Književne novine

"рода: епике, драме и лирике, "до уноси у романе, "тодноса садржан је не само У структури

" сијери (Давичо,

ЕСЕЈ :

РОМАНСИЈЕР МИХАНАО ЛАЛИЋ.

Поводом шездесет година живота

МИХАИЛО ЛАЛИЋ припада. кругу писаца собности, охрабрен добродошлицом првом

ИЕ сазревају дуго и споро, код којих пуно остварење наговештаја не чека

дуго. Он припада малобројном кругу по.

слератних Југословенских писаца код којих се већ од првих дела њихов несумњив књижевни таленат веома брзо и очигледно потврђивао новим књижевним ос-' тварењима, не исцрпљујући се временом у тешком и многостраном приказу најче„шће уског региона живота. 4 Ладићеви романи представљају затворену и заокругљену романсијерску целину (донекле, изузимајући последњи објављени роман — „„Ратну срећу“). Четврт века време у коме су романи објављивани, у неу једначеном ритму м са неједнаким домети ма, показује да је писац од почетка приступио сликању широке фреске догађаја у току наше револуције, опису збивања ко. ја су у тој фресци нашла несвакидашње успео израз. Импонује романсијерово правовремено опредељење да од појединачних, уско захваћених, исечака стварности доспе до широке панораме испољавања цр ногорског живота у хаосу ратног вихора. Ако је „Свадба“ била пролегомена за симфонију црногорског живота, ако је та сим фонија развијала теме током „Злог про. љећа“, двеју верзија „Раскида“ и „Лелеј ске горе", потом изванредно симболичног романа „Хајка“, онда је „Прамен таме“ достојан финале те симфоније. „Ратна срећа“ представља нову фазу Лалићевог стваралаштва и бна се донекле издваја из спо менуте целине. Будући да романсијерски опус захтева нову валоризацију, одређену · вредносну лествицу, то бисмо Лалићеве ро мане поделили у три групе: прву сачиња-

вају „Лелејска гора“ и „Хајка“, другу „Ра- |

скид“ и „Зло прољеће“ а трећу „Прамен таме“ и „Свадба“. „Ратна срећа" се налази на челу друге групе.

Лалић има хармоничну, линију развоја, коју су сви критичари потврђивали, од ви спреног предвиђања Милана Богдановића поводом „Свадбе", до све-већег броја студија и монографија посвећених Лалићевом књижевном опусу. Свој прозни опус писац из романа у роман богати новим стваралачким и животним искуством. То показује и својим ставом према стилској формацији реализма, коју богати модерним психолошким п симболичним поступљцима, према формацији која проширује своје могућности захваљујући типовима пи саца као што је Лалић. Он се залаже за уношење синтетизованих слика стварнос ти које на свој начин „издвајају битно ОА небитног". „Мислим да без реализма нема књижевности — завршава ту мисао Лалић

"__ али и да реализму нема живота без ста

ланог принављања и обогаћивања". Богаћење књижевног израза омотућио је Лалић и извесним преплитањем три књижевна које напореа проблем међусобног

књижевног рода коме дело припада, него и у структури оног дела романа који те матика априорно одређује, сама пб себи, а не по пишчевом опредељењу. Лалић помера границе теоријских класификација, нонегде их руши, негде симонозом ствара нове, а негде отежава њихово дефинисање.

Х Након низа 7 самостално објављених приповедака и прве збирке приповедака » ~ „Извидница", „Свадба“ је наговестила нај 5 вреднија својства свог, аутора. Романсијер ски првенац Лалићев је стога веома пого-

· дан за утврђивање тенезе његовог ствара-

лаштва. Роман је у моменту објављивања.

(1950) значио сасвим релевантну појаву “ иначе осредњој романсијерској продукцији. Он је представљао охрабрење за литературу, јер су њиме разбијени неки Од до: тадашњих и тада. важећих књижевних Е нона (у погледу избора главног јунака). За „Свадбу“ је везан податак да је то пионир. ско дело у погледу отварања нових путева развоја поратнот југословенског романа и

ј · технике (видна признања ЈИ Р еје М. Богдановића,

ј ецензијама ПО иза, Е. вуннија) Ж. Јеличића ч А

многи други романЋопић, Јаневски итд.) пре вазишли почетну етапу и новим Беина отварали нове путеве, те карактеристика „паонирско дело“ нема више ум пи значење, Дело је ослобођено ореол Рен ходнице и остаје У свету литературе 59: лико колико носи уметничких валера, КО лико аутохтоности показује, мрена о тирика или сувишних покуда савре: 5 [да је такође било ДОВОЉНО.

их). ГИ оцније су Лалић и

Данас „Свадба“ несмањеном „СНаТОМ лени интересовање читалаца, захваљују“ елементарној сутестивно ементима упрошћене но позиције, стилски. чисте чарације ава много слојевитој фабир, ако могу утвр "многих невештина које -- Моне. дити по којих ће се Малић током о а ома. видног напредовања ослободити, 18 | ературе са претензијама на р Па о раним читалачким ПР 58 леко више и, трајније но остали, У

романи. ' 5 Будући да је читав "међусобно органски структуриран, Ре је с осматра сваки | У пе; Е; ата: роман има и самосталан т МЕ тничка целина,

. ~ тална уме | вот, као самос за и тиме што се њен

ћи у првом Реду сти, извесним ел

романсијерски опус - повезан

Али, И

да здваја 5 5 „Свадба“ се издваје вљује у другим рома главни јунак не пој с“ (писац је намера: нима до „Ратне сре посебан ро

; е Чемеркићу напиш Ханас није остварио).

ћу“ ману, „злом ирољео » оману, , део својих спо

вао да о Т. ман, „али то ДАО Већ у домгом Ђ

размахнуо је Лалић највећи

пвинеитонЕ 3

роману. Дао, је маха својој · разиграној стваралачкој машти и мноштву онога што "је представљало сопствени доживљај (као део сопственог живота, или као део туђег 5" „прихваћеног и проживљеног и проосе-

аног живота). Усавршио је у том крат. ком временском року, јод појаве „Свадбе“ до појаве „Злог прољећа", романсијерску технику, што се нарочито види у погледу композиције романа и метода ре троспекције која служи као везивно ткиво између савременог и прошлог тренутка. Ретроспекција, у оклопу свега што се као интегралан организам показује у роману, претвара прошлост у савременост. Писац има шире видике, обухватнију симболику, искренији је у исповести, неспутан неким спољним и ванкњижевним обзирима. Његов поглед продире у све поре живота, од: носно у све оне за које је заинтересован.

М свести његових јунака непрекидно је присутна његошевска . свест схватању живота. Постоји стална паралела између живота који се одвија у уском

у региону Међе, Утрга и Брезе и неких ширих региона, нераскидиво везаних мање видљивим или невидљивим нитима. То се очитује већ у првој глави, „Дан оружја и сеоба", у којој налазимо митску атмосферу. „Зао прољеће" се у том погледу не разликује од других Лалићевих романа. Оно се, међутим, највише разликује по томе што је у првом реду — исповедни ро ман. Двотрећински простор је уступљен евокацији детињства и младости, те би мо гао добити и епитет — лирски роман (по томе је најближи „Лелејској гори“). Поднебље детињства омогућавало је стварање лирдког романа, исказивање _ новог својства пишчевог. „Зло прољеће“ је најближи врсти породичног романа. Писац га је писао са посебном љубављу.

„Раскид“ је роман 'са најс птилнијом идејом. Нова верзија романа утицала је на промену читаве вредносне скале романсијерског опуса Михаила Лалића, односпо читавог његовог опуса. То је вишезначењски роман рађен у традицији чистог реглизма (у највећој мери психолошког), врсти реализма којој Лалић припада од првог објављеног романа. У њему постоји много психолошких загонетака које су теже доступне јер мноштво акција и ликова привидно отежава њихово решава ње. Дубока је трагика људске судбине, те је тим значајније трагање за трајним вредностима егзистенције. Три су тематска тежишта романа: побуна, слобода, истина.

Сви Лалићеви јунаци су бунтовници (Та дија Чемеркић, Ладо Тајовић, Нико Досе“ лић, Пејо Грујовић и др.. То је побуна чојства против нечовештва, против разних облика зала у разноврсном времену и разноликом друштву. „Свијет се из хаоса поново ствара свакога дана“, Јаја Лаћић У „Раскиду“, и'у томе недвосмислено показује дијалектичку потребу очовечивања, не прекидну побуну и борбу за ново и лепота“ ма богато устројство света. То поновно „рађање свијета, али без мржње и злобе“. сукоб је са реалношћу, без обзира да ли се ради о времену рата или. времену мира, јер је општи ток времена увек подједнако богат супротностима. Ако се,личност се. Ћањима врати у далеко доба, у коме нема тако јасно назначених супротности, тада сећања као да долазе из неког нестварног света: који је толико идиличан да се не може препознати. Лалић, дакле, осећа рела тивност добра и зла, времена и амбијента, неједнакост процеса. дехуманизације. У ро ману „Раскид“ су фиксиране законитости живота и односа људи и природе. Ништа у том хаосу, који се непрекидно ствара и разара, није остављено на истом месту, не задржава исти облик ни исто значење.

„Лелејска гора“ стоји суверено на челу читавог књижевног опуса Михаила Лали. ћа, Она припада малобројном кругу дела послератне југословенске књижевности ко. јима се видно богате њени токови; означава модернизацију наше књижевности, и формално и садржински. То је својеврстан. поетски роман који се на многим ме стима одупире методу поједностављене ин-

терпретације. То је било видно још у пр. вој , верзији, објављеној 1957. године, али обогаћен у

је поетизацијом роман знатно другој верзији, с ; дине. Проширену за Једну трећину, нову верзију романа „ћелејска тора“ моглм бисмо условно сматрати новим романом.

о двојаком“

· многа упро;

објављеној крајем 1963. го-.

МИХАИЛО ЛАЛИЋ

« Известан. несклад раније објављених делова романа сведен је у овом роману ла најмању меру. „Лелејска гора“ је роман несумњивих уметничких вредности. То је својство ретких романа који не само да преодолевају владајући укус него управо формирају нов укус, тако да се-после овот романа морало водити рачуна.о нивоу који је њиме досегнут. Предности „Лелејске горе“ уочавају се у. поређењу са другим делима са ородном тематиком, као и

· поређењем унутар Лалићевог романсијер.

оког опуса.

.Романсијер не узима читав круг збивања, све оно што би као тема или мотив могао бити интересантно за роман. Вршећи све строжију селекцију, захваљујући не прекидно присутној крми тичкој свес ти, он уместо целине узима неопходни исечак. Потом од регионалног ствара уни“ верзално јер одређене ситуације и ликове доводи до аутентично нових симбола епског простора. Романсијер се лишио епског настојања да све саопшти. Тако је ослобођен основни ток радње сувишних меандрирања. Радња је понирањем у дубље слојеве постала много слојевитија, а самим тим је добила симболично-метафорична раван романа. У њој је успостављена хармонија крупних приповедних цели“ на и најмањих појединости, детаља. То је роман без видних осека. Сажетим и кон дензованим сликама. Лалић показује ненсцрпност и непосусталост стваралачке има гинације читавим током овог необичног романа. - '

Мењајући тематику, писац мења п уме тничка средства изражавања знатно их у савршавајући, тако да је тематика доне. кле одређивала која ће се романеокна тех | ника примењивати. Поготову је одређивала композицију романа. За разлику 04 „Злог прољећа“, где је радња започета из јунакове подсвести, дакле из непооредног доживљаја, „Хајка“ је повратак дескрите тивном почетку, сличном оном из „Свад: бе“, па се уводни тотал прихвата као мир“ но епско приближавање тематике, без жур бе, прошарано обиљем информација,. у амбијенту из прошлог романа. То је статична. позиција у односу на доцнији динами-“ зам. Рекло би се да то писац чини свесно. Постоји нека унутрашња сила убрзања радње коју ни местимичне дигресије не успоравају. То је затишје пред буру, пред онај трагични ехо столећа какав представља рат и лов на човека. М „Хајци“ се зато не ствара, као у „Злом прољећу“, слика за сликом у непрекидном низу, „него се нај пре стварају предуслови, оквир, могућност за дешавање, атмосфера у којој потом бриљира' део слике који је-издитнут изнад нивоа осталог текста. ;

Интимна опредељења романсијер иска зује само кроз неколико блиских ликова. Контрастирањем он ствара обухватну слику живота. Тако је успео да преброди шћавања и једносмерности ко. је му је тематика наметала утврђеним клишеима. Лалић остаје самосвојан кроз све време мена у поратној југословенској књижевности, подједнако модеран, прису. тан и актуелан када год се радило о превазилажењу традиције. А

Ниједан од романа, као „Хајка“, није равномерно заступио више појединачних светова; са истом пажњом. Други романи су подређени једној личности или. догаБају, а „Хајка“ је збирни. роман равноправних судбина,

„Прамен таме“, као и сваки од Лалићевих романа, доноси неколико новина. Ро. ман се најпре појавио као приповетка под истоименим називом у збирци приповеда ка „Посљедње брдо“. Повезаност „Лалићевих романа очитује се у томе што они обу хватају кратак временски интервал, што ови заједно дају целовиту слику, и што у окладу са тим имају знатан број заједничких личности, актера који прелазе из дела у дело, доживљавају метаморфозе, активни су учесници прошлих, садашњих и наредних догађаја. Но, мимо те добро по знате н опште законитости Лалићевог де ла, збирка „Посљедње брдо“ је интересантна, јер се ј неким од приповедака приповедач посветио опису појединачне и колек тивне психологије контрареволуционара, четника, Оно што је урађено у неким од тих приповедака (као, на пример, у при: повепи „Побјегао“) прошириће Лалић на широком плану у „Прамену таме“. Наоко неважан податак сведочи такође о томе ка

"ко се потпун приказ живота не може ос

тварити без промене углова, 'из којих. се 'посматра живот. Промена јунака; којим се ! бави, највреднија је "новина новог романа. Осим тога, истина. само привидно, романсијер је променио и амбијент

џ коме се радња дешава. У средишту није

Василије Марковић. | КАП ПРИЗНАТОГ ДАНА |

Плахе искапи преданих чула Сравне полузвук у жедном свету, И црта лика, непозван улак, Укаже се на можданом смету..

Сен драгања по прадавној спони Дршће ко вечно заустављен дах! Гасећи се, о јесмо ли склони 'Маси што се не!памти и нед

Хтели би: опну звезда пробости Да трајање нови век испили У ноход висини зар зли гости

Горки подсмех на мах су испили.

Берачи сунца — нигде расклона, Уснули одзив на последњем тлу.

У визити пригушеног снопа у Болећ сам, болећ — ал је јава. ту.

ЗВУК ЧЕОНЕ КОСТИ

Занеми вечност ненађеног блага Лок старци верно завичај подносе, То знани звук је испражњава лаган Између маха, кроз плаве откосе.

Допре, уздрхти од трошности споре · Помера црту само једне свести И нађе. негдашње куле тде торе У дну прашине што нас кани срест

Тао, живи сте! — стрела дана лута, Понору празна наручја пружа. _, Дукљански пекари, сада крај пута, Ломни сањају, пресенају ужас.

Паника метала нуди врхунце, Остатку смеха подмићени вулкан. Пун наде тражим да се врати сунце Жедан цвет иза, за болести уткан,

МАГ ЗВУКА ЧУЈЕ СВОЈУ СЕНКУ

ЈЛапати, шапати. Ведрине! Одсутно се маг звука буди. Тихо надраста јектај студи. А луди плес ће да та вине.

Маг звука чује своју сенку

Претворен м цвет, зрења лишен,

Како му је не запиткуј више " Ниских га звезда мреже секу.

Издваја жар на своме длету, Свеједно те да ли баш воле. Срушив ботојав па охоле

Од сутра може белом свету. Већ самом себи пали триву! Биће му лакше. Нечуј све је! Сутра ће шкргут сухе леје Осами дати рајски призвук. '

више само северна Црна Гора, него Аус трија и Словенија, премда су безмало сви

догађаји испричани у једном даху прос“ торно везани за исти амбијент, амбијент“ ван кога Лалић не постоји. Такође није значајно за роман_ што је померена и временска граница. Основна карактеристика „Прамена таме“ је да је то први роман посвећен — негативном јунаку.

Трагика патријархалног човека у рома“ ну „Ратна срећа“ састоји се у томе што он све мање може да моделира своју и за једничку судбину. Трагика је двојака. О. на је диктирана споља, племенском организацијом п новим потребама времена у којима се врши дехероизација (међуратна цивилизација је тражила сервилног службеника уместо хероја), а са друге стране постоје и стални лични раскораци. Држав ни аутоматизам је бесомучно отућивао чо. века. То је узрок опадања и пропадања епске етике, слика је сукоба митског мн меркантилнот. И не само да све позитивпе епоке карактеристике сада постају анах роне, него убрзо чак и сам сукоб постаје анахрон, па Лалић с правом закључује да оно што се у развијенијим цивилизација» ма спроводило деценијама и вековима у патријархалној средини Црне Горе збива се за неколико тодина, згуснуто и убрзано, те неминовне промене рађају утолико више ломова и стресова, и у појединцу и племенској заједници.

„Ратна срећа“ је персонални роман. Лалић, као и раније, показује нарочиту скло ност за скупни покрет. Скупни покрет ов · де је диктирала и структура романа па је он овде био неопходнији него у другим ро. манима, То је, дакле, роман који интегри“ ше колективног јунака, са уобичајено вели ким бројем личности, али овога пута бро. јем личности од којих су многе развијени“ је него у ранијим романима (посебно је пажљиво“ романсијер поступао са породичним историјама),. У том погледу донекле је „Ратна срећа“ слична „Хајци“. Међу“ тим, због тога што је „Хајка“ роман акције није могла имати могућности за шире развијање лика. „Ратна срећа“ више подноси. интерферирање _ разнороднијих приповедних планова, појачану дистанцу, разнородније тематске целине, већи број меандара, јер је не притиска инерција усмерених збивања, тежина спољашњих о. колности, претећа трагика, У њој се осећа епски дах романа.

Потпуно дешифровање свих значења „Ра тне. среће“ могуће је само ако се направи паралела са претходно објављеним Лалиће, вим романима, али и мимо те парелеле, из читавог низа самосталних значења, у тексту и. контексту романа. Потлунија оцена · биће могућа након објављивања наговештених романа, романа које треба, имајући у виду реноме писца и његово увећано животно и стваралачко искуство, са схватљи вом радозналошћу савременика – ишчекивати. Радомир В. Ивановић

(Одломак из студије „Романи Михаила Лалића"у