Književne novine

ДАТУМИ

КАНТ И МАРКС _

Уз 150-годишњицу рођења Имануела Канта ние

У МАРКСИЗМУ су од краја прошлог века оштро сукобљена два настојања у тумачењу Марксове мисли. Једно је, под утицајем обнове Кантове филозофије у средишту имало однос Кант—Маркс и сматра. Хо је да марксизам и социјализам своју животну снагу могу да црпе из Кантове баштине. Оно је, међутим, овај однос редуковало, углавном, | Марксовог учења Кантовом етиком. Изражено најјаче у Бернштајновом ревизионизму ово настојање је, иако филозофски непродубљено и неразвијено, непријатељ оки расположено пре свега према дијалектици и целокупној хегеловској баштини у марксизму. Оно је схватило да у маркснЗзму постоји стална напетост између елена Кантове.) ни Хегелове провенијен-

Друга тенденција (инспирисана између осталог и појавом Марксових „Економскофилозофских рукописа", који су снажно скренули пажњу на Хегела) интерпретациЈу Маркса хоће да затвори, пре свега, у релацију Хетел—Маркс, па било какво враћање Канту или теми Кант—Маркс, сматра анахронизмом. Уз то у марксизму влада још увек једна снажна идеолошка предрасуда која се развила из погрешног разумевања чињенице што је историјски повратак Канту у марксизму био везан за Бернштајнов 'ревизионизам. Раширено је, наиме, уверење да свако враћање Кантовом наслеђу у марксизму јесте пад у ревизионизам и чисто отпадништво.

Опирући се идеолошком притиску ове предрасуде низ истакнутих марксиста (међу којима Голдман, Гароди, Хоркхајмер и Ар.) спремни су да на однос према Кан' ту гледају као на пробни камен марксистичке филозофије. Они тако одбацују сваку сумњу у поновне изгледе теме о односу Канта и Маркса — под претпоставком да се она издигне знад новокантовског видокруга: новокантовског Канта и „економистички схваћеног Маркса. Пре десет година Гароди је писао да се једна Од грешака које могу довести до дотматске и преткритичке интерпретације марксистичке филозофије састоји у томе да се „наслеђе марксистичке филозофије своди на Хегела и Фојербаха и да се потцењује важност онога што је Маркс научио од Канта и Фихтеа, онога што је од њихове мисли објединио са својим властитим схватањем света". ј

Нећемо се, као Гароди, напросто пита ти шта је то Маркс научио од Канта. Следићемо два основна мотива Кантове филозофије на које се, сасвим сигурно, ослања и Маркс — било да следи или оповргава великог филозофа из Кенигзберга. Покушаћемо да тему извучемо из оног уског оквира у коме се однос Кант—Маркс види само као проблем допуњавања Марксовог учења Кантовом етиком и да изведемо ову тему на ону раван у којој се сустичу основне идеје Кантове и Марксове филозо-

фије.

Сам Маркс је одлучно и недвосмислено указао на битну идеју немачког иде ализма, коју је утемељио управо Кант, и на којој Маркс даље гради своје становиште; идеју да су стварност и истина људски посредоване, да неовисно од људске делатности нема (људског) света и истине о њему, да предметни свет, стварност, није нешто готово, дато, нешто што човек напросто затиче и чулно-мисаоно присва. ја и сазнаје. У претпоставци Марксове филозофије лежи епохални Кантов раскид са догматизмом који увек рачуна са тотовим светом објеката и више или мање пасивним субјектом наспрам њега. Битна ди: мензија разумевања односа Маркса и Канта јесте зато разматрање њихових схвата. ња субјективности, _„делатној страни, стварности (како то Маркс каже у првој Од „Теза о Фојербаху") — о пракон, :

И код Канта и код Маркса субјективност (код првог мисаона, а код друтог практична делатност) конституише и искуство и предмет искуства. Кант у трансценденталној дедукцији чистих пој. мова разума управо показује да искуство и реалитет искуства у, основи јесу делатност разума и резултат те делатности. Када је, међутим, реч о Марксу овде се мора имати у виду оно што су истакли неки истраживачи његовог кључног текста „Теза о Фојербаху" — наиме то да његов темељни став из прве тезе није доречен у том правцу да ли предмет, стварност, мо рамо схватити не само у форми обје. кта и представе већ и као људску чулну делатност, праксу, или, пак, његов став" треба да значи да стварност мора бити схваћена искључиво као људска де латност, пред које онда не би било никакве посебне стварности у форми објекта. Ова недореченост оставља бар две могу ћности за разумевање Марксовог схвата. ња предметности. Од њих једна — она друга — стоји сасвим близу Хегеловој фи. лозофији идентитета, а она прва је ближа

измењени део предавања“ одржаног на Коларчевом народном 'универзисвоме времену и данас."

ж) Незнатно 23. маја 1974. т. тету у циклусу „Кант У

на покушај допуне,

становишту на коме почива Кантова теорија сазнања.

По Канту појмовима разума припада спонтанитет на основу, кога се разум и може појавити као законодавац природе, на основу чега је могуће и само сазнање и објекат сазнања, али тај спонтантет је немоћан и појмови разума су празни уко. лико радом уобразиље не добијају матери-

јал из опажања, материјал који пристиже ·

од ствари које су с ону страну искуства. Кантов чисти разум личи напросто — како је то приметио Хоркхајмер — на машину која да би производила стално треба сировину, материјал. Код Канта је брижљиво спроведена и сачувана тако разлика форме и материјала, садржаја, искуства, субјекта и објекта и изграђен јасан противстав према идентификацији субјекта и о бјекта, према филозофији идентитета какву сусрећемо код Хегела.

Маркс је избегао Кантов дуализам сазнања и деловања и захваљујући томе и ону чисто гносеолошку раван на којој се креће Кантова теоријска филозофија. Његово основно питање није испитивање моћи нашег сазнања и мисаоног ства рања света на темељу чулности, већ испитивање наших могућности практичног стварања и мењања предметног света. Тим полазиштем у целини је обухваћена. и Кантова проблематика. Зато је Марксов централни појам, појам друштвене производне делатности, рада, основна антрополошко-онтолошка али и гносеолошка категорија. Систем предметне де. латности схваћен је као услов могућности репродукције друштвеног живота и истовремено трансцендентални услов могућно. сти објективности предмета искуства. Друштвена производња (рад) има у Маркса основну синтетичку функцију и у онтолошком и у гносеолошком значењу. Производња је медијум размене материје, сусрета човека п природе, субјекта и објекта.

Основно Кантово питање у теоријској филозофији је: како су могући' синтетички судови априори, тј. како је синтеза, произвођење сазнања, могуће. У критицизму синтеза је могућа на основу трансценденталног јединства аперцепције, самосвести — па синтеза и није ништа друго него акт спонтанитета разума. Пошто Маркс синтезу схвата, пре свега, као друштвену производњу она је истовремено трансцендентална и емпиријска. Пошто се синтеза не налази само у мишљењу већ у производњи њено је разумевање могуће не више из логике већ из производње друштвеног живота, пре свега, из економије.

Као и код Канта, у Марксовом појму синтезе искључено је апсолутно јединство човека и природе, Различитост форме и материје и овде је сачувана па она и је сте претпоставка њихове интеракције. „Капиталу" се истиче да је радни процес, обрађивање материје, само мењање њене форме, а у „Нацртима за критику поли тичке економије". се приказује да је „обликовање, потчињавање објекта субјекту, циљу; преобликовање објекта у резултате у којима се одржава (чува) субјективна делатност". Ово даје могућност поређења процеса производње и процеса .сазнања: да се јасно сагледати — на што је указао Хабермас — паралела између Канта и Маркса, али и принципијелна разлика у њиховом схватању синтезе, субјективно сти, оне „стваралачке, стране", субјективности: материјалу рада, инструментима рада и живом раду одговара осјетилни ма теријал, категорије разума и продуктивна уобразиља која их повезује.

И Марксов појам синтезе, као и Кан

' тов, подразумева чврсте оквире у којима

се синтетише материјал. Овај формирају ћи, у Канта априорни, елеменат у критицизму је замишљен као непроменљив, а У Маркса као историчан. Замишљајући син тезу као друштвену праксу Маркс показује да развитак производних снага одређује степен на коме свака генерација на на: слеђеном ствара нови ступањ синтезе су: бјективног и објективног. Мишљење је ту само моменат тог синтетичкотроизводног понашања субјекта па је синтеза у Маркса незамислива као само чисто сазнајни акт па су и оквири теорије сазнања за њу преуски. Цео Кантов теоријски систем стоји на претпоставци могућности трансценденталне делатности самосвести, а да се из оквира тог система уопште и не може поставити питање о могућности са ме те могућности!

Кант, који је хтео да одбаци сваки до-

гтматизам, није избегао да управо догматски пође од претпоставке једног гото ог субјекта сазнања, једне самосвести која не може да демонстрира своје самопроизвођење — како је то пока: зао Фихте или целовито развио Хегел У „Феноменологтији духа". Фихте је први омогућио пут мишљењу субјект-објект од носа као производње, коју ће Хегел схватити као саморазвитак духа, у чему ће Маркс видети само спекулативни израз саморазвитка, практичног самопроизвође. ња човека. у о ;

Са овог становишта Маркс је принци. пијелно одбацио не само Кантово поста; вљање питања већ и претпоставку на којој је критицизам утемељен, Марксово фило. зофско становиште не може се, дакле, разумети само из односа према Канту (око чега се трудила цела једна епоха) или искључиво из релације према Хегелу (како то покушавају новије интерпретаци. је Маркса), већ у односу на целокупан развитак који је текао од Канта до Хегела и Фојербаха. На то упућује и А. Шмит када каже, делимично коригујући поме нути Гародијев став да „ништа тако до. бро не разликује аутентични марксизам од вултарног као његов однос према про.

ИМАНУЕЛ КАНТ

блемима који су искрсли у развитку ми: шљења од Канта до Хегела". (Овде би свакако ваљало кориговати и самог Шмита и казати: до Фојербаха!)

У овом процесу Маркс, по Шмиту, заузима посредничко место које није лако фиксирати. Његова материјалистичка критика Хегеловог идентитета субјект-објекта води га ка Канту, с тим што код њега биће, које је неидентично са мишљењем, није више несазнајна „ствар по себи". Ако је Кант појмом трансценденталне аперцепције хтео једном заувек да објасни настанак јединственог света искуства Маркс је (задржавајући каптовску тезу не идентитета субјект-објекта) стао чврсто на посткантовско становиште, које сад више не искључује историју, становиште да субјекат и објекат ступају у променљиве констелације како то показују производи рада у којима су пропорције рада и природне материје увек различите (како је Маркс и дефинисао производњу). Процес сазнања не може се као код Канта описати једним заувек фиксираним односом субјекта и објекта. Зато за Маркса као и за Хегела нема посебне гносеологије и највиши облик теорије сазнања јавља се као „филозофија светске историје" (А. Шмит), „критичка теорија друштва" (Маркузе, Хабермас и др). ђ

Друго подручје у коме Маркс наста вља Кантову мисао п истовремено се с њом јасно разграничава, јесте мисао о слободи п практичном деловању. Капт пр ви у модерној европској филозофији по. казује да је слобода ствар праксе а не теорије. И он и Маркс полазе од тога да је човек слободно и пре свега практично биће, У предговору за „Критику практичног ума“ каже се о уму — а човек је биће ума —: „Ако је он наиме као чисти ум заиста практичан, онда он свој реалитет и реалитет својих појмова доказује дјелом, а свако мудровање против могућности, да то јест, узалудно је“. У основи Кантовог система је мисао „да је сваки интерес најзад практичан, па је чак интерес спекулативногума само увјетован и потпун једино у практичној употреби“.

Многим истраживачима Канта који су заборавили на различитост појмова праксе у Канта и Маркса учинило се да је Маркс, скицирајући своје становиште, је дном кратком тезом о Фојербаху формулисао исту мисао. Та теза, наиме, гласи; „Питање, да ли је људском мишљењу сво. јетвена предметна истина, пије питање теорије, нето практично, питање... Спор о стварности или нестварности мишљења — које је изоловано од праксе — чисто је сколастичко питање“, тј. мудро вање, како каже Кант.

У Канта је човек слободан као ћото поштепоп, а не као емпиријско биће које је подвргнуто каузалитету природе. Слободан је, како би то рекао Хегел по свом појму. И. за Маркса је човек емпиријски неслободан, али слобода му је историјска могућност коју он може да реализује у историји, Сфере нужности и слободе нису апсолутно подвојене као код Канта, У Канта је слобода пре света унутра ња слобода и испољава се у практи. чном, што значи моралном понашању. По

У ОВОМ БРОЈУ КАО ВИЊЕТЕ ОБЈАВЉУЈЕМО МЕДАЉЕ НЕБОЈШЕ МИТРИЋА КОЈЕ СУ НЕДАВНО БИЛЕ ИЗЛОЖЕНЕ У МУЗЕЈУ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ АНА СЛИЦИ: МИЛЕНА ПАВАОВИЋ БАРИЛИ

јам спољашње слободе као обавезе мојом се обезбеђује понашањр које омогупује ап ка . ње слободе ИЗВАаВа право. Тако је право утемељено на етици, а држава се јавља само као гарант права. Целокупна Кантова практична фило. зофија стоји тако на етици. Највише до. бро те стике је добра воља — воља да се делује у складу и са налозима ума који прописују само форму али не и са држај деловања.

Маркс сматра да је управо то тачка где се открива ограниченост и неприхватљивост Кантовог становишта па у том осми

-слу код њега налазимо једину експлицит-

ну критику Кантове филозофије, Канта је он схватио као мислиоца Француске ре. волуције, али и као филозофа који циљеве те револуције види као немоћни Немац. Он налази да је „Критика практичног ума“ најбољи израз немачког либерализма који у својој немоћи може највише да се уздигне до „добре воље“ чије се остварење пребацује у оностраност.. Формализам Кантове етике за Маркса није ништа друго до идеолошки израз настојања класе неспособне за стварне историјске подухвате, класе која је могла да затражи само формалну и, апстрактну, идеалну, по стулирану слободу. 5

Кантово одређење слободе остаје само негативно — како то показују оне формулације моралног закона које изгледају мање формалистичке: тј. да се човек никада не употреби само као средство већ уједно и као сврха итд. То одређење има у виду увек слободу од нечега, слободу која је „постављена искључиво у апстракт ном односу на прошлост као пуку даност и природност“ (М. Кангрга) ,и није одређЂена за „дјелатно заснивање будућности“ која се и отвара човеку само по његовој слободи — како то стоји у основи Марксовог гледања на човека и историју.

Оно што се, међутим, мора рећи када је реч о Канту и Марксу јесте то да су оба филозофа истакли да је слобода сло. бода поједница. Ни једна филозо. фија пре Канта није тако високо уздигла човека, личност, појединца, као Кантова. Уздизањем појединца истакла је основну идеју Француске револуције — али ин сваке будуће револуције. Ова мисао о слободи појединца јесте грађан ска идеја али“не и само то, јер слобода појединца је темељни захтев комунистичке револуције. То је недвосмислепи финале непревазиђеног програмског документа социјализма, „Комунистичког манифеста“, где се тражи „удруживање у коме је сло

бодан развитак појединца ус лов слободног развитка за све“. :

.

Да ли се ради о захтеву грађанске или комунистичке револуције судићемо по то. ме да ли се појединац схвата као егоистички подузетник или подруштвљени човек, Изгледа да у Канта можемо лаћи обе ове могућности, иако недовољно развијене, Он “у „Критици чистог ума“ даје формулацију која нас подсећа на став „Манифеста“, на име, да се треба заузети за „једно уређење које би зајемчивало највећу људ ску слободу путем закона који. би

"чинили да слобода сваког појединца имо

же постојати заједно са сло бодом свих! других људи“. Став изражава основну мисао његове етике, фи. лозофије права и државе. Његова претпоставка су индивидуе које су споља законом повезане. Нагласак је на скупу изолованих јединки, док Маркс има у виду по. друштвљеног човека који је друштвеност учинио својом индивидуалном суштином. Један марксинста и страстни истраживач Канта, Макс Адлер, покушао је да дока: же тезу да категорички императив Кантове стике није ништа друго до форма социјалне повезаности, из чега би онда про излазило да је подруштвљење априорно утемељено, и дасе Кантова етика јавља чак као темељ социологије. У истом смислу покушао је Коен да одбаци индивидуалистичке интерпретације Канта и тврдио да је основни појам Кантове етике „5ос: сђав“, човек као индивидуа и тоталитет. Као такав човек се потврђује у морал ном деловању које се може реализовати само у држави, Таква држава је „Кесћ!5з!аа!“ (правна држава), а не „Масћезгаа!“ (држава принуде) какве су све постојеће државе. На темељу правне државе, која би требало да остварује моралност, сло. боду и'социјализам, новокантовство се су. срело са идеологијом немачке социјалде. мократије када је ова идеју револуције заменила програмом реформе.

Заслуга је новокантовства што јечувало Кантове идејеи што је тезомо етици као логици филозофије права и државе високо уздигло захтев да се политика увек мери етиком, право моралом, и живот да се подвргне мерилима ума. Наслеђе просвеће. ности — мерити стварност умом, користити се својим разумом — то су захтеви ко је није превазишло ни наше доба. Актуелност Кантове филозофије не треба зато да тражимо у овом или оном његовом ставу већ у њеном основном насто јању да се аутономија појединца уздигтне до врховног захтева, Тенденције тотали таризма и свеобухватне манипулације са: временом свету то је оно што нас данас враћа између осталог Кантовој мисли, Ма колико ми оцењивали његову филозофију као ' формализам он је, како је то добро видео Хоркхајмер, још увек толико садржајан да из њега следе: уважавање сва ког појединца, једнака права за све, ре публика и праведно уређење човечанства према људским сврхама.

То није оно чиме би требало лопуњавати Марксову филозофију. Она садржи те захтеве продубљене и историјски конкретизоване; Али упућивање на Канта у марксизму и социјализму данас може да значи упозоравање на њихове. промашене могућности и изостале подухвате, Оживљавање Кантовог наслеђа у марксизму мо ра се схватити као коректив који марксизам треба све више да приближи — не Канту — него: Марксу! ,

Здравко Кучинар |

| : | М