Književne novine

ће =

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ И ЊЕГОВА САВРЕМЕНОСТ

ПРОПУСТИ који се често данас праве у ревалоризацији вредности културног наслеђа, као и за мостављање одела у прошлости вишеструко се негативно одражавају у развоју савремене културе п књижевности. Народ који уме благовремено да скрене пажњу ма вредности свог културног наслеђа 1) постаје самосвеснији свог наџпионалног, односно дру-

штвеног бића, своје улоге, свог

позива и своје историјске одтоворности пред собом и другима, 2) боље одржава своју незави. сност-и мање је подложан туђим мепожељним утицајима, 3) зрелије се односи према својим задацима им стварима од којих зависи њетова, егзистенција, про света ауховна, 4) брже се п боље оријентише у свим ситуацијама, су“ кобима и недаћама, 5) ефикасније пружа помоћ својим пријате. амма, и савете својим савезницима и, најзад, 6) духовно је изграБенији, темељитији, карактерно постојанији, мање склон међусооним · распрама и раздорима, спремнији и способнији да критички прима ми примењује туђа искуства, да прихвата новине у КМАТУВНОМ, техничком и књижев. ном развоју и на тај начин, фи. зички и духовно виталнији, снажнији ни отпорнији према свему што му се испречује на њетовом историјском путу.

Значај културног наслеђа је вешеструк, поготову књижевног ни уметничког уопште. Ако данас једно књижевно дело које обраћује савремене теме ми мотиве упоређејемо са самом стварношћу да бисмо на неки начин уста» новљавала _ адекватност његове интерпретације те саме стварно, стип аруштвених збивања У ЊОЈ, нашу представу о прошлости пемамо са чиме упоређивати ако не са оним што је ту прошлост по. кутало да сачува Од заборава. да. је фиксира, интерпретира и нама преда У наслеђе као отисак дРру“ штвене свести о минулом периоду, као отисак његове културне им креативне способности. То на сдеђе, дакле, остаје као мерило истине о оном што нам је претходило. доказ о његовом постојању, нашем корену и нашој пер. спективи. Према томе,. наслеђе нам служи и као оријентир У кретању ка будућности; не оријентир који ће одређивати нашу маршруту, већ који ће помоћи у изналажењу онога што треба да. поникне на темељу нашег властитог искуства и спознања. Оно, пак, неће моћи бити ни прихваЊено ни употребљено корисно ако нисмо спремни да. максималћно радимо на усвајању нових културних и цивилизацијских тековина и ако не будемо критички сагледавали и опењивали плодове тог самог наслеђа. Основу таквој критичности мора да пру“ жи једно ново осећање света и наше постојање у њему; то 006 ћање храну може добити на изворима оког универзалног, ЉУА" скогт, аатруистичког, ослобођеног свих националних, расних, идеолешких и других предрасуда, противном, можемо бити жртве свог етонстичког заноса, спутани пре нето кренемо У било какву акцију, разједињени пре него и момислимо на потребу уједињавања сната.

Критичност која је неопходна у опењивању властитог културног наслеђа незамислива је без оног континтента сазнања _које пружа упознавање са културом о књижевношћу других народа. Масталом, онако како су дела. Ааругих књижевности, посредством разних утицаја, прелазила У до= мен наше књижевности, ире света путем превођења, тако су и дела, дакле део нашег културног наслеђа, прелазила у домен АрУ" тих књижевности, И на једној и на другој страни та дела су сра сла са културном баштином У којој су се појавила им као изра. зита потреба њеног даљег раз воја и тежње да се књижевност и свет прожму хуманим идејама пц вредностима, и стога је сасвим разумљиво што су У таквом је динственом књижевном организа“ му, који само привидно има транице, писци из прошлости исто премено савремени, присутни че. сто не мање од савременика, 1

са већим дејством на свест чита“ лаца, Узмимо, на пример, једног

Гетеа, Балзака или Тол“ ој култури не једног Његоили Андрића.

Дантеа, стоја; они су у наш мање присутни од ша, Мажуранића

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

ДХодамо ди томе чињеницу да су дела ових пи других великих цисаша дубином захвата појединих Људских проблема, догађаја, на» вика им страсти н универзалнијим третпрањем онога што на. нов на. чин постаје преокупација савременог човека, истовремено и Оли-. жа данашњој публици, онда ће нам још јасније бити у којој мери су та дела као саставни део културног наслеђа присутнија п функционалнија у савременом друштвеном и културном животу од многих других која узалуд но претендују на савременост и актуелност. Не ноказује то само податак да су та дела м данас читанија од савремених, већ и број филмова и телевизијских се. ршфа сниманих по њима п мноштво тледалаца која не пропуштају прилику да се и посредством нових комуникационих средстава. упознају са лепотом и вредношћу тог књижевног и културног на» слеђа, Отуда и закључак да кул турно н књижевно наслеђе не смемо третирати као нешто што је додатак савременој култури, њен привесак, орнамент, већ та морамо примати и опењивати као нешто што пуасира и у савреме ним токовима културе у целини,

Све до недавна нисмо били свесни извесних вредности нашег културног наслеђа како у књижевности, тако и у области сликарства, вајарства, архитектуре. Наше средњовековно сликарство, на пример, пре су у правом светАу видели и оценили странци не то ми. Не би требало то, опет, схватити трагично, јер ће се, можда, пи убудуће дешавати да У нашој култури странци пре уоче нека дела и њихове особености нето наши стручњаци за поједине области, Све то зависи од степена културе и сенсибилитета, од самопоузлања посматрача и оцењивача појединих дела. У много чему нас је пратио осећај инфериорности у односу према друтим културама. Питање „Шта ће рећи | кнегиња> било.је често присутно у свести нашег читаоца, посматрача, критичара п битно је утицало на суд о делу.

И данас, на жалост, имамо примера да се н неки веома културни људи и писци нехатно или потнењивачки односе према вред. ностима традиције, које, наравно, пе треба ни потцењивати. Код неких је по среди неразумевање 38. те вредности, код других лажни авангардизам, потхрањен каткади љубомором према ствараоцима У чијој се сенци налазе. Такви појединици понекад су у ситуацији да успоравају процес ревалоризације минулих дела или, с дру: те стране, кад их на рад подстичу болесне амбиције и националистичка сујета, праве величине од минорних писаца м тако натруњују књижевно и културно наслеђе, криво га и смешно при. казују — и наносе штету развоју савремене културе, јер понекад, млађе писце наводе на странпу» тице, на застареле, фолклорне ма» нире писања м стварања.

Наше културно наслеће је објективно онакво какво је мо. тло бити у средини која је пет стотина тодина била под туђим ропством, лишена права на свој мапионални и културни развој. Треба, међутим, рећи да то културно наслеђе није било изуча» вано довољно или је третирано површно. У новије време приме тан је динамичан развој институ, пија које се баве проучавањем културног им књижевног развоја, тотово у свим републикама, Ипак, “ целини узев, изиледа да се у ЂБосни и Херцеговини у том по гледу ОТИШАО понајвише напред и да смо као резултат добили миоте лрагоцене књижевне пуб,

диканије. Но, и поред тога, ваља, нагласити да су нам уста пунија. лепих речи о потреби рада на изучавању тог књижевног и културног наслеђа (него руке посла конкретног на унапређивању система проучавања тог захвалног подручја културе, Ми још у ствари нисмо упознали стварни обим тог књижевног и културног на слеђа и наше представе о њему најчешће се ослањају на туђе судове, а не на властито читање и проучавање.

Нећемо претерати ако устврдимо да однос многих наших сре. дина, а и читалачке публике у мајвећем делу, према књижевном и“ културном наслеђу није добар. Многобројни су разлози што се дела нашег наслеђа не објављују правовремено. Први је у томе што су многа од њих недовољно или слабо проучена, а слабо су н проучена, јер су често неприступачна по архивама и библнотекама које располажу раритетима, Издавачи се, с друге стране, жале да нема ко да финансира њихово издавање, а књижари да. код шире публике нема довољно интересовања за њих. Критичар ће додати да у свему томе има стихијности, неумешности у кул турној пропаганди, итд. Све у свему, пробдем није нимало јел ноставан, али је, захваљујући ми све бољим техничким, односно трафичким могућностима, решив, и стета остаје задатак да се објављивању дела из нашег књижевног наслеђа пружи одтоварајући третман, Ту би институти за књижевност мотан им требало да имају одлучујућу улогу.

Обично се дела старије књижевности објављују у научним издањима, којима шира публика није наклоњена. Та издања су претежно веома скупа, па и с те стране неприступачна. Препоручљиво бин било да се нека ОА ТИХ дела појаве у популарним издањима и у већем тиражу, од којег издавачи мначе зазиру. Прими тивна калкуланија у производ. њи и пласману књиге која преви. ђа стварну културну вредност књиге п њен учинак у савременом културном развоју неспојива је са мисијом штампарства, књи жарства и културом у целини.

Мостоји низ тешкоћа у при

ближавању књижевног наслеђа савременом читаоку. Једна од

њих је у томе што читање стари. је литературе захтева веће напо. те. Језички и стилски она је осе1но друкчија од модерне и често је савремени читалац неће ис правно схватити. Томе доприноси и наша неспремност за ту врсту текстова, о којима у школи и није било много и темељито речи. Нова књижевност је у том ло тледу у неупоредиво бољој ситуацији. Она, додуше, такође наила. зи на. препреке, јер се не изучава довољно У школи, нити се нове тенерације упућују у њене тајне, али средствима израза и

начином _ резоновања _ модерна књижевност је читаоџу ближа,

разумљивија, а и штампа, радио п телевизија о тој књижевности чешће товоре и на њу читаоца упућују.

Можда не би згорег било поразмисанти о томе да наша старија књижевност добије неку врсту популарних приручника ко. ји би играли улогу водича. За право разумевање тих дела, разумљиво, морају се имати одре. ђене теоретске претпоставке, али великом броју читалаца мора се приступити с гледишта да теоретско проучавање у посматрању и читању уметничког односно књижевног дела може бити од велике користи. Најзад, циљ је да вредности књижевног наслеђа пређу из круга научне књижевне интерпретације у свест шпо је могуће већег броја читалаца, а онда и теоретичари и критичари морају имати на уму да је поједина издања неопходно усклалити са могућностима и потребама читалачке публике.

Драгутин Вујановић

„а

СЦЕНА ИЗ СОВЈЕТСКОГ ФИЛМА „РОМАНСА 0 ЗАЉУБЉЕНИМА"

АНАРЕЈА МИХАЛКОВА КОБЧАЛОВСКОГ

· них дјела из

СА ИЗЛОЖБЕ НАДЕЖДЕ ВИТОРОВИЋ, ОДРЖАНЕ У

„ПОГЛЕД ИЗ МСТЕ РАВНИ"

МАЛИ ЕСЕЈ

ТАЛЕРИЈИ ДОМА ЈНА —

Романи млађих и непознати јих аутора

СВАКО пресућивање у литера: тури, готово жиријско надтласавање н надметање, нагодбе ни са. сурово је и штети на неки начин Литератури | непосредно, јер дјела сврстава по црти извјесне измишљене илузионе надмоћи запостављајући, наравно кад одбоацимо и разлучимо и одвадимо условно колико је то год могуће а могуће је, лоше од доброта, разноврсност литерарних дјела, њихову вишезначност, несводнвост на један план па и план искључиве вриједности, итд, Но у тим приликама пада пријека пресуда и ту се онда нема Куд! Једно Ајело се изгласа мн попне као у спорту у врх пирамиде добивши прелазну тријумфаторску заставицу а сва друга ОМА прескочена нако то не заслужују. Тим прије што се, рецимо, ми сам жири изјашњава у претходном поступку о избору неколико дјела у шири, а затим најужи избор, при томе констатујући приближно уједначен квалитет одадра"; којих онда ваља одабрати боље и најбољег, По сао мучан, тим прије што рецимо _ Награда критике ревије НИН више није награда коју додјељују искључиво критичари него н писци који се тим послом пе баве нити су се кад бавилл.

Ипак, тјешимо се да ни јел на награда није коначна и Ла је и над њом исукан мач времепа које ставља све на провјеру па им награде и награђене и не награђене, Вријеме је у том сми“ сау доиста љекотворно и спасоносио. И већ данас, кад овлашг прелетимо 1 списак награђених дјела у појединим _ годиштима, лако уочимо да је један дио већ полузаборављен, а да су друга, којих нема на листи, истрајала. Уосталом, нема Оезтрешних 02 уука па, срећом, ни у литерату. ри. ма“ | , Пријашњих година, колико се сјећам, помињао сам роман А. Тишме „Књига о Бламу“ или роман Б. Петровића „Долазак на

крај лета", којима је матрада измакла тако рекућ за . длаку,

нам „Уходе" Д. Сушића, итд. дакле дјела све реномираних пи саца, овога пута искључиво су на тапету романи писаца који се не могу похвалити претхол ном историјом или репутацијом. Ријеч је о романима младих 87 тора, нли чак њиховим први јенцима, боље речено: аутора недоволто у широј књижевној јавности познатих и афирмисаних, Ајела ових и оваквих писа-“ ца у правилу, по сили инерџије, остају у запећку јер их не препоручује име, По нашој ста. рој навади и конвенцији, ми још Како до тога држимо.

Ријеч је прије свега о роману „Путовање Владана Бојовића" извјесног Александара Миодрага (изд, Матице српске, Но. ви Сад, 1974), писца — рођеног 1943, на Корчули, а живећег У Задру, коме је ово, по свему су. дећи готово, једини објављени текст. Овај роман 'је освјежио, подмлаадио нашу свакодневну литерарну рутину, унијевши у њу дах њежности, спонтаност, који струје из редака овог КулТИВИ“ сано писаног дјелца грађеног ма истинском осјећању свакоднев-

пог | нашкогт живљења тј. жив љења. свакодневних | људи | око

мас које тотово и не замјећује мо како ваља док их нам лите ратура не открије. Један Од сва: кодневних житеља је и професор у провишшији, пзвјесни Владан Бојовић, који, у пеужтатку

љубави и разумијевања међу љу• дима, приклања се мачкама њима поклања сву своју мнеио трошену људскост и осјећајност, Путовање В. Бојовића у Италију једног љета, туристичко нара“ вно, тек је једна уобичајена спи зода путем које откривамо не урастеничну личност поменуто“ професора, али и њетову богату а потиснуту" (скровиту) осјећај ност, коју он не зна нашта да џпотријеби _ јер у тијесним 0 вирима и оковима своје свако дневице не налази погодан 00 јекат. Бијег од штурог и оскуд» ног живота на који је осуђен, п Од самог себе, од усамљености, тривијалности, трагање за испуњењем неког сна о животу, тро» шење нагомилане запретане ду шевности — то је инспирациони мотив овог романа који и нехотице лијечи наше познате ком плексе да литерарно не умијемо товорити (и представљати) ствар“ ност, ону непосредну и свакодне вно живљену, без патетике; ла жне мелодраматичности мили пак радикалне критике или гнусесобе. Миодраг у своме роману идо средњом линијом, између крајно“ сти, и по томе његов роман, и по одуховљености стила, а привидно једноставан и ненападан, јесте упутан за нашу текућу литерату= ру, посебно за ону која се све више вољно окреће свакодневно“ сти.

Ништа мање на свој начим занимљив п угодан је и роман М. Попадића „Криво глатоље" („Свје тлост“, Сарајево, 1974), у коме, п поред извјесних длитерарних не равнина, има толико одуховље• ног живота да је просто чудно вато да жири НИН-а није имао слуха за његове изврсне квали“ тете, за његов једри херцеговач“ ки језик, за испољено осјећање животности, за ововременост Ко ју аутор танкоћутно препознајо и исписује, итд, Попадић носталтично оплакује одлазак са сцене нашег патријархалног домаћинског свијета на селу, а јези чка префињеност с којом то чи. ни, препоручује ово дјело паж њи свих Оних који нису изгубили изворан осјећај за аутентично литерарне вриједности, _

Требало би на овом мјесту такође упутити и на роман „Смијамаште". И Калача (,„Свјетлост“, Сарајево, 1974), који на особен, сатиричан начин, а путем језич: ких карактеризација личности, слика један послијератни исјечак нашег живота: епизоду _ стварања и распуштања сељачких рад них задрута,

У серију занимљивих експеримената с потенцираном савременом заинтересованошћу за свијет који су у свој својој збиљи око нас врти и врзма јесте и Ро ман _ „Загрепчанка“ _ Бранислава Глумца г.

Све у свему, савремена тема, тема нашег живота, литерарно вјешто п на одређеној висини при мјењена, све је замјетније заступ“ љена у роману сх језика, и права. је штета што се то не уочава м не уважава. Не заборавимо да је сваки други приступ — из прошлости, путем мита и са, — у прави ау мање ризичан и лакше пробав“ див, те је изравно обраћање ствар ности тежак испит за писце и кад га. већ он положи чудновато је да. за њега ' немамо довољно слуха, и чуда. Умјесто да буде обратно, супротно, Да наша пажња буде окренута таквим дјелима као под“ стрек овима који ће за нама До“ ћи, и који неминовно и долазе.

Ристо Трифковић