Književne novine

· једним јединим 3

ЕСЕЈ

Ремек “дело! 74:77 природне филозофије

Руђер Бошковић: „Теорија природне филозофије“, Свеучилишна наклада „Либер“, Загреб, 1974.

1. НА ОСНОВУ својих вишегодишњих сту дија у области математичко-физичких наука, својих дубоких и суптилних размишљања о битним проблемима састава мате рије и сила које владају међу примарним елементима. материје, свог активног и ства, ралачкот учешћа у токовима природнонаучних и филозофских расправа, што су их о тим проблемима, средином ХУПТ столећа, врло интензивно међусобно водили, у научним центрима Европе Декартове, Њут нове п Лајбницове присталице природне филозофије, Бошковић је на оригиналан начин креирао овој систем прирол> ме филозофије и изложио га целовито у свом главном делу „Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи“, објављеном први пут, на латинском језику, у Бечу 1758. године. Он је у том делу синтетизо. вао неколико својих претходно објавље них расправа, изградивши властиту теори ју природне филозофије ширином и дубином универзалног генија, прецизношћу и логичком доследношћу оштроумнот мале

матичара и богатством мисли оригиталмног |

филозофа. Зато је Е. Касирер, истакнути немачки филозоф п гносеолог модерног времена, назвао то дело „ремек делом прп родне филозофије оног времена у коме је супротност Њутнове пи Лајбницове филозо

фије давала повод за критичка истражи,

вања“ (Раз Егкепошизртобјет ш дег РАПозорћје ипа Миззепзећаћ дег пецегеп 221, Берлин 1907).

Друго издање „Теорије природне фило зофије“ изашло је на латинском у Венецији 1763. године; треће, двојезично, са. пре. водом на енглеском у Лондону 1922. године, а четврто, само на енглеском, у Америци 1966. године. Загребачко двојезично издање, о коме је овде реч, први пут са преводом на наш језик, репрезечнта тивно у сваком погледу, репродукује фототипски венецијанско издање које је сам Бошковић кориговао, дотерао и допунио с обзиром ма прво бечко пздање,

„Теорија прпродне филозофије" састо. ји се из три дела. Први део садржи излагање, аналитичку дедукцију и доказивање теорије; други део примену теорије у ме ханици, а трећи део њену примену у фиаици. Претходно је дат концизан и језгро. вит преглед сва три поменута дела, а на крају књиге, поред неких допунских погла вља, налази се додатак који се односи на врло значајна Бошковићева разматрања о

' простору и времену. Посебно треба по:

вући да је Бошковић читаву књигу про. пратио маргиналним белешкама које. концизно п језгровито износе о чему се расправља, што знатно доприноси стицању прегледнијег увида у садржај књите и ње ном бољем разумевању.

Превод је веран оригиналу. Може се подвући да оу преводилац Јаков Стипишић и стручни редактор превода Жарко Дадић успели да остану верни Бошковићевом ду ху излатања и да преводом учине Бошковићеву теорију приступачну савременом читаоцу. Аутор поговора Владимир Филиповић је концизно синтетички подвукао У чему је основни значај Бошковићеве теорије за модерну науку и филозофију, упо знавши тако глобално читаоца о каквом је капиталном делу реч.

2. У изградњи своје теорије Бошковић се стваралачки инспирисао Лајбницовом и Њеутновом теоријом природне филозофије, прихвативши од прве примарне једноставне и непротежне елементе, а од друге ат рактивне и репулзивне силе. Али, он јасно ставља до знања да се његова теорија разликује од Лајбницове тиме што не при хвата никакву континуирану протежност материје и што прихвата хомотеност примарних елемената, тумачећи различитости маса распоредом и различитошћу положај них комбинација примарних ПИ а Њутн теорије микује с 1 нем аконом сила објашњава ове оно што Њутнова теорија објашњава а принципима (гравитације, кохезије и ферментације) и што на врло ЛИМ ра стојањима не прихвата атрактивне већ ре пулзивне силе. | у

На тај начин Бошковић иде својим ста

зама у конструкцији властите теорије, ру _

ководећи се принципима једноставно сти и сличности у природи и за коном континутета, да би даље, на основу тога, дедуктивним путем извлачио последице које се односе на састав Мо рије и упоредио их са чињеницама оп

жања пи искуства уопште. У таквим ситу ацијама он се очитује као један од оних великих умова који једнако жели да пр дубљује принципе и испитује поједин Е у наукама, јер налази да му анализа при! пипа служи да развија посеона истражива ња, и обратно, да посебна. истраживања могу само да продубе и потврде принш пе, односно да их коригирају и Та, у ствари, дијалектичка Тора иманентна је Бошковићевој _мисаон ј

практичној делат

Зи Ву долази до закључка да еј прати ти материје непро з и:

ла ве Ме које делују међусобно си лом зависном од тИХОВОТ растојања, али тако да не може доћи до додн ра тачака (елементарних честица), јер на врло малим растојањима репулзавна си ла расте неограничено и У стању је а УТУ ши ма како вехику орзину којом ЈИ се једна тачка приближавала другој. Кад се

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

ности у науци и филозо-

јемна тачка удаљује од друге репулзивна сила се смањује до нуле и прелази у атрактивну, да би се поново смањила до нуле

+ и прешла у репулзивну. То се тако дешава

више пута, све док, на релативно већем растојању, аила не постане стално атрактивна пи тада се влада према Њутновом. закону гравитације, тј. обрнуто је сразмерна квадрату растојања. Другим речима, Бошковићева сила прелази у Њутнову. Свој закон сила Бошковић је графички предочио у Декартовом координатном сис тему специјалном кривом, у науци позна. том као Бошковићева крива, ко ју је квалитативно и квантитативно преџи зно одредио.

Идући тим путем Бошковић, како исти че Ж. Марковић („Руђе Бошковић“, књ. 1, Затреб 1968, стр. 426), долазп до свог основног открића, на име до постојања, измењивања. пи примењивања. Итез соћаезјоп!за — тачке (места) у којој сила прелази од репулзивне у атрактивну — пи Шпеза потсоћаезчотза — тачке (места) у којој анла прелази од атрактивне у репулзивну. Јаснтје речено, али уптрошћеније, постоје растојања, по Бошковићу, на којима су примарни елементи материје у стабилној, као и таква. на којима су у лабтхној равнотежи. На тој идеји као основ ној, следећи принципе једноставности и сличности у природи и закон континунтета, Бошковић заснива и развија. своја тумачења механичких, физичких и хемијских својстава. материје и објашњава све појаве у микросвету које нису директно приступачне нашим чулима,

Извлачећи даље физичке последице из овог закона сила Бошковић је дошао до коначног закључка: да физичко тело није континуум, него дискретум; да је материја дпнамичка конфитура ција коначног броја извора („средишта сила“) међусобних утицаја; да ниједан аргумент не доказује да је протезање материје непрекидно и да се не састоји од не. дељивих тачака, како је то прегнантио под вукао Ж. Марковић у својој анализи Бошковићеве теорије природне филозофије (ла, стр. 430—433).

3. Бошковићева теорија, од њене појаве до данас, имала је снажног одјека мећу врло знаменитим научницима и филозо фима и заузела је истакнуто место у раз витку теорија о материји п њеном саставу (Види о томе: Ж. Марковић, 44, стр. 455—477).

Иако се многи њени ставови не могу данас прихватити, јер их је развитак науке превазишао, она. је "била. инспиратор нових идеја у науци. На пример, знаменити енглески физичар Џ. Џ. Томсон, крајем ХТХ столећа, трагао је за објашњењем кретања електрона, који је тек био откри вен. Бошковићева идеја о могућим и немо тућим путањама примарних елемената материје послужила му је да изгради своју теорију кретања електрона, узевши из Бо шковићеве теорије појам стабилне кружни це, Читаву идеју преузео је и даље развио Нилс Бор, истакнути физичар наше епохе. Осим тота, Бошковићева теорија деловања атрактивних и репулзивних сила утицала је, преко великих енглеских физичара. Фа

' радеја и Максвела, на генезу и еволуцију појма поља сила, врло значајног појма мо дерне физике. Тако је ушла у савремену физику Бошковићева замисао о примар.

_ ним елементима материје, прилагођена, до

душе, новим сазнањима о структури мале. рије и даље унапређена и директно је утицала на изградњу теорије поља у савре меној физици. ,

У наведеном смислу прегнантно су иста кли улогу Бошковићеве теорије у развојним токовима савремене физике водећи физичари нашег времена В, Хајзенберт и Н. Бор на Међународном симпозијуму У Дубровнику 1958. године који је био посве ћен двестотодишњици Бошковићеве „Тео. рије природне фило: је“. Хајзенберг је

подвукао да Бошковићева теорија „садржи мноштво идеја које су тек у модерној физици, последњих педесет година, дошле потпуно до свог израза и које показују колико су била шоправна филозофска становишта. којима се Бошковић руководио у овојој науци о природи. .“. М даљс: „Ако

ву врло суптилних п прецизних експериме „ната, ослобођених

БОШКОВИЋ

се жели изразити модерним језиком тглавна Бошковићева филозофска теза, онда се ваљда може рећи да је Бошковић сматрао а се у закону сила које делују између елементарних честица палази кључ за разу мевање слтруктуре материје. Оваквим потледом Бошковић је“ — закључује Хајзен берг =—— „изванремно близак нашим данашњим гледиштима“. ЛА Бор је, између оста. Лог, изјавио да су „Бошковићеве идеје и» вршиле -дубок утицај на дело следећих те перација. физичара из којег су пропзашла схватања опште механике која су инспирисала Лапласа и, можда, мање директно Фарадеја н Максвела“.

Бошковић је проблему – просторно-временских одредаба. физичких појава прила

зио релативистички, у основи, тако како им.

прилази савремена реј““ивистичка – мехамика и физика уотиште, па су због тога ње гови ставови о простору и времену и данас актуелни. Бошковићев уски додир с физичком теоријом, када оу у питању про стор и време и његово дубоко усађено уве рење о релативности наше искуствене спознаје, као пи његово оштро и коначно одрицање могућности констатовања апсолуг них догађаја једна је од оригиналности његове природне филозофије, истиче Ж. Марковић (14, стр. 434).

4. Да се материја не протеже непрекидно, један је од темељних закључака до којих је Бошковић у својој теорији природве филозофије дошао дубоким пи суптилним размишљањима, која су оштро стајала насупрот привидним чињеницама опажања и наивног пскуства уопште, као и насупрот ошштем традицпоналном схватању, изграђеном на тим чињеницама, да је материја непрекидно протежна. Он је по. јам непрекидне протежности, у ствари, заменио појмом поља атрактивно-репулзивних сила које делују међу – примарним елементима односно честицама материје, нагласивши да су оне далеко од очигледности и далеко испод граница наших чулних перцепција уопште, па да их стога треба сазнати и појмовно изградити путем размишљања. Ту се Бошковић свом оштрином дотиче гносеолошкот проблема, а на име, односа чулне перцепције т рационал ног поимања,

Јасно је истакао неопходност крити чког проверавања података стечених чули ма и неопходност разлучивања привидног од реалног, упозоравајући да „мало људи оштрије памети и смелијег духа уздиже себе више и, пошто одбаци предрасуде, придаје важност једино разуму и једино природи стварни". Бошковић је, одбацивши све предрасуде, изванредном оштрином свога ума и смелошћу свога духа надвладао привих чулних опажања пи укорењено схватање о непрекидној протежности' ма. терије, да би интуицијом генија ушао у проблеме микросвета и антиципирао глобадно п квалитативно многа њихова реше ња, која ће тек савремена физика посте“ пено, јасно и потанко да размрси на осно-

могуће варке датости непосредних чулних опажања. Зато Ниче Бошковићеву теорију материје сматра, по. ред Коперникове теорије хелиоцентричног система, „највећим тријумфом над чулима, који је досада на земљи постигнут“, како је то подвукао В. Филиповић у свом по. говору превода на наш језик „Теорије при. родне филозофије".

Поред овог наглашеног супротстављања привиду чулног сазнања Бошковић врло често подвлачи да је своју теорију изградпо размишљањем, али истовремено упо. зорава да ју није измислио „по својој Во. ми као какву хипотезу". Зато одбија сва: ку помисао да је она нека „произвољна хипотеза", јер да је потврђена позитивним доказима и да следи „нужним и спонтаним сплетом закључака" из најједноставнијих принципа природе, а то јој даје карактер ме само једне хипотетичкодедук тивне, нето пи емппријско-пинду ктивне теорије. |

5. Бошковић је дубином и видовитошћу тенија осетио све оне тешке и праве дилеме спознајно-теоријскот и практичног ка. рактера које се порађају када се чине по кушаји да се размрсе путеви у лабиринту микросвета, као што их осећају данашњи велики истраживачи када настоје да из граде, на основу огромног мноштва експериментално откривених чињеница, целови. ту теорију о микросвету. Али те дилеме, ма како да су му моментално изгледале не" рептиве, нису та одводиле на странпутице скептицизма и агностицизма, Зато ће у

а Д « пива пи или сдииисае

Станоје Макрагић

ВРТ

Видех врт у ком

На транама стоје голубови Видех врт у ком

На клупама леже љубавници

Видех тај врт у детињству свом И никад никад више

Смрт је сад у врту том

Магла и шапат кише

ПРАЗНИК

Мајка отвара прозор на нашој соби Напољу је сунце обасјало земљу

И чује се Олека јагањаца

Мора да је неки празник

Заборавио сам који је данас дан. Видиш јутрос у нашој башти Освануло је пролеће

Док одлазим на Брег и док се враћам Прати ме невидљива девојка сва у белом Никада никада

Нећемо умрети

У НОЋИ

У ноћи се отвара прозор

И један човек у белот кошуљи Диже руке према небу

Као да некога зове

Глас се пе чује

Одлазим а над мојом главом Остаје осветљени прозор

И човек у белој кошуљи Као да неког зове ил молп

Ко то у ноћ шапће своје страсне речи (О љубави пи пади

Коме је та ноћ утеха

За. бели дан

ПЕВАЧ Седим пи записујем

Љубавници отидоше у шуму И вратише се празни и' тужни

Седим и записујем

Из шуме излази старица

Са нарамком дрва на леђима Све путује и стреми

У непознату дубину

Седим и записујем и певам Иза гласа

Како сунце расте на небу Расте и моја песма Нечујна

НАЈЛЕПША ЖЕНА

'На крају света. најлепша жена Шета сама у врту

Сунчеви_ зраци падају јој на лице Лице јој се сјаја као од злата

Узалуд она руке к мени пружа

Никада она неће осванути у њој Бела као први снег

претпоследњем параграфу своје „Теорије природне филозофије", наслућујући могу ћност великих открића у микросвету, јасно закључити: „Сматрам да ће и надаље Оити врло тешко спознати унутарњи сплет појединих тијела, али се не бих усудио тврдити да је то посве немогуће". А савремена физика својим открићима у подручју микросвета то стално потврђује и показује колико је Бошковић стајао испред сво. та времена п колико је својом теоријом природне филозофије још увек актуелан м непосредно присутан у данашњим напорима што их људски ум улаже да би што дубље и свестраније ушао у структуру материје и одгонетао тајне које она крије.

Зато појава превода на наш језик Бо. шковићевог главног дела представља пр. воразредни научни, филозофски и уопште културни догађај у нас.

6. Подвупимо најзад и једну посебну повезаност Дубровника са настајањем Бо: шковићевог главног дела „Теорија природне филозофије".

шковић је, наиме, о свом научном н филозофском раду врло често писао брату Божу и сестри Аниџи у Дубровнику, који су се за тај рад зналачки интересовали, што је врло карактеристично за природнонаучну и филозофску атмосферу тадашњег Дубровника.

Он је боравио у Дубровнику од 4. августа до 14. октобра 1747. године. Тада се врло често у Ријеци Дубровачкој састајао с ученим Дубровчанином Марином Соркочевићем, расправљајући с њим о својој те орији природне филозофије, коју је у то време већ изграђивао. свом писму од 24. септембра 1748. године пише брату Божу како се занимао питањем бесконачне дељивости материје и како је дошао 10 недељивих тачака, ушавши у читаву те орију, о којој је, вели, „размишљао више година и о њој расправљао с господином Марином Соркочевићем у Ријеци Дубровачкој". (Примећујемо да је аутор поговора направио омашку, сода у свом погово. ру да Бошковић „у предговору овог дјела каже да је шећући по Ријеци Дубровачкој са пријатељем Марином Соркочевићем до. шао на мисао,..", јер тога у предтовору „Теорије природне филозофије" нема, већ у поменутом писму).

Наведено као и друга слична Бошковтћева писма својима у Дубровнику довољно показују да је научна и културна средина Бошковићевог родног града била у току европских природнонаучних и фил оких збивања, па све то посебно илуструје повезаност Дубровника са настајањем „Теорије природне филозофије", коју сада можемо читати на нашем језику, према коме се Бошковић увек односио као пре ма овом родном језику.

Ернест Стипанић

Никада она неће заноћити у мојој постељи