Književne novine
РМ =
271
"
СЕЋАЊА БАШ САМ у понечем остао прави сељак, земљорадник или, како 'код нас веле, тежак,
Не да ми се макнути подаље ОА мог села па ето ти. Сто годи-
· на: да живим, ја бих, чини ми се,
најрадије остао у мојим Хаша-
нима, Чувао бих овце по Цркви-
ни, Дочићу и на Бопића брду, зијевао у облаке над Грмечом и ловио рибе по Јапри. Више ми ништа друго и не треба, Опсједнут својим дјетињством, просто закован за оне безбрижме године, ја заборавио да већ једном треба одрасти, оженити
"се и почети кућу кућити.
Пху, бестрата му глава, би ли се некако могло без тога2!
Поче, ево, и устанак, израсте у “прави правцати рат, а све се то — бар у томе сам „срећан“! — дотађа у близини мог села па "се опет не мора далеко ићи,
Замисли, ратујем, 3 свачи час, устреба ли, могу скочити у Хаштане, ло своје матере Соје, да ми је жива и здрава.. |
То да сам некад био чак и сту дент у Београду, сметнуо сам са. свим с ума. То ми је било неко присилно одсуствовање из род ног седа, исто као и служење вој ног рока у Марибору, а. оно главно, што ме на крају чека, то је ипак радосни повратак у моје ЖХалшане. Ту сам једино сасвим ситуран и код куће.
Па ицак, једног дана премјестише ме подалеко од мог села, у Пету крајишку дивизију, за ратнот дописника „Борбе“.
Било је то послије ослобођења Бихаћа. Пета дивизија налазила: се негдје око Санског Моста, већ скоро на граници мога Грмеча, још мало па сам сасвим у тубини.
Растадох се Николетине, 04
РАТНИ
тешка Лијана,
срца Од Скенде.
БЕОГРАД, 1. ФЕБРУАР 1975.
ЊИВЕ
Миа
в
Как | рај ТОДИНА ХХУ __БРОЈ 480 _ ЦЕНА 3 ДИНАРА.
ов
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
У АОМУ ЈНА, У БЕОГРАДУ, ОДРЖАВА СЕ ИЗАОЖБА КАРТОНА ЗА ФРЕСКЕ „БИТКА НА СУТЈЕСЦИ" ВЕЛИКОГ ХРВАТСКОГ
И ЈУГОСАОВЕНСКОГ СЛИКАРА КРСТА ХЕГЕДУШИНЋА; НА СЛИЦИ: „АЈЕЦА М пси" СПОМЕН-АОМУ НА
АОЖБЕ ЧИЈН СУ ОРИГИНАЛИ У
ДОПИСНИК
ра, БВурајице, Станивука. Сад ми ваља тражити нове пријатеље и нове заштитн' . Стеже напољу зима. Ја оједим штабу, у тијесној сељачкој сои. Поред мене, 3 прозорчић,
“нагнут над столом, задубио сесу. |
карту командант дивизије, Славко Родић... : 28 Е
"Сјећам га се добро још из, пр“ вог. сусрета у Београду. Био је тада Ђак геодетске школе. |
Стоји он пред Народним позо. риштем, преко пута споменика књазу Михаилу. Млад, врло млад, још дјечак, обучен у лаку ко. шуљу кратких рукава и у бије ле панталоне. Смјешка ми се веома. мило и пријатељски, блистају ћи низом сјајних зуба испод јед» ва. нагарављене науснице,
— Чекаш ли неку цуру земљаче, а2 — питам та умјесто поздра“ ва. | - Читао сам ти причу у „Политици“ — каже он умјесто од повора и тако, ту, на сунчаном степеништу позоришне зграде,по чиње један ведар шаљив разго-
2
вор између два земљака, млада, безбрижна, а ипак зеричак усамљена, Оставили су нешто драго и блиско у родном крају, а: сад “ лакој. треми и немиру, баш се у путу да у непознату
открију нешто ново, мо-
Пе и и
сусрет, који. им је. уприличила њихова узнемирена младост.
А гледај сада гаје нас дове де наша младост, сва понесена, пуна. великих и смјелих планова, спремна да се бори и гине за веАнке ствари, слободу, правду, Аомовину! у
Сједи он за командајтским столом, над "ратном картом, а још је увијек онај витки лијепи
| момчић, сад још љешши у сиво. маслинастој ратничкој унифор"ми. Негдје пред њим, у зимској
измаглици, тамо негдје по брди.
ма око Сане воде, налазе се ње тове бритаде, Прва, Четврта, Десета крајишка. Знам, он их јасно види на својој карти. Види н
непријатеља, негдје га само на
ТЈЕНТИШТУ
зире, а понегаје тек саути: ено, ту би могао бити.
Приђем и ја на прстима, вир. нем преко његова рамена и пуш- : там на вољу својој пјесничкој машти; а
— Ево, овдје нас чека четнич. ка засједа, на овој тамној мрљи — кажем увјерљиво.
— Бранчило, нема ту никога — с. уздахом каже командант ту је један стрм гребен, све-клизаво и залеђено, ни коза се не може попети,
Онда ми покаже гтомилицу сит них тачкица као да су их муве кацртале и каже: па о, тур су брадовње, села
кркају,. сланину # пију ракију.
Како добро читаш карту, ти би им упао право у шаке као клен џ вршку, Јеси ли кад ловио реје у ону вршку од врбова прућа
— Како да нисам, сваког љета тамо по мојој Јапри... Хм, колико ја знам, клен се баш не одли кује неком бистрином.
Славко само закратко проси. ну оним негдашњим _ дјечачки безбрижним смијешком, а онда ме погледа заштитнички, сјетно, и лице му поново прекри умор забринута човјека и сјенка пробди. вених ноћи од којих се: брзо ста ри и потамни, :
= Остави ти карту мени, а ти опробај оно,знаш...напиши „Ма рш Пете дивизије". Нешто јед; ноставно, кратко, да ови наши
крајишки заврзани могу пјевати ,
на маршу. А ја већ написао, прекуцао и
курири однијелиу бригаде тај мој „Марш", који ми се нарочито не допада па, та зато нисам ни по. казао Славку. Знам, пјеваће то борци, а ником неће на ум пасти да пита чија је то творевина. Мислиће се, спјевали сами партизани. ј | | „Марш" почиње овако:
„Петокрака звијезда сија, · гура Пета дивизија"...
Сва моја срећа што међу кра. јишким партизанима. нема -књижевних критичара. Затосам се и осмјећио да пишем стихове од чега сам, иначе, увијек зазирао.
У командантовој соби налази се' један простран сељачки кре-
"вет. Ваљда је домаћинов и њего“
ве бабе, Тамо, наравно, спава ко.
·мандант Славко, а ту сам се при-
шљамчио и ја као какав бескућ. ник и погорјелац с територије мога матичног, подгрмечког, Првог крајишког одреда, Е Још одмах с вечера ја се стрпам у кревет и понамјестим се до зида, а командант остаје да ради. Тек у неко доба ноћи, кад ме пробуде топови, телефон или. приспјели курири, ја вирнем испод ћебета. Командант још увијек ради уз оскудну свијетлост
· петролејке.“' Чак је заборавио и
да са огрне штињелом, нако је
напољу већ стегао мраз, | Нека убе и командантов пратилац Лука, звани „Лујан",
неустрашиво и а · "момче,
жутих мачјих очију, ћутке под“ · Наставак на 2. страни |
Бранко Бопић | 1
~ ЈЕДАН ОА ЕКСПОНАТА СА-ОВЕ ИЗ.
ЈУБИЛЕЈИ
НЕ
у овом Бру ——-
БРАНКО БОПИЋ: РАТНИ ДОПИСНИК
ЈУБИЛЕЈ ХРВАТСКОГ ПЕСНИКА ВЈЕКОСЛАВА МАЈЕРА (МАЈЕРОВА ПЕСМА И ТЕКСТ БЕРИСЛА.“ ВА НИКПАЉА) |
РАЗГОВОРИ, И СУСРЕТИ — СА ПРЕДСЕДНИКОМ САНУ · ПАВАОМ САВИЋЕМ, ПЕСНИЦИМА С МАНХАТАНА И ИТАЛИЈАНСКИМ ПИСЦЕМ БОВАНИЈЕМ ДИ КАПУОМ
ЕСЕЈИ — ДРА ЕРНЕСТА СТИПАНИЋА (0 РУБЕРУ БОШ. КОВИБУ)
АРА РАНКЕ КУИЋ (О РОБЕРТУ ХЕ. РИКУ) И ПРЕДРА. ГА ПРОТИЋА
(0 КРИТИЦИ) |
Писац у времену и простору
Уз:15. обљетницу робења Вјекослава Мајера
ВЈЕКОСЛАВ Мајер-Лојзек, књижевник загребачки и еуропски, угледа свјетло дање '27 "травња 1900. под Гричем, И постаде „врло жив Ајечак, дружио се много с околишном дјецом # судјеловао у свим играма". На котураљкама спуштао се низ Месничку и: Стрељачку улицу.
Лојзек се н данас воли играти. Остао је велико дијете овога
Вјекослав Мајер
Мој учитељ
Крај мојег узглавља ко да му , видим лице, шапће: „Јеси ли написао задаћу>“
Ја се испричавам: „Учитељу, сада ћу.“
И хоћу устати, али ме године сјете,
па ти већ дуго, дуго ниси дијете, ·
на твоје мјесто давно су други дошли.
Дани су прошли.
Као да га видим како преда.
мном хода,
На глави му је полуцилиндар ' бај 46 чрни,
Лијено је знао причати о срни, о сигама и о тајнама звјезданог свода.
Сложно смо запјевали: „Хитра ласто.“
Његово лице, мало ружичасто,
смијешило се је док је .диригирао.
Вани. је гласно прољетни вјетар · свирао. . «
Крај мојег узглавља ко да му
5 видим лице, шапће: „Јеси. ли! написао задаћу>“ Ја се испричавам: „Учитељу, сада
ћу“
И хоћу устати, али ме године ју : стете, па ти већ дуго, дуго ниси дијете, твоја су љета отишла. по топлом 'зраку као лаки балони... #% прсли... У пи мраку,
(И
града (што пјесме | неуморно склада), на радост нашу, своју и госпође Зорке. Његово је пјева. ње жуборење улице, говорење обично, искрено, маргиналије на рубу плочника, лака игра и тешка оптужба, логика дна, осмијех и — вазда — сан. |
Па се приклањамо Слободану
Марковићу с (пјеснику _ београдс
. ком), што пјева Лојзеку овако; „Нисам виле ту. В
сам се. снима!" У тому видимо дубоко
, |
· „Ја се
_ Матошеву, о патини Горњега гра
_ реба, али није загребачки пјес:
бити изразом некога естетичког
поимање и љубав, оданост нужну и чисту, без које се не може
аже дословно; могу цио претворит у сан" или „Цио свијет је суза јед на, ал у њојзи сунџе блиста". О. вому човјеку, овому дјелу приступам, дакле, као светињи некој, помно, са зебњом. Падају звијезде, лишће трепери, ноћ је, Ура. њамо у тај сан што обећања ну“ ди, а изоставља храброст. у Свијет тај није свачији, н није,“ цјелини, лак, ни лако проходан, што се чини. Дјело Маје рово посебношћу својом, својим протусловљем плиткога ин дубо. кога, наивнога и озбиљнога, ње" жнога и грубога, опћим мјестима и бритким иначицама поставља већ педесет година ступице у које се хватају они што би преко рамена, и подсмешљиво, разговарали о невиђеном, недосегнутом, неотрпљеном. Ко
приступити дједу Мајоров бре. | порама пара ПОГОБе 7
осталом, и Мајер
Такав приступ поткрепљујеми '
и Јасперс: „Оно што избјегавају. ћи пропуштамо, никада се више не враћа, али ми губимо биће и кад се расипамо."
А Лојзек је један, и јединствен, У времену и простору... Лебди. То је тај простор снова, сна, кад се чини како вријеме узима човјека, нуди нам само дје“ ло његово, када присутност не значи реалитет, кад се тло губи ПОд ногама, те пјевање з живљење буду једно. пр
То је окус плодова с друте о. бале што је сами не можемо до“ пливати, завичај града као упориште за далеке пловидбе у Про стор, у Вријеме. у
Испуњен страхопоштовањем не могу опетовати опћено о култу
„да, о наивној.иронији протканој хумором. И морам што гласније рећи како Мајер јест дијете: За~
ник и романописац, фељтонист неки, чиме се почесто, и у доб“ рој накани, умањивало значење његово. Ваља се одупријети ту. мачењу „типичног загребачког" и још више, „горњоградског пјесника"“, јер такво је одређење и неточно, и увредљиво, и не може
вредновања. Хи
Ваља, дакле, видјети симболи ку „пужа прегаженог под стопа. лима разитране спортске публике", тај разлог да са лебди међу публиком, из опреза, из страха, из љубави. Да се буде пјесником у непјесмовно доба.
Наставак на 10. страни
Берислав Никпаљ |