Književne novine

ФЕСТИВАЛИ

КРУПНИЈА ОСТВАРЕЊА МАТИХ

МАЛИХ СЦЕНА

КАД ЈЕ селектор ХУГ МЕСС-а (Фестивал малих и експериментал. них сцена Југославије у Сарајеву) Велимир Стојановић у једној пред фестивалској изјави за шт најавио смотру различиту од раНијиХ, могло се очекивати да ће она донети и крупна остварења. ница да жири часописа „По-

зориште“, који додељује награду савременом домаћем писцу за тек. ст намењен малим и експерименталним сценама ове године није нашао свог изабраника свакако не служи Фестивалу на част, али она пресудно указује на његов карактер. Јер ни међу осталим текстовима, ако се изузму Крлежина „Хрватска. рапсодија“ и „Зојкин стан" Михаила Булгакова, није би Ло таквог који би заслужио на-

аду (нису такви ни Јонескови „Моздрави", ни „Патње господина Мокинпота" Петера Вајса), а ипак су се међу представама по њима рађеним нашла остварења од кру пног уметничког значаја која с и Фестивалу у целини дала значај уметничког догађаја,

Четири представе су се, по нашем мишљењу, апсолутно издвојиле у први план: „Месар из Абевила“ и „Пучко слово о Аисцу Ренару" Драме Хрватског народ. ног казалишта из Сплита, Јонеско ви „Поздрави" Театра ИТД из Затреба, „Тако, тако!" (по текстови. ма Мирка Ковача) Гледалишча Пекарна из Љубљане и Крлежина „Хрватска рапсодија" у извоБењу Народног позоришта из Зенице. Редослед може бити и друкчији: он се и не заснива толико на вредносном суду колико на нашем уверењу, или предрасуди, да је позориште уметност тлумца и да стога, предност треба дати о ним представама у којима је овај уметнички фактор избио у први план, а такве су посебно сплитска и загребачка представа.

Обе су резултат колективног рада (уз сплитску је то и изричито назначено), ни у једној редитељ није свемогућ творац или бар конструктор сценског чина, него сарадник и саветник глумаца. 06јашњавајући репертоарско опреде Љљење трупе за „округлим столом" Фестивала, сплитски редитељ Марин Царић је поменуо и намеру ма се покаже да Средњи век. није био тако мрачан, а Медитеран није тако прпошан како се понекад мисли. Препуштање женских ликови- мушкарцима, а с обзиром на контекст п ситуације, објаснио је жељом да се избегне ласцивност; ово његово „негативно“ етичко одређење, негативно у смислу да не буде ласцивности, претворило се у представи у позитиван естетски резултат: била је ле. пота. Ова несумњиво медитеранска представа била је таква не по својим порукама него по својој класично медитеранској, организо ваној и хармоничној лепоти (осећање лепоте је осећање хармоничних односа, рекао је отприлике и Херберт Рид). Представљала је тријумф позоришне форме: фауидне, фугитивне, непрестано оствариване кроз сјајну сарадњу тела и духа глумаца. Да би се она илустровала потребно је спепифично ситуационо памћење које известилап у довољној мери (за овак ву представу) не поседује, али памти свој утисак о једном изузетно економичном и хармоничном позоришном изражавању. Ма Ао је рећи да су на сцени биле само две столице (хоклице) и нешто што је према потреби биваАо и сто и кревет и ограда н краљевски трон: та општа места „сиромашног театра" ништа не могу да кажу о позоришном богатству ове представе. 6

Истим и упадљиво друкчијим резултатом бриљирала је већ и у светским размерама славна. представа Театра ИТД. И овде, и у јошт већој мери, основну уметничку материју представљао је глумап: три упечатљива а у прелстави стално променљива људска лица, три у артистичком смислу речи потпуно савладана тела, три велика _ младалачка ентузијазма, Дарка Сриће, Младена Вазарија и јељка Вукмировића. Одавно се у нашем позоришту није могло видети толико несебичности (читај: љубави за публику) глумачке личности и толико могућности глумачке вештине. Али док се прва представа одвијала у знаку потраге за лепотом, ова се одвијала у знаку потраге за истином. Зрно те истине садржано је већ у квантитативно безначајном Јонес. ковом предлошку, али је она ту као и у осталим Јонесковим комадима заоштрена, идеологизована, потчињена пашчевом уверењу и намери — већ помало досадна и отрцана јонесковска истина о од суству истинске комуникације међу људима. У представи она није била јонесковска: ОД две странице Јонесковог сценарија настао је једносатни сценски чин по ко. ме одсуство праве комуникације међу људима (какво и коликог) није значило ни људску трагедиту, па ни људску комедију, нето лео људског живота. Целомудре-

ност драмских текстова на коју смо навикли па нам — некима од нас — и не смета, овде није била замењена конвенционалним а надуваним примерима „авангардног театра", а уметност позоришта се откривала као сплет људских ситуација које се не морају сврставати у сцене и чинове него се повезују оним лабавијим а ипак сигурнијим везама које и живот држе на окупу.

"Друге две поменуте представе, по вредности и „експерименталности“ не мање значајне од првих, настале су ипак првенствено у знаку редитељске креације. „Тако, тако!“ Гледалишча Пекарна из Љубљане по Аитерарној основи јесте не много вредан колаж драмских текстова Мирка Ковача који је редитељ Љубиша Ристић на чудесан начин претворио у сценско збивање што на цојединим местима (посебно на крају) има снагу /античке трагедије и омогућује гледаоцу да доживи катарсу, или оно што под том речју подразумевамо.

едитељ Љубиша Ристић је контрапунктирајући четири паралелна сценска збивања успео да на готово непостојећем тексту изгради праву драму са свим оним вредностима и ефектима које захтева квалитет драмског. Никада нисмо видели представу која се одиграва на четири сценска плана истовремено и која се тако ма-

Ао донма као резултат редитељ-.

ског „умећа“, а тако много као последица унутрашњих _ захтева сценско-драмске радње.

Љубиша Георгијевски, који је за Зеничко позориште радио прву сценску изведбу Крлежине „Хрватске рапсодије", познат је Као редитељ захукталог, заошијаног талента који је на граници, како је за „округлим столом“ речено, „стваралачке суманутости“. Али како би друкчије она „панонска суманутост" могла оживе. ти на сцени; текст и режија, подударили су се изузетно срећно. Естетски гледано, у режији је било много недоречености и преречености, до изнемоглости и избезумљења _ кориштена су сва средства п ефекти којима позориште располаже, глумачки део представе који се уосталом због мрака пп растурености глумаца међу публиком једва могао пратити деловао је прилично недовршено, а ипак је ово можда била, по снази утиска који је оставила на гледаоце, најзначајнија представа фестивала. И та измешаност глумаца и гледалаца у том панонском фургону смештеном на сцени сарајевског Народног позоришта, с тако мало прецизности моделирана, била је овде потребнија и значајнија него у неким по таквом поступку светски славним представама.

Поводом једног Фестивала ко. ји је остварио тако крупне поготке не би требало спомињати њетове промашаје, којих је било али се мора нагласити да ни „Пат ње господина Мокинпота“ у извоЂењу „Ујвидеки схинхаза" из Новог Сада и режији Радослава Дорића, ни „Зојкин стан" Камерног театра 55. из Сарајева, па ни „Димна Јуда трад градила" Мале сцене Македонског народног театра из Скопља. нису били промашаји, него само мањи погоци, Добру Дорићеву представу „прогутала“ је њена властита мзванредна ликовност (Весна Ра: довић): чак је и дивно лице Бер. ђа Фејеша било немоћно иза несумњиво прикладне маске, али је он ипак телом и рукама изборио „златну маску" фестивалског жирија. Стицај околности и још нешто учинили су неправду ,30]кином стану“ Камерног театра 55. у режији Јосипа Лешића. Стипај околности је јака конкуренција: на сваком ранијем Фестиваду ова представа би лако могла изборити бар неку од тлумачких награда, „Још нешто" је једно потрешно схватање које се, изгледа, код нас прилично уврежило а које експеримент идентификује са намером, и то са редитељском намером: показаћу ја њима шта знам! Таквог експеримента у овој представи није било: по основној интенцији и конпепцији то је „била „реалистичка" представа, по ставу према писцу значила је поштовање његовог текста, али је у појединим редитељским решењима, и глумачким остварењима, „изнутра“ разбијала дореченост драмске речи, остваривала по површини драме једно фино позоришно пенушање. Била је то, по нашем мишљењу, знатно боља представа од награђеног „Окованог Прометеја“ (овај пут одиста лоше окованог) који се сав исцрпео у намери што се диљем представе претакала у саму себе не досижући ниједног тренутка, циво аутентичне сценске реализације. Био је то не духовни, него интелектуални костур на који никако није могло да се ухвати по. зоришно „месо".'

Твртко Куленовић_

ОТКРИБА

ЈОВАН СКЕРАШЋ И ПРОГРАМ

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ИСТОРИЈА борбе Светозара Марковића за стварање политичког програма покрета коме је био на челу истовремено је и историја његовог мисаоног развитка. После неколико чланака и списа програмског карактера које је написао 1868. и 1869. године, када је Марковић у извесној мери симпатисао националигтичку идеологиЈу либерализма а када је увидео да лист „Млада Србадија“ и даље остаје у рукама либерала, који су постали фразери и прешли у табор владе, одлучио је да покрене сопствени орган младог српског социјалистичког покрета који је почео да се формира. На томе је радио од јануара 1871. гоДине, када је са Буром Љочићем иступио из београдског одбора Омладине, Догађаји у вези са Париском комуном несумњиво су убрзали остварење те намере и Аопринели одређеном сазревању идеје о профилу и програму тога листа.

У српској журналистици прошлог века био је обичај да се пре почетка редовног излажења листа изда његов ненумерисани угледни број са програмом и тиме се лист представи јавности. Тако је поступила и редакција „Раденика", те је његов Програм, чији је главни аутор Светозар Марковић, с још неким прилозима, објављен на прве две странице угледног броја, који се у Београду појавио у јеку Париске комуне 17. (29) априла 1871. године. Имао је формат данашње „Борбе" мн разаслат је истомишљеницима, симпатизерима и потентијалним интересентима.

У глобално датој систематици, тај програм обухвата четири основне области друштвеног живета: материјално благостање народа и преображај који се заснива на измени економских односа — „економски одношаји", друштвено-политичке односе — „држављански одношаји", образовање и спољно-подитичке — односе. Мако је то програм листа а не програм одређене политичке партије, јер таква није ни постојала, овај докуменат има карактер самосталног политичког програма, У њему се истичу како непосредни задаци које покрет треба да оствари, тако и далекосежни циљеви чије реализовање претпоставља дубоке, принципијелне дру

„РАДЕНИКА« ИЗ 1871. ГОДИНЕ

штвене преоб је, што му стварно ПАЈЕ коси алистички зрракт оре При његовој изради Светозар Марковић је био инспирисан Првом интернационалом и Париском комуном, што се осећа у поставци

"основних идеја појединих дело-

ва програма, у његовом духу и општем емислу. .

Још пре него што је угледни број „Раденика" утледао _ света,

цетињски „Шрногорац" је у бро-

ЈУ од 10. априла 1871. донео вест 5 ће у Београду „до који дан почети излазити нови лист, потпумо самосталан и слободњачки, с напоменом да ће остале податке о њему дати „када добијемо програм иди први број". Појаву у“ тледног броја „Раденика“ одмах је забележила либерална штампа у Србији и ван ње. Саошштавајући „књижевну вест" да је добила угледни број „Раденика“, ре

дакција Панчевца, у броју од 22..

априла. 1871, наводи да се у њему налазе: ,1) Програм..", а затим набраја редом и остале прилоге, приказује циљ листа и топло га препоручује. Милетићева „Застава", у броју од 25. априла 1871, пише о овом угледном броју и обавештава да ће „у једном од иАућих бројева нашег листа доне» ти главне прте програма. „Раденика'", али са непознатих разлога. то није учињено. И омладинска. „Млада Србадија", у броју од 30. априла 1871, доноси опширнију белешку о угледном броју новог листа и саопштава да ће се „почетком месеца јуна појавити лист „Раденик" чији је програм у виду угледног броја већ угледао света". Затим се дословно цитира неколико одломака из сва четири одељка програма и даје њетова општа повољна оцена. Тих дана је и вршачки „Исток" у 18-том броју писао о истом углед ном броју. Цетињски „Црногорац“ је још једном, у броју од 8. маја, писао следеће: „Сада смо добили угледни лист „Раденика“ и по програму који је ту нашироко из Аожен ми се радујемо овом новом појаву у Србији... и ми га живо препоручујемо свакоме, ко је пријатељ свој и народни." Истовремено је у целини објављен четврти одељак програма с насловом „Спољни одношаји".

Видимо, дакле, да је објављивање угледног броја „Раденика" са Програмом листа одмах било вишеструко забележено у српској и црногорској штампи, и то пре нето што је лист почео. редовно да излази.

Имајући у виду напред изнете податке, чудновато је да. је Јован Скерлић у познатој монографији о Светозару Марковићу писао да тај „лист није започео _ каквим протрамом или манифестом, са одређеном политичком бојом ми са теоријским чланцима" | (изд. 1922, стр. 66). Међутим, Јован Скераић је несумњиво знао за постојање угледног броја и Програма „Раденика". Ово сматрамо стога што је говорећи о одјецима појаве, односно почетка редовног излажења „Раденика" Ј. Скерлић на пистом месту ђџ ствари наводио писање оновремених Аистова поводом појаве самог угледног броја „Раденика", од 17, (29) априла 1871. тодине, Он, наиме, цитира написе из бројева _ „Панчевца", „Младе Србадије" и „Истока“, ке. ји су сви изашли пре 1. јуна 1871. тодине, када се појавио први редован број „Раденика", а у њима се говори само о угледном броју и Програму тога листа, Овај временски размак између угледног и првог редовног броја од месец и по дана Скерлићу је очигледно сметао, па је зато уз цитате из написа у овим Аистовима навоДио само бројеве а не и датум њиховог изласка из штампе, јер би онда им по том хронолошком податку било видно да се цитираЈу написи објављени пре појаве првог редовног броја „Раденика". а Скерлић управо то није желео да каже.

Цитирајући у монографији ове написе и белешке Скерлић из њих изоставља сва места где се изричито говори о угледном броју и Програму „Раденика" а само она места која говоре о дисту уопште. И не само то, СкерАић из цитираних реченица изоставља чак и делове у којима се помињу угледни број и Програм. Тако, на пример, из белешке 06јављене у „Младој Србадији" 30, априла 1871. при цитирању Скерлић прекида једну реченицу, да би избегао навоћење и ових речи: ујош м по самоме овоме угледном броју", а затим исту реченни. цу даље цитира, (стр. 142 листа, одн. стр. 67 цит. књиге), Дакле, из „Панчевца", „Младе Србадије" и „Истока" Јован Скерлић је несумњиво сазнао за постојање углеАног броја и Програма „Раденика". наводи.

ледног броја „Раде. Тир Пи је био мали, те је ника број одувек био рет.

та Ма Скерлић када је крајем |

прве деценије овог века писао сту.

7 ови дију о један примерак тога угле. двор броја, он ба До и ин

45 написао. Међ је ни постојао.

грам Нниј да Пред написа у ова три листа

видели смо да су о угледном броју и Програму „Раденика писали

рногорац“ и „Застава“, а повоДОМ 10тодишњице Светозареве смрти „Застава“ је опет о томе писала из пера Николе Марковића. Будући да је Скерлић имао одличан увид у српску штампу тога доба, то би био други скуп извора из којих је могао сазна. ти о постојању тога програма. Трећа група извора се састоји у следећем: почев од. чланка „По: гибија париске комуне , из првог редовног броја, у још седам својих чланака, који су и до даје ве Скерлићеве монографије објављени и прештампани, Марковић се изричито позивао на угледни број и Програм „Раденика". Као врстан познавалац и ових Марковићевих радова, Скерлић је сва. како морао у њима запазити и те податке. Поред тога, у време пи. сања моџографије Скерлић је не сумњиво консултовао многе Марковићеве савременике, који су читали и иначе знали за Програм „Раденика", а неки од њих можда били или бар познавали његове коаџторе, јер, по Марковићевим речима, тај Програм био је колективно дело. ;

О оваквом Скерлићевом ставу у литератури постоје одређена ми-

шљења. Библиограф Слободан Ко-

мадинић је мишљења да „Јован Скерлић није знао за постојање угледног броја“, па тиме ни Програма „Раденика" (,„Савременик", 1955, 5, стр. 589). Коментаришући ову тврдњу историчар Радослав Перовић је истакао да је „то тачно пошто је комплет тога листа у старој Народној – библиотеци био без њега, а он није вршио даља · трагања" („Поводом једног издања првог српског социјадистичког програма“, 1955, стр. 11). Видеди смо, међутим, да за такво сазнање нису једино — потребни примерци угледног броја, јер се оно може стећи и низом — горе приказаних посредних извора. (Од ослобођења до данас пронађено је пет примерака угледног броја.)

По нашем већ изреченом мишљењу, Јован Скерлић је знао за постојање угледног броја и Програма. „Раденика". Стога се намеће питање зашто је он тврдио да тај програм не постоји2

Познато је да је Скердић сто паином и симпатијом писао о личности и делу Светозара Марковића. Поред тога што му се дивио и што је приказао многе његове суштинске вредности, Скерлић је при том пројицирао и своје ста вове, односно приписивао је Марковићу свој пут од. сопијадисте до радикала п опозиционог граБанског либерала. Управо у вре ме када је писао поменуту сту дију, реформистичка група „новевремаца“ која је издавала Аист „Ново време“ н којој је Скерлић припадао, иако је у ослону на Ле. њиново дело „Шта да се ради 2“ раг кринкана као идеолошки савез ник буржоазије, у оквиру мааАОр српског социјал-демократског цоКрета водила је идејну борбу у тежњи да подвоји економску н политичку борбу радничке класе, да је сведе на економску борбу, а тек створену њену поантичку партију да претвори у прирепак опозиционих либерално-буржоасКих партија. У контексту такве актуедне Скерлићеве опортунистичке идејно-политичке активности мислимо да он једноставно није желео да као Марковићев помн, ње и коментарише један социјалистички програм, који обухвата и економску и политичку сферу и који претпоставља самосталну а не „прирепашку" политику социјалистичког покрета, јер би конзеквенце једне такве анализе на. метале н одговарајуће закључке, а њему управо они нису одтова: рали. Мислимо да је Јован Скерлић због тога у својој студији о Светозару Марковићу свесно и прећутао постојање угледног бро ја и Програма „Раденнка" из 1871. године.

Драгић Качаревић

расе и ри ' СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА И САРАДНИЦИМА РЕДАКЦИЈА „КЊИЖЕ: ВНИХ новина“ ЧЕ. СТИТА ПРАЗНИК РАДА

АЊИЋЕВНЕНОВИНЕ 10

ћу није могао да'

ЕР ТТР

=-=

ЕН =

оде 7 са

РБ

ЕРЕВЕЕ._ 1:5,

РРЕЕЕЕ

ЕР Е«

ЕР