Književne novine

КАЗИВАЊА |

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА

Из књиге „Казивања Пека Дапчевића“ Јова Поповића

ТОКОМ БИТКЕ код Болеча и на Авали ви сте, друже Пеко, издали и нека нареЂења совјетским јединицама2

У Шиљеговићеву штабу издао сам два наређења; прво самоме Шиљеговићу, а друго команданту позадине 4. гардијског мотомеханизираног корпуса пуковнику То ропку. Разговор, са Шиљеговићем био је кратак: „Авалу морате држати. Нема повлачења. Наша застава мора остати на врху Авале, мора остати до последњег нашег даха!" Милош Шиљеговић, уморан, лица сива од несна, млад човјек који је изгледао као педесетогодишњак, имао је само један одговор: „Нећемо одступити!" Команданту позадине 4. корпуса наредио сам да се с техником повуче у Београд. Била је то голема техника. Да је остала на положајима према Кумодражу – ондје гаје је још претходног дана била у стварној и безопасној позадини Корпуса и натних снага, 18. октобра могла је бити уништена. Командант позадине моје је нареЂење примио као нешто сасвим нормално и извршио га је не обавјештавајући о томе свог команданта. И њему је била јасна тежина ситуације. Очекивао је наређење, па кад је дошло и од нас — извршио га је:

"Генерал Жданов није имао ништа про. тив тога што сте ви упутили технику њетова корпуса на нове положаје» У

Жданов је наишао само нешто касније. Ми смо још били под Авалом. Контродирао сам како се извршавају наређења. На једној страни, између Болечице и Гроцке, 21. српска дивизија уништавала је остатке група Гапргоск и НИдеђтапа,, а на друтој, ондје гдје смо били ми, око Авале, сам генерал Зебпег упорно је насртао с централним дијелом групе Миштапп. При врху Авале борба се водила из непосредног растојања... Јуришали су Нијемци, али м наши. Тукло се за сваки педаљ земље. Баш сам разговарао телефонски с командантом 12. крајишке бригаде, која је заједно с 5. крајишком им 6. војвођанском држала Авалу, кад је на тенку, на челу тенковске колоне, стигао Жланов. Пошао сам према. њему. Колона се зауставила. Владимир Иванович скочио је момачки с тенка. Већ је био обавијештен како сам наредио Торопку да се евакуира према Београду. Генералу се очи зацаклиле, пуне радости. Грли ме и безброј пута понавља: „Спасиба, так дјелајут таваришчи!

Од двадесет тисућа војника и официра Зе пегоуе групације извукло их се из окружења. само три тисуће2

Кад је у борбама код Авале погинуо и тенерал уоп ЗгеНпег, њемачка групација већ се била осула. Више није било јединствене команде. Ми смо то одмах осјетили и још снажније напали, Нијемци су читаво. вријеме били изненађивани. Најприје они У Ђеограду · (нису нас тако брзо очекивали). Затим 5тешпегом напро. сто нису могли вјеровати да је наша маневарска и ударна могућност тако голема. Јер, ми смо прије него што су се они снашли успјели извући главнину својих снага из града и поцијепати 5Зтенпегоуџ групу. Разбијену у два дијела, потпуно смо у два-три дана борбе дотукли. То је био успјех какав се може само замислити.

Наше су се бригаде тако силовито бациле на противника да су му у једном дану, у првом дану сукоба, толико сузиле маневарски простор, те се борба. почела одвијати у знаку наших снажних, јуриша и“упорног отпора очајника њемачких чвр' сто окружених он ПАСЛИИ. аи а јединица био је беспримјеран, ; јиољ су то јуриши јуначког одушевље ња. Стијешњени, с огромним губицима, сад већ и без технике. Нијемци су схва тили да више нема ни товора о пробоју до Београда, па чак нема наде ни за про. бој читаве групе у било којем правцу. Ок

тжени између Врчина, Зуца, Авале и

упљег Камена, из сата у сат били су све више стезанијали они се нису преда“ вали, него се били очајнички упорно. смо: их сабили и настојали потпуно поту“ Би, Можда су до јутра 19. октобра и га јили-неке наде, али кад је обруч дефини. тивно био стегнут и кад смо једновремено ударили са свих стр СИЛОВИТИМ. уде ром 2. пролетерске бритаде 6. МУ бритаде 11. дивизије и 14. бригаде 23. ди визије с положаја Каратача — Мариновац — Зуце — Бели Поток к Авалском друму, а с Авале јединицама 12. корпуса, уз по. моћ совјетске авијације, па ни арти. љерије — за Нијемце више није Его. ни каква изгледа. До 5!еШпего“е поги ије У свом своме очајању сулудо упорни, наједампут су, уз мртвог команданта, схватиАи да је све узалудно. Тада су се њемачке јединице почеле осипати, трупе се безглавиле, и ето расула. .

Наше и совјетске јединице спојиле су се у чврст обруч, али ипак — што је и разумљиво у борби с тако големом групацијом — једна група се извукла јужно од Авале, око 2000 војника и официра. Свих заједно из окружења се извукло можда и више, али су их српски сељаци на стотине 'похватали, неке су убили, а неке заробили... |

„Шеф енглеске војне мисије при Врхов-

ном штабу генерал Бижоу | Масјеап У

својим мемоарима — описујући пут од | ранђеловца до Београда — 20. листопад 1944. тодине записао је: у

„Лешева је сва сила, полатани су по. пут клада једни на друге. Неки су још имали на себи зелене униформе Мећгтасћ ја... Видјели смо стотине и стотине ле. шева. Зрак је био пун сладуњава задаха смрти..." Таквих података налазимо и У нашим извјештајима. Пише тако, — и мо АИМ вас да нам кажете колико је то тач-

5 КЊИЖЕВИЕНОВИЦЕ

но — да је читав друм од Малог Мокрог Ауга до Гроцке био закрчен уништеном техником и убијеним војницима у униформама са знаковима рунолиста и двоструке муње2

Бојно поље је изгледало управо тако,

или још страшније. Призор је наликовао

на онај о којем смо слушали у народним пјесмама косовског циклуса. Страшно раз бојиште. Катастрофа 5!еНпегоуе групације нешто је што се два пута не доживљава. Одмах по завршетку битке обишли смо подручја између. Авале и Гроцке — Шуг љи Камен, Зуце, Мокри Луг, Врчин... Све је то било прекривено убијеним · њемачким војницима и официрима измијешаним с разбијеном техником. Сами су изазвали судбину, сами су себи поставили смртну ступицу. Да су се предали, кад смо им упутили ултиматум, све би било друкчије, Али били су упорни, хитлеровци! ј због тога нимало чудно што је, на примјер, код Болеча било читаво брдо љешева. Огромна гомила мртваца. До њега друто исто такво брдо. И тако посвуда, куда тод се окренеш.

Зљђенпегоуа групација била је саставље на од разних јединица. Највише је било планинаца, но било је и есесоваца. Двострука муња је била знак 7. СС дивизије. Имали су голему технику. Након првих сукоба с јединицама наше армијске групе, осјећајући тежину пробоја, у рејону Бодеча и Гропке напуштали су технику. Касније, повлачећи се пред нашим јуришима од Авале, поново су се вратили до те напола разбијене технике. Наше бригаде су их витлале у кругу. Страшно врзино коло смрти. У ковитлацу огорчене бор-

ОТОН ПОСТРУЖНИК: ДРУГОВИ НАПРИЈЕД,

бе, спојивши се с напуштеном техником, већина Нијемаца се од ње више није ни одвајала. МИ они и техника умрли су на том разбојишту, мртва техника, поред мр твих људи, као од муња спаљена.

Тукући 1. брдску дивизију, ви.сте се друже Пеко, вјеројатно сјетили својих пријашњих сусрета с том дивизијом. А и првеноармејџи су имали разлога да. памте те планинце: управо 1. брдска дивизија прва је, у хитлеровском походу, избила. на. врх Кавказа и тамо извјесила заставу с кукастим крижем. Нисте ли можда о то. ме разговарали с генералом Ждановом или неким другим совјетским командан-

том

Добро се сјећам радости наших бора ца, командира и комесара кад су сазнали да су пред њима јединице |. планинске дивизије и пукови „Бранденбург“. Весели. ли су се обрачуну. И заиста, обрачунали су се како треба.

И прије, с јединицама којима сам ко. мандирао, имао сам доста сусрета с тим непријатељским снагама. Прву планинску дивизију први пут сам упознао у битки на Сутјесци, баш кад се та дивизија вратила. с источног фронта...

Када је наш јужни дио снага Главне оперативне групе форсирао Ибар, сукобили смо се с пуком планинаца и с неким штапским дијеловима те дивизије. Бој с планинцима _војевала је 4. пролетерска црногорска бригада и још неки дијелови 2. пролетерске дивизије. Пук је био потпуно потучен, као и штампски дијелови и чета за везу и планинске дивизије, Одважни пролетери су у штаб довели заробљенике. Сам сам испитивао неке официре и подофицире. Нарочито ме заинтересирао један оберфелдвебел. · Ма

" Сваки податак о непријатељу могао је

бити драгоцјен. Због тога сам докраја ин-_

зистирао да од сваког заробљеника сазнамо што више,

тријебио оно мало њемачког језика што сам запамтио из школе и касније допунио на раду у Аустрији, послије бијегства. из логора у Француској. Стасити подофицир планинац дуго није хтио ништа рећи. Ста-

јао је мирно пред нама и гледао у врше.

кове својих ципела. Док је тако стајао, примјетио сам му на грудима ријетко, ве. лико фашистичко одликовање — Жељезни а високог реда, или неки сличан крст.

сваком случају одликовање које је изу. зетно могао добити човјек његова ранга. |

Упро сам кажипрст у то одликовање, помало цинично питаог |

— Мора да сте нешто велико учинили2

Збунио се, проблиједио и некако стре сао, Изгледало је да је-у тај мах чак био

Није.

М испитивањима сам упо-

спреман клекнути, да моли за милост. И покушао је. Наредио сам му да устане. За безекнуто се тресао. Муцао је молбу да та не стријељамо., Каже: све ће он рећи, све ће нам казати, само нека га не стријељамо. Његова је мајка, вели, имала четири сина: тројица су погинула на источном фронту: само је још он жив... Још јед: ном сам га питао због чега је одликован крстом. У њему се тог тренутка пробудио до малоприје срозани понос: поново се као у почетку разговора испрсио и с много самољубља је одговорио да је он био онај војник који је први на челу 1. планинске дивизије изашао на Кавказ и на њему истакао нацистичку заставу с хакенкројцом. Осмијехнуо сам се.

— Јесте ли онда вјеровали да ћете се с Кавказа повући у Југославију и пред Титовим партизанима одговарати за све злочине учињене у Русији и код нас»

Подофицир је објаснио да је њихова дивизија као елитна јединица добила задатак да судјелује у операцији Сутјеска. Послије сваког одговора глас би му задрхтао и он је упорно понављао:

— Не убијте ме, само сам ја остао од четворице браће...

Послао сам тада извјештај Врховном команданту другу Титу, а већ сутрадан је о томе говорила „Слободна Југославија".

Кад сам се с генералом Ждановом срео у Белом Потоку под Авалом, испричао сам му причу о овом подофициру и о њемачкој застави на Кавказу. Жлданов је пљеснуо рукама:

— Види чуда, и под Београдом светимо Кавказ! -

Исто је расположење било и код џрвеноармејаца и код наших бораца: били су поносни и сретни што могу уништавати непријатеља који је доскора наносио зло и Совјетском Савезу и Југославији. О гоме су наши борци причали на положајима, довикивади се и пријетили Нијемцима, Приликом стезања нашег обруча под Авалом срео сам једног руског мајора који је ванредно спретно употребљавао ар. тиљерију против окруженог непријатеља.

Питао сам га зна ли да су пред нама ал> пинисти с Кавказа, Његово лице се нагло озарило, бљеснуле му очи, раширио је руке и с чудесним изразом блаженства пресретног човјека одговорио:

— 0, знају, знају!

Рекао сам му да су аапинисти и наши дужници, на што се мајор окренуо сво. јим топшијама:

= Атоњ, атоњ! — да би тренутак касније надјачавајући громким гласом силовиту тутњаву викнуо како је заједнички дуг уједно и заједничка обавеза, Да, баш тако је рекао: — Заједнички ћемо се светити истом непријатељу! '

Док је главнина ваше армијске групе уништавала 1. брдску дивизију и друге ње мачке јединице источно од Авале, пролдете ри 1. и 6. дивизије боре се у Београду. На којим су се мјестима водиле посљедње борбе у граду2

Посљедња њемачка Даре та у Београ» ду била су у рејону. Калемегдана и Сав. ског моста. Ти посљедњи окршаји нису више имали пријашњу жестину карактеристичну за борбе у Београду. Непријатељу је понестајало даха, спласнуо му је војнички морал. Али, 'нако им је било јасно да се ЗгеШпег никад неће пробити до њих у Београд, још су пружали жилав отпор.

На Савском мосту ипак није било лако. Мост је огорчено брањен, јер им је било јасно да ће наше јединице у про. тивном случају одмах насрнути на другу обалу Саве, према Земуну.

' Како су вас, друже Пеко дочекали Београђани; О томе је много писано, и зна се за потхвате београдске партијске и скојевске организације, зна се за дивне напоре родољуба, али овај пут нас занима ваш особни доживљај 2

Од нашег првог продора У, град па до

коначног ослобођења Београд је више на-

ликовао на град који непрестано манифе-

_стира нето на град који се — притиснут

војском и техником разарања — у страху крије. Није било ни страха ни панике. Грађани су били ванредни. Одушевљавали су и наше и совјетске борце. ·

Ударне групе Београђана, основане још прије, а ојачане у току напада, много су нам помогле. У уличним борбама Београђани, нарочито комунисти и скојевци, чинили су права чуда. Око двије хиљаде комуниста било је наоружано и-сврстано у групе „К", „А' и „С“, Али у борбама нису били само чланови тих група. Борио се читав град. Свако дијете. Свака жена. Сваки човјек, Била нам је драгоцјена њихова помоћ. Сјећам се једног случаја с Чукарице, Дванаеста _ крајишка и поред неколико узастопних јуриша никако није

могла заузети утврђену зграду, коју су ОРРТИЉИ МЕЗА ЕР ПИ Тад се команданту игаде јавио један Београђанин, радник. е; он би с групом својих другова минирао љотићевску зграду... Двадесет минута касније радници су се привукли тој згради, минирали је и — несвикли таквим акцијама херојски изгинули. Кад су Крајишници стигли до зграде једнога су рад ника затекли још у животу. Један од њих једва је шаптао: | . — Није ми жао што гинем. Слобода лету +. _ У једном свом извјештају говорили сте о групи с Пашина брда»

Да, и ти су извршили Ви јеАвЕ потхват, Било их је у групи око 200. Та група је на Пашином брду дејствовала скоро самостално. Уништила је неколико фашисти чких јединица. Сами су се снашли за оружје. Махом су га отимали голим рукама. Кад се на тај сектор пробила 13. хрватска пролетерска бригада „Раде Кончар“, група с Пашина брда комплетна се придружила четама пролетера.

Београд је био сав уз нас. У свему су нам били од користи, Ударне групе спасиле су главну телефонску централу од ми нирања, а исто тако и водоводну центра“ Ау. То су (били прави подвизи. Најзад, Београђани су се тукли с окупатором Од првог дана окупације, И сами сте већ споменули писмо оног нацистичког мајора Нетшћа који је свом рођаку у Хамбуту писао 1941. године:

„Осјећам се као да сам падобраном спуштен у врашко непријатељско гнијездо. Овај град је стварно полудио. Погледи су и мрски и изазивачки. Овдје већ два мјесеца праште револвери и горе наши камиони... Једва чекамо да поново кренемо, макар и на источни фронт..."

Како онда да нас такав град не дочека с љубављу! Сјећам се жена које су истрчавале на цесте и на тенкове стављале бијеле пешкире, сјећам се старица које су пред нас износиле сухи хљеб и сол по старинском обичају добродошлице. Зна јући да ми немамо времена за. задржавање, грађани нас нису заустављали да разговарају, само су нас кратко обавјештава-

, Ли о непријатељу, а сузе радоснице биле

су им у очима. Неки су, ненаоружани, улетали у стрељачки строј и јуришали с пролетерима.

Београд је био на улицама.

У вријеме најжешћих бојева између Болеча и Авале Београђани су се окупили на велнком митингу на игралишту „Југо славије". Ви, вјеројатно, нисте стигли да их поздравите2

Митинг је одржан и на њему је говорио Рато Дугоњић, секретар СКОЈа м предсједник · УСОЈ-а. Сам тамо нисам мо. гао отићи. Другови су ми касније причали како се народ величанствено држао. Над њима су пикирале штуке, а они стојем слушају Рату. Слобода, тако блиска, м тако дуто чекана, све их је чинила херојима, ж ж

Како су се грађани. односили вама првог дана слободе» Читав је град био на улицама. Људи су

се, трлили с борцима се"оратимили. Кола

према

су играла, вијориле заставе, орила пјесма:

са свих страна. Био. је: то велик, можда један од највећих дана у предугој историји Београда. Ту радост је тешко описати, Народ нас је на сваком кораку заустављао. Свако је нешто хтио казати, неку топлу, пријатељску, другарску ријеч захвалности, хтјели су нас бар дотаћи, пружити нам руку, на било који начин показати истинско осјећање пажње, поштова“ ња и љубави. МИ то да смо само два дијела једног цијелог: сада и заувијек једно.

ама особно Београд је и једним формалним признањем показао своју захваланост. Вас, маршала Толбухина и генерала Жданова Београд је. прогласио својим почасним грађанима. Читао сам текст по. веље, која вам је додијељена годину дана. послије проглашења, о првој годишњици ослобођења Београда. Али, колико ја знам, текст Повеље је договорен још у листопаду 19442 ·

Наш штаб је онда био у Београду. Градски НОО, пошто је донио одлуку, зааужио је академика Александра Белића да састави текст повеље о проглашењу почасних грађана. Састављајући текст, Бе. аић је неколико пута долазио у штаб у Румуњску улицу 13 и консултовао се ка кву форму, чак и какав изглед и слова да дају. Настојао је да употријеби мало старински свечани језик, да повељи даде што свечанији тон и у томе је успио. Био сам усхићен када сам прочитао тај текст, јер сам се осјећао ријетко почашћеним и'награђеним. И поред бројних одликовања, што сам их дотад и послије тога примио, Повеља града Београда ми је једно од најдражих. То сам рекао и Белићу, а и предсједнику НОО Петровићу.

ли, дакако, кад говоримо о признањима примљеним у оно вријеме, посебну вриједност и за ме и за све који су судјеловали у битки за Београд има похвала Врховног команданта. Депешу похвале смо примили као одговор на мој и Тодоровићев рапорт о. ослобођењу града...

на књиге која се штампа у загребачком

„Алфа“)

(Одломак предузећу