Književne novine

ИЗ КЊИТЕ О МИКЕЛАНЂЕЛУ је у Милош Прњански

ЈАКО СЕ ВАРА, кажем, ако мисли да ја имам неку нежност за цркву, у Риму, или за Папу. Да из неких верских, иконографских, разлога имам неку мржњу према боту Баху. То просто пије мој Микеланђело. То је лажни Микеланђело. То је Купидон који је порастао. То је, најбоље би било рећи, најниже врсте Микеланђело, банкарев Микеланђело. Никад Микеланђело није био Грк, у смислу како је то Гете, да буде, хтео, и толики други, који покушавају да се врате Грчкој. На пример, Еврипиду. Нема таквот повратка у свету. А МикеланђеЛо је антички човек најмање био. Роден је рекао да је Микеланђело скулптор сенке. Ма шта, ми мислили сад, то је меланхолик, који је живео у преху, у страху од пакла, а у доба Баха, мислио на своју матер, коју је био, још као дете, изгубио. Бах је обичан, антички атлет, кога је Микеланђело, да би се допао банкару у Риму, претворио у божанство, Тако је Белман, са. виановим лишћем, заденутим за уво, играо. Тај Бах се, у осталом, цери Микеланђелу, напито. Лажно, Неки хомосексуалац на римском карневалу. У адамском костиму,

То је кип младости како је и Васари наслутио — каже Зено. Да нећу, за прво, велико, дело Микеланбелово, у Риму, да и ја прогласим кип Богородице, која држи Аешину синовљеву, скинуту са крста на Гол тоти. Ртега2 ; у

Можда ће се зачудити2 Ја сам шизматик, али и без тога, ја на том кипу не могу да видим Богородицу. Којешта. Којешта. Ја, у том кипу видим, као ин толики други, сад, матер Микеланђелову. ; .

Професор Зено се смешка подругљиво. Психоанализа, мора да ме упозори, демодирана је, у науци. Фројд је застарео. При-

"стаје, међутим, да и о томе поразговарамо.

Да кажем своје разлоте. Он ће ме пратити и ређати факта, ако буде било потребно. Само, и то је била поруџбина, међу првима кад је Микеланђело прешао у Рим. Про“ фесор ми то каже подрутљиво. Банкар Гали, мецена Микеланђела, препоручио је Микелан Ђела фФраншуском легату у Риму, кардиналу пркве Св. Сабине, који се звао: Јеап де Вићегез де Гавташаз. Онолико напора, колико је Микеланђело уложио да антикиза» ра у Баху, толико се труди, сад, да створи, класично, црквено, дело, до ситница израБено и улепшано. Камелеон, — чуо је да имам обичај да кажем у таквом случају. То оплакивање Христа смештено је уз, церемонију, у Св. Петру. Ако. је Бах имита> ција антике, онда је имитација и ово. Осим тога, тело Христово, то сви истичу, тело је Аполона. Зашто ми се допада та скулптура, толико Албанка му је рекла да нагињем атеизму. Да атеизма налазим и у МикеланБелу. Откуд сад, та предилекција за-црквуг ~ Отуда, што сматрам, да је то прва скулитура Микеланђелова, у Којој је могао да каже, оно, што је хтео. Нити је то Купидон, нити Св. Јован, него мати и син. Мати која држи мртвог сина на крилу.

Тога је, и у дане Микеланђела, у Фиренци, много било. |

Затим и зато, што су такве скулптуре, Оплакивања, биле уобичајене у свету, нарочито у Европи, на северу. То је скулптура која није припадала уском кругу Лоренца, нита је рељеф који је олициан тражио. То је скулптрура једне огромне заједнице у свету. 6 |

А то је питање; зашто је та заједница пина у цркву. Бог веселости, Бах, није ни мало мање заслужио да буде познат у свету. Велика веза у човечанству је и смех, и вино. Он, лично, у опште не пије, али треба да ме упозори на то. Изгледа да ја сматрам за велику мисао само ону, соја је о смрти. је тачне. Хтео сам само да кажем, да је, кип матере која оплакује сина на Толтоти, имао неки дубљи смисао, нето Бах, у Европи, у том времену. А сасвим ситурно У Фиренци, А још више у еланђеловом животу. Тим путем је пошао у бесмртну меланхолију. Све скулптуре о Мадони понављају се у његовом животу, а на скулптури Мадоне са синовљевим де шом, радио је и у својој 89. а 6 дана пред смрт. Бах је случајност. 3 а није у Микеланђбелу. Такве скулптуре, Ма келанђелове меланхолије, немају за циљ имитацију, нису копије, то. је Ме „Е мрамору. Поезија и у материјалу. " и Е туре су ванредне и по материјалу. Бе келанђело, ТАЈ Микеланђело је нешто

боравно у Ренесанси. Незаборавно у Итали-,

ји, му.

ИЕ зет што кажем, али да на1. Слуша ме. Тачно ЧЕ Аа је детињасто. И у, Микеланведу. Није, међутим, ни имитација, Бо кид, него је ново, иако има са прошла 17 везу. То и није црквена скулптура. МЕ надгробна. скулптура. Велика. СИНА трурије. Смрт је најдубља веза у

ству. · Е . ечно је п вино и пијанство.

Мека бити: али је то привремено. Оставља за собом жалост животињску, а Мене кву, са каквом се са Голготе сишло. Нено доба, у Фиренци, мати је наследила ру. Голишаву. Микеланђело, Ли пабом власа али не за Савонаролу, ни оАПИо за човека распетог на крсту. За зе та мртвог мати држи на крилу. То је аи поглед јасно, А том СттуроМ џ анђедо је, за Христа, гласао. Још На је за матер гласао. Бах, можда, пре шала медичијском круту, БН припада. пен | вропи, у том времену У ИС ле за покоља, који су били обузели т 7 НЕ полино фирентински сасвим МР Ра то је ближи Мадони, него аху. Ај којој су убили сина. Осим тога та Е УлТУ ра има и много више ка у р ј Тик џ чак у готику.

и ране ве о. могао да прими, кад

је речо Микеланђелу. 'Професор се мршти, на то. Одмахује руком.

То је.

Ја бих примио. Тај француски кардинал можда је, за своје дукате, и тражио нешто готско, у смислу „француско“, али ја мислим да је сам Микеланђело, при изради тог кипа, имао, са Севером, неку везу. Као што се Гетеу, при силаску са Алпа, учинило да се враћа у СВОЈУ земљу, из неког лова на китове у поларном мору (тако кажу) и Микеланђело је, при изради тот кипа, имао неке везе на Северу. 4

Готске,

То, заиста, — каже професор Зено, = не би: примио,

Ја их видим и у фламанској иконографији, и у Шонгаџеру.

То не би могао да прими озбиљно, никако. Ја бих примио. Та скулптура, прво велико дело Микеланђела, има, по мом ми шљењу, више корена са Европом, ван Италаје, у његовом добу, него икоје друго њетово дело. !

Па и са готиком. мин

Медичи, принц, ето, однеговао је Италији скулптора, који је сасвим дорастао античким скулпторима, Преварио се. Микеланђело није антички човек. Роден је рекао да је скулптор сенке, Роден Микеланђела сматра врхунцем готике.

Роден је Француз, — шапуће ми Зено. Зато то. каже. Тако.

Може бити. Ја нисам Роден. Оно што ја хоћу да кажем, о тој великој скулптури, — првом великом делу Микеланђела “ Риму, — не говорим, ни као немачкуни као француоку, теорију. Факт је да је Бах, пре свега, поруџбина за једну банкареву башту. Скулптура, у врту. Јакопо Гали, банкар, тражи скулптуру, по моди тадашњег времена, у. Античку имитацију. Микеланђело, тих година, млад, још мора да. слуша, пи кад то није Папа, Мецену. Бах је, и као мисао, и као материја, и као поза, имитација антике. У њеним ногама, ставу античких атлета, та скулптура је нека врста копије античких кипова, који се претварају у божанство, а џере пијано. Разуме се, не поричем мајсторску, скулптуралну, равнотежу тог кипа, у напитости, — ни фантастичну обраду анатомије, — али није то, прави, Микеланђело. То је најгори Микеланђело. Тим путем се не иде у бесмртност. Ја га нисам питао о Мадонама МикеланЂела, на рељефима, које је, као младић, у Фиренци радио. Није важно. То је, из друте руке, Донатело. За' овај кип матере, меЂутим, која оплакује Христа, питам га, као што сам за матер Микеланђелову питао. Ту је прави Микеланђело,

То мишљење није ново, — каже Зено. То је немачко. Нико, то, признаје, није тако самоуверено тврдио. На основу чега тврдим тог Хронологија Баха и Рјега, међутим још је спорна. Ако сматрам, дакле, да је Микеланђело, после Баха, — из античког све та, прешао у средњевековни, религиозни, као у неком тријумфу, то није, ни вре. менски, сигурно. И то је порупбина у Риму.

Да, али не банкарева, не за башту. Антички свет, уосталом, био је већ руина, и пре доласка Микеланђеловог у Рим; То је свет Борџија, сад. А тачно је да је Хришћанство антички свет било срушило. Порт“ чена Ртеја, међутим, није веза са античким светом, разуме се, ади је веза са Фиренцом, са животом Микелавђела, а ја подвлачим, ТУ, везу.

Не треба заборавити, — каже Зено, да је Микеланђело, све до своје смрти са видом који је слабио, још увек одлазио да пипа антички белведерски торзо људског тела, и да гледа фонтану у манастиру ад Винколи, то јест античке стубове уз ту фонтану.

Ко то спори2 раса ин

Античка је обрада и Христовог тела на том Оплакивању. Микеланђело је живео у Ренесансу. То сви знамо. Бах, међутим, није био, никад, Микеланђелов аПегево. Христос јесте. Нарочито при крају. Психопатолошки, разуме се, и скулптурално. Зато сам, много више, проучавао то Оплакивање мртвог сина на материном крилу, нето ту баштенску скудаптуру. За мене је Рлеја психопатолошка скулптура. Бр. 2 за матер Микеланђелову.

· То су Немци пронашли, — пр је Зено. КУ

Ниоу, Може се рећи и да су то Ентлези пронашли, Није то нико пронашао, нето је, за сваког, очигледно. Матере Микеланђела, у Мадонама Микеланђела, прате та, и у Фиренци, и у Риму, до смрти, И у варош Бруте, у Фламанској, и у скулптури у Палестрини, и у Оплакив Ронданини,

Треба бити слеп код очију, па не запазити то.

То су уображења немачка, тезе, нако он није, ни за католичку, религиозну, догматску. Да је то Марија, која је родила, безтрешно. Којешта. .

Волтер Пејтер каже да је мати, која држи лешину синовљеву, стална предилекнија Микеланђела. Пејтер је, као и он, Зено, противан религиозном тумачењу, оплакивања. Он је приметио, у том оплакивању

ТТ

ПЕ М

ао ме

У "|

Про

У

МИКЕЛАНЂЕЛО БУОНАРОТИ

смрти синовљеве, општу универзалну, тему. Фреј, Немац, сматра, да Микеланђело уноси, у те скулптуре, нешто своје, индивиду“ ално. Ја идем даље. Донде, докле би Фројд ишао, уверен сам, да је о томе писао. Ја оматрам да је“та Рјеђа, да су све те Реја, — и она која се сада налази у Фиренци, и 'Ронданини, и безбројни пртежи за Оплакивања, — СЕЋАЊА Микеланђелова на матер СВОЈУ. Можда чак и на лице своје матере. Зено каже да сам Волтера Пејтера пре" ненио, Он је застарео. Професор. Фреј не каже шта мисли о матери Микеланђела, јасно. А то, што ја кажем, то је сентиментално, наивно. Немам доказа за то. Ја мислим да имам, а ево, који су: Хронологију тог римског Оплакивања, знамо. Наручено је 26. августа 1498. Поруџбина је француског кардинала, вероватно по наговору банкара, Галија, — који је за себе Баха поручио, — јер има писменог трага обећања, које је Гали дао, да ће та скулптура бити „најлепши, мраморни споменик у Риму". Микеланђело је тада био 23. Може бити да је Пејтер застарео али је ванредан, и застарео. А сви га преписују и прежваћу. Фреј се исто тако преписује. Тобоже научно. Тумачење, да се ради, збиља, о Богородици, на тој скулптури, дао је, први, Кондиви, који је, 10 година пре смрти Микеланђелове, писао Микеланђело ву биопрафију а кога је Васари, после, платирао. Управо то релипиозно, догматско, ту мачење, — да се ради о Богородици, а не о обичној жени, матери, — дао је сам Микжеланђело,. — ако је веровати Кондивију. Кондиви каже, да му.је, Микеланђело, мла> дост, — упадљиво младу фигуру, — Богородице, на тој скулптури, тумачио овако: Она је невина, безгрешна, она остаје млада, јер је њено тело божанско, чисто. Њен син је, за време боравка на земљи, човек, зато његово тело, на тој скулптури одговара добу у ком је тада, на Голготи, био. Тридесет и три је година. Његова мати, у мрамору, млађа је, Ја не примам то тумачење Микеланђелово. Кондиви каже да је то рекао. Ко зна зашто је тако рекао, ако је рекао2 Ту младост Марија има само на ТОМ оплакивању. На свим другим Рлефата Микеланђела, Марија има године које је имала у животу, као мати сина распетог, који је распет кад му је било 33. Микеланђело је, ако је веровати Кондивију, дао ЦРКВЕНО тумачење божанске природе Мадоне,

на којој је, очевидно, млађа, него њен син, Ко зна зашто је Микеланђело тако говорио, ако је говорио. У сваком случају то чак није ни религиозно тумачење, и црквено. Црква представља матер Христову увек, на

војку, као жену врло младу. На тој РТЕТА у Риму, — која је прво велико дело Микеланђела, која му је, по целој Италији, разнела славу, да не кажем по целом све ту, — Марија не може бити старија од 20 година. А син јој је 33. Мати Микеланђе-

мртва већ 17 година. Ако се њен син, Микеланђело, сећао матере, могао је да је памти само као врло младу. Млађу од 25 тодина.

Зено прима религиозну тезу, за младост те Мадоне. Додаје само. да то не значи да прима и ту догму. Скулптор је просто хтео да на тој скулптури има леп, млад, дирЉатв, модел, Не своје матере, него општи,

трик. ;

Не могу се с тим сложити. Мадона је тако млада само на том оплакивању, само на тој Микеланђеловој скулптури матере која држи мртвог сина на крилу. На свим другим Рлебата, и цртежима, — као што рекох, — мати је матрона, А тих Распећа, Голгота, Скидања са крста, МикеланБело има много. За чудо, тај необични, врло млади, модел, матере, на тој скулптури, има пандан, — као сестру која на њу личи, — на скулптури Мадоне са дететом, који се сад налази у вароши Бруге, А није иста на слици коју је Микеланђело израдио, при повратку из Рима, за Фирентинца, који се звао Ањоло Дони. На тој слици Мадона. је крупна, здрава, жена, која рађа и доји, као да је кћер каменоресца и жена каменоресца. Где је сад теорија коју заступа Кондиви2г Прича о божанској природиг О вечној младости» О Микеланђеловој догми о Христовој материг ЈА

Зено тумачи и ту, изузетну, Мадону, која је млађа од сина, чију лешину на крилу

скулптора да матер улепша до дирљивости, Микеланђело је радио Мадону, за ту Рлега, — и за кип Мадоне, која је сад у вароши Бруте, — можда, истовремено. Отуда су сличне као сестре, иако једна др. жи на крилу детенце, а друга лешину чо-

њене упадљиве младости, на тој скулптури, _

Голготи, као већ, матрону. Никад као де--

лова, кад је умрла, била је врло млада. А.

универзални, популарни. То је окулпторов.

држи, у Риму, материјално, — потребом

века од 33 године. То је просто била по треба лепе жене у скулптури.

Не слажем се. Та младост, тако дирљива, матере, на скулптури у Риму, ја мислим да се мора, МОРА, другаче тумачити. Ми келанђелу је умрла мати кад му је бнао 6 година. Она је била у добу, као ова у Риму у скулптури. То је сан о матери која никад неће остарити. Изузетак, У успомени. Мртва мати. :

То би била теза немачка. Поетична. Била би и бласфемија. Откуд ми то паде на памет Микеланђело је одрастао, п ја то истичем, код каменорезаца. Човек који је чак и у Сикстину уносио ефебе, голе, кари- | јатиде, голе, као антику, паганску, не ди се ипак смео усудити да матер Христову прикаже као своју матер. То би била бласфемија. · Заштог Он то никоме није рекао. Ни Кондивију није то рекао. Транспозиција, међутим, Мадоне, и матаре, мени се чини да није ретка у Италији, у народу. Није то била, вековима, у сеоском становништву. Он свакако зна за научну тезу, да је лице тих Мадона, управо очи тих Мадона, један професор идентификовао са пртежем, за који се сматра, да је Фебо ди Побо, — дакле мушкарац. Мени се та Мадона у Риму, и она у вароши Бруге, на против, чине упадљиво феминине, сличне, као неке сестре, у сну. Ја мислим да је то исти модел, иста жена, коју је Микеланђело видео у животу, памтио,

То су уображења, хипнозе Зено. Ја мислим да нису. Ја сам дуто посматрао те две скулптуре. Гледао сам ту у Риму, а био сам и у вароши Бруте и видео ту другу. То су нежна, тужна лица, која је скулптор морао видети.

Не знамо да ли је, и када је Микеланђело употребљавао живе моделе. Он је прво цртао, из главе. Доцније копије. Првеном кредом. А раније пером.

· Ја мислим да су те матере Фирентинке. Снажвих ногу и наглашених труди. Да их је један немачки новинар обукао.у та одела Мадоне могле би бити, и кћери каменорезаца, и жене, Има у том нека тај. на, коју Микеланђело крије. Исто је чело тих матера, и коса на челу, нако различито дата, исте су и очи, само што су у исплакане, а у вароши Фламанске замишљене, и 3 е, али још мирне. Исти је и њихов, ванредни, чист нос. Иста и де војачка, нежна, уста. Само су у Биму горка, а у вароши Бртуте, поносна.

Добро, добро, — каже професор. По» штто, међутим, знам поглед Микеланђеловог Давида, знаћу сад, и какав је поглед Италије. Није главна ипрта Микеланђелова, — како бих ја хтео, — неко сажаљење на, оца, који је осиромашио у Фиренци, па треба да му се врати син, Нити неко сентиментално трагање за матером, — него по глед Давидов. от је, у време Микеланђелово био буран, Али весео, Не можемо та мерити мерилом нашет времена. Није то никакав барок, у погледу Давида, него Рим. Страшни Рим, који има поглед Микеланвеловог праћкаша. Има те страшне очи Микеланбело, и на: лицу, које је дао оном, који превози мртве: Сћагоп. Није чудо што је Васари рекао, да. је. Фиренца, у том Давиду, видела свог заштитника. !

Да пређемо преко тога, — кажем. Одо што мене. чуди, то су те чудновате везе, које ми се. причињавају, између прошло“ сти и Микеланђела, између кипова и слика, које Микеланђело није могао ни видети. Знам да постоји чудновата и непротумачена веза, између тако зване Венере Урбино, коју је створио Тицијан, и једне Венаре, нађене у Помпеји, која је сасвим омична, изузев разлике у једној нози, која је уосталом, премазана. Откуд је то могу ће2 Несумњиво, поглед Давидов личи на поглед белведерског Аполона, али цела та глава личи и на главу Александра МакеАонца, на оном мозаику у Напуљу.

Он остаје при своме: то су обнове, то су примери утицаја антике.

Ја остајем при своме: то је ново, Микеланђелово, барокно. Давид је нов праћкаш, — коме Божија помоћ више није потребна. Није живот у време Микеланђелово, н Ренесансе, био весео. Како за кога. Не за све. За многе, у Фиренци, и у Риму, није био весео, Ни за Микеланђела. Поменуо сам Папе, који су били Медузе. У животу сваког човека, не само уметника, 1 Талијана, постоји једна таква, некаква, Ме „уза која има силу, да наређује, да поручује, не само скулптуре, него п мисли, и осећања. То је сенка, која прати сваког.

каже

· Микеланђела, прати сенка, Папа.

се смеје, и каже, не Паша, него глупака. Да ли ми!је познато, у животу Микеланђела, шта је, о делима Микеланђела, рекао Нани ди Баћо Бибо2 Рекао је да су дела Микеланђелова, луда и за децу.Сове рагхе е да Ђђатђии. .

Па можда има право Нани2 Живети онаквим животом, каквим је Микеланђело живео (соп |[ап(о #ефо), само зато, да би се, на таваници једне капеле Папине, оства рила слика света, која се, од дима свећа и гари, после, — како је Гете забележио у Риму, — једва види, зар то није лудог Желети остварити сан једне жене, чије је тело наборано од порођајних мука, а коју ће савременици назвати „Ноћ", ни то није могло бити баш, врло паметно, После свега тога, зар се не постаје, заиста, прича за децу, о Медузи.

То је тако у „бароку“ — каже ми професор, подругљиво,

У ствари, Микеланђело је, увек, био сре тан и задовољан, а нарочито при крају. ке је архитект Папа. Створио је ку-

злу. “

Да пређемо преко тога. Треба само да се манем употребе речи „барок". Рекао ми је већ да је барок нешто прецизно, одреБено, после Микеланђела, стил, цркве, Папа, Језуита, можда езотерија, биготерија, али није смешно. Ако пак желим да реч,

4 барок, употребим независно од времена, |

за „ванредно“, онда има барока и у Гаосоопи. У Микеланђеловим робовима. рек је Лаокоон, изуједан змијом, али то је, кад то кажем, не наџка, него фраза. Бу: тада странаца на путу по Италији.

(Одломак)

| КЕЛНЕВНИОВИЕ 7