Književne novine
„неке ставове п
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
Арне Мердок |||
и црни принц
ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНИЦА Ајрис Мердок „веома је позната м добро примљена и од критике и од читалаца. Објавила је до сада десетак романа и драму „Тврда глава" у сарадњи са Џ. Б. Пристлијем. Њени новији романи као што су „Саучајни човек" или „Сасвим частан пораз" наишли су на добар пријем код критике у Енглеској и Америци. Ове године објавила је и роман „Света и профана љубавна машина" који се бави вечним проблемом односа мушкарца и |жене. Код нас, колико ми је познато, преведена су само два њена романа „Девојка Италијанка" и „Кула од Песка".
Прошле године изазвала је ве лику пажњу романом — „Црни принц“ који. свакако спада међу боља прозна дела у скорије време написана на енглеском језику. Композиција овог романа је сложена и већ на први поглед можемо уочити пет различитих делова, од којих је један — роман у роману. Први део је назван „Предговор уредника", наиме, извесни П. Локсијас, уредник књиге о Црном принцу, представља се као пека врста „другог ја" Бредлија Пирсона, писца и главног јунака ове књиге. Он Пирсонову књигу назива љубавном причом у оном површном и дубоком смислу те ре чи. Требало би да схватимо како је човекова борба, његово вечно трагање за мудрошћу и истином — љубавна прича у ширем смислу. По Ајрис Мердок уметност је судбина и проклетство, а то 12 она била и за јунака њеног романа који није случајно писац.
Други део романа је поново у облику предговора, овога пута од стране Бредлија Пирсона лично. Он нам објашњава свој припољедачки поступак и истовремено нас мтућује у своје детињство, своју прошлост сге до тренутка када почиње радња романа. Ајрис Мердок као да жели да постигне што већу илузију аџтентичности, стварности, а истовремено жели и да нам разбије сваку илузију о томе демистификујући сам поступак писања пи компоновања романа. Наиме, у трећем деду књиге који је у ствари роман у роману названом „Црни принц" (поднаслов „Светковива љубави"), „аутор" тј. Бредли Пирсон, рашчлању је све могуће начине на које је мо тао да започне свој роман иронично их коментаришући. На крају се одлучује за звоно на вратима и појаву Франсиса Марлоа, бра та његове бивше жене.
Иначе, врло уобичајено за траЂење драматичности код Ајрис Мердок су управо телефонски лозиви ишли звона на вратима која су по правилу од судбоносног значаја. Овим средствима се она послужила и у овој књизи и ми знамо да ће свако будуће звоно огласити неки преокрет у збивањима. Али то сазнање никако не смањује напетост, јер су преокрети по правилу брзи и неочекивани. Одмах у почетку може се уочити још један елеменат у попповедачком поступку Ајрис Мердок, а то је успоравање радње, дужи и крађи излети у описе, објашњења, што је давнашње средство за. постизање занимљивости и налетости чиме се одржава стална пажња читалаца.
Четврти део је иронични пост«екриптум главног јунака, Да би иронија била још већа ми знамо да се он спремао да напише фаоберовско ремек-дело, опседнут + деалом перфекције. Међутим, живот се брутално уплиће у те припреме и он уместо да покуша да постигне свој идеал бива уплетен у разне догађаје и у суровом климаксу осуђен за убиство које није починио. А пети део састављен из четири изјаве четири лика романа, четири дгата регзопас, које смо до сада познавали саммо кроз очи и речи Б. Пирсона. Сада се сваки овај лик представља својим речима, кроз монолог, што је зрло присутно у модерној прози. Мтас гледања се мења, сада опн које је Пирсон оцењивао, дају изјаве и своја запмкања о њему. Свако то чини на себи својствен начим и свако од њих има потпуно различито мишљење о Пирсону м њетовом „злочину“. Франсис Марлоу који је постао психолог, рекламира у тој изјави своју нову књигу „Бредли Пирсон, параноик из папирнице“, а Бредлијева бизша верна ученица са књижевним амбицијама даје књижевно-теоријску анализу Бредлијеве књиге. Није нам био потребан још и уреднишков коментар да бисмо схватили да су све то лажи по само реклама. Ајрис Мердок је кроз ове монолоте показала релатив-
'ност људског: љубави, пријатељ
ства м саме уметности. Читалац је стално У активној улози јер је приморан да врло често ревидира поново процени
оно што је чуо.
!
Књига је стално трагање за истином. Бредли на једном месту каже: „Постоји вечна дискрепанција између самосазнања које стичемо кроз објективно посматрање себе и свести коју субјективно имамо о себи; то је јаз који нам вероватно онемотућује да дођемо до истине,"
Овом приликом не можемо посебно говорити о заплету у роману који је, треба напоменути, мако сложен, врло успешно азведен. Важније је што се у овом ооману аутор суочава са неким важним питањима која су је одрана окупирала. То је био роман „Под мрежом" којим се уврстила у контроверзну групу младих енглеских „тневних" писаца. Од тада она је дала разне лефиниције улоге умет-
АЈРИС МЕРДОК
ника. Говорила је о сложеној напетости укљученој у уметников дуг форми, јер сматра да уметност мора да има облик док живот не мора, н морална обавеза уметника је да прикаже „ствар. ност у свим њеним необичним али могућим видовима". Уметник ј= сличан љубавнику који допушта другима да постоје кроз њега. Мисао стара, платонска. За нас је
занимљиво међутим што је она м овом роману и симболички
(стално нас подсећајући на ХамВјаск Рипсе .— В. Р. Хамлет и Шекспир — приповедач) остварила ове ставове у добру прозу. Симболика је у књизи можда некад прегласна. Хамлет је као главни симбол присутан већи у самом наслову, он је Црни принг, али то је и Џулијан, Пирсонова љубав, када се облачи у данског краљевића. То је и Црни Ерос, извор љубави и уметности, ни сам Бредли Пирсон чији се иницијали на енглеском. језику, нимало случајно, поклапају са насловом В1јаск Ргшсе — В. Р. Хамлет и његов творац се често спомињу м директно, јер Пирсон објашњава ову велику трагедију Џулијани. Интерпретација Хамлета. сасвим лична. Пирсон сматра да је м ЖХамлету Шекспир више рекао о себи него у сонетима, „он је учинио од кризе сопственог пдентитета централну тачку своја Уметности". Ма како нам била занимљива. или не оваква објашњења Хамлета, она имају функцију у самој радњи н у ликовима књите. Пирсонова љубав према младој Џулијани је судбина уметника она јесте књига, књига коју он мора да напише. Књига је њена деификација.
Да би још изоштрила питања 0 природи уметности она је насугрот Б. Пирсону, писцу који тежи перфекцији, који пише споро, мукотрпно и сматра да је потребно дисциплиновати себе, принети све уметности на олтар, поставила његовог млађег пријатеља Арнолда Бафина, _ плодног — произвођача. бестселера.
Ајрис Мердок је често критиковала једностраност. ин ускост ликова у савременој прози и игтицала писце 19. века који су поштовали слободу ми недокучирост личности у сложеном свету. Међутим, док је говорила о слободи у њеним романима је много тога било исувише детерминисано, Карактери у њеним романима често имају „карактер", наличе на глумце под руководством доброг, али сувише стротог редитеља. Нарочито у првим романима, постојале су ситуације, а не ликови, механизми а не светови. У овом роману се више него обично прибаижила својим теоријским | захлевима. Ипак, поред интениознот приповедања, добре замисли, провокације мита, сложенијих, потпунијих ликова које дуго памтимо, има и даље доста претенциозкости и књишких конструкција које могу да ометају Као што 1]е Френк Кемрод приметио, свака њена књига „садржи негде у се би. дух великог романа".
Марија Херман Секулић
1 ЈУ
ЛЕТОПИС
Верди на
телевизији, Моцарт у опери
Опера као тотални тезтар биће да је измишљена за телевизију, али њена готово умртвљена, музејски овештала спценска реализација на малом екрану је неодржива ми смешна лаж, Која пе само да естетски смета, већ постаје најстраснији пропагатор сасе себе! Сетимо се преноса „Дон Кихота" из наше Опеређ Да је то тако уверио нас је и „Риго лето" ког је наша ФОеоградска Телевизија емитовала у два наставка, са солистима највише интернационалне класе, од којих је само један, Роландо _ Панерај, имао истинског права да стане пред камере! Гледали смо ту то рострасну фигуру саткану од нај трагичјиних нити, која је од своје „понижености"“, своје „сакатости“, своје „ругобе" — изградила један систем незадрживе бујице мржње, која превазилази све виђене клишее оне слатке луде која чека поклетство Монтерона да. постане озлојеђени човек! Не, Панерај је то од самог почетка! Он је од првог часа обележен, он је и пре проклетства — проклет и уклет! И ако би се са двоумљењем могло рећи да у Вердијевом „Риголету“ има најпре и највише самог Риголета, онда те двојбе нема кад је реч о овој екранизацији! У њој постоји само Риголето, јер свако одсуство њетово са екрана значило је што и незаустављиви пад У „оперу", којој су припадали сви, на челу са бајним гласом _ Маргаритом Риналди (Билда), али која је лично и сама за све време напросто — сметала. Ми се, стога, и чудимо продуцентима а и ре дитељу (Волфганг Нагел) да нису из искуства филма, који је одавно схватио да не може опстати са прослављеним позоришним зве здама, извукли одређене закључке. Но ако треба неком дати комплименте упућујемо их Телевизији која се одважила на ово приказивање, која се са много обзира и разумевања обратила мнотомилионском аудиторијуму једним уводним коментаром. Колико је овим охрабрујемо толико је и упозоравамо. Додајмо да мислимо да је „титловање" текстова нужно, јер ће тако и сами љубитељи сазнати шта се, из сцене у сцену, дешава у опери, а камоли они који се први пут сусрећу не само са делом, већ им са опером као феноменом! Управо због тота првогледајућег претплатника сва обазривост, већ и због будућности — опере!
После, скоро, две сезоне на сцени наше Опере опет један Моцарт! Иако нас његова постава, а нарочито немогућа и неукусна сценска опрема, ни на премијери није одушевила — ових дана је редитељ Јоаким _ Херц доживео са тим својим тумачењем „Чаробне фруле“ крајње неславан пријем и у Бечу — мис лимо Да је враћање овог дела У оптицај, у сваком случају, једно репертоарско освежење.. Утолико пре што нам се њиме пружила једна изненадна прилика да коначно упознамо једно ново велико загребачко оперско име: Наду Сиришчевић, Од њеног, првог, опет овако случајног, појављивања на нашој сцени, као Есмералда у „Проданој невести", прошло је више година, које значе и означавају њен стални успон, тако да се за њу данас може рећи да припада челној групи ју гословенских оперских уметника, Један кристално чист, изразито леп, звонак ми заобљен глас, не великог обима, али зато ношен једном бриљантном техником која њеном лирском сопрану даје велике 'репертоарске могућности од улоте субрета до великих тратичних херојина као што су, У овом часу, Виолета и Лучија. Све те одлике, уз прецизну и јасну дикцију,. и једну изразиту и природну сценичност, даровала је Нада Сиришчевић ин својој Краљици ноћи, тако да с нестргљењем ишчекујемо њена _ даља појављивања на машој сцени,
Те вечери први пут се у улози Сарастра појавио и Александар Веселиновић, Уз Жарка МЦвејића најчистији бас ког смо икада имали, Веселиновић се у својој, већ 20 годишњој, каријери кретао кроз најразличитији репертоар, ипак и претежно карактерног фаха, тако да је ово његово појављивање у роли Сарастра, у тој типично „певаној“ роли, морало бити и за њега самог изненађење. Одмах ћемо рећи да је то изненађење било веома пријатно, на завидној и .професионалној висини, и да бисмо се радовали ако би овај његов изразити успех имао одраза на његово даље укључивање у тзв. велики фах, јер Веселиновић, уз савесни рад, има све шансе да га успешно освоји, Слободан Турлаков
259
КЕЈТСА СА ПРОТАГОНИСТИМА МАРТИН
Пролетерски писан
Издавач „Валеки" из Фиренце, об" јавио је најновији роман Арманда Меонија, који је 1951. објавио „Девојку из фабрике", 1956. „Опсаду Фиренце". Затим је код ње та била дуга стваралачка пауза, а 1968. објавио је загонетну књи' гу „Похлепа", да би 1971. објавио „Привидне врлине". У новој књизи „Баволовој страни", протагониста је дечак који се одриче бур жоаске љубави, која је отелотворена у жени-представнику друге класе. Овај роман представља не" ку врсту сентименталног васпитања пролетерског младића. Константе, које се јављају код Меонија: пролетаријат, жена, детињство — присутне су и овде. Меони никад није био писац-про фесионалац. Послови којима се ба вио били су политичке и адми нистративне природе. Он је самоук. Његово пролетерско порекло (Прато, град у Тоскани, као превасходно раднички) и чињеница да је морао да ради — де терминишу га. Увек је био у додиру са светом радника и прожет је њиме. Међутим, његов „пролетаризам“ остаје у недотакнутој сфери детињства. Писац се непосредно не ангажује. У време за: оштреног феминизма, његова жена има анцестрални карактер. Њетово детињство ирски је виђено, чиме је осуђен да буде изван моде. Неки виде чак и мистици: зам и религиозност у начину на који писац види ралничке борбе. Мако самоук, међутим, писац тежи да његов језик одговара пре дмету. Њему је тешко „ишчупати" рукопис. јер упорно ради на стилу. (А. М)
„А. И. Чехов“ Анице Шаулић
У време кад се, поводом седамдесетогодишњице смрти великог писца, а и не само тим поводом, у Москви припрема академско издање сабраних дела А. П. Чехова (и код нас је недавно беотрадско издавачко предузеће „Рад“ штампало сабрана дела Чехова која је са _ великим _ познавањем | и зналачким критеријумом | изабрао и предговор им написао професор др Милосав Бабовић) — појављују се и дела која, не изазивајући наше прворазредно интересовање као научни приступ опусу овог изузетног приповедача. и драматичара, узимамо у обзир као својеврсне књиге оданости. и љубави према Чехову. Такву јелну књигу је код нас, крајем прошле године, у властитом издању објавила Аница Шамџлић. Реч је о књизи коју треба имати у виду између осталог и зато што је једна међу реткима у целини посвећена Чехову.
„Књига „А, П. Чехов", која се пре свега доживљава као прича — најпре о Антоши, па о Антоши Чехонте и, најзад, о Антону Павловичу Чехову — испричана крај камина, садржи три одељка: „Живот", „Приповетке и Књига о Сахалину" п „Драме".
Одмах треба рећи да се највећа привлачност ове књите крије у њеном првом делу. Најпре Антоша пред нама расте (,Детињство и почетак дечаштва су брзо прохујали испуњени више бесциљ-
дрином пи радошћу"), завршава гимназију осамосталивши се („Био је гладан, осетљив и поносит; ћутао је, трпео и радно и био по ред свега расположен да пише и мређује хумористички лист „Зечић' и шаље браћи у Москву"), а онла долазе године рада, болести, признања, улажења у вечност. Понесено.и с љубављу аџтор пише о дечаку који треба да ради зада тке у очевој радњи тле се и ма стило омрзавало, потом, описује већ познатог писца али п болесног човека који, у шетњи са Буњином, још има снаге за хумор (запазивши две женске силуете на балкону рекао је гласно; „Замислите, јуче су у Аутки убили Буњина 3607 неке Татарке", а из-
ненабеном Буњину тихо: „бут
ним напором и мучењем него ве-“
СЦЕНА ИЗ АМЕРИЧКОГ ФИЛМА „ЛЕТЊЕ ЖЕЉЕ | ОМ БААСАМОМ И ПОАНОМ ВУДВОР]
ЗИМСКИ снови" ГИЛБВЕРА
те, сутра ће цела Јалта говорити о томе"), итд.
Топлина и подет условили су неоспорни квалитет овог штива — Ма ние Шаулић. је, са тог становишта оцењујући, занимљива и надахнута, и се да је писана у једном даху. Али, истини за вољу, тај полет често снатом надмашује аргументацију и намеће утисак -површности („Колико је добрих детаља у , ебелом и мршавом', колико је боја у'промени камелеона!" — каже аутор о двема приповеткама. да би, од: мах, поводом треће, овакав свој пуком оценом „одлична приповетка“). Једном "речи, у одељцима о приповедачком и драматичарском раду, коме је посвећена већа пажња (поготово драми „Иванов“ коју, за разлику од неких познатих проучавалаца. Чехова, сматра правим почетком његовог драмског стваралаштва), приступ Анице Шаулић карактерише честа дескрипција сижеа м основне тезе дела при чему се, изузев навођења основне квали“ фикације, мало шта _ препушта, критичкој анализи. (К. -
Нови роман Брколеа Патија
Ерколе Шати је плодан | прозни писац од чијих су романа направљена већ два филма. Наравно, он не воли да му се дела екранизују, јер се тиме обично губи психолошка позадина. Његов последњи. роман „Гости замка. (Мондадори, 1974), не раскршћује са реализмом, али његов реализам оставља, доста простора сл0бодном полету фантазије и поезије. Мит и реалност се преплићу и мешају до те мере да прелазе границе збиље и чињеничности. Структура његовог романа је но ва, али то није бежање, нето давање нове димензије реалности, љуће и животније. Пати проширује новедистичку акцију. Свака њетова страница поседује своју е сенцијалност. Књига је ћудљива, бунтовничка у односу на принуду књижевног узуса.
Протагониста шета сивог римског јутра 1926, године и спази једна врата која воде на чистину и од тог тренутка. нарација оставља свет реалности и иде кораком бајке. Иза капије је ливада, иза ње замак, у замку поново нала“ зимо протатонисту, али он сада није више у 23. години него има 65. У замку се сусреће са ЧУАНИМ паровима. Тај скок у времену (на крају поново јунак има 23 тодине), без обавеза према логици, под сећа на авантуру коју би. причао неки француски моралиста из 18. века. Позадина у роману је као
"иу ранијим романима дуалистич-
ка — између Рима, у коме аутор живи, п родне Сицилије. Роман је, иначе, у великој мери ауто биографски (ДА. М)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Млић, др Дратан М Јеремић (главни и одговорни уредпих), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог“ дан ЛА. Поповић (оперативни уредник), Владимир . Предић (секретар редакли“ је), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, др Иван Шоп, Бранимкр ЏЉепановић. Техничко-уметничка опрема: Дра“ гомпр Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делнбаштћ, Енвер Њерћеку, ар Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећђен, Јара Рибникар, Душан Сковрав, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Нол Шафер, Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић, -У Аист излазио сваке друге суботе. Пена 3. дин. Годишња претплата 60, полуго дишња 30 динара, а за мпостранство дво' струко, Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне повине", Београл, Француска 7. Телефопи: 627-280 (релакии ја) и 626-020 (комерџијално одељење и 84 министрација). Текући рачун:60801-601-2089, Рукописи“ се не враћају. Штампа „Глас“, Беогрва, Влајковићева 8,