Književne novine
~
ЉУБО БАБИЋ
| (1890 - 1974)
| Недавно је у Загребу у 84. години,
умро, сликар, педагог, .историчар уметности, писац и академик Љубо Бабић. Умро је човек који 15 више од пола века био живо присутан у савременом хрватском сликарству и — шире од тога У хрватској култури, као покретач многих акција из којих су се рађале стварне, веома Често фундаменталне вредности националне уметности. и уметничког живота уопште.
Мада по многочему изузетна личност, Љубо Бабић нема изузетну биографију. Рођен је 1890. у Јастребарском. Сликарство је најпре учио (1908-1910) у Загребу, као ученик познатог нашег сликара М. Ца. Црнчића, да би одмах затим (од 1910-1913) наставио студије У Минхену, код професора А. Јанка и Ф. Штука. Сликарске студије наставља. једно време у Паризу и тако заокружава своје уметничко образовање, на изворима тада најпознатијих центара, Минхена и Париза.
Излаже већ од 1909, као деветнаесто годишњи "младић у Загребу, а 1911. један је од учесника на познатој светској изложби у Риму, тде се јавља у Српском павимону заједно са Мештровићем. То
. је време његове националне роман тике, патетичног мештровићевског штимунга, што ће остати и касније једна од битних карактеристика његових схватања вредности,
Љубо Бабић није био револуционар, он није тражио мисао својих сликарских опредељења у социјалним тенденцијама времена. Због тога је и остао по страни од тражења која су карактерисала грулу „Земља“ и један је од оснивача групе „Тројица“ (Бабић, Бецић, Мише), која се оријентише
„на сликање хрватског пејсажа, јеаноставним потезом, густом пастом, превасходно колористички.
Бабић је, по самом бићу своје Аичности, естета, помало: романтичар, у теорији и схватању историје уметности, плодан еклектичар у самом сликарству, али надасве ерудита који је систематски, упорно и доследно изграђивао укус и мисао на широкој платформи европске културе, коју је целог живота пресађивао на поље наших националних вредности.
Био је мајстор портрета (незаборавни портрети Матоша, Крлеже), пејсажа и мртвих природа, али и декоративних паноа, илустра ција и графика у. безмало свим сликарским техникама (уље, темпера, акварел, креда, пастел, бакропис). У почетку је симболиста са призвуком сталне присутности смрти као својеврсног романтичарског мотива (сахране, црне заставе, смрти), тако да му је у суштини израз подређен тематици.
Дао је значајан допринос и хрватској сценографији, а не може се занемарити ни његова улога у развијању наше књижне илустрације, јер је у једном дугом временском раздобљу илустровао дела Толстоја, Шекспира, Крлеже, Назора, а посебно место заузима илустрација наших народних песама и приповедака, националног епоса у целини.
· _ Бабић је био познати и призна-
ти педагог: од 1914. када отвара приватну сликарску школу у Загребу, па преко његовог рада у загребачкој Умјетничкој школи од 1916, до његовог ступања на Академију као редован професор 1940, Бабић је васпитавао. генерације и генерације сликара којима је усаЂивао свест о стварним вредностима дела.
Једна огромна област стваралаштва покривена је личношћу Љубе Бабића као писца запажених књига и студија о нашој и светској ликовној уметности. Библиографија његових радова обухвата неколи ко десетина радова, од чланака пре ко монографија и путописа до синтетичких прегледа целих епоха и народа. Тако је 1934. године угледала светлост дана књига „Умјетност код Хрвата у ХТХ вијеку“, мало затим „Хрватска графика у ХТХ стољећу“, па 1943. позната књига „Мајстори препорода“. „Златни вијек шпањолске умјетности“ појавио се 1944, да би после рата, 1951. издао „Домијса“ и неколико тодина касније, 1954. „Француско сликарство ' ХЈХ и ХХ стољећа“. Његови путописи „Између два свијета“, објављени 1955, заокружили су слику о његовој пребогатој личности. Уредник часописа, писац многобројних рецензија, охрабрење за младе, покретач послова који су уродили заиста вредним плодовима, Бабић остаје као личност која се дефинитивно и непролазно уткала у темеље хрватске и југословенске културе и уметности, (С. Б.)
,
. /!
ПОЗОРИШТЕ – ТРИБИНА ЗА ВЕЧНЕ ПРОТЕСТЕ
ПОЗНАТИ француски редитељ Тиј Реторе, директор ТЕП (Тћеасе де Језе ралмеп), боравно је ових дана у нашој земљи и у више градова одржао предавања о најновијим струјањима у позоришној уметности Француске. Име овоц редитеља (нераздвојиво од групе коју осим њега сачињавају Габријел Гаран, Пјер Дебош, Патрис Шеро,: Жорж Вилсон и Роже Планшон) први пут се прочуло у позоришном свету Париза тачно пре четврт века. Започевши своју каријеру у булеварском по. зоришту, Реторе. 1950. године оснива трупу »ашде« и под утицајем старијих редитеља (Жемијеа, Жана Жува, Жана Вилара и Жан -Луја Бароа) прелази у „табор“ присталица „театра у служби народа“. .
У међувремену оснива: ТЕП (који брзо прераста у једну од прворазредних државних француских културних институција) и наставља да режира веома ангажоване позоришне представе. Све то ради не да би наметнуо позогришту своје мишљење, него да би кроз текст објаснио суштину ствари и пробудио свест публике. 'Полазећи од. принципа да је недостојно да култура буде „власништво“ само малог броја људи („Волети Шекспира је добро, хали сви нису у могућности да та разумеју“), Реторе не режира да би дело приказао аутентично, него зато да пишчеве поруке путем симбола пренесе у садашње и бубуће време. ;
У том стилу режираће ускоро Шекспировог _ „Јулија Цезара“. То нам је био повод да, започињући разговор, упитамо Ретореа зашто је изабрао баш ову драму и у ово време2
Једноставно јер. то налаже тренутна политичка ситуација моје земље, одтовара Гиј Реторе. — Недавни избори за председника Француске републике и међусобно _ надметање – Франсоа Митерана и Валерија Жискар д'Естена само су потврдили стару' истину којом се и Шекспир послужио да је борба за власт увек трагикомична, поготову када се наследници боре за наслед ство претходног цара, односно 26нерала! о
Значи ли то да је за вас позоришна уметност више политичка него естетска категорија људског
делања2
За једне позориште је трговина, за друге — ту убрајам и себе — позориште је уметност, триби-
из ЗБИРКЕ ЦАРИЦЕ ИРАНА
„ЉУБАВНИЦИ ПИЈУ
„
ФАРАХ ПАХЛАВИ: МУХАМАД САДИК ВИНО" (КРАЈ ХУПЕ ВЕКА) |
на за вечне протесте, истражива- | ња, светилиште које „дели“ публику, забрињава. Конкретно, узећу за' пример комад „Ви живите као ,свиње“ Џона Ардена који сам режирао пре неколико 20дина. Реч је о сукобу лумпенпролетера и радника. Зна се да лумпенпролетаријат не диже револуцију, али је такође тачно да ни радници, које ми подржавамо, нису данас сви револуционарни, , Из простог разлога што су више опседнути изазовом потрошачког. друштва него ли борбом против свих врста неправди и експлоатације. У том случају лоше ја бити демагог и. не показати ту 'њихову слабу страну. И · Залажете се, дакле, за „непристрасно“ ангажовање» и
То је тачно само под условом да се. истим аршином не мере класне категорије. Али једном. заУвек требало би престати 2060рити НАРОДУ како је диван, ве-! лики! То је расизам, као што је расизам не рећи да међу Французима, Русима, Југословенима, Епглезима, Јеврејима, Црнцима, радницима; има прљавих људи! Ништа ме више не разтневи него кед се радник прикаже искључиво као поштен човек.
Није ли то мач са две оштрицег ; ; Наравно, неопходно је чувати се буржоаских идеолоћа и
тобоже они „бољи“. Уосталом, ја. тако схватам и Брехтова дела. У њетовим драмама ни народ ни. хероји нису увек баш: ни. превели ки свеци ни надразумна бића.
А позориште социјалистичког реализма» :
На то питање чини ми се већ сам "одговорио. Уосталом, „реалистички“ театар не ценим, а још мање натуралистички!
Верујете ли у мисију позоришта» |
Ако мислите на политичку ми сију, мој одговор је — не! Револуције су се дизале 3602 глади или неправди а никако због позоришта! То не значи да уметност, па и' ова којом се ја бавим, није добро средство за подстицање људи на размишљање. Никада, међутим, нисам себе замишљао као мисионара, а понајмање не као „друштвеног служитеља културе. послатог међу неуке људе да их просвећујем!. Позориште је уско везано за друштво и његов
„успех зависи од много фактора,
а понајвише си стема. Е Ролан Барт, Филип Солерс и њихови следбеници тврде да би сваку уметност требало „укинути“ као друштвену надградњу која почива на класним супротно-
стима.
Чини. ми се да је то „пребрзо | корачање“ у непознато. „Буржоаски“ Шекспир може да се „чита“ и на небуржоаски начин! Ја верујем да његова дела управо тако постављам па сцени.
од образовног
Душан В. Станковић
НАГРАДЕ „ИСИДОРА СЕКУлИће ЗА. 1973. ГОДИНУ
НА ДАН 20. МАЈА додељење су седми пут награде из Фонда Исидора Секулић, којим располаже Скупштина општине Савски ве-. нац у Београду.
Жири у саставу: др Милош Бандић, Томислав“ Богавац, Светозар Влајковић, др Драган М. Јеремић. (председник жирија), Ви то Марковић, мр Димитрије Машановић, Богдан А. Поповић и Божидар Шујица, донео је одлуку да се за књижевно стварала-
штво у прошлој 'тодини награде |
не . дати им бесплатно оружје и прилику за доказивање како су, ето
! |
за поезију — Миодраг Станисављевић, за збирку песама. „књи. га сенки“ у издању „Слово љубве“, за прозу — Митко Маџунков, за збирку приповедака „Убиј 70ворљивог пса“ у издању „Просвете“ и
за есеј — Чедомир Мирковић, за обимније текстове, који су 90јављени у разним часописима и листовима, а модли би се сврстати у три трупе: у портрете низа наших савремених писаца, у есе« је о критици и у чланке о разним актуелним питањима књижевности и културе.
"Свака награда, као и претходних година, састоји се из повеље Фонда Исидоре Секулић и новчаног износа од 4.000 динара. __
Миодраг Станисављевић (рођен 1941. тодине у Средњој Добрињи код Ужичке Пожеге) објавио је
"раније књиге стихова: „Песме —
писма Александра Роша“ (1965) и „Песме с путовања и друге“ (1969), као и књигу тпрепева поезије Бориса Пастернака „ја сам на списку“ (1969). Станисављевић јепознат и као писац телевизијских драма, ТВ адаптација. и драма за децу, а 6ави се и филмском и позоришном есејистиком. Припада генерацији
· оних младих песника који насто-
је да открију нова симболичка. значења. језика, пратећи. у том погледу. линију коју је започео Бранко Миљковић, а највише не20вао Борислав „Радовић, Песници ове генерације су настојали да, не именујући ствари, товоре сликама које ће имати дубоко симболичко значење. У поезији Миодрага Станисављевића се, рекло би се, стиче наш традиционални
·„ песнички израз чаровитог. осећа-
ња. света и романтичарских снохватица са трагањем 3за новим
· видовима постојања у духу мо-
ерне европске, лирике. Њетове песме су у већини случајева реалистичка _ дескрипција — пејзажа, "духовног стања. или атмосфере, иза којих се скривају и, у исти мах, разоткривају значења неког досад неоткривеног момента људ ског бића, Оне су, најчешће, мелодичне, написане у доста чврстим метричким схемама и готово увек лексички богате. Најзад, као по правилу, готово свака његова песма има на крају један обрт, који све оно што је претходно речено изокреће, чини сложенијим, поставља у нову перспективу и ствара мотућност за нова сагледаавња исте ствари. У средишту њетове поезије је песник
— спевач, у њој има и нешто од
мита ш' легенде, као и поетског заноса и напона који карактерише већи део наше поезије, а. у основи његови стихови изража» вају ставове п. мшшљења једног савременог интелектуалца.
"-Митко Маџунков (робвен 1943. године "у Струмици) објавио је рапије књигу приповедака „Чудан сусрет“ (1970), пише на ма» терњем, македонском, -и српскохрватском језику. Добио је пеколико патрада за кратку причу и награду ПК СОС за избор приповедака „У затвору“. У збирци „Убиј говорљивог пса“ још више мего раније долази до изражаја њетов изворни таленат, као па снага и елементарност његовог приповедања. У својој прози оп се служи разноврсним приповедачким поступцима и даје како ониричке и фантастичне пројекције тако и реалистичке слике живота. Понекад, било у једну или у другу врсту приповедања, уноси хумористички па и ирони~
„чни елеменат, одржавајући увек
на високом нивоу драмски интен= зитет. Користећи се фолклором и искуствима _ неких великих руских писаца, Маџунков је, снагом · свог талента дао неколико изванредних прима, као што су; на пример, „У аутобусу“, „Павлове невоље“, „Има ли можности да останемо живи“,. „Смрт Јонског“, „Игран-= ка“, „Лихнидске очи“. У читавој својој збирци, а посебно у овим причама, Маџунков је дао прозу аутентичног стваралачког потеза, крепког „осећања стварности и пронично-тротескног односа пре“ ма људској егзистенцији и судбиНи. Чедомир _ Мирковић _ (робен 1944. тодине у Горњем Милановцу) годинама објављује критичке и есејистичке прилоте у низу истакнутих часописа и новина,
· којима се уврстио међу најистак-
нутије критичаре најмлађе генерације. Он је не само вредни пратилац текуће продукције књига и критичар који разматра актуелне проблеме књижевности и културе, већ и есејиста који саљ мостално доноси судове о стваралаштву низа значајних савремених писаца. У току прошле 20дине, поред већег броја приказа нових књига, обтавио је низ обимнијих текстова. У прву групу ишли би портрети неких наших истакнутих савремених писаца, у којима је настојао да комбиновањем различитих метода, односно интезралним приступом, покаже књиосевне тенезе, уметничке квалиттете и место у српској књижевности Милоша Прњанског, Скендера Куленовића, Бошка Петровића, Александра | Тшшме, Воје Чолановића и Божидара Тимотијевића, Већина ових текстова об-
“|
јављена. је у „Књижевним новинама“, док је есеј о Тишми објављен у часопису „Савременик“. У току прошле године Мирковић је објавио и низ есеја о критици, у којима, у оквиру јединственог. тематског круга, утврђује њене различите моменте и истовреме. но мастоји да, поред књижевз но-теоријског и књижевно-историјског елемента, у разматрања о критици уведе и културолош“ ке, психолошке, етичке, друштвене и друге моменте. Текстове ове врсте Мирковић је „објавио у „Књижевним новинама и часонисима „Савременик“ и „Гледишта“. · Најзад, ирковић_ је објавио и низ текстова у којима одређује свој однос према појединим _ актуелним питањима У књижевности и култури, а индиректно такође говори о књижевној критици, нетрпељивости према овом књижевном жанру и разлозима за ову нетрпељивост. И ови текстови, као и написи сврстани у претходну групу, инспирисани су, поред осталог, уверењем да се треба борити за што повољнију културну и 'књижевну климу у нашем друштву и за то да књижевна критика постигне што више друштвени и етички ниво, што ће се повољно одразити и на књижевно стварање
уопште. Разматрајући књижевно стваралаштво у току прошле године, чланови: жирија су се посебно задржали на књизи „Како се рајугословенска Ђала. револуцио-
СА ТЛО ИЗЛОЖБЕ ЦРТЕЖА ТУГОСЛОВЕНСКИХ МЛАДИХ УМЕТНИКА „СВЕТ У КО. МЕ ЖИВИМО" ПАВЛЕ МИЛАДИНО. Вић: „ОДБРАНА 74' (ГАЛЕРИЈА ДОМА ЈНА У БЕОГРАДУ)
марна. посзија“ Милорада, Р. Блечића, коју је објавило издавачко предузеће „Градина“ из Ниша. Сматрајући да је ова књига у правом часу скренула пажњу на значајне како естетске тако и оруштвено-птолитичке | вредности наше револуционарне поезије и дала антологијски пресек кроз њу, жири је допео одлуку да се за ово дело Блечић посебно! награди новчаном натрадом у износу од 2.000 динара од стране Скупштине општине п Општинске конференције Социјалистичког савеза Савски венац. .
И овога пута, као и ранијих тодина, жири је стекао утисак да има "много талентованих писаца. који већ својим првим делима с правом скрећу пажњу на вредност својих остварења и обећавају да ће дати још зрелија књижевна дела. И овога пута, као и раније, жири је своју одлуку донео већином гласова, што је са» свим природно, с обзиром да је било више, нарочито песничких и прозних дела, која су с пуно права конкурисала за награду из Фонда Исидора Секулић. Жири се, најзад, осећао дужним да истакне да млада књижевна 26нерација наставља најбоље традиције наше књижевности и обсћава нова вредна остварења.
КРИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор; др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (опе. ративни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимпр Стојшин, ар Мван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, ~ . Књижевни савет: др Димитрије ' Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређец, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Паз Шјафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Креић. Мист излази сваке друге суботе. Цена 3 дин, Годишња претилата 60, полуго: лиштња 30 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и алминистрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописи се пе враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Блајковићева 8, Ј
ћ
| |