уредник), Владимир В, (секретар редакције), Владимир Стојшин, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић. ТехДрагомир Ди-

ничко-уметничка опрема;

митријевић,

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Мал Шафер. Идејно решење графичке опреме

Боглан Кршић.

Лист излази сваке друге суботе, Цена 3 дин. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство двоиздаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) м 626-020 (комерцијално одељење и алминистрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се пе враћају. Штампа: „Глас“,

струко. Лист

Београд, Влајковићева 8.

ДдЕТОПИС

Проелава дана Народне онолиотеке (Р (ронје

Поводом свечаног отварања Народ не библиотеке СР Србије, шести =прил је прошле тодипе установљси као дан Народне библиотеке СР Србије. Тај дан је ове године први пут прослављен низом акција и ма нифестација: основан је фонд писане речи, установљена је награда за најчитанију књигу године, отворена је изложба поклона, одр: жани су запажени концерти под заједничким „називом _ „Пролећни циклус“. На конференцији за штам пу, која је одржана четвртог априла ове године у просторијама Народне библиотеке, јавност је упсзната са свим детаљима који су у вези са овом прославом.

Једна од најзначајнијих мапи фестација у оквиру прославе је свакако додела награде за најчита нију књигу године. Награда је то дишња и додељује је Савет Народ. не библиотеке. Награда се састојп из Повеље и 10.000 динара. После анкете која је спроведена међу би блиотекама на подручју СР Србије, дошло се до податка. да је најтраженија књига у 1973. год. бпо „Роман о Лондону“. Тако је, на свечаној академији која је одржана тим поводом шестог априла о ве године у просторијама Народ не библиотеке, Милош Црњанск» постао први лауреат овог зпачајног признања.

Захваљујући се на награди, Ми: лош Црњански је приметио да је Народна библиотека СР Србије станова на којој Београду могу да позавиде многе европске метропо ле. Црњански је пожелео да награда коју управо прима постане зна: чајан фактор у стимулисању књижевног стваралаштва. )

Сутрадан „седмог априла, одр жан је први концерт из „Пролећног циклуса“, такође у просторијама Народне библиотеке. Гостовао је камерни ансамбл „Про музика", под вођством нашег познатог диритента Буре Јакшића. Концерти у оквиру свог циклуса 'а предвиђено је гостовање мнотих познатих агсамбала и солиста), одржаваће се сваке недеље у трајању од шездесет минута и за све љубитеље му: зике улаз је слободан.

Прва прослава дана Народне библиотеке је протекла веома за пажено и убедила нас у потпуну оправданост и корисност једног о: ваквог подухвата.

Душан Јагликин

ХУ фестивал малих и екеперименталних сцена у Сарајеву

Полазећи од саме чињенице да један овакав фестивал, уз све материјалне и друге тешкоће, доживљава петнаесту сезону доказује не само да он није излишан, него да је и веома користан. Многа објашњења нису потребна: довољно је само то што Стеријино позорје, овај и неки други сусрети, не само у позоришној уметности, скидају бар делимично дебеле завесе међу нама самима, које нам вечито навлачи скоро непробојна затвореност међу нашим ужим културним срединама (па чак и не само националним). Чак и људи који се пасионирано интересују за позориште, или се њиме стручно баве на било који начин, доживљавају пријатна изненађења, понекад чак открића, јер нису имали прилике и могућности да прочитају нов домаћи текст, или да добију поуздану и иоле рељефну слику о томе шта се у другом крају земље покушавало и понекад са успехом постигло.

Од страних представа, оних ван конкуренције, све три су биле веома добре, једна чак изврсна. Највећу пажњу, мако не и највеће одобравање код свих, изазвала је представа Државног театра из Дармштата „Ствар мушкараца", по тексту Ханса Ксавера Креца, чије је „Сеоско двориште" онако снажно одјекнуло на прошлом Битефу. Аутор се овде не понавља, али ова два комада откривају да он има врло доследна схватања, да има и свој начин мишљења о данашњем човеку и друштву, и своју специфичну драматургију и свој поглед на театар уопште, И овде је реч о могућности општења међу људима, и овде, као и у претходном комаду, више посматрамо осмишљено и драматично ћутање прекидано узалуним покушајима да се оно пробије.

М домаћој конкуренпији није такође било представе која би се

могла сматрати лошом и којој ппје било места на фестивалу. О томе која је била свеукупно најоо-

ља, и то убедљиво, заиста. је јасно и оправдано дао своје мишљење званични жири, дајући пет награда представи „Весели дани или Терелкинова смрт Југословенског драмског позоришта, а да је при том умео да издвоји и укаже подршку још неким представама, или њиховим елементима, заиста по заслузи.

Остале представе могу се груписати на следећи начин: код две реч је о редитељском и глумачком раду на познатим, и то не од скора, текстовима, код две о такозваном театарском експерименту, а код две о новим, савременим домаћим текстовима. Р ]

М првој, Радослав Дорић нас је уверио да је У СВОЈОЈ трећој режији Диренматовог „Плеј Стриндберг" своје редитељско схватање доследно довео до краја и тиме успешно завршио један круг свог истраживања ове материје. Свирао је на потпуно новом инструменту, новооснованој новосадској Марарској драми, која је, за тек формиран ансамбл, показала неочекиван резултат. Млади сарајевски редитељ Сулејман Купусовић пред ставио се Бекетовим „Крајем игре". Он и такође млади глумац Зијах Соколовић показали су охрабрујући таленат.

Другу групу, област експеримента у ужем смислу тог појма, почео је театар „Пекарна" из Љубљане са два краћа комада словеначких писаца Рудија Шелига и Петера Божича. Без обзира на разлике у текстовима који су у овом позоришту углавном повод за игру, обе представе имају нешто дубоко заједничко: то схватање позоришта везује ову групу младих људи који не живе па буџету. Њихове су одлике схватање театра као игре, чак ритуала, усвајање свих позитивних искустава прошлих таласа авангардног позоришта, а, уз потитовање укуса, богатство сценских сфеката, посебно светлосних, и умешно коришћење људског тела као инструмента. Резултати,“ наравно, не могу бити исти.

Љубиша Георгијевски је са Зеничким позориштем покушао нешто друго. Узео је за основу „Јаму" Горана Ковачића и овом дубоко поетском, лирском тексту супротставио још две липије: с једне стране патуралистичко, аутентично, грцајима исказано сведочанство троје преживелих, а с друге статичне, понекад ирелевант не, понекад с текстом хармоничне дијапозитиве. Све се то одиграва на једном белом платну са тридесет два симетрична отвора из којих вире окрвављене главе жотава које, као антички хор, или као колективна жртва, говоре Горанове стихове. Експеримент недовршен, рапав, за многе претежак, али вредан даљег тражења и пуне подршке.

Трећу, последњу трупу чине домаћи текстови. „Патке из врта краља Густава" Зорана Поповића (Круг 101) освојиле су, после „Тарелкина", највеће аплаузе публике. О овом тексту и представи већ је било речи, Штета је што је, по свој прилици, недовољан број ловорових венаца Драгана Зарића пи Наду Блам лишио награде која је изгледала сигурна.

Загребачко казалиште младих конкурисало је са комадом »Аппо Ропшт! 1573 младог пи многима непознатог писца Томислава. Бакарића. Он је за тему узео један драгоцен део хрватске и југословенске историје, време и околности сељачке буне Матије Гупца. Та збивања он је покушао (и у том смислу успео) да стави под померен угао гледања, нити се повинујући миту, нити желећи да га руши,

За један „мали" фестивал, све то што смо видели, без обзира на сва несавршенства, представља леп биланс.

Божидар Божовић

ВЛАДИМИР БЛАЖЕНКА

ЖЕДРИНСКИ: КАТАЛИНИЋ