Književne novine
Ратни дописник
стакне ватру У фуруни, огрне Славка шињелом ми, обавезно, пошкакља мене по табанима па се изгуби. Баво би га знао, да ли тај анатемњак икад спава и гдје спава, то никад нисам успио да утврдим. |
У касне сате, Славко се, полуобучен, тихо увуче поред мене у кревет, скоро ме никад не про. буди. Већ по томе осјетим дасам у њему добио новог заштитника. | Још као дијете, спавајући заједно с братом Рајком, био сам навикао да за зимских ноћију увијек подвучем покривач испод леђа да ми буде топлије. Кад бих се у сну окренуо, замотао бих покривач око себе и тако открио свог суложника.
То се дешавало и с команлантом Славком. У току ноћи сасвим бих му открио леђа, а да он, онако преморен, то никад не би осјетио. Тек ујутру, он се с напором „исправља, пипа се по ребрима и мученички се обраћа мени:
— Душманине мој, неће мени доћи главе ни усташе, ни Нијемци, ни четници, него ти, напасти једна пјесничка! Опет си ме открио, а ја годинама болујем од поребрице.
_- Ипак, једног дана стигла ме је праведна казна. Умјесто Славка, ја сам се разболио. |
— Има бога! — без имало злобе каже пратилац Лујан — Хоћеш ли да ти сваримо чајг
— Нећу! — браним се ја ки село, устурен уз јастук на ономе моме п Славковом заједничком кревету, сад поваздан окупираном од једне тако разбашкарене и разпухане квочке као што сам био ја, размажени болесник.
— Би л ти нешто јео2г — пита командант.
— Да има мало меда — ка жем ја мученички, а на то интендант Вачкоња, који је стајао уз врата, само у очајању диже руке увис као да се предаје некаквој неумитној вишој сили и завапи гласом праведника кога "спаљују незнабошци:
— Меда2! — Драги господе боже, шта ли се још од мене неће тражити у овој кући. Већ три дана ја немам зрна зоби за коње, а овај ту — дај меда!
— Хајде, хајде, Буро, проченркај мало тамо по твоме матазину, ума код тебе и од птице млијека — гледа да га одобровољи командант — Знам ја свога Буру. ; — Зна мене моја зла сређа, док морам гојити медом ове ту, који ратују по „Кревет-планини" — мјери ме искоса интендант и још огорчено додаје свом пријатељу и повјеренику Лујану Све бих ја ове намишљалице им докоњаке на прво дрво пред шта бом, као сељак врану, па нек се други сјетују и у памет узму»
— Па зар п нашег Бранишу, дренову буџу испод Грмечаг лисичи жути Лујан, бесмртно добре воље.
— Њега првога! — одрешито пресуђује Вачкоња и дуне на врата, Послије четврт сата ево ти га натраг с огромним земља ним ћупом у рукама, има у ње му најмање двадесет ока запремине. Спушта га на кревет преда ме и жртвено објављује:
— Ево ћупа, а ево ти жлице па навали! Раскућите ме по темељу. Показало се да је ћуп, углавном, испражњен, али још није · оструган. Ојхој, душу дало за мене! Какво ми је задовољство кусати из пуна суда2 Никакво! Али стругати ћуп у коме је био мед, с, то се тражи. Чини ми се да сам се вратио у дјетињство пи да опет стружем котлић од млијека, који ми је штедро поклонила 70ја мама Соја.
Засукао сам рукав до самог рамена, узео дрвену кашику и марљиво се дао на посао, кад ево ти ђавола: управо -тада, у нај незгоднији тренутак, упаде на врата политички комесар диви“ зије, Илија Дошен. Вратио се с терена.
— Стружеш ли, стружеш! каже злаурадо, још са самог прага. То је прво што је видио у соби, сунашце га жаркано спржило, а није видио свога првог сарадника, Славка, најмлађег ко манданта дивизије у побуњеној Југославији. Па да, њему је важнији онај мој лонац. Какав лонац, болан, лончина из арапске „Хиљаду и једне ноћи" у коју се. крију разбојници! ·
— Е, проклети Вачкоња, баш ме укопа!
Као да се и сам сјетио арапских бајки, Дошен ми сасвим 03биљно препоручује: >
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2.
у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ 1 МИЛАНА МАРИНКОВИЋА ЦИЛЕТА
— Знаш ли шта је буразеру, мајбоље ће бити да се ти завучеш у тај лонац па да та изнутра добро олижеш.
То је већ било превршило сва
ку мјеру. Болеснички кењкав, ја,
мученички завапим са свог кре“ пета:
— Друже команданте, овај ту.
не да ми да на миру умрем! — Стружи ти само, Бранкићу, пек он прича шта му драто —
смирује ме Славко — Има времена за умирање. — Дошен ми је, иначе, друг
с Београдског универзитета, он правник, ја филозоф, земљаци смо, оба сељачки синови, али џабе ти је све то: чим се сусрет“ немо, ево ти увијек некаквог зачикавања и зађевица. Надовезао се на мене као тука на пијевца, нигдје ми мира не да. Измишља. приче на мој рачун, описује неке моје доживљаје из Београда, којих се ја нг сјећам и још позива команданта за свједока, а нарочито ми вади душу због тота што сам у Београду бјежао од политичког рада и само се бавио ли“ тературом. | . =— Аха, дође маца на вратанца, сад се мораш и политике штонхватити. Као ратни дописник „Борбе" нећеш ти мени из наше Пете дивизије писати приче о Беду Васкрсији ни баби Деви:
„Добројтро Васкрсије, бог да до-.
бро, Дево, како ми се у здрављу владаш, вала богу, Дево, петља се некако, само ми је крмача пешто болесна па сам пошао код врачаре Драгојле да јој пише запис“... — Хопе пишу записе, а бабе гасе угљевље! — подругљиво.ДОчекујем ја, али и он мени. спремне жраћа“ МИР
—- Хоџе не лијече крмад, вје ра им забрањује, зато ипак шаљи _ Васкрсија баби Драгојли, својој куми,
Покаткад ме тако кињи и керебечи се са мном, да се често морам крити кад нешто пишем, бојим се, опет ће ми нешто при. шити. Онда он луња свуда око штаба, тражи ме и зове:
— Мац-мац, куш-куп! Мац-мац, мачак Тошо!
Ја, наравно не могу да отрпим и дерем се из свога скровишта:
— Шта си ту запео: мап-мацг Боља ти је да прочиташ чланак Димитрова о кадровима па би видио шта ти ја значим за диви зију.
— Аха, ево га, почео је већ да се петља у политику.
Тако и данас, чим је сјео поред команданта и припалио цигарету, он се окреће мени и по. чиње да рецитује:
— Петокрака – звијезда сија, гура Пета дивизија...
— Шта је, не свиђа ти се2 већ се 'рогушим ја — Напиши бољу ако ти треба.
Дошен се окреће команданту Славку и товори у пола гласа, али тако да га мо ја могу чути:
— Питаћу га ја како гура По та, кад на нас груне офанзива. Мрка капа, буразеру.
· Мако сам болестан и забављен ам са собом, ја наћулим уши као зец у купусу, кад чује сумњиво шуштање у близини, Чак заборављам и свој лонац из бајке.
= Офапзива2г Већ неколико дана Зуко Зукић зуји кроз нашу штабску заштитницу, да се спрема офанзива на слободну партизанску територију, на нашу во љену Бихаћку републику. —.
То ли је, дакле, Долази офанзива. Па се истог трена сјетим Николетине, Лијана, Станивука, малог Бурајице и осталих мојих остављених другова, који можда п не слуте каква се сила на њих руши, Остављам кашику и мед ми постаје горак п опор.
— Шта ли ће с вама бити, де: лије моје, кад се на вас изнена. да сручи офанзива. Како ли ћете лежати у леду и снијегу са сво јим · пушкомитраљезима, пушкама и одшарафљеним бомбама» (Одломаж) ; |
Бранко Ћопић
ЛЕТОПИС
Нико (. Мартиновић (1914 – 1975)
Прерана смрт др Ника С. Марти новића, „Ника Симова“, не само да је. дубоко ожалостила његове бројне пријатеље и поштоваоце него је и нанела велики губитак за цео низ наших друштвених на-
ука на којима је он дуго година. . предано и с великим успехом радио. ,
Био је још у пуној радној снази када је смрт мучки дошла. Био је управо у фази кад зрео научник прелази на заокругљивање свог дела, на синтегтизирање резултата свог дугогодишњег рада, кад се могло очекивати да и он то учини. Јер, будући од оних људи којима · никад није доста знања, који су „живе енциклопедије“; он, и поред бројних радова, није стигао да ни оно што је
најзначајније стави на хартију и.
остави потомству. Колико је мотуће треба се потрудити да се овај губитак бар смањи сређивањем његових бројних рукописа и грађе коју је прикупио и забележио. Нико Мартиновић се истиче ванредним особинама које та чи не једном од јасно издвојених по јава у нашој друштвеној науци. Он је, најпре, велики зналац нашег народа и његова живота, поготову џрногорског. Зналац историје, нарочито, правне, народ пих умотворина, друштвеног живота, књижевности и њене историје, особито велики зналац резултата стране науке о нашем народу, посебно руске. Овако ве аико знање није могуће стећи само у књигама, мада је он био страстан љубитељ књига и њи хов велики познавалац; оно се мора стицати непосредним, и му котрпним истраживањем, на ли цу места, у самом народу, слично Вуку. И Нико Мартиновић је то пожртвовано и радио. Морам са захвалношћу да истакнем да је последњих година, мако слабог здравља, неуморно радио на те рену као сарадник у једном истраживању _ друштвеног живота Црне Горе Српске акдемије наука, где сам с њим сарађивао и имао прилику да непосредно уочим његово широко и дубоко зах ватање проблема и научничку са весност и критичност које је уносио у свој посао. ·
Нико Мартиновић је био ванредно · плодан научник. Ваљда предосећајући (а и знајући) да та
смрт вреба, он је сасвим недав-
но спремио своју опширну библи“ ографију, коју ће ускоро објавити Српска академија наука пи у метности, и која ће добро доћи проучаваоцима његовог дела, које обухвата неколико стотина сит нијих п крупнијих радова.
Он није само проучавао књижевност него је у младости и сам пи сао. Мислим да овде особито треба. истаћи његову збирку — антологи ју прногорских пословица ни из река „Еванђеље по народу“. На чином на који ју је он уредио она је стекла (слично „Антологији“ Богдана Поповића) самосталну књижевно-уметничку, а не са-
мо научну вредност. А ова њена
вредност је велика,
Нико Мартиновић је доследан марксиста, али не шематичан и догматичан, него онај који рас полаже тачним познавањем обиља конкретних чињеница о којима говори и који их историјскоматеријалистички објашњава она ко како заиста одговара стварности, а не шеми. Познато је да је Маркс истицао да вредности духовних творевина превазилазе епохе п уске оквире класних дру“ штава. Бавећи се с особитом љу: бављу пре свега народним умотворинама, и идући у правцу на који је указао Маркс, Нико Мар тиновић је показивао прави пут разраде његових поставки уз уважавање особености грађе на ко-
Мико С. МАРГИНОВИЋ
ју се примењују. Можда најјаснији пример таквог његовог рада, мако врло сажет, пружа његов предговор „Еванђељу по народу“.
Нико Мартиновић је био неуморан радник на свим пољима за. која је сматрао да су од важности за напредак друштва и сре ћу човека. Као ретко ко увек је био спреман да своје личне интересе и жеље подреди друштвеним и да не гледа на личне жртве и напоре. Никад није одбио ниједан задатак истичући своје слабо здравље и друге личне препреке. Никад није мерио ни време ни снагу утрошене за јавно добро, никад није пи помишљао на ма теријалну награду, па ни на лично признање. Сматрао је да је народу толико дужан да се ни. кад не може одужити. Смрт га је затекла на послу, пако је већ био тешко болестан, и то тачно знао. Али је, као прави јунак, без страха гледао смрти у очи и пр. косио јој.
Био је ретко човечан прави потпун човек, један ванредно леп и потпун морални лик, пуно и право оличење црногорског чојства, коме је морал био највиши закон и вредност изнад свих осталих. Ретко човекољубив, увек спреман да сваком несебично помогне, тих и скроман, заборављајући на себе, човек који се искрено радовао свачијем успеху и добру, човек на, кога се МОГАО ослонити поузданије но на самог себе...Такав ће Нико Мар тиновић највише недостајати при јатељима и сарадницима ма за једничком послу. Х
Радомир Д. Лукић
(портека „јоуе–Зјогу“
Најзад је и хомосексуалност про“ нашла улаз у спортску литератуРу! —— писало се недавно у већем броју светских листова. По све му што из интимног подручја понеких врхунских спортиста продире у јавност, то извесно није фиктивна тема. Није никаква. случаћност ттто се роман „Челни тркач“ (ће Етол Еиппег«) чији је аутор Патриција Нел Ворен, појавио баш у Сједињеним Америчким Државама, Од времена Кинсија свет зна, а бројке су постале прилично — константне: око десет процената свих америчких мушкараца одржавају У току свога живота хомосексуалне односе, Проблем бруји већ много година у подсвести нације и одудара. од уобичајене. слике америчких спортских функџионе ра. Спортист, нарочито врхунски спортист, то п данас значи; кра» тко подрезана Коса, солидан на чин живота, чиста тренерка ни чист морални став. Хомосекстуалац олимпијски победника То је незамисливо јер би то америчку јавност вероватно потресло колико н откриће да њоме влада пред седник-хомосексуалац,
Ауторка романа, и сама тркач на дугим стазама, члан ре дакције угледног стручног часописа „Свет тркача“ (»Еиппег5 Мог «) и члан групе жена која је кочззервативни. Лакоатлетски савез СД (Атаецг АШене и оп) приморала да промени своју дискриминирајућу друштвену по“ митику, посветила је своју књигу „свим атлетама који су се борили за људска права у спорту и оном младом тркачу хомосексу“ алцу кога сам на једној седел-
ци срела и којп ми је дао иде-.
ју за ову књигу“, У тексту на омоту књите пише да ће — она „свуда у свету бпти предмет дискусије и биће примљена к српу". То може бити, али се америчка литерарна критика о њој у најмању руку не изјашњава. Хомосексуална Гое-б!огу се одиграва пред позадином Олиммијских игара у Монтреалу. У центру се налази Харлан Браун, тридесетогодишњак, својевремено добар лакоатлетичар, сад тренер меког безименог тима једног ма-
лог, опскурног колеџа у залеђу.
Њујорка. Једног дана, у јесен 1974. тодине, биће његов миран и удобан живот напречац прекинут додаском бриљантног, –мла“ дог тркача на 5000 метара Билија Сајва, који је због хомосексуалне активности избачен из једногт од најславнијих колеџ тимова земље. Због сличних „промашаја“ је н некадашњи стар-тренер Харлан пре више година отишао у провинцију. Он одмах примећује да Сајв има олимпијски: фор“ мат пи закључује, после дугог оклевања, да постане његов тренер. Средствима језика необично интензивно представљени еротски од носи ове двојице мушкараца, њи хова борба против зида друштвених предрасуда, љубав за детаље ми много стручног знања, описивање тегоба око тренинга и ква-
лифчкационих препрека на путу
у Монтреал, најзад драматичан п потресан врхунац када Билија у завршној трци на 5000 метара цеки психопата устрељује, чине привлачну лектиру и обезбеђују књизи чврсто место у малој ру брици многозахтевајуће спортске белетристике. (А. Б. П.)
човек, .
МАРКО ТАЈЧЕВИЋ
Два јубилеја Марка Тајчевића
Само двадесет девет дана млађи од овог столећа (ровен у Осијеку 29. јануара. '1900) наш познати ком позитор, истакнути репрезентант југословенског музичког стваралаштва, Марко Тајчевић, улази У седамдесет пету годину свога жи“ вота наводећи тиме историчаре музике да учине покушаје дуо љег и свестранијег увида у његов стваралачки учинак, да шире са гледају резултате његовог композиторског, диритентскот, педагтошког и публицистичког рада. О међени простором својих руори“ ка хроничари ће, на жалост, моћи да се задрже само на бележе њу најзначајнијих тренутака ње говог живота, везаних за студије, ирофесоре и градове за које је била везана његова активност, да огласе имена његових ученика, да набројс макар она пајважнија његова дела са којима “је већ давно ушао у све уџбенике европ ске историје музике.
Виолина у рукама десетого
дишњака и раднички хор „Слота“ у Славонском Броду беху пр ви његови кораци, први докази његовог опредељења за министру“ менталну и хорску музику који. ма је, касније, дао своје прилоге највиших квалитета. Музику Је студирао у Прагу, (В. Степан), Бе чу, (Ј. Маркс) и Загребу, (Фр. Лотка, Бал. Берса и Фр. Дутан), чиме је стекао изузетну теоретску::06 нову, богато: знање о свим „видо вима. музичке уметности и упоз нао многоструке законитости композиторског посла. Почео је да пише своја прва дела на темељима националне музике, на истим основама на којима су Мокра њац, Лисински, Барток, Мусоргски и многи други, наши и страни великани, градили свој музички свет — тим опредељењима Тајче вић остаје веран током педесет година композиторског рада, кроз период у којем је створен и низ прворазредних дела међу којима: „Балканске игре“ (клавирски мо заик који се налази на програму наших водећих пијаниста и групе страних клавириста, међу којима Кендал Тејлор, Артур Рубини: тајн, Николај Орлов), „Три ба. ладе Петрице Керемпуха“ (џиклус песама за бас компонованих према Крлежином тексту), „О класје моје“ (хорска композицнја писана на текст Алексе Шантића), „Три мадригала“ (према текстовима дубровачких ренесансних песника), два хорска дела компонована _ према Бопићевим текстовима, „Пјесма мртвих пролетера“ и „На петровачкој цес ти“, „Четири духовна стиха“ (пре ма псалмима Давидовим), „Комитске песме“, „Мебумурске минијатуре", за клавир, и велики број дела за клавир, виолину м хор. Тајчевић је у нашој музици признат као водећи стваралац „малих форми" чиме се открива као префињени уметник камерног звука; свако његово дело је мали: звучни медаљон у великој мери надахнут музиком нашег тла што томе делу даје трајне вредности. . Задужујући нашу музику својим научним радом на пољу теорије музике Тајчевић је написао низ уџбеника од којих су неки до. живљавали неколико издања и по стајали неопходни приручници У настави музике. „Основи музичке писмености", „Општа теорија музике", „Контрапункт", „Хармони: ја! и друге књиге сведоче о Тајчевићевом значајном · доприносу науци о музици.
Композитор чија су дела обиш да земљину куглу, чије су композиније доживљавале многа инострана издања, аутор дела непроЛазних вредности, „вечно! млади стваралац у времену које стари", Марко 'Тајчевић нам свежином свога духа, очуваном на педесет година дугом уметничком пут нуди веру да његова нова дела још можемо да чекамо.
Владислав Димитријевић
|