Književne novine
ИВО АНДРИЋ, _ ЧОВЈЕК И ПИСАЦ
,
Меша Селимовић
И ДОК ГА НИСАМ познавао лично, цијенио сам га и волио као писца, нарочито као пјесника суптилне поетске прозе »Ех Роп!о« (1919) и „Немири" (1920) п изванредних приповиједака, тог умјетничког чуда и непоновљивог савршенства.
Наше познанство траје одавно, од првог конгреса књижевника, на којем сам био присутан као члан Комитета за културу Владе ФНРЈ, а не као књижевник. Крајем 1946. године у великој сали Коларчевог универзитета у Беопраду одржан је први (оснивачки) конгрес Савеза књи-
жевника _ Југославије, и Андрић = је тада, на опште чуђење, одржао реферат о — статуту Савеза! Андрић
се трудио да осочи ту тврду материју, да исциједи кап духа из општих декларација, што му је, за чудо, п успијеваХо. (У Глави првој тог добронамјерног али наивног статута пише: „... Уметност, наука и култура постале су део живота наше земље, народа у најширем смислу, народне државе, — један од основних циљева и једно од средстава њиховог даљег развитка... Књижевници, уметници и научници ослобођени су општег идеолошког и свакодневног практичног притиска експлаоататорске класе, њене идеологије, њене власти, њене освете онима који служе истини и лепоти; они се ослобађају и све ће се сигурније ослобађати зависности од експлоататора"издавача и мреже његових агената". Тако је једна химерична илузија виђена као стварност, и није то учињено посљедњи пут, тада, 1946. године). У главном реферату, „О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас" који је одржао Радован Зоговић, Андрић је добро прошао, службено је похваљен и тиме је унаприје санкџионисан положај који му је намијењен, положај првог предсједника Савеза књижевника Југославије. У управу Савеза су ушли: Иво Андрић, као предсједпик, као потпредсједници: Отон Жупанчич, Мирослав Крлежа, Исидора Секулић, Радован Зоговић, Исак Самоковлија и Блаже Конески; главни секретар — Чедомир Минлеровић. Записано је да је Андрић том приликом рекао да ће садржина статута „бити наша љубав према нашем делу и наша повезаност са живим животом свога времена и свога народа". Цио његов реферат о тако жилавој и сухој теми као што је статут одише бодрошћу и оптимизмом, који су ме изненадили. (У таквом еуфоричном расположењу написапа је п приповијетка „Електробих").
Отада, за протеклих четврт вијека ко лико се познајемо, доста смо се зближили и са доста разлога сам га заволио као човјека. С поносом могу рећи да смо пријатеЉи. Мада изгледа хладан и себесам, како кажу Босанци, Андрић је веома добар, племенит и осјетљив човјек. Немам права да откривам неке његове особине и поступке, о којима он никад не говори нити воли да их ико други помиње, али моту рећи да му они чине част као човјеку. Иначе је при лично затворен, толико затворен, нарочито према људима које не познаје добро, да се брани свим и свачим да когод не би чак и покушао да продре у његов свијет и лични живот. Недавно је један новинар наговијестио низ својих написа о Андрићевом животу, чак је одређен и дан кад ће почети да се штампа Андрићева биографија, чему сам се ја веома изненадио, јер је то било супротно од свега што знам о Андрићу. И заиста, прошли понедељак је прошао, биографија великог писца није штампана,. Кад сам упитао Иву, шта је то било,
о ми је оно што сам могао и сам знати, да је један новинар, „способан и културан" покупио све податке о Андрићевом животу, свугдје гдје је до њих могао доћи, у новинама, у књигама, у саопштењима разних људи, и редакција једних новина је одлучила да то штампа. Али кад су дошли Андрићу да то одобри, он се није сагласио, и припремљени материјал о његовом животу није објављен. — Чудно је то интересовање за пишчев живот — каже Андрић. Зар нису довољне његове књиге2 Уосталом, неко зна и може да пише о свом животу, ја не знам и не могу. Мада ништа нисам сакрио: све је у мојим књигама. — Тај Андри ћев став је сасвим чист и врло оправдан: књига треба да буде одвојена од свега интимног и фамилијарног у пишчевом животу, ослобођена од сваког могућег терета. ма каквог обзира или сентименталдности. Књига је умјетнички феномен, естетичка реалност, ин као таква, потпџно самостална, песпојива са свим што није умјетничка чињеница. О себи Ан-
никад не говори, или говори врло ријетко, кад је посебно расположен, па п тада открива само неке певажне ствари из свога живота, доста стерилизоване и уопштене, или сасвим неодређене. Кад се деси да прича о своме животу, поменуће, рецимо, мајку која му је у деветој години дала сексер и он одмах све потрошио на бомбоне, а кад га је мајка упштала гаје му је тодики новац, он је одговорио: — „Други дан, друга и нафака", п мајка га је истукла због те „мудрости“, која значи највећу лакомисленост. Или ће испричати како је послије рата сни једног сиромашног школског послужитеља, на примјер, морао написати да је ситнобуржоаског поријекла, а синови куфераша-занатлија, који су зарађивали много и живјели добро, писали су да су радничког поријекла, | .
Андрић је, за чудо, пепрактичан човјек, понекад готово беспомоћан, и увијек је потребно да се неко о њему брине. Сјећам се како смо га једне године нашли у Хвару, на летовању. Био је понедељак, а он је био врло узнемирен, забринут како ће спаковати ствари, јер одлази из Хвара у петак!
Своје личне проблеме ни своја осјећања, Иво Андрић не повјерава никоме. Никад; додуше, нисам ни оражио ништа од њега, ни да ми се повјери ни да се открије, а учинио је то два-три пута, сасвим не-
очекивано, и увијек смо остали затечени, сувише изненађени, као да се десило нешто веома чудно, сасвим неочекивано, и незгодно је аћати пажњу на то, да се и он не застиди. Иначе, кријући се и бранећи, он најчешће говори о књижевницима, готово редовито о старијима, о занимљивим догађајима из свјетске историје, или прича анегдоте, обично о старијем времену, рје ђе о оном „дохватљивијем. Али његово причање анегдота увијек служи да објасни неку ситуацију о којој је ријеч, или неки проблем, тако да изванредно лијепо ,лаше", Најчешће се те причице односе на. Босну. Испричаћу неке, Иво их прича сам о себи, као своје доживљаје. |
Не воли да говори о себи, о политици, о Крлежи. (За Крлежу каже: нисмо нас дво јица. два фудбалска. тима, па да имамо своје навијаче). Толико не воли да каже ишта о себи, да крије чак и то шта чита. Истина, очи су му ослабиле, али се не одваја од Камија (ПГепуегз ег Гепдгон). Не умијем да говорим — одговорио је новинару који га је питао коју ће књигу понијети на љетовање; неки умију, ја не умијем, као да сам узет. Наравно, то је одбрана, од сваког мијешања у личне ствари. То је и одбрана властите независности, али ни он неће да се мијеша ни у шта изван своје литературе. Понекад је смијешно како од бија да узме учешћа у некој јавној акцији. На молбу да уђе у одбор за подизање Његошева маузолеја на Ловћену п да потпише припремљену листу, одговорио је да не може, жао му је, али је назебао. Чудно је да су ми чланови иницијативног одбора тај разлог навели као озбиљну препреку што Андрић није ушао у одбор!
Не волим да се спорим с њим ни о чему, највише зато што ми је драг, а онда и зато што је врло концилијантан према свакоме, али се нисмо сложили у питању да Ли писац треба да каже своје мишљење о важним проблемима свога времена. Андрић мисли да писац не само да не треба већ и не смије да даје своје мишљење о стварима. за које не одговара: то је сувише комотан став; довољно му је његово дјело, нека ту каже све што. хоће. Ја, међутим, сматрам да писац мора да се ангажује у свим јавним пословима, и да је питање његове савјести и морала да ли ће слободно рећи своју ријеч о своме времену. Шта сам ја, на крају крајева, ако ћутим кад треба да реагујем2 Опортуниста који страхује за свој комодитет2 Кукавац који се боји своје сјенке2 Каријериста који не жели да сам себи подмеће клипове на путу ка успије ху2 Незаинтересовани посматрач, присутни грађанин, свједок који неће то да буде2 Ако не реагује на своје вријеме, писац треба да врши сваки посао само не књижевнички. Присутност је пишчево право али и дужност. Равнодушност књижевника према своме времену, то је равнодушност према своме позиву. С којим правом ће писац говорити о моралу и о етиџи у својим дјелима, ако му у животу није стало до: тих критерија вриједности којима валоризује поступке људи Или књижевник сматра да је изнад људи, арбитар, господ бог2 С којим правом2 — Говорио сам прилично узбуђено, а Иво Андрић, који је мудрији од мене, само је ућутао. Знао сам, не слаже се, али не пристаје на такав тон а неће то да каже. Ућутао сам, наравно, и ја. Али смо обојица остали на своме. Чак нисам тада ни рекао све што мислим: да књижевност не може бити добра, ако није критички усмјерена, заправо опозициона према општем курсу који лансира и намсће ма која бирократија. Аполотија је смрт умјетности, а штетна је као дрога за мисао људи, умирује их, спречава да активирају неопходну сумњу, наводи их на аплауз, знак лицемјерја пили мисаоне лијености, помаже да се стоји у мјесту пли иде назад. Критика је поштење, чежња да. буде боље, зов да се крочи напријед, упозорење да ће се чврсто укотвити само инертна мисао, чежња за сном који треба. тражити, не престано, Додуше, и равнодушност према проблемима свота времена може да буде критика и незадовољство. А ако је већ то (а критика није потпуно одбијање), зашто да не буде све директно а не посредног Друто је питање колико је, у одређеним условима, могућности да се критика ис каже. Да ли је то увјерење да је књижевност сутестивнија него ма која друга ријеч:
Али, Андрић је национална институција, европска и свјетска вриједност, п не треба од њега тражити оно што није у његовој природи, и оно што ни други не чине, Поготову је неукусно ако бих ја то учинио. Зато што га веома поштујем и издвајам пзмеђу других људи.
Поводом осамдесетогодишњице живота, која пада 10. октобра, Иво је изразио же»у да прослава у оквиру СКЗ буде главна,
ли
| 55
227
А, у
| === -=55
У и | |
|
ИВО АНДРИЋ
јер су он и Задруга вршњаци, осим тога он је у одбору Задруге још од прије рата. Сложио се с приједлогом да ја одржим реферат о његову дјелу. Осјећао сам велику одговорност пишући тај реферат, управо због значаја прославе н због страха да моја ријеч не буде сувише обојена личном наклоношћу, умјесто да буде објективан есеј о вриједности ева дјела и о његову значају за нашу књижевност и за културу у цјелини. Рекао сам у ре ферату да је Андрић више учинио за углед наше литературе у свијету него сви наши писци, данашњи и досадашњи, више него све комисије за културне везе са свијетом, више него све наше амбасаде заједно. „До 1961. године, наши писци, и они највећи, пробијали су се у свијет ријетко и случајно; послије Нобелове награде, Андрић је нашим писцима широко о1ворио простор многих свјетских језика, п нашој литератури створио могућност да изађе из свог нежељеног гета". Говорећи затим о савремености Андрићевог поступка. и осјећања свијета, посебно сам се зауставио на разлозима због којих је то осјећање тешко и горко: „Неки критичари су рекли: због Босне, мучне и заостале. Андрић за то није крив. Ни Босна, наравно". Андрићев доживљај свијета, настао из ко зна каквих искустава мп из стечених или прихваћених увјерења, потпуно је кохерентап и односи <е на живот уопште и ема неки поссбан. крај. У „Раз товорима с Гојом" Андрић каже да је овај свијет „џарство материјалних закона и анималнот живота, без смисла и циља, са смрћу као завршетком свега. Све што је духовно и мисаоно у њему, нашло се ту неким случајем, као што се цивилизовани бродоломци са својим оделом, справама и оружјем, нађу на далеком острву са посве „~рутом климом п насељеним зверовима и дивљацима. Зато све наше идеје носе чудан и трагичан карактер предмета који су спасени од бродолома". Бесмислу живота и. његовој ефемерности супротставља се само умјетност. „Као Аска пред зубима животног вука, умјетник одгађа смрт умјетничким стварањем". Андрићево дјело је универзално, „Ма од чега да. пође, ма од како омтног детаља, мисао се одједном прошири, разбокори, прерасте скромни значај почетног повода, постане општа, повеже се са. широким свијетом, мада је пошао са убоге босанске стазе". Зашто је Андрић своју мучну мисао о цијелом свијету но свим људима оваплотио на терену свога завичаја „Можда зато што је овеједно. Можда зато што је то психолошки нензбјежно, јер гдје би писац лоцирао своју мисао о свијету ако не на терену који му је најближи, да не кажем и најдражи, и који га болно подсјећа на његову рану мисао о богатом и лијепом свијету негдје изван ролче Босне". Андрић пише о Босни, Ра а је сувише велики писац да би био хроннчар само једног краја. „Можда баш због Љубави према Босни Андрић, на мјестима названим њеним именом, развија сложену често грантињолску визију човјечанства". У својој познатој причи „Писмо из 1920", на примјер, Андрић говори о мржњи у Босни. „Али, зар само у Босни има мржње2 Зар само у Босни сатови откуцавају у разАичито вријеме2 Зар је само Босна земља отраха. Да. Босна то јесте, н Андрић то маричито каже". Али мржње има и другдје, и још теже него у Босни. Јунак приче бјежи у Трст, а одатле 1938. у републиканску армију у Шпанији. „На његову болницу извршен је ваздушни напад у по бела дана и он је погинуо са готово свим својим рањеницима. Тако је завршио живот човек који је побегао од мржње". Јасна је горчина ове реченице којом се завршава прича: Левенфелд је побјегао од мржње у Боони, али је у свијету погинуо од друте, још теже мржње. И његови рањеници с њим, ни за њих нема милости, и то — у по бијела дана, забуне није могло бити. Онда то и није прича о мржњи у Босни, већ о мржњи у свијету.
Сви књижевници, и критичари, филозофи, јавни радници, сви су били на прослави, у свечаној сали Ректората, у Капетан-Мишином здању. Само слављеника није било. Договорили смо се да идемо у Сокобању у јулу; он је отишао у мају, да избјегне прославу своје осамдесетогодишњице. — Како се може славити нечија, старост! — рекао је послије, на свој карактеристичан начин, доводећи ствар до апгсурда. |
А онда ми је др Војислав Бурин, секретар Одјељења за књижевност п умјетност Српске академије наука и умјетности са-
општио да је на сједници Одјељења одлу. чено да ја говорим на свечаној сједници посвећеној 80-тодишњиши Иве Андрића! О. сим Српске академије, у тој прослави учествује још двадесет најугледнијих југословенских о Културних институција. Олако сам преузео тај задатак, мислећи да знам све о Андрићеву дјелу. Какав је проблем написати текст од тричетири странице. Али кад је требало пронаћи неку упориш“ ну тачку,неки угао гледања који пије сувише познат, који није постао опште мјесто, као што сам учинио поводом мајске прославе, видио сам да то није нимало лако: све о њему је већ речено. Зар да понављам познате ствари2 Помогао ми је сам Андрић, љетос, док смо се заједно одмарали у Сокобањи. Примијетио сам да најчешће и са највише поштовања помиње Вука Караџића, пп: Његоша. Како сам одраније био обузет рјешавањем праве суштине „Проклете авлије' и ћамплове судбине, одјелном ми се открило да све то заједно има итекакве везе. Нарочито о Вуку; опчињен њиме, као да међу њима постоји нека. духовна сродност јача од поштовања. Одлу. чио сам да одатле кренем, п да искористим један Андрићев есеј о Вуку, у којем сам Андрић, можда и нехотице, открива сродност између Вукова п свога схватања књижевности. Он говори, наравно, само о Вуку, не. помињући себе, али је асоцијација неизбјежна. Понекад се помисли да је то потпуна идентификација: као да Андрић говори о властитом књижевном креду. Било је то непосредно послије рата, тачно — 24: јануара 1946. године. На првом јавном посљератном скупу Српске академије наука пи умјетности, предсједник Александар Белић, прогласио је за „праве чланове Академије",,. Вељка Петровића и Иву Андрића. Том при ликом Вељко Петровић је прочитао пјесму „Мисао" и поетску слику „Гуслар код Милтона", а Иво Андрић есеј „О Вуку као пне пу". Главни предмет по циљ свих Вукових испитивања п напора (каже Андрић) јесу: „народна стварност и жив човек у њој; у првом реду говор п књижевни израз тога човека, а затим сви остали услови његовог духовног и материјалног живота, његови обичаји, веровања п празноверице, али нето тако п друштвене установе п политичке н привредне прилике под којима се тај наш човек развијао п под којима још живи.
За цело његово дело могло бин се каза. ти оно што је он рекао још у почетку о својој борби за народни језик: „Ту тосполари здрави разум п истина..." „Не чег егзактног, математског било је у ње говом начину рада". У сваком послу, па и књижевном, „Вук тражи да проникне у стварност...
„Тај сељачки син... који је постао истин ски културан човек, био је сав усмерен у једном правцу: да упозна стварпост народ» ног живота..." Вука занима све живо п мртво што човека окружује. „Познавање живота. уопште, а нарочито људи м њихових односа, то је његова стална тежња". Из њетових списа. „избијају, као нехотице, сажете сентенције, богате смислом и тешке од нскуства, које означавају разне фазе и обашке те његове сталне тежње за ,„познавањем света . „... његова проза потврђује његове погледе п задовољава захтеве мајсторства и професионалне савести". Три су битне осоошне које тражи техника доброг писца реалисте: пажња, избор, и смисао за карактеристичну појединост. Писац је стално и свуда присутан и усредсређен на оно што је „битно, значајно пи неопходно да се једна слика пренесе од писца који ју је уочио до читаоца који треба да је сагледа пи прими мисао плп осећај који слика носи". Вук за: држава у свести п сјећању мноштво задажања, која ни живот пије могао да зборише Андрић наводи једну мисао Вукову коју би и сам могао да потпише: „Тешка је то ствар кад се човјеку из дјетињства штогод у памет утврди", У многочему се види ТоТОвО потпуна идентификација с Вуком ин његовим особинама, као што је, рецимо способност да изврши избор: „У огромном број и шареној мешавини појава које нас ок Ју жују, један од најважнијих фактора ке жевног посла јесте избор... само прави писац уме да изабере из вртлога појава он Хоја може да послужи као сталан образа за колебљиви и пролазни низ сличних ф номена.,. ." Важан је п омисао за ка "6 Ристичну поједе = га! карактеО У појединост. На лику или призору који је једном мзаорао, писац мора да из-
Наставак на 11, страни
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4