Književne novine

КУЛТУРА И ДРУШТВО

ОСЛОБОЂЕЊЕ УМЕТНИЧКОГ РАДА

Наставак са 1, стране

рењем и јавним животом, истовремено и јавна, друштвена чињеница, из чега проистиче да је уметников „приватни“ рад — друштвени. Резултат уметниковог рада, дело, пропзводи низ јавних деј. става на сфери друштвене заједнице, која рад уметника квалификују као друштвено _ изузетно значајан рад (што данас више готово и да не треба доказивати).

Ако је неспорна чињеница да је уметнички рад друштвено ви'сококористан рад, онда је несумњиво неспорна и чињеница, да је у изузетном интересу друштва да уметник што више ствара, производи (корисна) дела, из чега несумњиво проистиче и да је у ин тересу не само уметника но и дру штва стварање оних услова рада који уметнику највише одговарају да до тог резултата и дође. А најпогоднији, ако не и једини предуслов за остваривање те могућности јесте остваривање стања слободе рала уметника, рада, ослобођеног спољашњих, физичких и психичких принуда, духовних и материјалних брига, рада слободног од експлоатације, ослобођења. рада уметника који би могао слободно стварати дела, слободно изабоаних садржаја и порука.

Постоји, додуше, у друштвеној сфери присутно подозрење, које се повремено претвара и у прави страх, који поприма облике панике — од саме могућности дозвољавања слободног рада уметника, рада лишеног контроле,“ принуда и непосредних друштвених циљева. Међутим, страх је сасвим безразложан. _Ако услед постојања стварне слободе уметничког рада и дође до конфликта између степена датих друштвених и уметничких слобола, између порука и циљева слободно створеног уметничког дела и друштвено прокламованих циљева, чак је и у таквим, ексцесоним, иначе, случајевима, слобода стваралаштва _ дотичном друштву изузетно корисна. Пре свега, стога, што је постојање такве слободе основна претпоставка стварања великих уметничких. дела, што је у интересу зајелнице.-. А велика дела остају велика и онда кад долазе у конфликт с важећим друштвеним начелима, чак и кад значе њихово оспоравање или негирање.

Једно друштво велико је оноАИкКО колико су велика достигнућа које оно каснијим _ генерацијама оставља, а не онолико колико је велико према свести тог друштва о сопственој величини. Биће вели ко, значајно, онолико колико су велике, значајне, последице, творевине: друштвене, материјалне, културне, уметничке. Уметничка дела остварена у друштву, најтачнија су мера којом се његова велаичина мери и изражава. ОслобоБење рада уметника је, дакле, нај више у интересу друштвене заједнице, њеног националног и култур ног наслеђа у чији фонд улазе уметничка дела.

Капитализам _ је, несумњиво, Аопринео промени положаја уметничког рада, и представљао известан степен у фази – ослобођења рада уметника од (феудалне) експлоатације, мада је то ослобођење, како духовито примећује Ернст Фишер, значило само замену једног ропства другим. Раскинов ученик, Вилијам Морис, у прошлом веку, уметност дефинише као „рад који вреди труда... чије је обављање по себи пријатно“. По Морису, „принцип уметности, поставши раван _ срећном раду, то тест лепоме-доброме, биће принцип будућег друштва и омогућиће да се измире најсупротнији захтеви: укидање принуде и умопа смањиће потребе“, односно, „Морис доспева до естетског принципа раЛосног рада, који подразумева од страњивање умора и принуде“. Капиталистички свет се није пока

зао способним да оствари ослобо-)

Бење рада, па ни рада уметника.

За Маркса. ослобођење _ рада уметника је крајњи друштвени идеал. Основни капактер и црта ра ла уметника, „коју Маркс види у спонтаности и оригиналности, при знатој за искључиву привилегију

уметника, у будућем друштву тре. ·

ба да се прошири на читав љулски рад“. Односно, „превазилажење сваког ропства, поклапање ну. жности и слободе, царство слободе, аутономна активност, ове фор-

муле Марксове терминологије по.

казују у суштини исто значење као и Морисов радостан рад. У. метност уздизана у лоба социјали: зма неће, дакле, (бити уметност саобразна животу, већ живот као уметност. Тај естетски идеал неспојив је са светом какав је данашњи, у коме владају класне раз лике, а нарочито капиталистичка подела рада која изазива робова-

.

КЊИЖЕВНЕНОВИЧЕ 2

ТОМАС МАН У ВЕНЕЦИЈИ У ВРЕМЕ ПРИПРЕМА ЗА ПИСАЊЕ НОВЕЛЕ „СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ"

ње уметника: то се може остварити само у новом друштву“, интер. претира Маркса Г. М. Таљабуе. Основни услов ослобођења рада уметника, јесте спознавање свих његових компоненти и значаја. Ова се претпоставка може остварити тек у високоразвијеној, високосоцијализованој _ друштвеној заједници, у којој се јавља ви сок степен свести о друштву као интегрисаној целини, организму, заједништву и општим, заједничким интересима друштва, свест о о корисности, значајности за ту социјално _ интегрисану _ целину сваке сфере интеграције, па и сфе ре културе и уметности. ОслобоЊење рада уметника, огледало би

се у могућности да се он слобод о

но, према сопственим могућности ма бави својим уметничким радом, уз плату, остваривање редовних месечних доходака и осигурања, односно,'у коначном изједначавању уметника с положајем људи у радном односу у сфери удруженог рада. Правни основ исплате дохотка и трошкова , осигурања уметника у положају ослобођеног рада, несумњиво проистиче из чињенице. изузетне друштвене кори сности његова рада. Извесно начелно признање таквог карактера рада и положаја уметника од стра не друштва, огледа се у нас у постојању статуса слободног уметника, из којег уметнику проистичу сва права осигурања — доделе стана, радних просторија, као и из радног односа, мада изостаје битно право — право на доходак. Додуше, трошкове метника, и др. заједница црпе из доприноса. на доходак уметни-

ка, али је начелно-правни значај

ове институције изузетан.

Историјски гледано, тип друштва, који представља највећу шансу за остваривање даљег ослобоБења рада уметника досад, јесте модел самоуправног друштва, у којем долази до остваривања новог положаја сфере удруженог ра да, односно, рада уопште, који се огледа у изграђивању моћи учесника удруженог рада на самоуправно одлучивање о читавој. сфери рада. У том светлу, као логична последица, проистиче и нужност остваривања ослобођења ра да уметника, тј. коначног признавања и давања уметнику права самоуправних дејстава над свим областима његовог рада (услова рада, публиковања и третмана дела, расподеле дохотка, итд.). Осло бођење рада уметника јавља се, Дакле, као изузетна шанса самоуправног друштва за остваривањем изузетног историјског чина, који би донео остварење вековног сна уметника.

Светислав. Павићевић

ЛИТЕРАТУРА

И ЛИТЕРАРНОСТ

Наставак са 1, стране

Сваки уметник је бар помало такав. «

«

Из крша бунцања, ломова и сломова, потече у читаоцу песма у којој је тек ту све коначно и јасно и тпрозирно и срасло као безброј могућих капљи у ствар ној реци,

То срастање могућег а не бивствујућег, то извирање дилеко од извора, то је оно живо у песми.

Због тога нам је свака; посета рода у великој отвореној самоћи.

ж

Код Матића, међу записима, и песма је запис.

Кад се на врху мера множе синтезе, заплети, расплети, _ кад се препозна ритам једне плодне мисли и у том ритму читав свет потрчи и трчи док се не умори, па' стане, па нестане, а сстане само траг тог каса, тог галопа упре гнутог у Велика кола,

Добривоје Јевтић

осигурања уУ-,

ЛЕТОПИС

Како је Томас Ман писао

У наставку“ својих „ненаписаних мемоара", које хамбуршки недељни лист „Време“ објављује у свом магазину из броја у број (у прошлом броју смо изнели битне детаље из првог објављеног текста), Катја Ман пише како је њен супруг Томас Ман написао нека од својих најзначајнијих дела, Уопште, њен супруг је, по њеним речима, за многа своја обимна дела предвиђао да ће бити много краћа. Тако је најпре мислио да „Чаробни брег" напише као новелу, па чак је и касвију тетралотију романа „Јосиф и његова браћа" најпре планирао Као новелу. Што се тиче новеле „Смрт у Венецији" (1912), Ман је поре ње желео да опише последњу Тетеову љубав, али га је један боравак у Венецији подстакао ла напише ову славну новелу, док је „Лоту у Вајмару" написао знатно касније. У Венецију су Манови долазили често, и то возом. Овога пута дошли су бродом. Већ првог дана запазили су пољску породицу, о колој је реч у чувеној новели. Међу њима био јем врло леп и привлачан дечак од тринаестак година, који је Томаса. фасцинирао. Међутим. пошто је Томасов брат, писац Хајнрих, желео - да се иле некуд у брда,

они су из Венеције отпутовали у

Апенине, Лоше смештени у брдима, одлучили су да се врате у Венецију, где је, пак, владала колера, шта се, као и у новели. од туриста брижљиво скривало. Јел. не вечери у њиховом хотелу је стварно певао један наполитански певач, као што је то ну новели чинио. Пошто су сазнали за колеру, Манови су чекали на место у спаваћим колима још осам дана, па тек онда отпутовали. Катја Ман расветљава једно питање у вези са новелом „Смрт у Венецији": колико у главној личности новеле Густаву Ашенбаху има од личности композитора Густава Малера, чијом је музиком _ „илустровао“ свој филм „Смрт у Венецији" Лукино Висконти. Иако оставља доста сумње да се Ман личношћу композитора бар донекле инспирисао за „јунака" своје новеле, његова су. пруга сматра да је Ман ту личност створио више на основу своје унутрашњости. него на основу

' овог прототипа.

Говорећи затим о частанку „Чаробног брега“, Катја Ман описује како је оболела на плућима и стога морала да оде у брда ода се дечи, Најпре је од марта

о

у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ БОЖЕ ПРОДА. НОВИБА МА

ј

до септембра 1912. године провела у Давосу, следеће године неколико месеци у Мерану и Арози, а након првог светског рата У Клаваделу крај Давоса. Улето 1912. године Томас је посетио своју супругу у Давосу и њега је амбијент санаторијума веома импресионирао, па је намеравао да о томе ускоро напише једну новелу. Тај посао је, међутим, 04ложио, јер је тада намеравао да напише новеле о Еразму, Јосифу и Филипу П које би биле заједно објављене. Приликом посете Давосу Томас је од своје супруге сазнао низ појединости о људи ма које је у санаторијуму видео. Наравно, говорећи о њима у роману, Ман им је променио имена. Неке од важних личности из „Чаробног брега" Ман је, међутим, измислио: на пример, Сетембринија и Нафту. Катја. Ман је, меБутим, мислила да је Мана за Нафту инспирисао Берђ_ Лукач. Тим поводом, она описује један сусрет са Лукачом. Мађарски филозоф, који је у Бечу живео у изгнанству након пала владе Беле Куна, посетио је Манове у хотелу „Империјал", тде су они били одсели. Том приликом он је „доцирао" у њиховој соби читав један сат а да Томас није дошао до речи. Могао је само на крају рећи: „Да, да, било је врло занимљиво", али је Лукач већ Зио отишао. Међутим, кад је Катја Ман запитала свог супруга да лим је Лукач прототип Нафте, он је одговорио негативно.

Једно _ време Ман је престао да пише „Чаробни брег" да би написао своја „Разматрања јелног неполитичара", али се након рата. пошто је написао приповетке „Човек и пас" и „Песма о детету", вратио овом роману и са успехом га довршио. Међутим, кад је 1929. голине лобио Нобелови награду, „Чаробни брег" није био узет у обзип. Тер, иако је био објављен још 1924. године, тала није био преведен ни на јелам страни језик. Тек касније Ман ће овим романом постићи сретски мспех, не мањи од успеха „Буденброкових"“, чија је вредност, иако је био објављен још 1901. године, највише утицала на одлуку шведских академика. Велику уло-

· ту у додељивању ове награде То-

масу Ману одиграо је шведски терманиста проф. Бек, који је одржао говор о Томасу Ману и приликом уручивања ове награде великом писцу у Стокхолму.

Занимљиво је, без сумње, м писање Манове супруге о начину рада великог писца. Писао је, по правилу, само пре подне и свој дневни ред је испуњавао с великом дисциплином. Писао је од девет до дванаест часова, затим би шетао и ручао, па после подне читао новине, одмарао се, пио чај и опет шетао, а најзад се припремао за сутрашње писање и читао. Писао је споро, руком и кад би написао две странице сматрао је да је доста написао.

Уепех наших младих музичара

Велики успех који су на ТУ ме Бународном такмичењу Музичке омладине постигли наши пред ставници, флаутисткиња Ирена Графенауер, седамнаестогодишња. Љубљанчанка, и гитарист Душан Богдановић, двадесетогодиш њи Београђанин, надмашио је све до сада, иначе, успешне наступе наших музичких уметника _ на овом значајном такмичењу које је већ стекло изузетно место У европским, па и у светским раз' мерама. Ове голине такмичење је одржано од 30. септембра до 8. октобра, у дворани Студентског културног центра у Београду који је пружио гостопримство младим такмичарима из дваде сет земаља Европе, Азије, Сјелињених Америчких Држава и Латинске Америке. Такмичећи се у дисциплинама флаута и ги: тара соло и дувачки квинтет, сви су они достојно репрезентовали музичку културу и уметност својих земаља,.посебно ис: тичући све вредности својих лич. них извођачких нивоа. У једној изузетној конкуренцији наши млади уметници понели су највеће награде, стекли највиша признања и тиме доказали висок степен свог личног усавршава ња' али и резултате дуготолдишњег рада својих учитеља. Апсоаутни победник такмичења је Чоена 'Глафенаџер која је поред Прве званичне награде добила и признање Савеза композитотпа, за извођење дела „Експанзије" Примоша Рамовша а, такође, ч награду Студентског центра као најбољи учесник Прве етапе. Поред тога, ова уметница необузданог темперамента и не свакилашњег талента, добила је „Златну харфу“, дар „Политике“ и тиме оправдала све до ·сада добијене награде, како у нашој земљи, недавно, на интернационалном конкурсу у Минхену. Њен коле: та, гитарист Богдановић, такође носи са ове велике — музичке џтакмице. низ највреднијих награда и то: Џрву званичну на» граду такмичења, „Златну хар-

тако п,'

. к цен" џ Награду Студентског у Ја: Млади уметник завршио је музичку школу „Славенски, у класи професора. Наде Кондић, и сада се налази на ометан запији у Женеви. Драго Петр. њак освојио је Диплому у кате. горији гитара-соло.

Владислав Димитријевић

Мило Бошковић

Шеснаестог септембра ове го-

Требаљеву дине сахрањен је У ; код Колашина књижевник о = Смрт га је изне Бошковић. р Е а

У едмој зела тридесет с : “ четрнаестога септембра

ове године у Титограду. Досто јанственој сахрани Мила. Боштовића па гробљу у Требаљеву, по ред родбине и многих пријатеља из многих мјеста наше земље,

присуствовали су мноти чланови књижевника Црне Го-

Удружења | ре, испред ког се од њега опрос тио секретар Удружења Душан

Буришић, Гроб Мила БОЛИКовИта, | дивног човјека и маралот. па ла који је био оличење Мале: хуманости, налази се У Тр. -% ву код Коламина, на десној оре и ријеке Таре, изнад тихог и

оког Муклог вира. | . аи Бошковић је рођен 3. јуна 1937. године У Требаљеву КОД Колашина. Основну школу је завршио у Колашину, гимназију у Иванграду, а филодошки фа култет (југословенска књижевност) у Београду (1962). Радио је као новинар „Борбе" и професор Техничке школе и гимназије „Пан то Малишић" у Иванграду. Изне нада оболијева и потоњу годину, као пензионер, живио је У Титограду. Упркос нарушеном здрав „у, радио је много. Красила га је ријетка стваралачка воља и енергија, Стихови: „Хоћу да отргнем нешто од себе /прије нето ме посаде међу сахрањено оиље, говоре и како је сваки дан живо“ та осјећао као дар им могућност да радом цијелим бићем побјетне у живот који дјелима нетира бесмисао који се зове трајање или физичка вегетација. Дакле, он је стварно живио стваралач ки, без „боловања" иако болестан, а што нам потврђује њего во разноврсно и плодно књижевно дјело. .

За живота Бошковић је обта вио три збиоке пјесама: „Свијет по мени", „Шарена копрена", „Од редишта"; два романа: „Икар са Итаке“, _ „Трилавски _ друмови“; новелу „Буђење пепела", збирку приповиједака – „Преко пепела", а. поред великог броја објављених пјесама, прича, есеја, превода и приказа по мАжим југословен“ ским листовима и .часописима, Бошковић је у заоставштини оставио. изненађујући број при премљених рукописа за штампу: три романа, пет новела, двије дуже новеле, пет збирки прича, пет позоришних драма, осам радио драма, три збирке пјесама, три радио-игре за дјецу и двадесет четири збирке пјесама. Очигледно, за један кратак живот завид но обиман стваралачки опус, под. виг. Објављивање његових необ јављених о дјела насушност је савременог књижевног тока. То је обавеза и дуг према овом истинском ствараоцу,

Момир М. Војводић

Месец књиге почиње на Цетињу

Културно-пропагандна акција „Ме сец књиге“ организује се у СР Србији већ деветнаест тодина, а од пре седам година ова корисна акција је добила општејугословенски карактер. Тако су главни носиоци ове манифестације постале општине, републич-

ке и покрајинске културно-про“ светне заједнице, које делују као покретачи и координатори

акције у републици и покрајини. Поред тога републике и покраји“ не имају и свој посебан програм.

Овоголишња _ акција — „Месец књите 74" трајаће од 15, октобра До 15. новембра 0. г. и њено свечано отварање ће се обавити на етињу у уторак 15. октобра. Акцију ће отворити књижевник Михаило Лалић, на позив Кул турно-просветне заједнице Црне Горе, која је и овогодишњи ДО: маћин, У оквиру настављања реализације с Зеничког саветовања „Радничка класа и култура" и ставова партијских конгреса, тема _ овогодишње _ акције — је „Књига н удружени рад". О овој теми ће се одржати саветовање у Цетињу 16. октобра, које организује Одбор за књигу при за једници „Ккуатурно-просветних ор" танизација о Југославије. У раду саветовања узеће учешће многи Културни и јавни радници из свих република ин покрајина ни углавном ће се говорити о зна: чају већег присуства књите у радним организацијама. Очекује се да ће разговори на саветовању допринети корисној размени са

знања и искуств; књиге, устна у ширењу