Književne novine
=
УН 5 71
ПРОБЛЕМИ
ПСИХОЛНАЛИЗА И КРЕАТИВНОСТ
Неколико теза (без коментара) о којима се може расправљати
ПОШЛИ бисмо од једног миш-
љења више распрострањеног У иностранству _ пего код нас, и много више код уметника нето код психоаналитичара и зналаца поихоанализе, по коме психоанализа већ дуго времена заузима пеки, тобож охоли став У односу на уметност п уметничко ства
рање дајући себи самој за право да мисли како је могла да уђе У тајне уметничког стварања п да објасни, па психоаналитички начни, наравно, уметника п њетово дело,
Ми се но слажемо са овим мишљењем из више разлога, али, за сада, овде, желимо само да цитирамо двојицу „правих“ пснхоаналитичара наводећи њихово мишљење О овој теми, Један врло значајан настављач дела Ситмунда Фројда, у неку руку творац Его-психологије, Хајнц Хартман, када говори о односу психоанализе према уметничком стварању, пише следеће; „На питање о суштини стваралачког психоанализа не може да пружи никакав одговор, а психолошке законитости које се налазе код писаца литерарних уметничких дела могу се исто тако доказати и у анализи ма ког другог човека" (психоаналитички часопис „Ру. сће", фебруар 1966). .
Сам Сигмунд 'Рројд је једном приликом следеће рекао: „Писци су. вредни савезници и њихово сведочанство мора се високо ценити јер они знају огромно мноштво ствари између неба и земље о којима наша философија још и не сања. У њиховом знању о души они су далеко испред нас обичних људи јер они црпу из оних извора које још нисмо отворили за науку“ (цитат из романсиране биографије С. Фројда — „Страдање душе" од Мрвина Стона).
Свесни, дакле, тога да психоанализа није објаснила суштину уметничког стварања, иако је на ово стварање бацила врло значајан сноп светлости, без потребе да мистифицирамо уметника и његово стварање изводећи то стварање из несагледивих извора, полазимо од чињенице да је ства рање, мислимо и мислићемо убудуће овдена право стварање, аутентичних, великих уметника, још увек — загонетка.
Изнећемо сада неколико теза које не треба схватити тако као да садрже некакве готове чињенице, већ су изнете само као материјал за даљу плодну обраду.
1) Креативност мора да почива на урођеним способностима које имају своју сопствену линију развоја. Овакво мишљење почива, делимично, на терапеџтским анализама уметника које указују да животно искуство Уметника, дакле и њихове фрустрације, махом у детињству, само У ограниченом смислу постају извор његових фантазија. Другим речима, уметник је способан не само да из сопственог, често сасвим ограниченог животног искуства извлачи далекосежне закључке, већ поседује и Аругу споообност да измишља конфликте који далеко премашују област сопствених доживљаја и личних конфликата. Као да уметник и то већ од раног детињства живи упоредо у два света; у реалном свету своје породице, родбине, школе, који свет као да не запажа довољно оштро и као да У њему није сасвим присутан (ово „као да" може да буде заиста само привид, дакле, дете довољно оштро запажа и довољно свесно је присутно у свету, али то не одаје, нити се то у његовом понашању може довољно уочити), и у свету своје фантазије која већим делом преде нити из саме себе, дакле из свога већ богатог унутарњег света, а мањим делом додаје, проширује, продубљује реалне догађаје спољашњег света.
2) Креативност није само уро: ђена способност својствена уметницима, већ свим људима, Свако дете мали је креативац и ова способност често остане присутна све до почетка пубертета када се по правилу код већине губи, Разлог зашто се креативне способности у пубертету губе, треба тражити у реалном свету, одиосно његовим захтевима који енер тично потискују код младог човека његову, до тада, више или мање неспутану потребу да се препусти свету својих фантазија м анимистичког, магијског начина мишљења. Што су захтеви реалности (пре свега родитељског дома, затим школе) грубљи и си-
Частавак на 12. страни
Др Владета Јеротић
БЕОГРАД, 1. АПРИЛ 1975. ГОДИНА ХХУПО
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ |
БРОЈ 484
ЦЕНА 3 ДИНАРА
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
Народни музеј у Београду је у фебруару и марту био домаћин репрезентативне изложбе „Умјетност
Босне и Херцеговине 1945 — 1971“, коју је, крајем прошле године,
Сарајева.
припремила Умјетничка галерија БиХ из
Замишљена као критички преглед ликовног стваралаштва у послератном периоду развоја ове наше Републике, изложба је обухватила све оне ствараоце који су рођени на тлу Босне и Херцеговине или су део своје активности везали за њену културу и уме тност.
Изложба има значај првог синтетичког пресека кроз босанскохерцеговачко ликовно стваралаштво у оквиру општејугословенских кретања. То оправдава широк избор имена (деведесет сликара, вајара и графичара) свих генерација. Изложена дела и садржајно- стилски покривају распон од класичног реализма преко апстракције до екстремних концептуадистичких кретања. — На слици: Бранко Шотра — „Корен“, 1958,
„
Густав Крклец
Ко љута рана стари спомен пече:
двориште, сијело, раскриљена врата,
а намјерник ти, драги, тихо рече: ми роја је доба невоље и рата
НА ТАПЕТУ ДАНА
17 .
~
__ Сонет о смеђу
Памтиш ли плави поток, како тече, пастрмки пун, са пјегама од злата, и шумор крошње кад ромони вече, ил' ластивица разиграних јата2
Ах негдје, опет, свеци благо дијеле. На постољу је, опет, Златно Теле и свијетом влада древни, лажни бог.
Ни неба плавог, нити. зрака више, На шкрге човјек попут рибе дише. И све је отров, трулеж, смрад п — СМОГ.
МА
Допринос за коришћење слободних ауторских дела
0 установљењу „установе - »отате. рибис_рауап««
ПОД. · ИНСТИТУТОМ рибис рауап+“ (коришћење јавног добра уз накнаду) подразумева се законом предвиђена обавеза корисника ауторских дела да плаћају заједници посебну накнаду (дажбину, таксу) за коришћење оних дела која су постала јавно добро, тј. по којима су се 'угасила ауторска имовинска права,
Наш први послератни Закон о заштити ауторских права од 1946,
године предвиђао је да'по истеку.
рокова установљених у корист аутора и њихових наследника ауторско право, као општенародна својина, прелази на државу. Ово се односило само на дела домаћих аутора. Значи, по поменутом закону ова дела нису ни могла постати слободна. Тако, накнада се плаћала и за коришћење дела св. Саве, Доментијана, Марина Држића, Његоша. и др. Од оствареног прихода 50% ишло је држави и употребљавало се за унапређење културно-уметничког живота у земљи, а 50% предавало се одтоварајућим савезима аутора ради подмирења њихових функционалних издатака и других потреба. Према томе, бивши Закон о заштити ауторских права од 1946. тод. продужавао је на неодрећено време рок заштите домаћих дела, јер и онда кад више није било · одређеног · круга законских
„Чоглајпе ·
"унапређење
наследника ауторско право је трајало и даље, а његов субјект била је држава. Прецизно говорећи, тај систем и није био у суштини „Чотајте рибнс рауап!" п био је.у супротности са Бернском конвенцијом, чији чл. 18, ст, 2. каже да: једно дело коме.је истекао период заштите постаје јавно добро земље у' којој се заштита тражи п оно неће бити поново заштићено.
По нашем другом послератном Закону о ауторском праву од 1957. године држава није биланосилац ауторских права по: којима су се имовинско-правна овлаашћења угасила и њихово коришћење постало је слободно, уз обавезу поштовања моралних ауторских права. Овај закон ставио је наслеђивање _ ауторских — права под општи режим 'наслебивања у смислу одредаба Закона:о наслеБивању. Приликом његовог доно-
шења било је'речи о евентуалном |
установљењу _ Културног _ фонда тутем увођења такса за коришћење слободних дела, али са од тога одустало из бојазни да би то могло представљати нов терет за нашу земљу, уколико слична установа постоји у другој земљи или буде у њој уведена. Свакако
"да: је тада на овакав: став имала
утицаја и чињеница што је финансирање ауторских савеза и
културних _ делатно. .
сти било у међувремену обезбећено из других извора (редовне буџетске дотације, као и средства пореза на приходе од ауторских права). | Иначе, Бернска конвенција не тредвића увођење овога института, али се из ' њених одредаба може закључити да му се и не противи, ако се он схвати као гакса, а не као продужење траЈања рока заштите. Многе земље, чланице Бернске конвенције, ни: су својим законодавством пред
"виделе институцију „Чотајле риђ-
Не рауат“, за коју. је идеја поникла у Француској још у време Директоријума и за чије оживотворење су се (борили многи истакнути франпуски писци током ХТХ века, предлажући да се „незнатним накнадама обезбеде приходи од посмртне славе аутоте и образује један фонд за, помагање књижевности“. Извесни нови закони обухватају у разним видовима овај институт, у тежеи да се ограничи слободно коришћење дела по истеку заштитних ракова. Р
То је, на пример, учинила Италија Законом о заштити ауторских права од 1925. тод. п касније новим законом. За коришћење дела која се налазе у јавном до-
Наставак на 2. страни
Миодраг Стаматовић
( ФИЛОЗОФ И на:
. знанствених
у овом Бру —
КАЗИВАЊА О АНД> РИЋУ — говоре Јосип Видмар, Танасије Младеновић, Исмет – Мујезиновић и Мишо Вучичевић Ар Драгољуб Влатковић: – ЖИВОТНИ ПУТ ИВЕ АНДРИБА |
ИНТЕРВЈУ са композитором академиком Михаилом Вукдраговићем —- водио Милош Јевтић
Миливоје Марковић: ЕРИХ МАРИЈА РЕ: МАРК — ПИСАЦ ПРОТИВ РАТА
Др Миодраг Цекић:
«
УЧНИК БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕ. ВИЋ
Густав Крклец: СОНЕТ О СМОГУ
О НОВИМ КЊИГАМА Бошка Петровића и Павла З0рића пишу Чедомир Мирковић и ар Предраг Палавестра М
О ЛИТЕРАТУРИ И ОКО ЊЕ
0 НАСЛОВИМА ЈЕ РИЈЕЧ
МНОГИ ће људи, у тренуцима. искрености према себи или пре: ма другима, признати да их је не баш тако ријетко наслов по. такнуо да посегну за неку књиТу или чланак. Књига, часописа и чланака је сваки дан све више, а добрих наслова је, усудио бих се казати, све мање. Ето тако знам мноштво књига (међу њима је и она коју посебно волим ,Барчева) што носе наслов „Књига есеја". А с друге стране, мало они се нашло наслова који говоре мање од оног — „Књига есеја", Што све није књига2
Код многих писаца је “ нарочитој џијени ријеч есеј или отудија. Па ипак се у теорији књижевности зна мили приближно зна што је есеј. Многи своје дојмове, размишљања и сл., сама по. себи занимљива па и вриједна, окрштавају — есејом (зар понекад _ тубице немају и посебну „снагу"2), очито заборављајући да је то у првом реду књижевни род који претпоставља и његовани књижевни стил, Многи са“ ставци прије би могли добити спитет фељтон, подлистак (за есеј постоји и домаћа ријеч оглед), него звучни есеј. Неки и не зна: Ју да постоји роман-фељтон,
О насловима постоје посебне расправе, па и књиге. Прављени су (и још се праве) пописи ријечи које треба избјегавати у на: словима, Међу такве су сигурно ми ријечи књига, есеј, студија, расправа, критика, алманах („У мјетничка критика", „Казалишна критика", „Казалишни алманах", „Пољопривредни алманах“). Је дан аутор свјетује: добар наслов садржи неколико кључних ријечи („Гесте и гримасе", „Како настаје научно дјело"), Учините наслов што је могуће информативнијим, али се клоните преопширности и избјегавајте оредњовјековну праксу да стављате наслов који служи Као оглас, На: слов који садржи више од два: наест с ријечи тешко се памти, још се теже цитира и редовито проклиње, фи
Неки аутори свјетују да треба имзбјетавати апстрактне именице (слобода, воља), тућђице („Елементи _ писмености", – „Елементарна траматика“), ријечи које имају неповољно значење (мржња, убој ство), Профињенији духови воле ненаметљиве наслове: „Величина малених", „Казалишне вечери", „Живот двочасовни", „Прсти неверног Томе",
Неријетко смо мање строги у опјењивању наслова стручних и књига. Па ипак се и тамо нађе наслова који нас могу привући због своје, назовимо је тако, љепоте, Шамићева књига обрађује озбиљну тему им то на озбиљан начин, па ипак има наслов елегантан („Како на-
Наставак на 2. страни
Шимун Јуришић