Književne novine

ПОЗОРИШТЕ Мона · Трагање | за вредностима и османе

_ театрализма ||

„Поводом првих представа овогодишњег Битефа

НИЈЕДНА уметност, а позоришна поготово, пије имуна на хирове тренутка и мог "Ане, екстраваганције, Они су нека врста хороскопа које театар прати, понекад и сам себи саставља. — али по којима се ипак не управља у свом аутентичном деловању нити у кретању ка будућности. Авантардисти су пре неко РА АИ Аико година говорили са презрењем о театрализму а сада у патети 2 ~ ) 5 пе ан во аи. Битеф ове сезона уд је природно што је у театрализму — видео основу програмске политике. Окретање себи и својим проблемима навело га је на Међу антена према свему што се | у а: ма и професионалцима етикетира као нове тенденције. "Ре пертоар је разноврстан и шародик, заступљене су различите појаве од којих неКе немају никакве додирне тачке и што је много важније — извесна селективност Је ипак присутна. Од Битефа нико не'очекује једностраност или затварање — али је сасвим извесно да ће само на чврстој сстетској платформи моћи да потврди своЈу особеност. и Представе домаћих уметника добиле су овај пут значај који раније нису имале. Ова појава требало би да прерасте у правило како би Битеф не само информисао о нашим театарским трагањима за новим вредностима него подстицао и радио на њиховој афирмацији у свету. Пиранделови „Дивови са планине" рађени су у АтеЉљеу за ову прилику и то се показало вреАним. Ансамбл, који минуле сезоне није успео да прикаже стилски занимљиву пред ставу, изненадио нас је веома пријатно: одједном је све на овој позорници личило на право позориште у коме се зна шта је глума, шта сценографија а шта режија уз благу иронију и извесну дистанцу према театрализму у чије име“ је све ово приређено. Паоло Мађели, несумњиво једна од најзанимљивијих личности у београл ском позоришном кругу овог тренутка, де“ монстрирао је на једном литерарно, филозофски и театарски превазиђеном тексту своје бравурозно мајсторство, маштовитост и смелост да се понграва илузијама у простору препуном сладуњавог кича, а да при томе ниједног тренутка не изгуби присебност духа. Како Пирандело није завршио своје дело, то су могућна разна натађања о том фамозном трећем чину и силама које уништавају људе и презиру живот почев од фашизма до, духовног насиља и чистих надреалистичких симбола, Мађели се опрбделио за смрт и креирао сцену са опроштајем од Илзе која је најлепши фрагмент ове представе. Редитељ је имао изванредне сараднике у Душану Ристићу, чија сценопрафија делује изузетно, костимографу Љерки Калчић и композитору Војиславу Костићу — док су се тлумци трудили и успевали углавном да буду у стилу представе, али само ретко да се из • Дитну до жељене креативности. Највише стила и фасцинантности било је у игри Борба Јелисића као Грофа и Милутина Бутковића у лику Батаља. Мира Ступица је у представљању главне глумице и гроФице Илзе доста дуго своје глумачке врлине излагала подсмеху и тек на крају је схватила да није пред огледалом већ пред истинском опасношћу и остварила је изузетно упечатљиву сцену умирања.

„Весели дани или Тарелкинова смрт" Сухово-Кобилина са ансамблом Југослове. неког“ драмског позоришта и Бранком Плешом потврдили су своју животну актуелност и уметничку експресивност. Насиље над човеком и његовом слободом подвргнуто је не само анализи и негацији већ и претварању у механизам који уништава све људско у нашем свету. Зато импонује Плешина интелектуална ангажованост, флексибилност у организовању одбране човековог интегритета и изражајна средства која потпуно одударају, од манира конвенционалног театра. Све је овде у знаку креације ситуације, реакције на објективне факте нису само механичке јер у себи крију и моћ трансфор. мације тако да на крају ипак тријумфује непокорност и чежња за животом. Попљ ло се од мајерхолдовске театралности и уз савременије и сложеније процесе дошло се до представе која механизму ствари намеће унутарњи интегритет. Време и трајање овом остварењу Бранка Плеше непрекидно додају“нове валере тако да и игра Миодрага Радовановића, Николе Симића и Слободана Ђурића у. амбијенту Владислава Лалицког постаје ефикаснија и убедљивија. Јевр ПН

Доста скромно оглашена трупа: швајцар, ских уметника, коју чине Андре Бозар, Флоријана Фрасето и Берние Ширх, сво. јом игром под маскама „Муменшанц" пред ставља врло пријатно изненађење. Њихова прерушавања, испитивања могућности тела и гестова откриле су потпуно нове просторе пантомими: неконвенционалности и маштовитости као да нема краја!.Наравно, како то обично бива, њихов програм "није у свим фрагментима изузетан и на истом артистичком нивоу па изгледа као један процес тражења, ослобађања и са мопотврђивања док се не досегне стање ко. је уверава да је ова врста игре нешто што се крије у човеку и што се може испољити свуда и у'свакој. прилици као израз ма

Уаште и непоновљиве индивидуалности. Ентлески позоришни критичар и реди. тељ Чарлс Моровиц ужива много ве ћу репутацију него што као театар-, ски стваралац, ако је судити по пре зентацији Шекспирове „Укроћене горо-

редитељем .

СА ОВОГОДИШЊЕГ БИТЕФА — СЦЕНА ИЗ ПИРАН ДЕЛОВИХ АТЕЉВА 212

паднице“, заслужује. У текст ове ко медије Моровиц је унео тематски актуелне пасаже о савременој младој горопадници (Каролин Кураж) али се њима није пи филозофски ни литерарно прославио. Све што он чини са глумцима на сцени подвр-

гнуто је Аичној потреби да се гледаоцима.

покаже како су живот и љубав мушкарца и жепефнемогућни и бесмислени, Велики је то труд уложен у бесмислени циљ. па ова трупа, не тако великих изражајних мо гућности, и није могла бити убедљивија. Међу њима се ипак издваја Телма Холт својом необичном интерпретацијом Ката рине,. Она изузетно прецизно извршава задатке и остварује интенције режије и то. ме додаје и нешто лично па заслужује дивљење... Углавном, збивања на сцени одржавају се, мање-више, у познатим оквири ма и без неких изузетних специфичности,

„Писмо за краљицу Викторију" Робеђта Вилсона и његове трупе из Сједињених Америчких Држава је појава која највише подиже страсти и изазива спорове. Сасвим природно, јер у представи правог текста нема, чак су и појединачне речи лишене елементарних појмова и смисла, глума је такође нешто непотребно, а само збивање је поистовећено са живим сликама којима свако може да да смисао какав жели и

"које су инспирисане живим сликарством

и просторним стилизацијама какве се мо гу видети свуда од Њујорка до Сао Паола и Токија. Лекари већ низ година, сличне ствари користе у тераМеутске сврхе ради рехабилитације људи

вољне психичке концентрације. Призори, од којих смо и сами неке видели, пау до драстичности. Да бисмо упознали Вилсона и његове визуелне конструкције довољно

је · десетак: минута · пажње; Он, међутим»

има истрајности па једном концентрацијом која није сасвим у домену уметности "ломи нашу равнодушност и чак буди изве. оне асоцијације. То вам је исто као кад се налазите пред сликама за које не знате шта значе па, да бисте ипак испали озбиљни и зналац, покушавате да у самом себи откријете некакав дубљи смисао. Театар је одувек помало волео надреализам и његове поетске метафоре му данас умногоме помажу у дочаравању духовне реалности и откривању човека изнутра. Вилсонове неповезане слике, од којих неке заиста саме за себе делују веома ефектно и култивисано у простору, не поседују, на жалост, ту потребну спиритуалност и жељену е сенцијалност. Али је исто тако сасвим извесно да ониодражавају једно посебно ста. ње свести и начин посматрања и дожив-

љавања света реалног које није уско по.

везан са уметношћу.

„Извештај о хапшењу на основу закона о неморалу" Атола Фугарта и Спеис театра "аз Кептауна у Јужној Африци не одговара амбицијама Китафа. Ову представу је потпуно засенило гостовање московског Театра на Малој Броној, Макојаноков текс „Преки оуд“ је занимљив покушај да се

доста конвенционална драматургија 9 ота,

џбинском рату освежи трагикомичним при

са оштећеним слу-: хом, товором — слабих покрета или недо-

зорима, Режија Дунајева и Дурова није,

имала већих амбиција па је игра махом ос тала у познатим оквирима. У представи је све подређено заиста надахнутој игри Дурова у улози главног јунака Терешка. Разлике између ове поставке и оног што данас пружа модерни театар у домену фарсе и трагикомедије је као између основног и високог образовања. Молијеров „Дон Жуан" у редитељском виђењу „Анатолија Ефроса као да је преобразио ансамбл тако да нам је показана заиста необична и у много чему оригинална представа. Ефрос се опире предрасудама, одбацује објективизиране појмове и настоји да непрекидно субјективизира збивање. Својом уметничком супериорношћу потпуно. се

идентификује са сваким покретом на сце-

ни тако да се игра и појединачне интерпретације не могу одвајати од редител оког концепта. Његов Дон Жуан је засићен животом, груб, иотрајан у својој агре

сивности, одређени човек али и доживље-

но искуство, реалност и стилизација у исти мах, парабола па и више од тога, У таумцу Н. Н. Волкову редитељ је нашао личност која изванредно одговара оваквом виђењу те вечне театарске легенде. И заиста његова игра је бриљантна све док не пређе у манир што му у завршним сценама онемогућује сваку трансформацију и залазак у сферу великих креација. Сусрет Дон Жуана са живим Комодором и смрћу у Волкову, без обзира на све раније поступке, не изазива никакав преокрет и тада наступа безизражајно мрпварење које чак и негира смисао комада. Ефрос је све подредио само једној идеји па му је прелстава остала у неким појединостима недо вољно пречишћена. · Е

Како су нас неке раније сезоне увериле да према Битефовим обећањима треба би-

| |

„АМВОВА СА ПЛАНИНЕ“ У ИЗВОБЕЊУ

ти опрезан или бар обазрив — овакав про грам, уз све ограде и фестивалска ограни"чења, донекле задовољава нашу театарску радозналост. И више од тога, представе Мађелија, Плеше и Ефроса шире у гледалишту спокојство и веровање да модерни театар није сам себи сврха ни пролаз ни експерименат већ трајање и. егзистенцијална реалност неразлучиви од овог, нашег времена па и нас самих,

"Петар Воли а еј а

ТЕЛЕВИЗИЈА

0 ТВ . водитељима.

ДА ЈЕ ПОЗИВ тв — водитеља деликатан доказују нам реаговања критике и ширег тв — аудиторијума. Ни о једном позиву унутар телевизије није се толико писало у нашој штампи и нико као тв — водитељи није успео да подстакне наше реаговање. Телевизија је, по свој прилици, имала добре "намере да увођењем тв — водитеља освежи

програм, да му да ритам и успостави непо-,

среднији контакт са аудиторијумом. Вероватно је прве негативне критике на лоједине водитеље прихватала као недовољну при лагодљивост једног дела аудиторијума на унету новину. Међутим, време за такве претпоставке очевидно припада прошлости, Остало је мишљење да тв — гледалац и тв — критика нису на позив тв — водитеља

__|реатовали апрниори већ да су прихватали _ „оне који су талентом, знањем пи осталим квалитетима умели да им се приближе, сте-..

кну „њихово поверење и постану програм ска потреба. Овакав приступ мишљењу и расположењу гледалаца према водитељима не можемо да превидимо — јер, основан је на одређеним и јасним жељама, афинитету и укусу. Телевизија је имала. могућности да се на разне начине упозна са њима.

Гледалац данас разликује могуће од немогућег, грешку глумца од лоше режије, као и добру режију од лоше програмске политике. Са таквим већ зрелим аудитори-“ јем Телевизија је дужна да води равноправан дијалог уз поштовање и усвајање његових жеља. Ако је право Телевизије да себе сматра стручном да производи програм исто тако и тв — корисници сматрају да имају право на зрелдст својих судова и па њихово уважавање од стране Телевизије. Основно је да корисник има право избора коме ће да укаже поверење на тв — скрану. Пример водитеља Бранислава Сурутке може да нам служи као узор. Нису све емисије којима је Сурутка био водитељ биле таквог квалитета да им је он био само срећна допуна, већ су многе тв — емисије биле гледане и прихваћене што им је води тељ био Бранислав Сурутка. Гледалац, па тај начин, ставља до знања да није све у садржају емисије већ и у ономе ко му их презентује. Овакав приступ омогућава нам да приметимо да се отпор према тв — водитељу претвара у отпор-према емисији или серији емисија. Угашени телевизори у таквим случајевима -су лози знак за телевизију и мисију коју она има и треба да врши, Ако се на то не мисли ни при реализовању најдуже тв — серије као што је тв — дневник онда аларми који су већ дуже време ог лашени у,нашој штампи морају“ да допру до оних на телевизији који су за њено пословање одговорни. ' >

Кључно питање треба да буде да ди је информација примљена, да ли је постигну. та сврха њеног емитовања и да ли јој се указало довољно веровање. Тв — водитељ је психолошка нит емисије — серије емисија — он је спона између снимљеног материјала и гледаочеве радозналости да му се он протумачи и приближи, Испољено неповерење према њему одражава се у виду незаинтересованости према емисији у цели ни, Колико је нота индивидуалног нагтлаше-

"на у личности тв — водитеља и колико она може да плени када је сретно укомпонована у садржаје које презентира потврђује нам тв — серија „Караван" са водитељем Миланом Ковачевићем. Насупрот њему у неким емисијама п серијама извесни водитељи нису смоглм снаге да обуздају. свој темперамент, да се ослободе извесних тге'стова и мимике, да исправе говорне мане п да се приближе и емисији и гледаоцима. Такви тв — водитељи делују накалемљено на нешто што им је туђе. У жељи да скре-, ну пажњу на себе они емисију или емитоване секвенце постављају у други план и деконцентришу гледаоце. Пред таквим понашањем гледалац је немоћан. Покушај да г издвоји слику од водитеља који му је не_прилатодљиво тумачи у многим ситуација,

јер брзина којом се филмењају на екрану не омо. гледаоцу

ма није могућан моване секвенце : гућавају, ни најинформисанијем

| да их дотично и концентрисано следи. По-.

ставља се питање да ли је тв — гледалац дужан да улаже такав напора Ми знамо да не постоје универзални тв — водитељи као и да је за сваку врсту емисија потребна и одговарајућа личност. Ако је то Светолик Митић за „Круг“ или Косара Балабановић за серију „Зиање и имање онда то многи

водитељи у другим програмским структура-.

ма, нису. На Телевизији је да озбиљније прати реаговања својих корисника и извр-

ши потребне замене на обострану корист,

Тома Јошановић“

МУЗИКА |

Шанова евирала«

у сали (тудентског · културног центра

"„з„Флауту су свирали богови, краљеви, пастири' — тако се обично каже.. " „Из своје вечности божанско митског порекла, флаута се, као историјски чове. ков предмет и звук, најчешће налазила и остваривала на „краљевским“ путевима.' • _ Жеља је овог концерта да упласти флауту и њену уметност п Дух и Фолклор Сте вана Мокрањца и његових следбеника." Тешко да бисмо могли боље да прика» жемо стилску концепцију једног, у сва. ком погледу изузетног концерта, него да цитирамо речи његовог аутора, Миодрага“ Азањца, извођача, мајстора. на флаути и заљубљеника у флаутизам, у философску и естетичку, у суштини из прве руке умет“ нички хуману поетику свирања на флаути. Ознака „аутор“ уз име Миодрага Азањца није случајна, јер концерт који је под емблематичним називом „Џанова свирала" одржан 17. 1Х у дворани СКЦ пи на који начин није свакидашњи. Око централне тачке програма, изванредне Коњовићеве композиције „Панова свирала" за оло флауту, која по раскршћима, старобалкан» ске епике инкарнира ·дионибијски, пасто. рални карактер фрулаштва усађен негде у дубине нашег народнбг музичког бића, звук. флауте се мултиплицирао („двојни це", „тројнице", „четворнице", — ако ми је допуштено да употребим ове неологизме), те смо имали прилику да саслушамо програм за једну, две, три или четири флауте. Извођачи, професори и ученици музичке школе „Мокрањац“, започели су програм „Мелодијом из Страног пјенија" Стевана Мокрањца у полифоној“· обради Мирјане Шистек, такође професора музичке школе „Мокрањац". Програм је и за. кључен домаћим делом, првим извођењем нове и надахнуте композиције Енрика Јо сифа „Псалмодије" 1, 2, 3 пи 4 за флауте ин

клавир посвећене делу Стевана Мокрањца. У на,

Флаутистима Миодрагу Азањцу и Мари

Грасели . (професори) и Драган Петровић и Катарини Азањац (ученици) придружила се и Љубица Грујић Џигурски, клавир. Од домаћих дела програм је садржао и прво извођење композиције „Песме косовке"

за две ге Луне Пуђе.

Оса програма обухватио је интер нацпон. репертоар којп се кретао од ведрих па-горала играчког карактера (Ј.

Хајдн, Ј; Кванц и Ф. Купрен) до медитативнијег и фантазмагоричног флаутизма В. Ф. Баха, Т. Ф. Телемана и Х. Томазија. Фантазију е тоП за соло флауту извео је Миодраг Азањац на инструменту недавно преминулог Синише Станковића, професо. ра универзитета, и самог флаутисте, који је пред смрт завештао свој инструмент музичкој школи „Мокрањац“.

Извесно очвршћавање — дионпсијског флаутизма, најпре у смислу „магијског", а потом у смислу „канонски трагичног" сусрели смо у композицијама А. Жоли

веа „Врачање да би дете које ће. се · родити било син". П, Хиндемита „Канонска сонатина за две флауте"

(прва: извођења у Београду). Био је то пут који је у античкој Грчкој прешла диони“ сијска свирала од пасторале ка магији и коначно ка трагедији, најмлађем чеду дио. нисијског култа.

Концертирајући пред пуном салом, из вођачи су били 'на висини задатка, Млади извођачи, ученици, нису заостајали за сво јим професорима и старијим колегама. Ипак треба посебцо истаћи суверену ин. терпретацију необично тешке Хиндемито. ве сонатине (М. Грасели пи М. Азањац), док је флаута маше Алијане Петровић по себно. пленила у продуховљеном саучестТво“ вању у интерпретацији композиције А. Пуђе за две флауте.

"Осим успеле концепције овај концерт представља и педатошки подухват. Кроз заједничко музицирање професора н уче ника ово је покушај да се заснује наша домаћа педагошка концепција флаутизма. Панова“ фрула, претеча савремене флауте, настала је на балканском тлу. Генерације народних фрулаша преносиле су њену пастироку традицију до данас. Пишући у

програму о покојном Синиши Станковићу.

Миодрат Азањац каже: „Синиша Станко. вић подједнако је лепо свирао и'на народним инструментима; фрули и двојницама и на уметничкој флаути. Дах јединства народног и уметничког припада Синишиној флаџти. Тим дахом приђимо овој флаути."

Нека нам је допуштено да додамо: да ми само. овој флаути,

Властимир Трајковић

| ,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

“