Književne novine
'" И болесне мајке.
Ибрахим Хаџић
Јабна соборница.
СЛИКА
Прозор-акварел, Скица
Видим дубоку Геометријску перспективу Празнине 7
Нашавши се одједном ту Човек се збунио На скица-платну природе
Он не може да се споразумева Са онима што слободно живе
Он замишљено посматра Из мрачне унутрашњости Света — собе
Он покушава да. се ослободи Свог лика са огледала
ПОНОЋ
Удара реска поноћ; Будиш. се
Човек ли је тог .
Преносиш сноп црног светла Отресајући крупно зрневље Времена
Отвараш механизам сата. Износиш леш
Окамењеног детета
Које је целу ноћ певало.
Оно стоји на сказаљкама. Окамењено дете тачно у поноћ Оживљава и поново пада
У смрт.
Ђудиш. се знојав. Преносиш ствари из Стврднуте околине; Размешташ главе По окамењеним матрицама — соба На полицама су прашњави очеви Уредно сложени
Као време у кожној торбици Свемира,
ОСЕМЕЊИВАЊЕ
"Хибридни сперматозоид:
Човек листом — лица окренут Смрти
Он просипа семенке из тикве По нагнојеној башти
У рано пролеће — пубертета
И година'уноси свој нужни део У расплод
Сунцем и кишом
Глад
Без траума крај Ђубрива Ниче људски пород
Пећински човек Осваја свет
Жена приноси. на извор — дојку Младог санџачког Ловца на јелена
ЈАВНА ГОВОРНИЦА
Умашћени и разбацани
„Телефонски именици
У поштанским товорницама
Изгубљени људи у прашњавим кутијама
Откинути пожутели листови; Окруњени слогови.
Као из машине за прање веша
Излази човек
Он се дуго споразумевао
Кроз слабу струју:
Ало, да ли ме чујете
Ви са друге стране,
Да ли ме чујете, , Да ли ме разумете2 |
Као у бироу за изгубљене ствари људи на столицама
РОБЕЊЕ
· Постељица. Спласнуо трбух.
Теле осећа свет у мраку. Мајчине млечне вене Као усијани челик У топионици-
Буђење заслужног живота. Ослушкивање спољњег света Кроз постељицу: мириса ђубрива
"Низ реку путује ковчег : Као са Мојсијем; плива У гајбици За парадајиз
Топла телећа облога.
КРИЕВНЕНСВИНЕ.
9
ФИЛМ
Маставак са 7. стране ,
нука са Севера", као што је и Илић снимајући за једно шумско газдинство, снимио један од својих првих наменских филмова о природи — „Видрицу“ (1965) — одговара јући задатку да прикаже на који се на чин, индустријски путем („зрењем крзна"),
добијају данас квалитетна крзна за одева-.
ње. „Видрица“ је чиста информација о је дном модерном производном процесу, У коме човек свесно сарађује са природом, настојећи смишљено да оплемени њене про дукте:; та је прича о видрицама исп ичана
концизно, без „сувишних детаља и дескрит-,
ције, без суровости али и без тугованке над жалосном судбином видрица. Правећи научно-популарни филм о „тражењу нових путева да се могућности природе још: више искористе", Илић и кроз овај филм провлачи тезу о неопходности сарадње човека с природом — а изворна лепота приро-
де, у овом случају, биће сачувана и про-
дужиће се кроз лепоту крзна које видрица даје човеку.
Као и прича о видрици, тако и прича о бељском јелену, из ове серије („Бељски јелен“, 1966), почиње у слободном пејзажу (као што обично почињу сви Илићеви филмови). Сам јелен приказан је као саставни део те природне лепоте. С пуно лепо одабраних детаља слави се та аутентична лепота пејзажа (роса и магла, одсликавање сунца на глаткој леденој кори, кад:
грови живота који се буди), а присуство ра-
скошног бељског јелена у таквом амбијенту, сведочи нам о изворној хармонији која у природи влада — за аутора, дакле постоји само лепота пејзажа и живота у том пејзажу (после сваке зиме долази ново пролеће, а рогови младог јелена пупе као што пупе и пупољци на гранама). Камера стрпљиво бележи детаље, којима треба ту хармонију доказати — и вечита борба за опстанак само је део те хармоније која у природи влада (мало, јеленче постаће, током филма, одрасли јелен, као што ће се, на крају филма, појавити ново јеленче — природа, тако, затвара своје кругове, један исти циклус равномерно се понавља, као што се понављају и годишња _ доба). Из самог регистровања живота У природи израста, дакле, и метафора о животу опште, а све што постоји утапа се у пејзаж (али, већ у „Бељском јелену" наслућује се и жеља аутора, дасе од простог регистровања живота и појава у природи пође у сусрет откривању суптилнијих истина и садржаја, односно наслућују се филмови које ће Александар Илић снимити у интервалу од 1967. до 1970. године), ж
После несумњивог успеха с филмовима снимљеним 1965. и 1966. године, с којима се тек огледао у новоме жанру, Александар Илић започиње с филмом „Копачевско, језеро" (1967) свој нови циклус фидмова о природи. И у „Копачевском језеру“ реч је о борби међу врстама као облику хармоније која у природи влада, да би се сам живот одржао и продужио, — али, иза те „опште мисли“, већ се нижу и неке „споредне епизоде" из живота у природи (као што је, рецимо, изванредно снимљена секвенца олуја у шуми, приказана као стихија која подједнако угрожава све шумске становнике), којима се дијапазон Илићевог посматрања природе знатно проширује, еволуирајући од наменског ка чисто документарном филму. Тако, између 1967. и 1970. године, Александар Илић снима нову серију документарних филмова о природи, слободније и без повиновања стриктним захтевима наручио. ца, откривајући све сложеније и узбудљиви је епизоде у датоме амбијенту, па после „Копачевског језера" настају и филмови: „Ембрион" (1967), „Дивља. пловка“ (1968), „Хомо ет натура“ (1969) или „Губар“ (1969), у којима доминирају и нови садржинскометафорички квалитети, уз филмове, који и даље одговарају својој некадашњој пре“ тежно наменској сврси („Бељско пролеће“, „Трагач“, „24 дана“ итА.)!
У „Ембриону“, сажетој причи о рађању, само стварање и помаљање новог живота испод љуске јајета приказано је као деп и свечан чин, као поетичан и радостан дотађај, кад читава природа слави: посматрајући живот који пулсира У јајету, техником анимације (редукцијом фаза покрета), аутор је у једном природном проце, су открио неслућенуо графичку ле поту. Сасвим другачије интониран јем смештен у пејзаж приказ рабања и најезде губара („Губар“):мада из љуске излазе с доста муке и напора, као и пиле из свог јајета, понављајући такође један исконски чин и природни циклус, губари мењајући кошуљице постају праве немани, чија ин: вазија апсолутно угрожава природни амош јент из кога потичу (Илић који живот природе увек посматра у тоталу, овде се концентрише на „крупне планове тубара који прождиру лишће, акцентујући на прави начин драму насталу,у крилу природе и постижући одговарајући емоционални ефект). Методом акумулације (сабирајући драстичне детаље), он сугерише гледаоцу осећање страве, показујући сликом шта би: ва кад се односи у природи наруше. На тај начин, у два различито визуелно и драма туршки конципирана филма, овај редитељ потврђује старо правило да, нашавши се пред сваким новим задатком, аутор мора да проналази и,нова визуелна решења, уколико жели да на прави пачин одгонета драму материје која му се нуди. За два мита природе, мит рађања и мит уништења жи вота, Илић проналази сасвим адекватне ар. гументе оправдања — објективан у прика: зивању живота природе, оп увек уснева да буде и аутентичан у свом ауторском односу према њој.
Илићеву „Дивљу, пловку", такође из о вог периода, можемо схватити као антите. зу Петровићевом _„Лету над мочваром“ (1957): за разлику од Петровићевог интзе мистичког филма, сазланог на поетско“ -метафизичким претпоставкама, Илић пра-
|АУТОР И ПРИРОДА _
„ме су пловка и човек у фаталистичком и "митском сукобу, дотле, Илић прави филм
"зервату, да би се живот како-тако наставио (наравно, има изворне трагике, пан
"међутим, налазе се најновији документар-
А
ви филм изразитог социјалног смис ла, саздан на чињеницама (пледирајући и овога пута за известан компромис између човека и природе). Док Петровић слави продужење врстеи љубави у дивљој моч. вари, Илић нам приказује живот дивљих пловки у инкубатору — док Петровић пра ви постски филм о љубави и слободи, у ко-
у коме су човек и дивља пловка подједнако угрожени и принуђени да прихвате реалност заједничког живота у истоме ре
поезије и у таквој њиховој ситуацији).
На Илићев филм „Дивља. пловка" (1968) надовезује се, сасвим спонтано, филм „Хо. мо ет натура" (1969), у коме човек наставља да нрилагођава природу себи. А у филму је садржана опомена да то „прилагођавање", уколико | почне да нарушава неке природне границе, може да прера“ сте у праву инвазију човека против природе — још стравичнију од оне приказане у филму „Губар“, после које тек наступа права пустош. Тиме се Илић, и у овоме ци-“ клусу, мада на много комплекснији начин, враћа својој основној тези — да је човек, као и јелен, само део пејзажа коме припа да (те, уколико поремети односе у том пејзажу, он угрожава и самога себе)!
Показујући нам мудрост природе („Бељ ски јелен“, „Ембрион“) и деловање стихије (Копачевско језеро“, „Губар“), показују ћи нам и човека који је у стању да односе са природом регулише и прилагоди својим потребама („Видрица", „Дивља пловка“),
Илић нас филмом „Хомб ет патура" опомиње да свако уништење природе и хармоније која у њој влада уништава и самога документарни
човека. Његови филмови,
СА ИЗЛОЖБЕ УЛУС-а — РИСТО СТИЈОВИР: СЕДЕБИ АКТ ~
снимљени између 1967. и 1970. године, указују на једну модерну еколошку антажованост у његовом опусу (откривајући екологију као област којој ће, можда, посвећивати своје будуће наменске и доку“ ментарне филмове) — на супротној страни,
ни филмови Александра Илића, снимљени у последње три године („Лед", „Сова“, „Замка“) који, својом стилизованошћу и мета. форичком згуснутошћу указују на други могућни правац даље еволуције овог аутора, на еволуцију ка играном филму (утолико пре што је то пут еволуције који су прешли многи домаћи документаристи, закључно с Влатком Гилићем).
М последње три године, снимајући за „Дунав", Александар Илић је направио три документарна филма: „Лед“, „Сову“, и „Замку" — три, експресивно и садржински, различито интониране документарне стори је, универзалног метафоричког значења. Док је у „Леду“ остварен апсолутни контрапункт између човека и природе (јер, човек је савезник, који ће рибе спасти од ледене коре), а у „Сови“ кажњено насиље (јато птица сурово ће казнити сову која прождире младунце из гнезда, а у о воме филму као и у „Губару“ крупни план ће имати исто агресивно значење, као детаљ који се издваја изван контекста целине пејзажа, симболишући деструкцију и асоцијално понашање, као облик на. рушавања хармоније и склада), док ће „Замка“ (прича о птици провокатору, која својом песмом мами у кавез сабраћу из шуме) заокружити и/затворити Илићев циклус филмова о природи — показујући нам да је овај аутор из аутентичних пеј
зажа закорачио у свет аутентичних идеја. ; Затварајући свој властити ауторски,
опус, од „Фазана“ и „Видрице“ до „Сове" и „Замке“, истичући све више у први план морални проблем уместо природног пејзажа којим се доскора инспирисао — сигуран сам да ће Александар Илић, већ у свом следећем филму, сасвим другачијем од претходних припремити 'и неку нову ауторску замку својим будућим гле. даоцима, јер то је, као што рекосмо, аутор који има шта да нам каже и који добро зна како ће рећи оно што хоће.
Слободан Новаковић
Мома Димић Спежни | чобек
одбројавамо жристале кришом пролећа. урликом вучјим зоовртским закопавамо зиму руски нежн за лета лисје јесени Е нашу старост неизбежну
|
а он човек снежни под стопом
ничег до снега
маљаве уши белину ослушкују врата ни затвара нит отвара
не чекајући ниоткуд ·
туђи тлас ;
нит океана рику ни бол непризнат ни чуђење истраживача
нит нас
смрт ће нас пробудити то
ко иње у које смо пали: оштро смрт прва
и доба високо понети плавет ветрењача трстова
а он стоји за минулих снегова није отишао где
нити дошао калуђерски
на помирење са тишином варом беспутицом ниједном није се поколебо
грудву чисти згледај
што та држи
не баци рука чија
само небо
НОЋНИЦА
(Ноћашња песма)
Кроз жижице писак танки дах за дахом источи из жлеба гасну У сјај
руку Отца што су понад неба
Не ишту се ни сунце ни земља више С опехлина виса слетих
у прежмурење
у хлад звезда крила слепих
Из пра титре моје падалице
гле ничим ко лајања пасја
нит бојом својом нит коврџом трава у искинута. згласја
И смрцање вазда и бденија у тма нећу им скрити довек ране састићи ни облаку нотоступа
у тма ни чуна да им не пристане
О мрљна клупка змијна
мрли ме не оставља нико
ти дан у дневи не васкрсли
та то ликце месечево једнолико
На жижице писка танког
дах за дахом источи са жлеба
гасну У сјај у Отца руку понад неба
ПА СНЕГ ПРУЖА РУКЕ
Прогоре сно торе брзо |! доле и толе у трен
Чави сапете лакстове мећава с глава облака “ звезде сносе
Па то снег пружа руке погле први о тле одскоке с неба беле па косе
ИЗ СНОВА
Никад све нокте нисам имао
с рукама на телу мом поваздан конајућ реч узнелу ружу преозбиља ко меру, ко сан
За белих ноћи што каже шане
Ти устаћеш брда возове преседаћеш у крилу доба бос прегибима шина опет путоваћеш
НАМАСТИРСКА ЧОРБА (Зима у Студеници)
О земља свуд
и по њој низан сунчев жбун Хвали траг тај ' | дрвца док исцрпљују даљину Баца се лишће
за мицајем хладне змије
Одсликавају се неба
са планине на планину
из стварног
укруг по вршцима
сечена косим зрацима сунца ил трептајем очију
између молитви
Хвали трен тај
а не.везуј за трен пригревка
Корачаји у предео који
ал који се предео примиче Док себе у њој не изнађе тело је деоба.
О страх тај
измицање гробу
и тежња гроба