Književne novine
| |
„АКТУВЛНЕ ТЕМЕ
9 КЊИЖЕВНИМ НАГРАДАМА
СВАКЕ ЈЕСЕНИ, напоредо са но- |
вим едицијама књига, са сајмом и све учесталијим књижевним ве черима, поново се актуелизују разговори о књижевним наградама. Поред нагађања која претходе одлукама жирија и саопштењима за јавност, повремено се појављује и један непријатан елеменат психозе који — било да се манифестује кроз појединачне и при-
ватне акције, или кроз неке орга-,
низованије форме — понекад личи на притиске и изнуђивања. Напомињем то јер су и,ове парцијалне забелешке о наградама настале у таквим ситуацијама.
Откуд толика наклоност писаца — којима би, по очекивању, би Ало својствено поверење у трајност створеног дела према књижевним наградама, чак и онима што се додељују (без икакве временске дистанце која би омогућавала поузданији суд2 Ово се са више разлога може објаснити. Поред тога што награде покрећу средства информисања да на различи те начине популаришу дело и писца, оне се у срединама у којима није конституисана књижевна и културна јавност са чвршћим кри теријумима појављују и као замена за такву јавност. Оне су, такође, добрим делом и надокнада за поузданији глас књижевне кри тике.
Но — не одлазећи у дигресије и у начелна књижевно-теоријска разматрања — навео бих неке практичне видове дејства књижевних награда и околности које на њих утичу. Треба поменути _ две врсте контрадикторности у механизму додељивања већине књиже"вних игграда код нас. Прва је у томе што један број жирија и институција које награде омогуЋују имају посебне захтеве за одређеним елементима у делу или у Аичности писца — за темом, за регионалном ситуираношћу садржаја, за старошћу писца, за податке да ли је дотични писац истом или сличном наградом награђиван — али се тај моменат често не појављује у образложењима.
Друга контрадикторност која, чини се, понајвише девалвира и поједине награде и институцију на-
"трађивања, јесте у томе што пос
тоји много награда — које имају исти циљ: Тако, рецимо, понекад из недеље у недељу сазнајемо да је час једном час другом писцу до дељена награда за најбољу збирку песама, иливећ зависнооком је књижевном жанру реч. Шта по лотици и по психологији ствари из тога произлази» Намеће се закључак да награде једна другу дезавуишу и оповргавају, умањујући истовремено и сопствени. значај. Практично је тако, јер ако се, на пример, пет жирија декларишу да су објективном проценом
утврдили како су одређене књиге
најбоље, онда за широку публику — а и не само за њу — која поред осталог не зна за релативност књижевно-критичких судова, произлази закључак да је, у најбољим околностима, у четири случаја направљена грешка.
Намеће се, у ствари питање за што институције које дају награде и жирији који о њима одлучују не би у целу ствар унели више логике. Зашто би сваки жири морао да се куне у објективност и непристрасностг Зар не би било добро да жирији — састављени, разуме се, од поузданих људи —
ормирају сопствене профиле, по афинитетима према одређеној врсти литературе можда, и да буду ослобођени незахвглне и недефинисане улоге неког имагинарног средњег гласа критике. Један би од услова морао да буде да саста ви жирија буду трајнији. Тада би се знало да је одређен жири — по ономе што је праксом показао, или се, можда, чак и изјаснио — наклоњен књижевном ек сперименту, неки други љубавној поезији, неки, опеђ реалистичкој прози, итд. Можда би ово — поред тога што би умањило штетне психозе и подстицаје на појединачне иницијативе које иду све до притисака — позитивно деловало и на формирање поузданијих књи жевних критеријума, јер би се олстранила потреба за оном врстом
такозване објективности која је.
у ствари безличност.
Оваквим се размишљањима 03 биљно супротставља честа повика на присуство, трајно, ограниченог броја људи у тим фамозним жиријима. Али можда би баш јасно де финисани жирији онемогућили да исти људи улазе у разне жирије и да просуђују по различитим, че сто међусобно контрадикторним, критеријумима. Уз то — као Аво напора ове врсте — требало би стварати и такве околности да степен доследности и профил инс титуција и људи који одлучују 9 наградама утичу на углед, значај и трајност награда.
Чедомир Мирковић
НОВИ друштвени
БЕОГРАД, 16. ОКТОБАР 1974.
ИЉИМЕВ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И
ГОДИНА ХХУТ БРОЈ473 ЦЕНА 3 ДИНАРА
ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОСАОБОЂЕЊА БЕОГРАДА
Кроз четири дана, 20. октобра, навршиће се тридесет година
како су борци народноослободила-
ике војске и јединице Шрвене армије ослободиле Беодрад од фашистичког окупатора. У храброј борби за ослобођење главног града Југославије положило је своје животе 2990 наших бораца и 960 ирвеноармејаца. Од дана ослобођења, за три деценије, Београд је од релативно малог и мало развијеног трада од 300 хиљада становника прерастао у модеран град од милион и триста хиљада становника. Развио се у истински југословенски трад, јер у њему живе и раде, поред Срба, припадници свих југословенских народа и народности. Упоредо с бројчаним порастом, расла. је и индустријска моћ града: за три деценије индуст ријска производња је порасла за осамнаест пута. Изтрађено је сто педесет хиљада нових станова са око осам милиона квадратних метара стамбеног простора. Никла су многа посебна насеља трада и знатно се подигао друштвени и лични стандард драћђана. Беотрадским улицама креће се сада око две стотине хиљада аутомобила. Београд је и један од најјачих образовних центара Југославије: на двадесет четири факултета Беотрад-
ског универзитета школује
се седамдесет две хиљаде студената, а у основним и средњим школама.
учи готово две стотине хиљада малишана и девојчица. Ђеотрад је такође прерастао у веома. снажан. културим центар. Сваке године се, поред тела наступа домаћих уметника, одржавају и значајне
међународне културне смотре, као што су ФЕСТ, БЕМУС, БИТ Њихово одржавање је омогућено тч неким новим зд
'ЕФ, Октобарски сусрет писаца итд. ањима У којима се ове приредбе одржавају. Јед-
но. од најзначајнијих и најлепших здања посвећених култури јесте нова Народна библиотека Св. Србије. Потпуно уништена у бомбардовању 1941.тодине, и током протеклих година од ослобођења постепено обнављана, Народна библиотека је постала симбол неуништивости националне културе не само српског народа него свих народа и народности које живе у Југославији. У оквиру свечане прославе тридесетогодишњице ослобођења Београда, одржава се и одржаће се и низ културних манифестација. Једна од њих је изложба слика „Београд — инспирација сликара“, која се одржава у ·" Галерији Културног центра Београда. На слици један од експоната са изложбе: Божидар Здрав-
ковић, „Калемегдански ноктурно“.
КУЛТУРА И ДРУШТВО
ОСАОБОЂЕЊЕ УМЕТНИЧКОГ РАДА
процеси одређивања адекватног положаја сфере удруженог рада, подстакнути Уставом, обавезују да се скрене пажња друштва и на неопходност одређивања новог друштвеног положаја уметничког рада, рада Ууметника на стварању уметничких дела, као компоненте интегралне сфере рада.
Схватања о карактеру рада У метника, тотово од самог почетка његовог јављања у заједници, прате неспоразуми, који нису изгла-
- дила ни сазнања савременог доба.
Ни данас, "мањевише, није ни поз“ ната ни призната његова права природа, интензитет ни значај за друштво. Напротив, и данас пос тоји раширена друштвена свест о томе да уметник „не ради нише та“, односно, да она делатност, коју он, евентуално, и обавља, нема карактер рада, Из чега проистиче таква свест. Пре свега, из чи“ њенице, што уметник у друштве ној подели рада, која је (само наводно) извршена, није стекао та: кав радни положај да би се својим радом могао бавити као признатим занимањем, из чијег би обављања нормално проистицао одговарајући материјални и друштвени еквивалент: зараде (месечне) и осигурања, бар у мери у којој то дејство проистиче из занатског рада. Уметник, и данданас, претежно, рад обавља у сопственој режији, ван поделе рада, као свој приватни посао, а не као друштвени, друштвено признат за корисни рад. Други битан разлог је у томе, што постоји свест друштва, по којој ради само онај који је подвргнут принуди рада: који под морањем ради нешто што не жели, услед чега је изложен тр' пљењима психичке и физичке принуде, односно, трпљењу напора и доживљавању непријатних осећања. Рад се, дакле, још увек иден-
тификује с принудом, насиљем над психичком и физичком компонентом личности човека, с му.
чењем, што се огледа у: принуди доласка на радно место, поштовању радног времена, контроли интензитета срада, извршавању
" постављених задатака, итд.
Према тој свести, основни мотив из којег се изводи право на плаћање зараде за обављени рад, јесте управо претрпљена принуда, напор, из чијег трпљења промистиче право на. накнаду; што значи, више се очекује да се плаћа принуда, но остварени резултат рада, за шта може послужити као јасан доказ чињеница, да се рад претежно мери присуством на рад ном месту, односно, изложеношћу принуди, итд. Кад се не мора
„радити „оно. што се не жели, већ
нешто по сопственом избору, какав је, по правилу, рад уметника (лишен принуде радног времена, доласка на посао, уз слободан избор предмета рада, времена и интензитета рада, уз доживљај личног задовољства из тог: проистеклог), онда се таква активност не сматра радом, делатношћу из чијег би обављања проистицало право на зараду, јер се, просто, „нема шта“ платити: уметник ради по сопственој вољи и' избору, што значи да та активност не садржи тешкоћу, трпљење, принуду, основне мотиве плаћања рада, па, отуда, не би било ни разлога да му буде друштвено компензирано оно што он ради из личног задовољства. Чињеница, што је у обав љању тог рада уметник не само лишен трпљења последица принуде, већ што, напротив, доживљава стање слободе и задовољства сопственог избора, довдљна би би-
ла, по тој свести, да му сама по себи компензира уложени труд.
'· Оваква заблуда у схватању у-
метничког рада, који се механи-~
~
чки подводи под модел робопронзводног рада, с којим се неоправдано изједначава, нормална је последица непознавања његовог правог карактера и структуре. Пре свега, спољашња _ принуда, физичка и психичка (радно време, радна контрола, ограничење рада у
"одређеном времену на одређеном.
месту), у робопроизводном раду су нужне, чак неизбежне претпоставке обављања рада и постизања ефикасности рада, док су те категорије, основни мотиви не омогућавања, већ онемогућавања рада уметника. Основна претпоставка могућности остваривања уметничког рада, јесте постојање стања слободе, слободног избора, непринуде, спонтаности. .
Али, заблуда је,м то, што се сматра да је рад уметника ослобођен принуде. У појединим случајевима, додуше, уметник је ослобођен само спољашње, механичке или друштвене принуде, док је у надокнаду за то, подвргнут знатно окрутнијој, личној принуди, која га тера на остваривање тодиког квантума рада, с којим се не може мерити ниједан рад с принудом, вреднован као друштве но користан, Лична принуда уме"тника на рад, проистиче из основног мотива из којег се он уметничким стваралаштвом бави...
Следећа заблуда у схватању уметничког рада огледа се у томе, што, и кад би се рад уметника могао сматрати „приватном“ делатношћу самог уметника (бар што се тиче избора предмета и времена рада), онда резултат и тако оствареног рада ни у ком случају не може егзистирати само као приватна чињеница уметника: ње гово дело је, самим својим оства-
Наставак на 2. страни
Светислав Павићевић
аи ва сасе
У овом БРОЈУ:
| ЈУБИЛЕЈИ — ДЕСЕТ А ТОДИНА МИХАИЛА ЛА• . ЛИЋА — есеј дра Радо“ мира Ивановића о рома-
| нима М. Лалића : ПОРТРЕТ ТАНАСИЈА МЛА-
КУЛТУРУ
ИЕЗ,
ДЕНОВИЋА — есеј Предрага Протића и нова песма Т. Младеновића
Др Миодраг Цекић: „КРИТИЧКА ТЕОРИЈА“ И ЈИР ГЕН ХАБЕРМАС
ПРОЗА Моме Капора
ПОЕЗИЈА Љубише Јоцића, Лазе Лазића и Василија Марковића
о АЛБЕРТУ ФОРТИСУ И ЊЕГОВИМ | ТУМАЧИМА — пишу др Хатиџа Крњевић и Шимун Јуришић
Живојин Стекић: СЕДАМ МУЗА МОНГОЛИЈЕ
АИРИКА У ПРЕВОДУ препеви Десанке Максимовић, Изета Сарајлића, Звонимира Костића Па. ланског, Софије Палигорић и Александра Нејктебауера стихова Ивана Рудњикова, Зустинаса Марцинкјавичјуса, – Паула Целана и Вистана Хјуа Одна
ХУМОР И САТИРА: текстови Вука Драшковића, Томислава Топића, Зорана Божовића и Николе Грујића, карикатуре Слободана Милића и Милете Милорадовића и стрип Миодрага Стојановића
Василије Сујић: СЛИКАРСстТВО МИЛОША ШОБАЈИЋА МАЛИ ЕСЕЈ
АМИТЕРАТУРА И ЛИТЕРАРНОСТ
Поводом Душана Матића
ЛИТЕРАТУРА је нешто потпуно п готово, што остаје пи прима се без узимања у рачун и аутора.
Литерарност је, напротив, доминирање личности ауторове, што се показује сели неће да се без осталка преточи у дело. То ,е су“ периорна игра литературом, то те коцкање (уз велики улог: читав окивот) с литературом.
Реч је у-овом другом случају о страсти која може бити плод« нија од књижевности засноване на фикцији постојања дела бе» аутора.
Литерарност претпоставља храброст аутора да као призма стане пред свој текст, пред своје могуће дело. Али да би храброст имала сврхе, он мора бити призма, Ако је непровидан, мора оставити сво. ја дела да сама лутају светом.
Литерарност је увек одисеја у којој јунак — аутор ко зна да ли ће икад стићи до циља кад се сваки тренутак живота издаје за циљ.
У литерарности је видљив инструмент на коме се свира: за профињено уживање, за забаву, за потврђивање виртуозности и ужи вање у њој, за узбуну, за лежање и устајање.
Ту се игра без сценографије, све је видљиво, игра сезаоне који виде иза технике тер хоће да виде и иза ње.
Литерарност је непристајање ни на коју форму сем на форму живота, јер форма живота — (не оформљен живот) јесте непосре. дан израз садржине живота.
Неисцрпност, трајање у мењању, песагледивост живог, умног, осећајногт, будног човека-аутора, фактори су који за литерарност измамљују већу знатижељу, јер: већи и људскији је наш интерес за све што је људско и отворено, не20 за опредмећено, па макар опредмећеност била у облику уметничког дела.
Персонификација литерарности у | култури је Душан Ма. тић.
“' “
И у Матићевим текстовима је увек велико им.
Код Матића треба учити да све има бар још један · могућ обрт, израз, примесу, финесу; да ништа није коначно; да ништа није бесконачно.
Код Матића, гледати како сми сао листа у свако тодишње доба.
Листа митања на листу који блиста осветљен његовом — пажњом. Прелистава се пре но што падне на лист у некој одаи ње. гове свести тде само он залази да се игра. Јер само он зна таква места у себи.
ж
Има људи који целог живота траже путања а не одговоре.
Матић је такав. Наставак на 2. страни
Добривоје Јевтић |