Književne novine

див -=

СУСРЕТИ

Несторија Хенрија Милера

Америчке медитације (1)

МОГ претпоследњет : јоршког дана гост сам Керол и Тони Пи: поло, у Квинсу. Мотрећи из аутомобила једноличне, нелепе куће предграђа, анонимне у поређењу са Манхатаном, помишљам како сам, ето, бар тих неколико часова спасен бесциљног лутања лим мегалополисом, А опс: љен чиме» Добром домаћом америчком кухињом и бескрајним разговорима о „томјез" (јер колико је пуначка Керол фанатични кулинар, њен супруг Тони, магистар филмског одсека Њу Јјоршког универзитета, још је не излечивији познавалац свега што је икад приказивано у биоскопским дворанама!). Какво типично, неминовно америчко недељно поподне: јести и гледати!

Након обилног ручка (ракови из океана) и обавезног разговора о данском режисеру _ Драјеру (предмету тезе на којој домаћин ради), разгледања брда пајновиЈих, скупоцених књига и споми“ њања њиховог „кума", јеврејског књижевника Бернарда Маламуда, највећег открића америчке књи: жевности последњих _ петнаестак година („Природни човек", „Напред, идиоти", „Трговачки – помоћник" и др.), одвозимо се у Трећу авенију, на источној страни Манхатана, на „филмски сусрет' с двоје савремених америчких писаца старије генерације, од којих је један већ поодавно моје истинско „божанство".

Оба филма су минуциозни портрети писаца „њима самима", довољно дуги и богати исповестима и призорима из свакодневице славних аутора, да у потпуности утажују масовну „тлад" публике за стварним, опипљивим и демитологизираним сусретом са сво јим идолима (!) писане речи. Први, једночасовни _ колор-синемаскоп филм посвећен је списатељи“ ци Анаис Нин, Нас, који смо ма: ње саживљени с њеном биобибли, трафском позадином, фасцинира њена несвакидашња. женственост, очувана лепота п свежина покрета у хаљинама лаким и пурпур них боја, нако је превалила (смемо ли то рећи2) већ шесту деце" нију.

Сусрећемо је окружену с де сетинама њених књига („Кућа инцеста", „Колеге", „Шпијун у ку ћи љубави", „Завођење Минотаура' и др.); око ње је увек букет

„младежи, музика, сусрети, меди-

_ тације и разговори о стваралаштву. Тридесетих година дружила се у Паризу с Артоом, Ото Ранком, Гертрудом Стејн... Хенрија Милера је помогла чак и финансијски, да штампа „Ракову 06ратницу", за чије је прво издање она сама написала предтовор. Поред самог Милера, у овом филму појављује се „њујоршка Силвија Бич", мецена и саветник многих врхунских (не само америчких) књижевника _ Франсис _ Стелоф, власница чувене „Готхам књижа“ре" у 47. удици. Сада седокоса, и још увек преједноставно („књи жарски") одевена, Франсис Стелоф не једном пружила је потпору и помоћ Ниновој у оним тешким и безизгледним _ тренуцима које доживљава сваки стваралац.

Други документарни _ филм (двоструко дужи) посвећен је не тако лепој, али неодољиво зрачећој прилици Хенрија Милера. По напетости, што је намах ов: Ладала у почетку пројекције, биЛо је очигледно да је и онај последњи гледалац платио улазницу од четири долара управо због овог старот, дуголиког чаробњака, дубоких, сутестивних црта и уских свињских очица — које он озарено отвара након дуге, увоАне реквијемске сцене у којој нам је његово лице приказано као да је мртво, на узглављу 04: ра, Ава часа са готово застрашу“ јуће живим Хенри Милером, макар само и на филмском платну, значе далеко више него ли тлеДати и десет пута толико филмо ва снимљених по његовим делима (било да су то „Мирни дани у

Клишију", „Јарчева обратница", „Сексус", – „Плексус“", – „Нексус" ПАи „Дрно пролеће") режисера

типа Стрика или Торстена. Целокупно књижевно дело овог писца је управо то што је он сам, један џиновски аутопортрет, бескрајна самоинтерпретација. Та супгилна _ исповест, једноставна, лумпенпролетерска, а истовреме: по и пуна „еркондишованих ноћних мора", била нам је неопходна као и само читање, да и не помињемо насушно трошење соЛи, хлеба, живаца, сперме, фосфора. „Било кад мисли или кад опи: сује натуралистички догађај, код Милера је увек у питању чин, брза смена и израстање бића, Те мудре, опседнуте, генске књиге предазе се без икаквих тешкоћа, журним Аистањем страница, зан сумњи да смо заварани, да је то тек штиво приче, беспослицда. Оне се тичу нас исто колико им

њиховог самотворца. Заједно са

нама револтирано разбијају сфе-

· стони

ре и предрасуде једног ранијег поседовања (буржоаског, претворног) и надређености (религиозне). Следећи своје несумњиве 'у-

читеље, Ничеа и Шпенглера, Ми: |

лер снажно поткрепљује — посве модерни концепт и принципе новог поретка вредности, културе и цивилизације, својеврсног индивидуализма, по ком је бог сведен на човека самог.

И у „Милеријани", што — сад гледамо, писац избегава _ чврсте формулације, максиме, тврдоглаву и канонизовану летенду о Се: би. Иако му је преко осамдесет година (рођен је 1891. год.), Ми: лер се не устручава да онако сувоњав и штркљаст прошета у ку“ паћим гаћицама, да заплива неу> морно целом дужином _ кућног

базена, израњајући својом пега-.

вом и ћелавом главом попут фо' ке. Касније, као од шале, игра, тенис, одсечно замахујући рекетом над 'немирном лолтицом, Или вози бицикл крај Ар“ вореда, с намакнутим кабаретски карираним качкетом. Седа за клавир и ђаволски пребира, по диркама. По озбиљности, природ; ности и радости с којом све то чини у деветој својој деценији, очито је да он ништа не демонстрира, никакав ејап упај, већ да су то само наставци његове жилаве _ хармоније, разазнавања кретањем у хаосу, коме је посвећен и изједначен свом својом умешношћу.

Још увек слика и пише, ши рока је табла стола у његовом студију, велик је и искошен прозор који му пружа млечну светлост. Око њега је прегршт оловака и — тишине, А кад крочи на праг, према њему се сјати гомила гостију и пријатеља, као над мртвацем. Та гужва је вели: ка, магична игра. И та млада Јапанка, Хоки Токуда, пијанисткиња, што му је пета законита жена по реду! И коло жутих, ра: спеваних маски јапанских слављеника на Милеровом рођендану. Само песма, без присећања, без вајкања... Тај свуда присут' ни, звонки амех уских очиђу, с којим се и умире...

Видимо, потом, овог вечитог номада и у Паризу. На Клишију, под ветрењачом Мулен Ружа, у флоуоресцентној вреви што је тако мало налик на тридесете године, Али то је свагдашњи Он. Његова кост и кожа заувек на ветру. На раскрсницама, Као да је све то јуче било, те његове најплодније године, присно, неболећиво обилази негдашње станодавце, те мрачне кутове, остареле пријатеље, баште ресторана, барове. Ево га, у шетњи трбавом улицом, са нешто отежа лим али увек господственим Лоренсом Дарелом, који, након Лон Дона, Београда, Кипра, Грчке и Александрије, последњих година живи у француској провинцији, (Дарелова и Милерова кореспон: денција, штампана 1963, године има више од 600 страница! Колдико је некад Милеру било све ово оспоравано, и страно. (осим свету његових реалистичких и фантазмагоричних – аутобиографија), сад је његово, сваким кораком, јетким смехом који нас још увек концентрично нагриза, буди У непосредну вољу, ризик, дрхат сиромаштва у мудрост. Нико ни: је био уклетији, анархичнији, већи злопатник, нити убеђенији нихилист него он, а како је награђен рад ненадокнадиво ведром, живахношћу препуњеном старотићу (да ли икад старошћу 2)!

ж

Полазим у моју милеровску ноћ Њујорком, не аутобусом им не метроом, него пешице, између скокова топлих стубића ишиштале паре сред улица, из цеви мн шахтова. Касно лето, чађ и ноћ ос мудили су једва видљиве облакодере, у чију част силазим према Гринич Вилиџу, а у славу својих вучјих ногу, буџака џеза и научитеља нескривеног пред свим збитијима · мегалополиса. Шумови се краду с обе стране Харле: ма, са Ист Ривера и Хадсона, и теку струјно за мном, низ Бродвеј. Како је нагомилана — част

штедње и беде, како хрипљу пау. ћна крила расипништва, озноје: пог трбуха и ништавила!

Пред

ХЕНРИ МИЛЕР

Макијевом робном кућом („највећом на свету"!) затичем Црница пропрушане косе, што ваљда васцелу ноћ мрмља свој неуморни товор у паркићу, под спомеником, десетини заспалих скитница. Јесу ли то Милерови понижени и увређени, којима океан више ниКад неће дати сна2 Јесу ли иког помиловаде сном те странице између бордо корица његових са: браних дела2 Тако мало ана ин тако мало порнографије је у њима! Као и телевизија, као храна и ливо, порнографија само успављује човека.

Не пада мина ум ниједна пор нографска прича, чак ни сличица, Милерових романа. Ценим да их н нема. Постоји само кристално комађе безброј токова мис: ли и емоција (које никад не мо ту без страсти). То је посве одређен, чист писац, без икаквих сувишних литерарних оптерећења и мајсторија, управо онакав какав је по својим речима, и морао постати! Не какав је хтео да буде! („Чудесна чињеница да сто: јимо усред стварности увек ће Ооити нешто много чудесније но ма шта што ми чинимо.) То сво је стамено, стварно п детаљ но Ја, Милер не поима с равнодушношћу и млитавошћу бога — на против, реском мудрошћу људскот срца, свих његових — речи, пробоја, задирања и спасења, Милер се не прерушава у бога да Оп тиме поштедео човека и сачувао га од свих могућих деструкција. Ни једно биће, по њему, није на сентименталдној удаљености, поштеди, већ је ту, приближено, неминовно, по у свим облицима тренутне снате, лепоте и нестајања. Литература је, и иначе, препуна до краја тек слућених ликова! Само, Милер сенеудаљује из видокруга који његова „звер" не може да отледа једним оком м не покрије пруженом шапом. Не: познато, прадавло и ово осадашње потхрањује само овај послед» њи жижак, моје гтрчевито Ја, гла ву дигнуту из мноштва да дохвати трпки тутљај ваздуха, да пре: живи, Нимало није случајно што се у насловима неких _ његових романа јављају знаци (животињски) из хороскола, Ова тумачења лукова и путања судбина у основаности и вероватности хороскопа. не ускраћују нимало проживљавање неке гебеске, астралне детерминације датих фрагмената номадских скитњи, коцке увек с Другим, тај ћаволски изазов окри љу анђела, Хоросколска интенцио налност заокупља Милеров | ум тако често, управо јер се остварује (или је, пак, чиста илузија!) миректно п проверљива је свакоАневно. Сексуалност коју доноси Миле рова проза јако обилно, крајње је нееротска, и лишена свега псе: удомитаког и култнот. – Окупина његових волшебвих сротских мскустава није ни у једној појединости инфантилна, _ блазирана, нити луксузна, Ти доживљаји су увек крајњи, са обећањима силне раскоши, подржане здравим и песничким _ либидом! Драстични описи „оргија" – нису никада сами себи циљ (као што су нпр. псовке најфункционалнију спољни израз олакшања под прџ тиском негативних емоција); њима Милер размиче устајале засто ре пред — просторима — зреле и _ слободне _ психе, — продирући иза лучевина жлезда основних _ порива, тиме нај чвршће подзиђујући духовност доживљаја, ту храброст да се живи, продужи у другоме, п коначно испразни (измеша с Пуним). Баш у сексу, у најтешњем и најпитимнијем контакту с другим,

Милер и види те велике, хороско“ пеке преокрете индивидуалне суд бине, богатство које један живот не сме да пропусти, Стота је овај човек, као ретко ко у историји литературе, умео часно да пружи свима што је „наређено“ читаоцима штиво у чије потпу. но „признање“ не може бити ни најмање сумње, пријатељима при“ јатељство, љубавницима. _ љубав, узвишенима дивљење — а да ни пред киме не утаји сва сродства своје честите природе!

Опет, ако му је распеће и ружичасто, грех је запажати само боју (разврата), а но и гвоздене клинце у месу његових мука, Милер је можда најсаосећајнији пи“ сац са свеколиким патњама појединца. Незаборавна су и његова виђења „у тлади", хронике немаштине, призори нехумане техно“ лошке механизације савременог света, као и бескрајне манипулације збијеним људским стадима. А уклетост једног таквог за“ лимања, заправо позива човека, као што је обилажење кафана са свежњем везица за ципеле (тог јединог продајног артикла) нису у овог писца само веристичка запажања, детаљ, сличица, ми“ ље, већ филозофски разрађен појам, симбол, клица једног антисвета, неумитних устију која гутају све нас, КРАЈА.

Дуго, и неоправдано, Хенри Милер је процењиван искључи“ во као врховни арбитар литерарног пансексуализма, јеретик слободног језичког изражавања, заговорник сваковрсних лерверзија и тадости... Но, Милера не чи тају, на сву срећу, само стидљиВи средњошкодци, комплексиране баба-девојке или осетљиви морализатори. Све што је у њему пеконвенцпонаално, није, ипак, ди» шено духа за природност, узавреАост исконских нагона, обасјаности здравом интунцијом но моћи уживања, у каденцама, упркос не миновне и осведочене животне временитости.

Али, чини се да је и ореол је реси посве минуо у историју Хенрија Милера. Из његових књига већ потиче несумњива класика, очинство готово свеколике модерне америчке књижевности, Зар његово калифорнијско уточиште у Биг Суру (Партингтон Риџвеј) није, ево, у дослуху п са мојом последњом њујоршком ноћи2 Још одавна већ, овај писац стекао је право на више од десет верних читалаца! И овај филм, као и толико других животворних открића која ће након њега пристићи, потврђује његово бардовско место, уз Толстоја, Драјзера, Џојса, ин Још неколицину; али и то да је он, поновићу, Далеко ведрији од свих њих! Милер је искрени зане сењак, песник и мајстор стила мн МмисАн, који је успешно превладао закучаст, сентиментални он сензационалистички манир писања аутобиографија; то је витки, стари младић што стоји – попут непрекидних електричних варница моста, и спектра дуге, измеЊу фалуса п вагине, онај проблесак крепке свести (што је опкружила сву утробу = н целокупну Људску анатомију) пред још неразвитим нагоном живљења, пе-

умрлости трајања и сједињаћаља, ) _ (У последњој _ сцени филма,

Хенри Милер се покорио још јеАном замисли режисера“ — Ги Понеког од мас гледалаца — да Га видимо заспалог, склопљених очију, притајеног и као мртвог.

Хоћемо ли умети да читамо пио овако и после његове смрти: Мома Аимић

=

ЛЕТОПИС

Други филм Хуана Буњуела

обично да ивер не пакладе. То може да на Хуана Буњуела, сина славног фиАм и Ра

Луиса Буњуела. 5 У НЕ томе што је и Хуан а мски режисер него и У ме што је досад снимио два бека а. већ је скренуо пажњу и а ских критичара и публике. + то није постигао зато а бе славног оца показују а У и ва досад снимљена. филм Ш вом;: „На састанку с веселом | гр ћу" и у другом; _уЖена с првР ним чизмама", који се рони да даје у париским биоско та , млади Буњуел је веран фантас г чном. У другом Филму МЕ на женска личност Франсоаза Нара је Катрин Денев) једна је пе > ница, Лепа, етерична и енигм т чна, она има моћ да СЕ у ве преноси на вруТе и пр а их у стварност, Наравно, о и симболичан смисао, пред > љајући стваралачку инспираци ју, поезију, _ слободу ЗаМИЛиРЦН. Крај ње живи такође ЈЕДЕ #: штац на свој начин, ЕУ Па У Перу (игра та глумац Ферн НЕ Реј, познат и по „филмов старијег Буњуела), који држи с мо до свор интереса, блага и | трига, У филму се, У ствари, при. казује њихов, сукоб као сукоб духа и материје, светлости и Мре ка и виле и инквизитора доструе тора, У тој борби „Франсоаза пе употребити све своје чари да савлада п уништи СВОГ БОТАНИКЕ Перуа. Филм је пун изненађења и публика га радо гледа. —

На питање новинара У КОЈОЈ мери се ослања на искуства сво. та оца, Хуан Буњуел је ОдГОВО рио да између њих има и слич. ности и разлике. Неки критича. ри су, пак, указали на слично сти између његовог новог филма и надреализма, али филмски критичар париског листа „Свет Жан де Баронсели тврди да је мла Би Буњуел много ближи англосаксонској фантастици него над реалистичком ониризму, односно фантастично је у овом _ филму приказано мање Као једно посе бно ментално стање а више као реалност на маргини објективне стварности,

Каже се да далеко ОД се одноди

Садрана дела и пнема А. П. Чехова

Институт са светску књижевност при Академији наука СССР, који носи име А. М. Горког, припре ма прво академско издање сабрамих дела им писама А. П. Чехова у тридесет томова, које ће већ ове године почети да издаје из длавачка кућа „Наука".

У седамнаестом тому овог здања садржане су бележнице Че хова, његови дневници, белешке на посебним папирима, — материјал, везан за његову „стварала“ чку лабораторију."

3. С. Паперми, доктор филолошких наука, руководилац, гр, пе која је припремила овај том, пише у „Литературној газети" о бележницама Чехова, о специфич ностима проџеса рађања н раз воја његових јунака п дела.

Главна, тзв. Прва, бележница, са записима ·Чехова почев од 1891. па до краја живота, нако је на: мењена. Чехову-писцу, садржи низ бележака Чехова-лекара; аруга ми трећа су биле започете као ПОСАО не, али су се п тамо ове више „поткрадале" белешке о појединим ликовима, планови, фабуле приловедака. Адресе, презимена, називи књига, рецепти, називи бифака, рачуни, портрети, пејзажи, детаљи, сижеп, дијагнозе, — све то стоји напоредо, све то чини „песничко домаћинство", какока же Паперни. У четвртој ау, џуглавном, пенскоришћене " белешке 7“ мислам, изреке, које су чекале да буду развијене и отедовљене У неком јунаку.

Наводећј Веома сажету карак теристику појединих ликова, коју је писац бележио да би из ње потом постада личност приповетке, Паперни јој придаје _ ведики значај и назива је тренутком ра: Звоја лика, кретања спорог, ади Унутрашње | врло напрегнутог и конфликтнот. Лик, развијен из опџ „ОГ што је конципиран на парчету папира, лик који је већ став%»еп на пано приповетке илан драме, често је не само проширен и ДАопуњен, већ противречи првобит пом, Конципирапа комедија израста у веома сложен, никако не комедију, „Вишњик", белешке о случајном познанику, о па изглед осзначајном догађају добијају ши роке размере. МИ много редака још чека право одгонетање.

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10