Književne novine
~
· такнутог београдског надреалис.
· напомена за разговор, књижевни
" „Мермер. и звуци" у Аранђелов-
. ивали часопис и сарађивали У
"рата, упелитти без плате, а и ад-
· остале учеснике књижевне при_
! +
ЛЕТОПИС 7
' у
Алекеандар Вучо на смотри
„
| „Мермер И звуци« |
Последња књижевна приредба | Смотре југословенске уметностицу, била је посвећена стварала- | штву .књижевника _ Александра Вуча. Под давним Вучовим нас-. ловом „Позив ча маштање" у Кнежевој дворани Старог здања, 20. септембра разговарало се на' тему књижевног трајања „овог ис-
те. Најпре је, у виду претходних
критичар др Драшко Ређеп говорио о феномену. Вучове литературе као о „надреализму без обала". Између осталог, Ређеп је рекао: „Слободна игра духа, већ деценијама, као одредба стоји у замислима наше- књижевне паж. ње увек када је у путању: Александар Вучо, са својим питањима, знацима чуђења, оствареностима усред велике тишине која нас је обмањивала. Чини ми се да се Вучо песник. понајвише још ужасава тишине, тог тренутка мртве осеке, те мртваје, тог очаја. Стога је његов „Хумор Заспало", структуиран као став, али и као лелујава, поносно урбанизована река која не мирује већ се руга, већ се обазире за својом властитом сенком, као за памћењем које не може да ишчили. Тај антологијски тренутак међуратне лирике Александра Вуча, тако познат м тако драгоцено утицајан, оставио је у 'наслеђе традицију нашег језика, али и, традицију наше мисли, ложивљај сложености и, зашто да не, противречности као основну појавну ситуацију без које није мог“ ће замислити остатке остатака нашег памћења, наше воље.
о |
Потом 1е драмска уметница Светлана Бојковић интерпрети._. рала фрагменте из Вучових књи-
та „Кров над прозором". „Наче» | ,
ла", „Неменикуће". „Хумор Зас-
пало", „Мастолонти" и „Момак и
по хоћу ла ћудем". У разговору Александра Вуча и др Драшка Ређепа, који је затим настао до. миниралс су теме надреализма, као става и покрета, натлег књижевног живота некад и сад, као и „литературе за' лецу. Посебну пажњу је скренуо Вучов одгозор на тему прелратног часописа „Наша стварност“: „Од свих мојих културно-друштвених _ функција, залржаћу се само на својој уредничкој функцији у часопису „На"ша стварност", који је малазио · пуне три године — од 1936. до 1939. године. Фашизам је у то. време махнито нарастао и већ претио ратом, па је било потребно окупити интелектуалце, и то напрелне интелектуллаце, око једне публикације која би посредно или непосредно дејствовала на штрок круг читалаца. По ин_ стоукцијама КПЈ. покренута је „Наша стварност", часопис за књижевност, наук“ и остала друштвена питања. За јавност, часопис сам као уредник потписивао само ја, јер редакција није била стална; мењала се. према потреби и могућностима, а име. на чланова редакције нису 0об– јављивана | из конспиративних разлога. Споменућу неколико дру това који су готово реловно уре-
њему:. Веселин Маслеша, Аушан Матић. Оскар Лавичо.. Бранко Бујић (Седмакћ, Богђе Јовановић, Ар Војислав Вучковић, Дужност тлавног и олтоворног уредника није тада била ни мало лака. Нипелангред није могао бити штампан без претхолне цензуре, тог лица и наличја јелног режима непритатељски ,расположеног према свему напредном. „Натна стваршност" је имала преко сто саралника и око селам хиљада претплатника. Мислим да су ови по. дапи довољан доказ о улози часописа „Натпа стварност" у то Аминама које су претхолиле лђу-“
том _ светском рату. Свелином 1939. толине цензура је олбила ла птима ђукстаисе од „Мате
стварности" — био је то знак, да те ено лаље излажење котачно забтањено. _ Сараднини _Нате стварности" ралили су без хоно_
министтатија коју је волила Је_ лена | Меглета уз помоћ Коче Рапина. Релаттита се састајала у мом стану, Непоктивене расходе плаћали су уредници",
Препуна дворана аранђеловачког Старог здања веома је топло поздравила Александра Вуча и
редбе,.а нарочито тренутак када је спомен плакету града Аранђеловца, у име Смотре „Мермер и звуци", Александру Вучу. предао академик Душан Матић који је неколиким реченицама подсетио · на дуготолишње ·пријатељство и“ саборство, од времена надреалдизма До дана данашњег. |.
Е ' А Г у, ' , КЊИЖЕВНИ ДЕО СМОТРЕ „МЕРМЕР ИО ЗВУЦИ“ ПОСВЕЋЕН СТВАРАЊУ АЛЕК-. . САНДРА ВУЧА — НА СЛИЦИ: ДРАШКО РЕБЕП, СВЕТЛАНА. БОЈКОВИЋ И АЛЕК-
САНДАР ВУЧО
) дечјим позориштима
у Београду
На иницијативу Београдске зајед; нице културе, Градски одбор Савеза: за друштвено васпитање де-
" це Београда и Културно-просветна
заједница Београда желели су да шире размотре нека актуелна питања из рада дечјих позоришта која се налазе у Београду. У ту сврху је и организован разговор у просторијама Културно-просвет-
не: заједнице Београда деветнаестог.
септембра ове.тодине. У материјалу који заједно са позивом
је упућен на састанак,
била је приметна жеља организа.
тора овог састанка да се неки проблеми из' рада дечјих позоришта детаљније . анализирају и да иницијативе са разговора потеку У правцу налажења решења споменутих проблема. Иако је реч о до бро обрађеним проблемима, из из ћагања неких дискутаната могле су се уочити примедбе на рачун исхитрености при раду на тексту и на рачун овлашног дотнцања неких од битнијих проблема. После кратке и сажете уводне речи коју је дао Милосав Мирко. вић, управник _ Југословенског драмског позоришта, за реч се ја вио Предраг Перовић, представник Београдске заједнице култу. ре, који је нагласио да је у материјалу дат само један део проблема дечјих позоришта и да је до-
бро што се, када се говори о деч--
јим позориштима, она изједначава ју са позориштима за одрасле, аан да изједначавање није сврсисходно ако се врши у сваком случају. Он се није сложио са тим да не постоји проблем дечје публике, или, блаже речено: само се донекле сложио са том тврдњом. Михаило Фаркић (позориште „Бошко Буха“) износи, као битне проблеме дечјих позоришта, следеће факторе: репертоар, нове зграде и кадровску политику, на помињући да је све мање младих глумаца који су расположени да играју у, дечјим позориштима, ешто темпераментнију диску. сију је подстакао секретар Удружења драмских уметника Србије Раде Павелкић. Он замера што п
друга поозришта нису добила мо-.
гућност да сачине елаборат са ко јим би изашла пред скуп, као што је ту могућност имало позориште „Бошко Буха“, истичући проблем _ луткарских) позоришта као један од битнијих у овом тре нутку. Редитељ Драгован Јовановић је био категоричан нагласивши да културне институције више не могу да се безрезервно ослањају на привреду у свим случаје-
,
КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ
· Уређивачки одбор: др Џетар Волк, Васко „ Ивановић, Миодраг Млић, др Драган М.
Јеремић (главни а одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдав А. Поповић (оперативне уредник), Владимир В: Предић (секретар редакције). Владимир Стојшин, ар Ивав Шоп, Бранимир Шћепановић. Гехничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. ) А
Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предра: Делибашић, Енвер Берћеку. др Милош Малић, Душан Матић, др Војин „Матић, Момчило“ Миланков, ар Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса _Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдав Кршић, пи и
Аист излази сваке друге суботе. Цена 3 дин. Годишња ретплата 60, полугоаишња' 30 динара, а за иностранство во: струко. Аисл аздаје. Новинско-издавачко чредузеће „Књижевне новине" _ Београд, Француска 7, Гелефани: 627-286 (редакци. ја) и 626-020, (комерцијално одељење пад.
министрација) Гекући рачун: 60801 -601.2089
Рукописи се не "враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8. Ј ·
вима када искрсну _ материјални проблеми. | Питање · интеграције пробудило је велико 'интересовање, али је ту дошло и до најоштријих размимоилажења . око ту: мачења интеграције, 5
На овом разговору је предложено веома много корисних ини-
цијатива али “је у овом тренутку.
тешко начинити резиме у том сми слу. Веома мало је говорено о проблему писаца за дечја позоришта, што би у равни ових диску: сија, које су се њиме мало бавиле, могао да буде и један од првих које би требало решити. Поред дискусије која упућује на овај проблем и сама обимност матери: Јала навела је скуп на Јединствен закључак да се кроз десетак дана одржи сличан састанак. После тог
састанка моћи . ћемо да кажемо нешто више о проблемима дечјих позоришта. 5
Душан · Јагликин
(ећања супруге Томаса Мана —.
У додатку хамбуршког недел». |
ног листа „Време“, под насловом „Моји ненаписани мемоари", поче ан су да излазе сећања Катје, удовице, славног писца Томаса Мана. Без књижевних вредности, а свакако п без таквих претензија,. ова сећања су, бар засада, више занимљиво штиво нето дубљи, психолошки приступ како
самом писцу тако и његовом оа- .
носу према својој супрузи. У првом наставку, уосталом, реч је само о детињству, младости и удаји Катје Прингсхајм за Томаса Мана, већ познатог писца „Буденброкових“. Катја се родила као близнакиња свог четвртог брата. Матурирала је када јој је било шеснаест година и почела да студира природне науке на универзитету у. Минхену,
слушајући експерименталну физи
ку код Вилхелма Конрада Ренттена, а математику КОД свога оца. Њена баба по мајци била је у своје, време познати рома-
нописац, а у кући Принтсхајмо- |
вих често су се сретали истакнути писци и уметници, као, на при мер, композитор Рихард Штраус, књижевници Паул Хајзе, добитник Нббелове награде за 1910. годину, и Алфред Кер и сликари Фридрих Аугуст Каулбах и Франц Сераф Ленбах. У својој кући Катја је упознала и познату списатељицу Анету Колб кад је имала тек дванаест тодина. Штавише, "Алфред Кер је,желео да се њом
ожени, али, наравно, без успеха.
Томас Ман. је своју будућу супругу најпре видео на Каулбаховој слици „Дечји. карневал", на
којој су Катја.и њена браћа Пе-
тер, Ерик, Клаус-и Хајнц представљени у костимима Пјероа. Томас је тада имао четрнаест, а Катја шест година н та слика, славна у то време и више пута репродукована, њему се толико допала да је: њену репродукцију изрезао из једног листа и држао на свом радном столу, да би је стално имао пред очима. То је Томас напричао Катји кад је „видео оригиналну слику У дому Прингсхајмових. Запазивши је пр "ви пут приликом једног њеног су коба са службеником,у трамвату, Томас је пожелео да се упозна с Катјом, али како то у то доба није ишло лако, замолио је 'Елзу Бернштајн, која је држала неку врсту „интелектуалног салона у: Минхену, да посредује; Пошто су се упознали, Томас је'почео долазити.и у кућу ПШрингс-
хајмових. Катјиној мајци се од.
мах“ много допао, али је отац сматрао да његова кћерка заслу"жује: човека неког озбиљнијег занимања, неког универзитетског "професора, а не књижевника. · Ме Бутим, ни он се није. противио жељи своје кћери да се уда и тако. је Катја у својој двадесет првој години“ постала супруга Томаса · Мана. | :
+ .м
""ло конкурс. за
њрошаља решензију Бер.
· Недавно је
| у ! | Хота У У ђ Ма | и
Вредна књига
бившег робијаша
НАВЕМТ 5ЏА ТАТА ЈВЕШЈ —
· каже Теренцијанус Маурус. А Ото
Ф. Бер, у својој рецензији у ли-
сту „Ре Хен" о књизи Хермана · Гамла: „Везе -- приче из Беча“ („Елајвовз _ — _ безсмећеп _ аи5.
· Млеп"), коју објављује Издавачка
кућа Фишер у„Франкфурту, додаје да'нису само књите те које имају своју судбину, јер понекад 'и судбине одређују положај и ме. "сто књите, И Бер је заиста у пра“ ву, јер је речо аутору који је целу деценију провео као осуђеник у казненом заводу, тамо почео да
"тише и чије литерарно дело отад
кружи око тема заточења и слобо де, покушаја да 'затворске. зидове у свету уклони бар с ове стра„не решетака. ИХ
· За право разумевање литерарног и душевног живота Хермана Ганла потребно је знати и личнупозадину. Гамл је осуђен на петнаест година тамнице због чудног и једва ,схватљивог злочина. Пла-
“ шљиви у себе повучен млад човек
је убио девојку, коју је само из жаљине обожавао и с којом једва да, је проговорио. После тога је. покушао самоубиство. Мотива за све то није било, бар не рационал но разумљивих. Нејасно је — каже Бер — како су асихијатри пред судом могли да га отласе од говорним, како нису у том бесми сленом делу препознали „шизофре | ни стицај“. М Кад је. 1963. године — прича даље. рецензент, — „Аустријско друштво за литературу" расписа младу лирику у планираној публикацији „Питање и образац“, ненадно је примило пошиљку — и то литерарно вред ну пажње — уз то из казненог завода, Распитујући се о аутору, присетили су се узбудљивог процеса и замолили познатог психијатра Фридриха Хакера да се заинтересује за случај. Хакер је убрзо сагледао неорећну психичку констелацију младог човека, па је овај премештен у други казне. ни завод у коме се чувају психички болесни осуђеници. Гаилу је, као део радне терапије, дозвољено да пише. И ту је настао њетов роман „Решетка". После појаве ове књиге он је памилован и наставио је да ради свој изучени занат словослагача, нашавши на: мештење које му је остављало времена и да пише. | Наслов књите, о којој, Бер пише рецензију, указује на то да у њој главну улогу играју жене и да су те везе променљиве, краткотрајне и осенчене. И опет се намеће мисао на ону срамежљиву, угушива ну љубав која је довела до умор“ ства. Собицу на мансарди Гаил на зива „луксузном ћелијом". и беле. жи: „Пријатељице се звале Маргарета, Рики, Бургл или Ани; каткад се ненадно, „као недавно,
"појављивала једна млада интелек- ·
туадка, она је дошла да види једног „росје тлацан", затим је све протекло по: уобичајеном ритуаАу". Средтшну. тему Гамловог при: чања и овде представља затвор, та у његовом центру је, опет, мање или више уздржана наклоност према некој часној сестри неговатељици. Његове жеље окружују ту калуђерицу и он је „Љљубоморан чак и нах~њеног Бога". Али у овој причи је доминантан пре света покушај да се из принуде организованог света затвора нађе. пов ратак у слободан живот, прекид с изолацијом, излазак из куле од слонове кости која га невидљиво окружује, која, додуше, није од слонове кости.
И тако га ни мењање „веза" не, може. да разгали или ослободи. Прати га помисао на затвор, за који, каже да је „највеће љ~удождерство света". Свој покушај да се у животу оријентише Гаил по речима Бера — слика у стакле ној прози, .без сентименталности, трезвено и отрежњено. Не прича хронолошки, више асоцира слике и догађаје, од којих се свака развија из оног што јој претходи. Пишчева реченица — „Слобода се није могла остварити, од тога сам патио". — указује на ситуацију „ћш5 с105", на мрежу од нити које воде у прошлост, Али је Гаил у међувремену стекао снагу'изражавања и језички напредак да уз будљиво представи овај психички систем стања затворености — за-
у (А. Б. П) | .
пије #4- паша
Божо. Милачић.
(1920 — 1974)
џ 54. тодини У Загребу умро есејист и књижевни критичар Божо: Милачић. Ни: је нас једном изненадила смрт, која често прерано односи пис
· це. У несрећи срећа је, пак, да
прави писац, макар и мртав, пр
„коси смрти, одолева пролазности
својим делом. Један од таквих
"је и Божо Милачић, врстан, да- ·
ровит и веома. проницљив критичар ни "есејист.. Књижевним ра:
у
„то у 'ревалоризацији
БОЖО МИЛАЧИЋ.
дом се није дуго бавио, тек једва
нешто више од једне деценије.
Објавио је две врло значајне
критичко-есејистичке књиге „Су
зе и звијезде" (1956) и „Вријеме
и поезија" (1961), као и нешто критика, чланака и есеја расутих
по. бројној · југословенској штам.
пи. Иако релативно мало по оби.
му, Милачићево дело је богато по
садржини.
У својој, првој књизи „Сузе и звијезде“ _ Милачић анализира најзначајније послератне . књижевне“ писце у нас (Јуре Каште: лан, Добрица Босић, Душан Ма. жтић, Владан Десница, Десанка Максимовић, Мирко Божић, Ду. шанка Поповић Дорофејева, Храм за Хумо, Бамил Сијарић и Весна Па рун). Карактеристика ових есеја је што су писани поетски надахнуто, аналитички и студиозни —
. и оно што је најбитније, пионир.
ски у судовима. Кад се појавила ова књига, правих судова о већи. ни ових писаца: није било, па је. Милачић био један од првих ко ји је уочавао и сугестивно исти: цао њихове праве вредности, особине и карактеристике. Данас, двадесетак година од појаве Ми-
. Ллачићевих критика н есеја, осе
ћамо и неопозиво смо уверени да је овај критичар био проницљив, тледао. је далеко испред себе. Готово сви су његови судови и са
да актуелни. Писци, нарочи. то. у оно. време млађи, више струко су потврдили квалитете
које „је Милачић наговештавао, а старији су остварили нове квалитете које је он црижељкивао.
И друга Милачићева књига. „Вријеме и поезија" је, као ни прва, указала на неке изузетне вред ности нашег књижевног стваралаштва у овоме веку. Само ова је књига нешто комплекснија ВА прве, јер је шире размахнула сво-. је границе и интересовања. Док је у' првој анализирао претежно књижевне појаве из послератног периода, у другој књизи се позабавио најзначајнијим – појавама са почетка века, али је, континуитета ради, анализирао и нај новије појаве у нашој ности, У књизи „Вријеме и поезија" Милачић. анализира стваралаштво. _ Владимира Видрића,, ·" Борисава Станковића, Душана Ва„сиљева, Растка Петровића, „Бори: воја Јевтића, Станислава Шимића, Милана Дединца, Михаила Лалића, Радоње Вешовића и. Ос кара Давича. Поред тога што ови Милачићеви есеји показују један већи степен аналитичности, стро. жа и сажетија мерила, продуб-
, љенији етички и естетски смисао
за материју о којој говори | они још више показују да је овај критичар испољавао и сложеније књижевно-историјске амбиције, покушавајући да између пи саца и њихових дела проналази дубље унутрашње везе и да оствари интегрални. континуитет наше новије и најновије књижевне мисли,
У последње време, па и током. читаве прошле деценије, Мила„чић се врло ретко јављао као критичар. Разлози; су двојаки: задржавао. га је студијски однос према материји, а и исцрпљивао
сеу другом медију — у телевизији. _ Али једно је битно: Милачић ни.
у једном тренутку није изневерно књижевност, она је била и остала његова права и велика љубав. Било је тренутака кад је био оштађ и жустар, кад је био полемично бескомпромисан, кад е супротстављао многим извитопереним естетским и етичким, принципима, али то је увек било из Љубави према правој н чистој уметничкој речи, Битан је и још један моменат: Милачић је био строго принципијелан критичар, „Аично и друштвено. отворен, идејно јасан и непоколебљив у својим ставовима. Сигурно је да наша будућа књижевна мисао, нарочипређенога пута, неће ни у једном "тренутку ла мимоиђе 'Милачићеве судове. то је онај отпор, она дивна снага У књижевном стваралаштву која се опире смрти и чува писца од заборава. Смрт. је под: . вукла линију испод Милачићевог живота, али мисли изречене -у његовом делу. настављају да жи ве свој племенити живот. |
Миливоје Марковић
књижев- |
,