Književne novine

ОТВАРАЊЕ ПЕСНИКОВЕ СВЕСТИ

Радослав Војводић;

„УНУТРАШЊЕ СВЕТЛОСТИ“, „Аугуст Цесарец“, Загреб, 1974.

У НИЗ тав. објективних карактеристика

ове књиге — а реч је о петој збиримн пе сама песника, романсијера и есејисте Радослава Војводића — иду и следеће;

намењена је да се бави проблемом двој ности човекове и, пре свега, песни кове природе и сукобом двају, па и више, бића у песниковој свести; тај сложени проблем ратчлањава се и кои Дензује текстовима различите врсте у пет поглавља књиге; текстови су – поет: ски и прозни, при чему жанровска _ дистинтвираност тих двеју врста, дакако све сно и намерно, није увек особито очевидна; песнички текстови су, у прва три пиклуса, сонети међу којима доминира о: на њихова структура коју чине три катрена и дистих, а остале песме су писане слободним стихом, без чврсте метричке схеме; прозни текстови су лирски, дневнички записи у посредној и непосредној вези са темом о којој је реч, текстови намењени да буду тумачења појединих пе сама и књиге у целости, па и такви који треба да се схвате као лапидарни теориј ски пасажи, од којих су неки програмског карактера и звуче, готово, као поетика у малом,., У свему, ова књига је, судећи по значењу већине текстова у њој, књига о песнику и о поезији, о амбивалентности песниковог бића, о конфликтима у песниковом бићу; а судећи по њеној композицији (поднаслови поглавља су, рецимо, удео. психолошки, удео сећа. ња, удео лирски, удео подсвесни) њена је тежња да се олговорима произатшлим из једног посебног, субјективног искуства, задовоље општа и објекти. вна питања о функцији и смислу песничког опредељења и, још више, да се сложеношћу и организованошћу | триступа тој теми креативно реализује више фаза араме стваралачког чина.

Књижевно дело, ноторна је чињеница, не треба парцијално тумачити, нити треба поједине компоненте осветљавати у изоло. ваности њиховог дејства (штавише, ако је то могућно, обично није све у реду са тим делом), па ипак — једна деоба врела ности ми се непрестано намеће. Ако је, наиме, закључивати по амбициозности читавог подухвата на интелектуално-дискурзивној „равни, по количини и разноврсно. сти средстава намењених да тежину и дра матичност значења саопште — највеће на. ше занимање требало би да изазове оно шта се у овој књизи говори. Имајући, међутим, у виду изразиту литерарност овот проблема м, разуме се, његову дугове кост у човековој свести и у књижевним и некњижевним текстовима (у Војводиће. вој је књизи, од мита о Нарцису до ставова неких модерних филозофа, знатан део разумевања и тумачења тог проблема на овај или онај начин присутан) — прво. разредно наше интересовање би ипак тре: бало да изазове питање како се у овој књизи говори, Како је, дакле, једна стара, али увек актуелна, тема лобила нову књижевну животност и особену естетску врелност 2

Кад сам већ, уојеп5-појеп5, књигу почго да разумевам и интерпретирам парпијал но, морам рећи и шта ме у томе подржава, или, можда тачније, шта ме па то под стиче. Свестан, вероватно, древности теме којом се бави Војводић је желео да то чини довољно класичном песничком формом. Сваки други одговор иа питање, које се неминовно поставља, зашто је у првој тре ћини своје књиге, у прва три циклуса („Лице Нарциса", „Авојник се самом себи осмехује" и „Нарцис остатке свога срца познаје“), баш сопет одабрао као медијум изражавања, баш ту избалансирану“ песничку структуру могућиих ограничења а ли и изванредних поетских напона, тешко Да би могао задовољити, Јер, очито је да

се у тих тридесетак сонста — међу којима

има веома добрих, добрих и мање добрих — сложеност и развијање теме више наго вештава по насловима и моднасловима. поглавља него по стварном значењу поједи. начних сонета. Тиме се, пре свега, жели рећи да је у прва три пиклуса ова интелектуаана и, данас веома често, интелек: тузлистичка тема. рашчлањена ти у лирске делове транспонована, а из тих делова настали су сонети који су више лирске ме дитације него поезија дискурзивних ква литета, више слика песниковог индивиду алистички субјективног стања духа, у ко ме се могу назрети неке, углавном оне оп-

КРИТИКА

РАДОСЛАВ _ Вито ВОЈВОДИЋ МАРКОВИЋ

штег значења, компоненте теме која је у титању, а мање поезија идеја, Ја не ка жем да је недостатак књите што је тако им да сви сонети, посматрани изоловано, због тота губе у вредности, већ ми се чини да би, на основу начина на који је књига постављена и организована, читалац мо. же бити очекивао поезију другог типа,

Мако у другим двема трећинама књиге, у циклусима „Дописано слом (удео под: свасни“) и „Оно унутрашње“, нарочито ме ћу лирским, дневничким записима, има и таквих који остају у сфери приватне песникове личности и са тананим и веома слободно асоцираним везама са проблемом о коме је реч — ту читалац долази до књижевног ткања које, испреплетаним, сучељеним и међусобно се допуњујућим прозним и поетским пасажима, динамичношћу форме и духа и интелектуалном тем пературом пуном мером привлачи и ангажује. И, могло би се рећи, ту почиње да верује у могућност модерног виђења и саоптштавања једног класичног проблема, при чему тај квалификатив не говори то лико о природи песничког поступка (мнако и тај поступак, сада, сам по себи више подстиче на ангажман) колико о природи и особеностима стања духа из којег је и сам поступак произишао. Укратко, сала то почиње да бива књига која нам пре ставља једног новог и, рекло би се, песни. чки досад најзанимљивијег _Војводића, књига која доноси цео низ веома добрих песама и коментаре тих песама („Миштљење као певање“ и „Тренутке изненадног“, као коментар те песме, и, изнад свега, „Шаховску партију“ и „Уз тпаховску пар тију“, истичем као примере који уз више ругих песама п прозних текстова омоту. ћују да се сагледа пуна зрелост овога пи: сца), књига у којој се јелан индивидуални стваралачки чин са индивидуалним диле мама свести и савести,тиири до опште рав ин, на којој се проблем смисла и функци. је песничког стварања указује и у својој данашњој актуелности,

Не бих се усудио да устврдим како су се Војводићевим виђењем тог проблема — које се, у крајњој инстанци, концентритте на питање о смислу и ефикасности пе сникове слободе у односу на себе самог и друштво у коме ствара — исцрпљују све друге могућности виђења, нити да се ње ТОВИМ разумевањем тог проолема заврша вају данашња теоријска трагања. Сасвим слободио, међутим, могу да кажем да је већим делом своје нове књиге свој задатак, како га је он сам схватио, добро обавио. Остварио је једну могућност умет-

Е ничког оживотворавања увек актуелне те

г

ме и себе је стваралачки представио у но вој светлости,

Богдан А. Поповић

ТЕСКОБА КАО ПЕСНИЧКА | СЛИКА

„НАСМЕЈАНА ЖРТВА“, „Просвета“, Београд, 1975.

ЧЕТИРИ поетска циклуса најновије збијке песама Вите Марковића интонирана су као сложене песничке псповестн. Ретко је у савременој српској поезији, која са изузетним маром гаји субјективни тон, Ао те мере уздигнуто песниково Ја као што је то случај са овом збирком сложене структуре и ненарушиве целовитости, Не само што певач саопштава властиту тескобу пред светом, већ се пред читаоцем, у

елиптичним, строго оркестрпраним стихо-

вима, лагано слаже осуда појавне реалности, Тиме долазимо до прве значајне ка: рактеристике Марковићевог песничког поступка. Делећи збирку на циклусе, песник

мастоји да звучења и значењске слојеве:

из. једне пренесе на друге песме истог циклуса, да што непосредније представи разностране облике властите осећајности, превазилазећи на тај начин суштинску затвореност песме у име песничког пред стављања, у име потлунијег разарања феномена из спољашњег света („Лет и стрела", „Лажиљуди"). Друга карактеристика ове поезије почива у песниковој потреби

ма властити глас подигне на ниво космич-

ког значења, Ништа у његовој побуни не може да та подстакне на сумњу у власти. ту визију, у моћ речи да дају накнадни

смисао хаотичној јави, каквом му се пред; ставља свакодневица, ла је већ по тој искључивости песничке врсте и набоја Марковићева збирка песама веома значајна не само као: облик песниковог сазревања и односа према реалности већ и као особени звук који читаоца не може оставити равнодушним.

Такав песнички поступак Марковић примењује готово приликом стварања сва. ке песме у овој збирци, Па ипак, ретко се може пронаћи песма која нема унутрашњу тензију коју песник настоји да раз реши. Свет о којем Марковић пева испуњен је непријатељством и покретом, злом и претњама, хаосом и ништавилом, као у песмама _„Противнипи" и „Трес-бес", п због тога је песник приморан да се брани и да саопшти своју песничку осуду (,„Порука", „Говорим"). На тај начин, збирка песама „Насмејана жртва" јесте у суштини песнички представљена историја песникових страдања и сазнавања.

За Марковића не постоје сазнања изван индивидуалног искуства нити певања изван субјективног доживљаја света. И управо на тој основи песник је у могућ. ности да представи својеврстан свет тескобе, пораза, надања и неналажења који ће на себи носити лако препознатљиви знак песникове патње и његовог гласа. Настојећи на целовитости песничког исказа, на значењском плану Марковић говори о Арами човекове несреће која се наставља и која не престаје да буде супротстављена привидној, а опасној, равнодултиности света. Отуда је потпуно: јасно због чега се Марковић тако рало служи контрастом, тим веома ефикасним средством за приказивање подле, против песника усмерене пртпроде. ГТримери као што су „код свачета ја ничега немам" („Исповест'"),' „пасем траву на времену тладан" („Сноглад“), заТИМ „тело лежи две ми ноге скачу" („Сноплам") и „смрт ми жаба живот додиру“ је" („Смрт-жаба") показују да се управо оваквим средствима могу испевати слике изузетног песничког пнитензитета и нсобичне спате и напона.

Особит значај за развој извесног „ара матскот“ папона у песми има веома вешта гралација слика, којом се Марковић користи да би што прецизније _ одреАло природу фепомена које ·опева. Тиме је Марковић п на плану значења и на плану унутрашње оркестрације покушто да опева узбудљиву многостраност реалности, истовремено остављајући .мотућност да сазвучја песме рађају нова значења и отварају пут за нове визије,

· „Насмејана жртва", теста песникова збирка, представља на тај начин, по своЈој целовитости и песничкој усмерености, само облик песниковог отпора према свету им, условно речено, песникове рационаАимзације појавне реалности. Ако по сваку пену треба тражити у појединим песничким остварењима и облике сазревања песниковог гласа, оно би се свакако очитовало у Марковићевом настојању да песничким сликама да што прочишћенији обанк и да индивидуално искуство подитне на ниво универзалног принципа. Са становишта текуће песничке продукције, Марковићева _„Насмејана жртва" представља књигу песама која по особености поетског говора и по лепоти песничког језика заслужује да се сврста међу вреднија остварења.

Миодраг Рацковић

Весел ко Видовић Расап су пица

НАШЕ СУГЛАСЈЕ

Можеш измицати можеш врлудати по теометр

можеш бјежати по класју

и кадуљи Али ја ћу и даље пратити тв

у моме земљовиду

паја ој ход

Јер ти си јединство крви

ти си јединство пакла.

ти си јединство свих ствари ти си непресушно трело

пи плод неначети

ти си занос трла

итица У лету

ватра у ушима.

слика поднева

пи жетва дланова

Волим наше сутласје

пророке

пи трајање унутар крви бића Ријеч не може бити ништа. изложена. без своје моћи.

тече у јединство човјека по смрти

без побуде

ВИД СВЕЗАН ОКО СТОЖЕРА

Из дна нетко ме тризе

суза је свијетла.

земља се' земљи од свршетка»

Ране не мимоилазе простор

скројен по мјери

Намор трња надилази потпуно опрост А у Тијелу

Приземљена. сјечива 5

ријечи избљуване на кољенима

ватра објашњава свој пламен

Куда2

Докле изван себе»

Крут је круг

Вид свезан око стожера

Под омчу ласкања

замка носи жераву

Простор убојит

МЕТАМОРФОЗА Е

Отићи ћемо из својих“ утроба генезе Прашина ће остати „Далек је свијет којета тражимо а срце оцвјетано итлама Бијући своју ријеч на. меридијанима. остајемо узвик крвавог живца У простору Немогуће је извришшти синтезу живота Копита су нам сустала јежеви нам месо исисали остадосмо притњечени уз прозор и плотове Ротације у ријеци празне су кажњени ракови плету мале итре у муљу

за котар Сви ћемо отићи у средиште преображени без падлости

НАГОВЈЕШТАЈ

Слутим побуњеног орла који ће ми нити крв

из дна. вена

Слутим и змију

која ће убодом својим означити траницу жретње

Нећу се предати

Млаки трагови крви

остат ће као нечат нустоши пред уласком у пећине

Ми смо одувијек само надање У проскору до неизлаза пламсјаја

ПРОСУТЕ ОЧИ

Моје. очи пију сумрак уз обалу приправну за свечаност Да 57 | наших ж ПАН Фрцај и мирис маслина “

Може само оправдати це | ' · га наше у | под земљом окованом а

ска наша срећа гргољи издалека . = 44 9ез колебања за нове наранме и влакна омекшала јер љу бав треба. љубити заљубљен бити У љубав

"мудро

издалека, Издалека

Нека нам се' > кдса разигра 6 'грава. без ф преко грмова и гомила ез ормула

крв нам не смије 6; не сми ити П У часу клонућа НЕМ

док нам чедсње лутају

од бунара до камена Љубимо воде

камен тврди

траве жуте и вруће

шикране и поскоке што сикћу Моје су очи просуте ЗРАН лустиње а ностеља механа у пламену

КЊИЖЕРЕНОВИНЕ 4