Književne novine

ЛЕТОПИС.

Италијанска књижевна летина 1974.

Крај године доноси сваковрене се и кад она истекне може мо се осврнути за њом у страху, гневу, са олакшањем или уздржаним поносом. Ипак се, пре свега, треба с пијететом сетити да нам је однела неке значајне писце као што су Алдо Палаце ски, Бана Манцини, Гвидо Пјовене и критичар Енрико Фалкуи.

Књижевна летина у Италији, 1974, била је богата већ институ“ ционализованим _ именима, која већ припадају историји књижевности 20. века. Ово нарочито ва: жи за прозу. Романи афирмисаних писаца, који представљају једну константну линију развоја обележавају 1974. тодину: „Бизелда" Касоле, „Смарагд“ Солдатија, као и романи Стефана Тере, То нина Гвере и Томаза Ландолфија.

Највише занимања публике и критике изазвала су два романа, око којих се створила чак и по ларизација у мишљењима: „Прича" Елзе Моранте и „Корпорал" Паола – Волпонија. Роман –Блзе Моранте постао је прави ,„књи жевни случај. и не силази са првог места на ранг-листи бестселера. Неки критичари сматра: ју да је „Прича“ срећан повратак старим романсијерским схемама (као што је то раније био случај са –Лампедузиним — „Тепардом"), романима који могу да нас гану, који имају личности да запреме романсијерски простор м да се памте. Аруги истичу да њена тематика није више буржоаска, да њен свет није уобичајени свет немоћи, тежње ка смрти и буржоаском самоубиству. То је но ви свет који она уводи у италијанску књижевност после 20. тодина. Изазов тог новог света (Бо) мора се прихватити и нови пис: ци (који дођу), мораће да бирају да ли ће ићи утрвеним стазама унутрашњег истраживања или ће поћи путевима обнављања. Раније је постојао напор за прилагоЂавањем, који се наслањао на есеј, експериментисање, истра: живање итд. Књига Елзе Мо. ранте, међутим, надовезује се на Аругу традицију, ширу, европску (коју је раније покушавао да следи Пратолини — „Хроника о сиромашним љубавницима", „Метело"). Она је схватила потребу да се обрати широј публици.

Волпонијев роман је „сјајно

шио сва искушења једне прозе која жели да иде укорак са авантурама и ризицима свог времена" и многи сматрају да је он отишао даље у прозном истра: живању. .

На плану есеја, који је раније имао превагу, није било богзнакаквих новина, Изашао је Сол: мијев „Рембо", затим есеји Сегреа, Луција („Несталност и 06 лик"), књига о Манцонију Епија Рајмондија и посмртни есеји Дебенедетија (који су, у ствари, од: раз серије предавања на Римском универзитету о италијанској пое" зији 20. века). Есејисти су се доста бавили истраживањима облика. романа и прозе уопште. Радило се о семиолошким истраживањима, о проблемима техничког ка рактера, о начину функционисања „машшне — романа“, о моде дима, архетиповима, схемама. Сти че се, ипак, утисак да постоји из весна неподударност између критичке делатности и прозе. Док су критичка истраживања прозе на европском нивоу — жива и занимљива, за прозу се то увек не може рећи. Али то није ни први ни последњи пут.

Најзад, своје збирке песама издали су: Антонио Порта, Андреа Азандзото, Карло Бетоки, Борђо Басани п Серђо Солмп (који је своје песме сакупио).

Драгослав Марковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган м. Јеремић (главни по одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог• дан А. Поповић (оперативни уредник), Баадимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, тијевић, др Иван Шоп, Бранимир Шћенановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Мол Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић., |

Лист излази сваке друге суботе, Цена 3. дин. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за ит странство двоструко. Диса издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакцијај ни 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун:60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 8.

Божидар Тимо-

ПРОБЛЕМИ _

Наставак са 1. стране

ловитији, то је и прекид са оветом детињства нагаији и болнији. Онај који је успео да и преко пубертета изнесе неокрњен свој свет маште, који је први услов за стварање, има за ово да захвали како снази своје урођене креативности, тако м повољним условима средине.

Остављају за тренутак по страни праве уметнике, обраћамо се занимљивом свету тзв. наивних уметника који су успели, не знамо увек како, да сачувају свежину дечјег стваралаштва м када су прави, они су у стању да ову способност одрже шелог живота, Дејство њихових ликовних остварења на гледаоце објашњава се „препознавањем“ у гледаоцу, и у њему самом присутних, а онда изгубљених или закржљалих способности да се непосрел но изрази. Разлика између тзв. наивца м зрелог уметника јесте у томе што се наивац не развија већ остаје исти, фасциниран сопственом дечјом фантазијом. Наивац који се развија, мења стил м садржај свога стварања и то из спонтаних разлога, није више наивац већ постаје зрео уметник. 3 Психоаналитички приступ стварању зрелог, признатог уметника неминовно истражује дина мику његовог несвесног бића. Извори стварања су за Фројда најчешће неразрешена Едипова ситуација из несвесног, за Јунга индивидуално и колективно несвесно уметника, за Кубија пред свесно. Иако Фројд главни извор несвесних фантазија налази У свесним сећањима која су морала потом да буду потиснута, и он, као касније Јунг, допушта могућност да је један, и то мањи део, фантазија формиран у не свесном, пребивајући у њему, већ од почетка, дакле фантазије које би биле филогенетског порекла, нека врста „архајског наслеђа". Јунг опет говори о душевним ста њима у човеку када спонтано или под утицајем терапије долази до отклањања потискивања У индивидуално несвесном, а када се помаљају индивидуа и колективна паонха међусобно сливени и када пре тога потиснуте личне фантазије бивају замењене сасвим новом врстом фантазија које имају обележје колективних слика које више не воде рачуна о простору и времену, показују телурске, лунарне и соларне аналогије, испуњене су митолошким и религиозним мотивима, имају једном речи космичке квалитете универзалних архетипова. До ова-

квих универзалних слика, осим ·

уметника могу доћи и обични људи, али у необичним околностима као што су: интоксикације (унутрашње. или спољашње), визије, халуцинације, нека душевна љења, снови ИТД.

4) Циркулација садржаја колективно несвесног и индивидуално несвесног према предсвесном и свесном је, мора се претпоставити, живља, динамичнија другачија код уметника него КОД обичних „људи. На ову живљу циркулацију садржаја код уметника, морали су утицати како негативни, тако и позитивни ДО живљаји у детињству, Јер као што тешко можемо замислити шеког одличног уметника који није имао никакве трауме у детињству, никакве. сукобе са околином (које је он морао онда доживети квалитативно другачије него остали), никакав страх који је доживео због ограничавања или спутавања испољавања ње тових нагонских тежњи (пре све

га оних сексуалних и агресив-

них), при чему постајемо свесни да је уметник умео боље од друтих људи да из ове лаве и наноса негативних доживљаја произведе и да даље производи зрна бисера, не треба мислити да умет ник постаје то што јесте на вол-

ЕКСПОНАТ СА ИЗАОЖБЕ СЛИКА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

Психоанализа и креативност

„лшебан начин претварајући само прљаве метале у злато. Позитивни доживљаји у детињству, као што су: причање бајке деци, при-

"чања о прошлости народа и породице на спонтано епски начин, тусларење, присуство боја у ку ћи, цртање родитеља, пластицирање, музицирање, измишљање оригиналних игара, уопште све оно што једног пили оба родитеља, који не морају бити пикакви уметници, било у којој ситници одваја п разликује Од Људи У околини, може створити у детету први подстицај да својом урођеном креативношћу отпочне „индивидуациони _ процес" _ будућег уметника,

5) Што је већи уметник утодико више носи у себи, да душевном, а можда и телесном плану, оба пола; њетов Анимус и Анима, вечни Адам им .вечна Ева У сваком од нас (да говоримо Јун товим језиком) у равнотежи су, подједнако су добро развијени. Психоаналитичари _ сматрају ла изразита бисексџалност, која је својствена деци оба пола до пу> бертета, може и даље, преко пубертета и у току целог живота. да. траје и то онда када није разрешена Едипова ситуација. Овакво стање код обичног човека доводи до тешких неуроза и перверзија, код уметника до изванредног стварања подједнако ус пешних ликова · мушкараца и жена.

6) Фантазија уметника је нека. врста „заштитног природног парка" која штити уметника од ФРУ страција спољашњег света, јер према психоанализи, уметничко стварање је сублимисана компензација основних нагонских жеља. које су остале незадовољене због препрека које су дошле из уну тарњег или спољашњег света. Пошто, дакле, нема уметника без фантазије, а погонска снага фантазије је, за Фројда, незадовољена жеља, нема уметника без незадовољене жеље. Нема ни оби чног човека без незадовољене жеље, али начин на који уметник непрестано од детињства носи у себи потребу да сублимира ту незадовољену жељу, говори за специфичност и овог начина и ове жеље. Уметник је још као дете морао или интецзивније не то други да доживи „рајску сласт“ остварене жеље, или опет на много јачи начин него други да наслути сласт неостварене же ље. О каквој је жељи заправо реч, дискутује се у разним аналитичким | школама _ различито. Највероватније да је код свих реч о истој жељи, или, ако хо ћете, пражељи свих људи. (По некима ово „сећање" треба да се односи на блажено стање у мајчиној утроби, по другима на сим биотичку везу са мајком у току првих месеци дојења. За друге опет ово је „подсећање" на стање преегзистенције и присуства Целине!) 7) Сваки уметник је неуротичар — тврдио је један од кла сичара _ психоанализе _ Вилхелм Штекел, а за њим и већина каснвијих психоаналитичара до данас, Ако је ово и тачно морамо уочити јасне разлике између обичног неуротичара и неуротичара„уметника, Обичан неуротичар је до те мере спутан својом неуро. зом да је управо лишен, у ширем смислу, било какве креативности. Он постаје роб тзв. „принуде понављања“, он је фиксиран и слеђен за неки ранији ста дијум у своме развоју, његове фантазије су монотоне и исте, И док обичан неуротичар губи поверење у себе, окреће се од спољашњег света и повлачи у „кулу од слоноваче", затварајући врата за собом и својом, од сада јаловом неурозом, будући уметник, који се такође окреће од света м сам постаје сумњичав или не пријатељски према њему расположен, али не само да задржава,

М ГАЛЕРИЈИ КУАТУРНОГ ЦЕНТРА БЕОГРАДА

" муланс у

већ и јача поверење у се бе, стварајући сада нов свет. и тако док један живи свој свет

фантазије, други та сублимира,

ојектује и екстериоризује, до: носећи свету плодове свога, окретања од њега, Ето примера два Јанусова лица пркоса.

Можемо да изведемо и даља поређења. Док пнеуротичар пир. кулише само једним каналом и то најчешће запушеним, уметник, и онда када је неуротичар, циркулишше преко два канала који имају везе један са другим, слично спојеним судовима. Преко једног канала уметник се У спољашњем свету може, мада не мора, да понаша као сваки обич. ни неуротичар, али зато преко другог канала, како каже Крис, он лако прилази материјалу Ида, а не буде од њега савладан и има способност вршења сразмер“ но брзих промена нивоа психичких функција, што му све зајед; но омогућава стварање, ,

8) Психологија уметничког стила врдо је мало до данас објашњена, Занимљиво је да се баш стил уметника показао као најотпорнији према свим врстама конфликта и да он чак за време најтеже психотичне регресије У метника остаје недирнут. Такође после стања збуњености и дезоријентисаности СТИА се најбрже враћа код уметника нао пређашњи ниво, Претпоставка је да је један овако чврст аутономни спој морао бити стечен врло рено, ако треба да је произашао из још ранијег душевног _конфликта будућег уметника, Тако, на пример, сматра се да је спе цијално когнитивна функција која припада песничкој вештини могла да буде стечена тек онда када је код детета палеологичном коришћењу речи могло бити придодато ми логичко значење речи, што се обавља на крају друге тодине, Из овога би произлазило да уметности које не почивају на речима, вероватно су повезане са обдареностима које су још раније стечене и које би, по психоаналитичкој терминологији, биле везане за анални стадијум У развоју детета.

9 Психоанализа каже да је богата динамика нашег нагонског живота, који се већим делом одвија несвесно, мањим свесно, У основи живота и обичног човека и уметника, Разлика између обичног човека и уметника је у томе што док обичан човек једну трећину својих нагонских тежњи потискује, другу трећину сублимира, а трећу задовољава у реалности, код уметника. се претпостављају теже фрустрације у детињству које су рано спречиле жељи да дође до свога реализовања, подстичући овако уметнички развој, који онда није ништа друго него компензација за недоживљено и шеиспуњено. Ове жеље често су сексуалне природе и при већ постојећој конституционалној — хиперсексуалности, ова сексуална енергија даје будућем уметнику корисно гориво у сублимацији стварања. Хипертрофирана фантазија уметника настала је, дакле, кар компензапија на терену раних лишавања, са циљем да се уметник ове хипертрофиране фантгзије привремено и пролазно ослободи преко објављивања онога што је створио. Исповест уметника кроз своје дело може бити признање, жалба, често освета и протест. Уметник је врло ретко када задовољен објављивањем само једног дела, По нашем мишљењу то је зато што када се нека насушна потреба детета, а то је пре свега његова потреба да буде вољено и прихваћено, на време не задовољи, она се више никада не може да задовољи. Вечита глад уметника за пропуштеном приликом користан је сти-

у стварању које никада не престаје,

10) Анализа карактера уметника, делимично и њетовог дела, открива читав спектар стално присутне дечје психе у одраслом уметнику. Овај спектар садржи етоцентричне елементе (нарцнстичко-ексхибиционистичке), деструк тивне (садо-мазохистичке, 'односно агресивне ин аутоагресивне), комплексне (преедиповске и едиповске), па све до познате црте дечје радозналости и несталности. Ако је овим: тезама уметник од стране психоанализе доживео по неко изненађење, можда и непријатно, нека му ова последња реченица врати самопоуздање које је и нама, преко њега, тако потребно у животу, Јер ја заиста сматрам да је уметник човек који је задржао, оправдао, вишеструко умножио онај уроЊени таленат о коме се говори у Јеванђељу, а који је Ериксон назвао „праповерење", са којим свако дете долази на свет и којим се одмах после рођења непосредно обраћа својој околини. Сваки велики уметник, упркос свих разочарања и фрустрација које је трпео често од најранијег детињства, пи даље па чуде сан начин носи у себи и то јасно показује у својим делима, ово „праповерење" према животу пи његовом смислу.

Др Владета Ј еротић

ЛЕТОПИС

" НАЗИМ ХИКМЕТ

у спомен Назима Хикмета

Следећи своју традицију вред; них тематских бројева, по којој је постао познат, париски књи жевни часопис „Ешгоре“ посветио је свој прошлогодишњи (а. недавно изашли) двоброј за но вембар и децембар успомени на великог турског књижевника На зима Жикмета (1902 — 1963). Уче

шћем у овом комеморативном зборнику, већа група поштовала ца борбе и уметности

дала је свој допринос обележава. њу десетотодишњице његове смр ћи,

Песник Шарл Аобзински, ко ји је својим написима и препеви ма много учинио за представља“ ње – Хикметовог стваралаштва Французима, аутор је УвОдНОТ есеја „Пејзаж Назима Хикмета“, а затим је у француском преводу донето неколико Хикметових песама. Наредних двадесетак стра ница заузимају речи поштовања и љубави које су о турском књи жевнику, интернационалисти и борцу за истину изрекли Пабло Неруда, Мигуел Астуриас, Конс: тантин Симонов, Арагон, Андреј Вознесенски (у облику песме „Назим Хикмет“) и други писци и културни радници, ОА којих су неки били присутни на скупу одржаном у Паризу У знак сећања на Хикмета и његово дело. Иза овог одељка зборни ка, који би се могао назвати при тодним, али који је то само де лимично, следе три тематске це дине „Назим Хикмет и турска поезија", „Назим Хикмет — свет ски песник" и „Поезија и репре сија", које обухватају известан број чланака и дискусију која је вођена на поменутом скупу о различитим аспектима Хикмето: ве уметности и посебно о њего вој улози у развоју турске поезије и о непресушности револуци онарног зрачења његове убеђено сти у снагу правде и човечности, убеђености коју је са неверо ватном постојаношћу и племени том једноставношћу пронео кроз најтежа искушења,

Поједина иступања у живој размени мишљења, као и неки чла нци немају већу вредност и дубину, нису довољно објективни или се пак крећу искључиво У политичкој сфери (као такви, они свакако имају пуни смисао ни значај), што у једном оваквом зборнику не чуди, поготову ако се узме у обзир састав учесника. Неколико текстова и мишљења привлачи, међутим, пажњу као пови и оригинални доприноси ана мизи Хикметовог дела које; што је чест случај са стваралаштвом књижевника чији је живот пос тао легенда, још увек чека да буде темељније проучено. У том смислу треба истаћи допринос Недима Гурсела и Абидина Ди поа у разматрању путева којима

се ,„хикметовски" дух кретао УМ новој турској поезији.

Последњи _ одељак, тематског дела двоброја изузетно је заним љив, јез садржи аутентичне тек стове Назима Хикмета, његова писма из периода хашшења и та мновања, као ин одломке из сећа ња турског романописпа Орхана Кемала који је са Назимом Хи хметом проборавио три п по то дине заједно у затвору Бурсе, ТУ су и успомене другог познатог бурсанског затвореника, сликара Балабана, кога је Назим Хикмет џвео у тајне уметности. . Заним“ љив је напис турског књижевног критичара Ахмеда Октаја, У коме је изнето његово виђење Хикметовог чудесног и сложеног дела „Људски пејзажи из моје земље", недавно превеленог на француски, Рајмонд Темкин пише о продору драмског опуса Нази ма Хикмета на француску позорницу током последњих година, а зборник се завршава двама ко рисним прилозима, хропологијом. догађаја из Хикметовог живота и бполиографијом његових дела, која обухвата преводе на фран цуски“' и најзначајнија — посебна издања на турском језику,

Дарко Танасковић |

потресне ·