Književne novine
ДАТУМИ
Х
ПОЕЗИЈА РОБЕРТА ХЕРИКА
Три столећа од смрти великог енглеског лиричара
ПРЕ ТРИ стотине година утасио се живот првог енглеског пасторалнот лиричара, једнот од највећих мајстора кратке лирске песме у Енглеској и уједно једног од најистакнутијих лиричара Британије, Роберта Хе-
рика (Кођеге Неглеск, 1591—1674), песника
који је својим искреним пи љупким стиховима далеко надматио и самог свог учи теља, Бена Џонсона (Веп Јопзоп), тог духовног оца такозване „кавалирске групе песника“ којима је, према званичној класификаџији историје енглеске књижевно сти, п сам припадао,
О Хериковом животу сачувано је врло мало података. Рођен у лондонској граБанској породици једног. златара — а не у аристократској каквој су припадали во“ дећи „кавалири“ (то јест дворски песни. ши), његови савременици — Херик је, оставши без оца, рану младост провео изучавајући златарски занат код свога стрица, а затим је студирао на Универзитету у Кембриџу, дипломирао у 26. години живота, живео неко време у Лондону дружећи се са постама-кавалирима, и коначно; у 38. години постао англикански парох у једном забаченом девотширском месталицу, Тим позивом није био одушевљен, а према неким непотврђеним вестима морао та се прихватити у знак пажње према не ком племићу који му је то место испосаовао да би му се одужио за извесну усАџту. Када је у 56. години живота, пред специјалном комисијом енглеског парламента, изјавио да не признаје пуританску прквену власт, удаљен је из парохије 1647. и у њу враћен тек 1660. године, дакле у време када му је било 69 година. Ту је проживео остатак живота живећи, као нежења, врло скромно и повучено, далеко од бучних политичких догађаја Лондона, сав заокупљен једноставним радостима и својом поезијом, за коју није доживео да прими заслужено признање.
Писањем поезије почео се бавити тек ·у поодмаклим тодинама живота, дакле у време пуне зрелости када себи није могао дотустита икакав стилски пропуст.
Боље да ми књига буде усмрћена, Нег да живот живи неусавршена,
писао је он сред тихе доколице свог скромног дома где.му је једино друштво представљала доброћудна служавка Пру (Ргџе) и разиграни пламен на отњишту, у припростој атмосфери ентлеског села које је тесно повезивао са врлином и недужношћу попут неког британског Хорација и са искреном, надахнутом, простодушнотшћу као неки енглески Бернс:
Ту, ту, У скромном живим стану. Најјефтинију једем храну; ;
Ко Нек оскудна је, нек. је. проста.
За Пру и за ме биће доста: |, “Боб, грашак, репа, боранија,
"Јер задовољном храна. прија:
ЈУ својој програмској песми — некој врсти увода у збирку од 1200 стихова под насловом „Незрелдез" (Песме запада), об јављеној 1648. године а започетој још у време Хериковог првог свештениковања, дакле после 30-те године, заједно са њего. вим духовним песмама; „Узвишене песме (Моје Митђег5) обухваћеним истом књи. том — Херик најављује неамбициозне те матске оквире своје поезије, неку врсту резимеа свог дела:
Ја певам о поточићу, о бехару и птици, О цвећу пролећа, лета, о љубавној
" сеници '0 мајском колу, чезама, 2озби и селима, .
О невести, младожењи и“ свадбеним јелима, О младости, о љубави; па тако певам, Зиша значи, (0 пуној разузданости што невиношћу зрачи. (Садржај књите / Тће Аташтеп; ОВ
Еа5 Воок).
Та невина разузданост" (сеапу 'апопез5) која прати Хериково уживање у ча" рима овога света, та разитрана чулна вратоластост, очитовала се у овој збирци "кроз веселе, живе и отворене лирске песме, епитраме, епитафе, и друге врсте кратких песничких творевина које се одлику. ју изванредном прецизношћу израза. ешко би се могла замислити иједна анто-
логија енглеске поезије без оне, за оно.
доба толико смеле, песмице која пред ставља Херикову најљупкију разраду његове омиљене теме слатког немара, далеко успелију ол Џонсонове Песме „Стално бити елегантна“ (581 10 Ве Меађ:
Кад се слатки немар хаљине дотакне, Вразголанку у њој он намах подстакне: Шал пребачен овлаш што достиже , скуте, · По плећима ресе лепо разасуте, Својеглава чипка извијеног лука, Што то замка. руби гримиз од прслука, Посувраћен рукав, с кога стреме траке У правцима разним ж'о збуњене зраке, И привлачност оног ненадног набора, У сукњи немирној к'о бура сред мора, Ципела на нози овлаш увезана К'о помама нека вешто обуздана, == Све то за ме има много више чара Не» педантност пука без слатког 4 у немара. (УЖивање у немару / Ренаће 1 ' Гивогдег)
Хедонистички по ставу, патански по тону, Херикови стихови откривају необичног присталицу класичних погледа на поезију чији су узори латински песници: Катул, Овидије и Хорације, али чија је функција да слави једн хтавне обреде из енглеског.
сеоскот живота, изникле далеко негле у,
паганско доба давних предака, драге 069-
чаје које је пуританска енглеска прква Хериковог времена немилице нападала.
Већ самим својим спољашњим обликом Херикова поезија морала је изазвати интересовање, До времена када је Херик почео да пише песме, римовани дистих већ је био увелико искоришћен и то са приличним успехом. Међутим, Херик, давши му садржинску свежину, почео га је употребљава ти пи у неким новим комбинацијама. Истанчано Хериково уво, посебно осетљиво на све звучне утиске споља, учинило је од тог даровитог човека великог поклоника музике, и његовим стиховима даровало изванредну разноврсност метричких комбинаци“ ја, врло смелу за оно време, нове врете милозвучних строфа: на пример са баладским обликом иза којега следи један једини спондеј, да би се успорио ток радње, затим, комбинација троструког јамбског стиха, уроњеног у нови стих од само једног јамба итд. и сама алитерација, тај нераз-
двојни песнички украс старе антлосаксон“ _
ске поезије, код Херика има не само музич“ ку нето и посебну значењску вредност истицања најважнијег појма у строфи: Нареди ми да џчмрем и ја ћу се : · усудите Да изазовем умирање да умре за тебе '"(Антен / То Аптћеа).
Многе песме самим распоредом стихова. и строфа. подсећају на тему коју обрађују (што се већ јављало у енглеској књижевности) као на пример „Стуб славе“ (РШаг ог Еате), и све су исковане, као филигрански радови у злату, у творевине савршене: форме и елеганције. И Херикова најлепша песма, надахнута најчешћим цветом ентлеског сеоског пејзажа, својим обликом строфе и увученим и извученим стиховима, сутерира филигрански брош у облику зелен
·каде, и истовремено — као што то бива у
Хеђиковим најуспелијим песмама — и садржином савршено успело износи Херикову омиљену тему о пролазности земне лепо-
Зеленкадо лепа, туга нас свлада, Што цвет твој с овог света хита Кад сунце младо, које тек се'роди, Још стигло није до зенита. Стани, стани Док овај данак ужурбани Не доброди | До вечерњег свог опела; Да помолив' се с тобом крену тада И ова наша трошна тела.
И ми одавде одлазимо рано, И наша пролет брзо мине:
У трулеж и ми брзо истаримо К'о ти и све што нагло гине,
Умиремо, К'о твоји кратки, сати гремо, | 5 по Ме ИепаРЕМО пун а пе аи, у
Ко капи бујне летње кише. Ил' «о бисерје, од росе саздано, Да нико нас не нађе више. _
(Зеленкадама / То. рабод )
По мишљењу књижевних критичара, Херикова љубавна поезија — ма како љупка она била — није у ствари лична, њетове дра гане, сматрају они, само су идеализоване девојке са именима узетим из класичне књижевности Рима и Грчке. Међутим, известан број Херикових стихова — начином на који нам саопштава Херикова осећања и снагом којом описује песникову страст — изгледа да оповргава такве закључке. Истина је да Херикове многе љубавне песме плене недужношћу и чедношћу, као на пример његова надасве позната песми“ ца од осам стихова:
Трешње зреле и румене! Купите их сад од мене!
Питатв ме: — где су зриле> — На уснама Џули миле
Што их љубак осмех кити,
Ту је оток трешњевити
На ком трешња целог лета "Плод доноси, стално цвета. —
(Трешње зреле / Сћегту пре);
истина је да недужно и љупко-подсмешљи“
во према самом себи, па и помало сетно због песникове усамљености, звучи често навођени Хериков сонет од 7 дистиха посвећених одласку седам измишљених дратана са класичним именима:
СА ИЗЛОЖБЕ „ЛАДЕ" — ВЕЉКО СТАНОЈЕВИЋ: „ПОРТРЕТ ЖЕВЕ У ЗЕЛЕНОМ" 7!
РОБЕРТ ХЕРИК
Ја изгубих од лане Многе нежне драгане: „Горду Џули изнад свих, Сафо прву од свих њих, Белопуту Антеу К'о небески кристал сву, И Електру, па Мир-ру И њен леут и лиру, И Корину умну с њом, Са досетком чаробном, И. Перилу коју знам; Само Херик оста сам, Тужан око да роси, Док га смрт не покоси. (О одласку својих Драгана / Џроп %ће Коз5 оБ На М]зтге55е5).
Међутим, напоредо са таквим песмама, теку, у истој збирци, и стихови који изгле“ дају исувише смели и чулни и који зацело нису настали из неке пуке песникове жеље да запањи читаоца извесним вешто компонованим, и једно време у књижевности врао помодним, кончетима какве је волео да кује оштроумни и јединствени Џон. Дон (Јоћп Ромппе), један од најцеребралнијих песника у енглеској књижевности. Кад бо: томдани песник Херик, надасве доброћудан и весео човек од овога света — који је као по некој казни био одређен за све штеничко звање — упоређује дах своје драгане са мирисом печене крушке, кад уздиште: :
(, колико би желеле моје усне, ох да
| __им је, да је да пољубе твоју ножињцу белу и без
маља жао јаје
(Њене ноге / Нег Гезг5);
или кад одушевљен лепотом жене, чије чари оцењује као истински уживалац у д0бром јелу и колачу, кличе: Брадавица зове Џулијина нага: Ево ти јагода, а ево и шлага! (Сир. и кајмак / Стеатз апа Сћеезе),“
'онда такви стихови сами собом показују да
их њихов творац није писао ради пуког ефекта необичности, него да су то песничке творевине подстакнуте истинским дивље њем према жени као дивном чуду и радо. сти од овога света, правим доживљеним путеним уживањем. Уосталом, није потреб-
_но улагати посебан напор да би се у Хери.
ковој збирци пронашле песме надахнуте Ааично проживљеном песниковом љубављу. Прве. из те скупине писане су у доба песвикове пуне мужевности и упућене су свакако једној одређеној, а не уопштеној, љубљеној жени, вероватно почев још од оног искреног позива у његов припрости дом, написаног у истом ритму, као и Марлоови (Сћтааторћег Мапое) познати стихо ви (Хајд, живи са мном, и буди ми љуба | Соте Нуе ић те апа ђе ту оте) и управо исти такви Донови (у песми Мамац/Тће Вац), само у атмосфери природнијој и припростијој од Марлоове и без Донове подругљивости:
Хајд' живи уз мене, да ти виде зене
Све радости што су за те припремљене; _ Сласт коју ти пружа ово село моје
За трпезу твоју, за узглавље твоје, |
па преко свечане изјаве из које драгана сазнаје да је тај епикурејски песник целим телом под њеном влашћу: 5:
"Ти си сав мој живот, моје срце, моја : љубав цела, И у оку моме две блиставе зене,
Под влашћу је твојом и најмањи део - у 6 Е мога тела Да за тебе живи, за тебе да свене.
· (Антеи,'која му може све наредити / · То Апшеа Мћо Мау Соптапа Нит , а ЕуегуШтр), 6
све до оне најистинскије проживљене максималне љубави која се сва истаче из душе и тела песниковог, слатке као живот и снажне као смрт, изражене у вероватно најлепшим и најумилнијим Хериковим стиховима, посвећеним Јулији, које неки критичари, међу којима и Крис )
(Сћизеорћег ЕјсК5), с правом упоређују са
· Соломоновом „Песмом над песмама":
Ти се мрака не бој, он језу не спрема; · Па шта ако горе месечина дрема» " Звездине ће знати' , _" Теби светлост дати К'о свећњаци сјајни што им броја · МИА А ИН ТА ка „> нема:
; %
· Стбг, Јулија, пусти да освајам тебе, Па тако да мена ти приближи себе: "Кад сребрне твоје . - Ноге такну моје, . Е >
воју душу ја ћу мсточит у тебе.
"(јулији, Ноћна. композиција / То
Јића, А Моће Рлесе). ; Тој Јулији посвећено је мноштво Херижових љубавних стихова из доба песникове пуне мужевности, па и последњи вапај за лубљеног песника који, замишљајући себе на самртничкој постељи, види обесмртњење своје љубави и свога тела у тој вољеној жени: Очи му затвори кад га смрт окупи, И последњи дах му ти у себе упи. · Друта група Херикових љубавних стихо« ва, ваписаних у позним песниковим ТОАЉ нама, истински лично проживљених, својом једноставношћу, искреношћу, извесним неглумљеним подсмешљивим тоном према. самом себи у својој старачкој немоћи-с једне стране, и жарком жељом песниковом да љупкој драгани пружи радост, у великој мери подсећа на позну _ поезију Виљема. Батлера Јеитса (Мат ВиЏег Сан); највећег ирског песника, чија ће невероватно подмлађена муза компоновати своју најбоЉу зрелу љубавну поезију тек у далеко поодмаклим песниковим годинама пуних три ста година од онога дана када је Херик угледао овај свет. Као и то Јентсово песеит“ тво, тако су н Херикови позни љубавни сти хови сасвим у овом свету, на овој лепој зе мљи' на којој би да продужи сласти ужи вања потпуно занемарујући обећања неког другог света после смрти којему би се, као свештеник, Херик морао радовати. Као код Јеитса, то је мали позив на оживљавгње страсти, обамрле од човекове старости, као у Хериковим стиховима упућеним њетовој љубавници: Помози ми, чаробнице, Моја вило, свемоћнице: Стар сам да бих упражњаво Што сам некад обичав'. Избајај ми сува бедра да к'о некад буду једра: да л' постоји чаролија да у нози плам засита> Езон знаде (књига пише) Кунпке што за подмладише: нађи лека (ако знадеш) да свенулом снаге дадеш кбм и јесте жеља жива. само тебе. да дарива.
"(Својој љубавници / То На Мазте5о), или пак убедљиво уверавање упућено драгани, витални стихови поноса, исконске снате и оптимизма, вера у неуништивост Љ„убави као и она Јентсова (Да пламен из бије и из мртвог камена: — Свуд љубав може ла никне / у млазу снажном да пик. не):
Коса ми је седа, твоја црна млаћа,
И радост ће наша због тог бити слава, Јер опречност крајња уживање. рађа: Са слике је нама та истина знана,
Гдг Венера стоји крај древног Вулкана
(О својој седој коси / Џроп На Отау На)
· Кво што се Херикове световне несме.из
абирке »Незретдез« држе овога света, та-
ко су и Херикове тзв. побожне песме дале0 од мистике и хришћанске теологије, Херик. се обраћа богу или као добром прија“ тељу са којим разговара на равној нози иди пак, као дете свом добром и вољеном опу без страхопоштовања, топлим, људским стиховима нежно и незлобиво (Као што ће се око двеста година касније Блејково детешше (МаШат Влаке) у „Песмама невиности" (Зопшз оР Тппосепсе) обраћати блејковском богу);
Ко' дете пред тобом стојим
И рукама машем својим
Што од силне студи зебу.
Ја их дижем твоме небу:
Благослови смерног мене
Наш оброк и окупљене. 2;
Далеко од мистике п интелект лима енглеских метафизичара, Херик, дакле; не: ма змбиција да осваја широка пространства мисли и да мери дубине психе неизмерне. У правом ремек-делу кратке песми“ не — којој уз Бернсову (Кођег; Вшт5) јел ва да има равне у британској поезији Херик се чврсто држи добре старе земље и уских оквира своје омиљене теме, чвр: стог тла енглеског села. живота онаквог ка квог га је тамо упознао, и љубави онакве какву је прижељкивао и какву је зацело и. доживео. Ти његови стихови, уобличени у право савршенство минијатуре · набијене бујном и истинском лириком, потквасали страшћу, подсећају — како неки критича» ри лепо запазише — на најлепше филигранске рукотворине од злата какве је Херик знао да искује у радионици свота стрица. То је савршенство јасне, прозрачне, сажете и језгровите песмице, изражене језиком који је у највећој тада могућој а био близак народу.
оезију Роберта Херика, тог истинског „уживаоца у малим стварима, тог љубитеља добре капљице и доброг друштва (какво је ретко до њега навраћало), коју су станов“ ници његове парохије знали наизуст и усмено преносили с колена на колено још ду“ го после песникове смрти, Херикови савре“ меници увелико. су потцењивали. Занемаривана готово 150 година, она почиње добијати праву оцену вредности тек у раздоб~у енглеског романтизма, дакле крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века "(да споменемо само неке: Шелија и Китса, који су се одушевљавали Хериком), да бе џ деветнаестом столећу доживела велика "признања. посебно код песникиње Елизабете Барет (ЕНхађећ Вагтен) и песника Свин берна (АЈгетпоп Зултђигпе). На тој висини Херикова лирика остала је и данас у про. цени енглеских књижевних коитичара и пе "сеника, посебно код Роберта Грејвза (Кођет Сгаув5), водећег енглеског песника дамаш“
Ранка Куић
| ДЊИЖЕВНЕЦОИНЕ 7